Kurčenje s tri prsta

Neki događaji u društvu toliko čine ljude drugačijim, da se u toj razlici, koja pripada svemu samo ne uobičajenom ponašanju, bez pardona konstituiše jedna nova normalnost, samo po sebi razumljivo stanje. Setimo se samo dvojice intervjuisanih pripadnika, tzv. „demonstranata“ protiv Parade ponosa, koji pred kamerom izražavaju svoje čuđenje i nevericu: kako to da policija brani „Sodomu i Gomoru“, a poteže oružje na njih, svoju rođenu decu? To je, rekao bih, taj momenat koji zaista plaši: ovi klinci ne prepoznaju nikakav vrednosni sistem koji bi uopšte mogao da osudi njihovo ponašanje (’ako ideš protiv pedera, sve je dozvoljeno’), kao da je eksces koji čine jedna sama po sebi normalna stvar. U tom smislu, „uništavanje grada“ potpuno promašuje poentu njihove stvari i nije nikakvo uništavanje grada, bez obzira na to što uključuje paljenje kontejnera, razbijanje kamenih kanti za otpatke radi usitnjavanja kamenica, gađanje izloga radi bacanja stakla, itd. Sasvim suprotno, uništavaoci („smrad“) grada su tako upravo oni drugi koji šetaju, zagrljeni strahom, i koji moraju nestati sada i odmah.

U ovakvim slikama višak percipiranja je na našoj strani – mi vidimo ono što oni ne mogu da vide, kao u igrama kada je svakom takmičaru nešto zalepljeno na leđima i treba da otkriju zagonetku svog položaja u odnosu na ostale. Najvažnije je što ponašanje dvojice intervjuisanih, toliko deluje suludo, da je dovoljno prosto ih emitovati u tako sirovom, nemontiranom obliku, da bismo svi odmah uočili apsurd klinca koji, dok govori o „porodičnim vrednostima“, drži kamenicu u ruci. Ova scena i onima koji su iz ovih ili onih razloga negodovali povodom održavanja manifestacije, izaziva osećaj bizarnosti, jedne kompletne promašenosti, pa čak i humora, ali koja je, ni manje ni više, upravo postmoderno totalitarna (ispunjena). Ona je, štaviše, fašistička ne samo u tome što klinci priželjkuju momentalno neodloživo krvoproliće ’izroda’, već pre svega u načinu na koji im je danas, u modernom svetu, to na jedini način dozvoljeno da ostvari – zalažući se za moralne ciljeve kao što su porodica, natalitet, rast nacije, ljubav..., dakle, potpuno suprotne nasilju. Da ne bi bio fašista, danas moraš da govoriš upravo ono što misliš, i da izgaraš apsolutno u tome, a to paradoksalno znači da, ako već držiš tu kamenicu i gađaš ljude, treba sam da se izjasniš kao nasilnik i, za promenu, prestaneš da nam tvrdiš da iza tvog ponašanja stoje nekakvi „viši“ ciljevi (’radim sve ovo iz dobrih namera’). A to je baš ono što tzv. srBin ne može sebi da dopusti.

Nisu li i učesnici nereda u Đenovi imali istu poruku za medije, tj. da oni zapravo nisu huligani, nego su samo nezadovoljni građani koji protestuju jer im „oduzimaju“ deo teritorije? Ne leži li ispod ovog političkog kolaža ona najopasnija poruka, da time što se pozivam na moral, nepravdu i slično, mogu da činim zapravo nešto sasvim nemoralno, da je moje pravo da budem huligan istinski institucionalizovano? Dakle, opet, naočigled primitivizmu koji pokazuju, ti isti ljudi kao da konstantno iznova u javnosti dobijaju šansu da rade to što rade, uz objašnjenja da nekako ipak to nisu oni pravi i najgori, nego samo zavedeni, „deca“, u smislu, 'oprostimo im, jer ne znaju šta rade'. Tu leži greška, jer oni su u svojoj prikrivenosti, ideološkom izmotavanju, zaista oni pravi, kakvi su oduvek želeli da budu.

Uvek je potrebno da postoji neka vrsta zaštitnog omota, nekog utočišta, kontekstualnog zaleđa, tom ’velikom srBinu’, kako bi bio u mogućnosti da ispolji ono što želi, svoje pravo lice. Međutim, sam taj kolaž nije nešto čemu oni teže, i ponekad se vrlo neozbiljno odnose prema onome što im, na kraju krajeva, dozvoljava da se tako ponašaju. Sva ta priča o navijačima kao ljudima koji brinu o svojoj naciji, koji se tobože bore za njen ponos i ugled, a u stvari, demoliranjem tuđih stadiona, baš kao i što su ratovali uvek na tuđim teritorijama (’nema veze, to nije naše’, ’siluj ih, a posle neka vide šta će’, itd.), sasvim je lažna i providna. Oni sami nam to pokazuju bez ustručavanja. Kako izgledaju ti snimci iz Đenove? Vidimo tragikomičnu scenu: neuglednog, zapuštenog, debelog tipusa pod maskom, kakvu obično nose lopovi, sa tetovažama na koži koja visi, jednu sirovinu kojoj je ispao stomak, kako pali albansku zastavu, i povrh svega, kojem mi, zaboga, treba da poverujemo da to radi iz političkih razloga! Nije li na sceni baš to da ni on sam ne veruje u to što radi, u smislu ’ovo je ono u čemu zaista uživam – da zavaravam druge tvrdeći da zapravo radim nešto drugo'? Postoji scena u kojoj isti sa još jednim skandira u nacističkom maniru, da bi se u sledećem trenutku samo zbunio i, ubijajući se od smeha, odmahnuo rukom u stilu ’ma, ko bre više jebe sve ove glupe gestove...’ Tu na snazi vidimo fašizam potpuno ogoljen – ne u simbolici hitlerovanja, već upravo u toj, još opasnijoj, neozbiljnosti koja sprečava da se nečemu bude iskreno posvećen. Drugim rečima, moj vandalizam je preko ove maske uistinu oslobođen svih značenja, svih ideologija, i razdor konačno može da krene u ma kom pravcu.

Zato nam, dakle, ove scene, koje obiluju nepopravljivim snobizmom i komikom aktera, ujedno lede krv u žilama, jer u očiglednoj providnosti koju pokazuju, paradoksu da su uhvaćeni da lažu, i što nimalo ne haju za to (baš kao i iznenađeni klinac sa kamenčugom u ruci koji trabunja o „Sodomi i Gomori“), oni kao da i dalje uživaju bezrezervno. Ponekad za to sama dinamika nije nužno ni potrebna. Na primer, imate jedan detalj u vestima (ma kojim) koji se već godinama, negde od Koštuničine vladavine, neprestano ponavlja, a koji, naizgled, nikom ni najmanje ne smeta, a nalazi se, ni manje ni više, nego upravo u, na prvi pogled bezazlenom, sportskom odeljku. Naime, kad god ide izveštaj sa neke od domaćih košarkaških utakmica, svaki put se nekako u pozadini kadrira ogroman natpis-zastava na tribinama ’Kosovo je Srbija’, i to uvek jedna te ista, koja stoji izložena naspram jednog od koševa, otprilike u njegovoj visini. Da li ste to primetili? Dakle, nakon svih političkih vesti ovog ili onog karaktera, tj. izričito aktualizovanih stavova o nečemu, pregnantne objektivnosti izveštavanja, kada konačno pomislimo da je gotovo sa pritiskom i da je na redu rasterećenje sportom, odjednom, u tom kadru koji uvek zakači taj pregolem, reklo bi se, ljudski neprenosiv rekvizit, dok spiker čita neke glupe statističke podatke, mi dobijamo Stvar, zastrašujuće ogledalo naše stvarnosti (’ono što ti je postalo normalno, pa si propustio da mi preneseš da je vest’). I tada, kao da sve one aktuelnosti pročitane s početka emisije padaju u vodu, a ovo, ovaj pozadinski detalj koji treba da se pravim da ne primećujem, počinje da funkcioniše u onoj pravoj, istinskoj dimenziji. Prema tome, ta najopasnija vest, ono što me zaista uznemirava, ponovo se iskazuje indirektno, van narativa, prećutkivanjem, u kolažu jedne druge rubrike u kojoj je najmanje očekujemo.

Ali kakve veze ima taj natpis sa košarkom? Treba li da pomislimo da se uz jedan takav transparent bolje navija? Da li se iko uopšte i odnosi prema njemu, ili možda treba pitati, da li iko sa takvom potrebom na utakmici uopšte i prati šta se dešava na terenu? Kakvi su to ljudi koji se kriju iza tog natpisa? Da li među njima mogu da tražim prijatelje, ljubitelje košarke? Taj suludi odgovor leži upravo u ponašanju koje na neki način tu zastavu ’Kosovo je Srbija’ tretira potpuno različito od one svog kluba za koji navija, koju vijori, prikazuje kada njegov tim postigne koš, itd. – tj. u načinu na koji je gotovo i ne tretira! Ona je statična sve vreme, ali ih ipak u izvesnom smislu određuje, dok se oni na miru bave nekim svojim zadovoljstvom.

Slična stvar se mogla osetiti i u danima kada je preminuo patrijarh, ili u onim izbora za Sinod. Setimo se kako su izgledali tekstovi po novinama, kada je reč o toj temi. Čitamo tekst, i tu usred pasusa, kao iz vedra neba, pojavljuje se, kao strano telo, nejasan splet nekakvih reči, naziva, arhaizama, crkvenih izraza koji negiraju i krše svaki ustaljen red reči u rečenici, svako gramatičko pravilo, unikatni, operisani i sveto izuzeti od svakog prava na lektorisanje. Šta se tu dešava? Ono što se izdaje za nekakvu tradiciju naroda, verski identitet, što pretenduje da je autentičan dubinski deo nas, to je upravo ono što se svim snagama, pošto-poto trudimo da ne doživljavamo kao intruziju (Realno), kao izopačeno nasilje nad zdravim razumom, kakvo nam se čini da jeste. Bez obzira na to što nemaju veze s mozgom, reči se ostavljaju netaknute, onakve kakve su stigle u redakciju, dok posmatramo kako spikeri neumešno, i humoristično, izlaze na kraj sa njima. Ova veštački istrajavajuća, licemerna poniznost prema onom što se razume da ne treba da se razume, dakle, u potpuno formalnom smislu, bez udubljivanja, paradoksalno, oslobađa mogućnost za vrstu delovanja kojoj je upravo ista ta stvar u suštini ponajmanje bitna.

Nedavno je na internet portalu e-novine objavljena fotogalerija pod nazivom ’Četnička, zimska bajka’, koja nizom fotografija oslikava na koji način se kod jedne grupe ljudi u Subotici obeležava Badnji dan. Ono što je zanimljivo je to što su onima koji su fotografisali ovakve stvari, sve što se vidi na fotografijama, takođe, potpuno normalne, čak stvari za koje smatraju da treba da budu ovekovečene, i negde javno i hvalisavo istaknute. Međutim, baš kao što to ne slute ni klinci sa kamenicama na Paradi ponosa, i ovi klinci, ali i odrasli, ne uviđaju da fotogaleriji i ponašanju koje ističu, na jednom drugom mestu kakve su e-novine, koje inače vrlo često pribegavaju metodu da je zapravo decidno ponavljanje nečijih reči ili slika njihova najbolja kritika, nije potrebno nikakvo dodatno obrazloženje. Hoće se reći, same slike dovoljno govore o onima koji se slikaju, u smislu u kom je za njih to sve u redu i potpuno neproblematično. Ne obitava li upravo u ovakvom nemom odgovoru najjači odraz te sušte razuzdanosti koja nas plaši?

Tako na slikama uočavamo opet određene detalje ekscesa (neizostavno forsiranje tri prsta kao zaštitnog znaka endemične vrste, četničku nošnju, šajkače, kajle, trenerke, nacionalne zastave, oružje itd.) za koje se pitamo imaju li ikakve veze sa obeležavanjem Hristovog rođenja, sa, uzmimo, verom? Ovde treba povesti računa, jer ono što nama izgleda sasvim nespojivo i nepotrebno, degutantno i primitivno, njima čini neizostavni deo radnje – tako reći, Božić bez srbovanja nije nikakav Božić! Tu vidimo vezu sa ostalim primerima: kao što je paljenje strane zastave u sastavu ludiranja u Đenovi, ili kamenica u ruci jedan bezmalo ’ugaoni kamen’ porodičnih vrednosti, politički transparent u centru ljubavi prema košarci, tako je srbovanje i četničko orgijanje potpuno u znaku Božića, jedan očekivani ritual koji se od nas zahteva. Dakle, pogrešno je misliti da im, kao što se najčešće kaže, događaji služe samo kao povod, pa se pokušava staviti do znanja da to nisu pravi navijači, pravi vernici itd. Ne, stvar je potpuno obrnuta, i to treba jasno reći – što si veći srBin, to se podrazumeva da si automatski pravi navijač, vernik, borac za Kosovo. Sve drugo nije ono pravo (’nema osećaja za srce Srbije, ako to ne uključuje krađu patika ili razbijanja McDonaldsa’). U tom smislu, fotogalerija nam svedoči o tome da Božić sam po sebi čini srBina, a ne srBin Božić: on ga stvara, konstruiše zajedno sa svim pratećim simbolima koje gledamo na slikama. On mu naređuje jedno ’uživaj!’.

U kakvom su spletu onda vera u njemu, i SPC kao njeno oličenje, njen ego-ideal? Pogledajmo samo simboliku u tom već opštem znaku nacionalističke identifikacije, u tri prsta. U čemu se ona sastoji? Isti ti prsti u skupljenoj formi su oni kojima se pravoslavni vernik krsti, tj. kada čini neku svetu radnju, obred, žrtvovanje, celivanje ikone. Oni su oličenje poštovanja Zakona. Ali, ako se ti prsti ponovo rašire, mi dobijamo nešto na prvi pogled potpuno suprotno tome, jedan znak ekscesnog uživanja koji sam postaje nusposledica tog obreda, težnju da sa jedne strane iz poniznosti i straha prestupimo, tako reći, skliznemo tu negde pored – u bespredmetno orgijanje i neobuzdanost, tj. u sve ono što čini idealnog srBina. Tako rašireni prsti na neki način kao da se oslobađaju stega ozbiljnosti i ludovanje najzad može da počne: na taj način raskrečeni i zategnuti sada deluju kao da oponašaju oblik oružja u ruci, istog onog iz kog se puca tokom slavlja, ili ubija na ratištima.

Dakle, eksces je u izvesnom smislu nešto što se duboko podrazumeva u svakom religijskom delovanju, nešto što ide ruku pod ruku sa impulsivnim i opsesivnim radnjama, i to je ono što crkva (SPC) vrlo dobro zna. Ona razume i iziskuje upravo takvu vrstu sinova, i mada je njena dužnost da uvek govori da je protiv nasilja, ona se istovremeno isto tako zaštitnički postavlja upravo prema onima koji neminovno krše tu njenu zabranu u cilju odbrane njenih vrednosti, u stilu ’mladost - ludost’. SrBin je, tako reći, baš vernik kakav treba da bude, skrojen po savršenoj meri – koji se ponaša kao da religiju shvata ozbiljno, a kome je zauzvrat, kao zahvalnost za to, omogućeno praktično uživanje i razmetanje moći, tj. jedna realna blagodat bogougode. U tom smislu, prava opasnost za svaku crkvu, njena noćna mora, mogućnost njenog instantnog rušenja i ponovne izgradnje za tri dana, dolazi upravo od onih koji bi je tako eventualno shvatili isuviše ozbiljno, kada bi se potpuno identifikovali sa njom da mogu da kažu da su isto što i Bog, jer je to baš ono što ona ne želi. Na kraju krajeva, i Novi zavet nam lepo pokazuje kako takvi završavaju. SrBin ovde predstavlja tu nevidljivu i negiranu ’mašinku’ u ruci vladike, njegov ospoljeni id, tj. sve ono što bi ovaj najdraže radio, samo da, naime, nije vladika (bio na strani onog ko pridaje žrtvu Ocu i ponavlja njegovo ubistvo).

Misli se, stoga, da tri prsta izvorno simbolizuju sveto trojstvo. Međutim, katolici nikada nisu imali potrebe za ovakvim busanjem, niti su koristili tri prsta u obredne svrhe, a imaju sveto trojstvo. Dakle, u čemu je stvar? Videli smo, taj znak je par excellence znak ekscesa, znak prestupanja, i da je on poprimio neviđene razmere identifikacije sa nečim što određuje identitet njihove nacije. Dakle, ta nacija, ta opscena Srbija (koja npr. Novu godinu deli na onu srBsku i komunističku, koja slavi slave po disko-klubovima i kafanama, koja se u XXI veku lomata kao glupa lutka oko sujevernih običaja i pitanja njihove pravilnosti izvođenja) je, tvrdim, konstitutivno u biti prestupnička, sa paranoidnom funkcijom odvajanja i raspoznavanja od drugih po svaku cenu. Obratimo na momenat pažnju na sve one vulgarne grafite po gradu, crteže u gradskom prevozu i zaključimo koji je najčešći. Ubedljivo ilustracija nadignutog penisa, koja ide u smislu ’ti koji gledaš, popuši mi ga!’, ’pogledaj kako sam te samo lako zajebao’, itd. Karakteristično za ovakve crteže je upravo to što, da bi se zaista raspoznala poruka, da bi to mogao biti jedan potentni, sveerektilni falus, neophodno je obavezno označiti i testise, jer bi u protivnom slika na zidu, ili gde već, mogla odati sasvim nešto drugo – pravu kastrativnu traumu i označiteljski prevrat – odsečeni kurac. Moje mišljenje je da, upravo ovako kako funkcioniše ova slika, tj. koliko zapravo iza ćoška vreba potpuna nemoć u njoj (kobasica u letu koja je spremna da se isprži i pojede), nesvesno funkcioniše i znak tri prsta! I ne samo to: nije li u samom njihovom nazivu koji potenciraju za sebe, kako ga pišu i izgovaraju, metonimički ocrtan isti ovaj oblik falusa sa mošnicama okolo, sr-B-in? Ne leže li tu svi odgovori tom ubogom nastojanju da se prvo slovo radije piše malim slovom, bez obzira na imena naroda i narodnosti, ili da se u prisvojnom pridevu izvedenom iz te reči (srBski) uporno isforsira to slovo B, ne mareći na glasovnu promenu jednačenje suglasnika po zvučnosti? Sve samo u jednom cilju – da bi se sačuvala poruka ’najebaćemo vam se svima keve!’.

Kada to dignemo na nivo na koji se znak tri prsta proširio, pitamo se, na koga se odnosi ta poruka? Jednostavno: na svakog ko se smatra neprijateljem (Evropa, Zapad, Amerika, domaći izdajnici). U tom smislu, neprijatelj je nužno potreban da bi moje kurčenje imalo bilo kakvog smisla, sve zarad toga da ne nastupi kastracija. Štaviše, on je imperativan, i mora se izmisliti čak i onda kada ne postoji, jer je to uistinu za mene pitanje života i smrti, pitanje mog opstanka. Ne pokazuje li se njihovo uživanje i svo to varvarstvo ovde kao potpuno ograničeno, zavisno od Drugog, i to, ni manje ni više, nego od samog neprijatelja? Zar u ovom slučaju uobičajena konotacija ’rešiti se neprijatelja’ nije upravo ono od čega srBin najviše strahuje, da mu se isti odjednom preda i iskreno uputi ruku prijateljstva? Paradoksalno, ali neprijatelj je taj koji najviše štiti srBina (baš kao što Frojdovog agorafobičara od prave opasnosti čuva njegov sopstveni simptom), isti onaj protiv kog se on navodno bori. Izrazimo to jasno – on se bori da neprijatelj kao takav nikad ne nestane! Otud svo to nesrazmerno licemerje o narodu koji je večita žrtva, kojeg svi mrze i smeštaju mu, o nesrećnoj i neispunjenoj deci koja ruše grad jer odrastaju u surovom vremenu „oduzimanja“ (’zatvor nije rešenje’), itd. U tome da mu je Drugi kriv, jeste čisti sadizam prema tom istom drugom. Na primeru Kosova tačno se vidi kako on najpre godinama sistematski radi sve da do „oduzimanja“ dođe (da stvori neprijatelja), a nakon što se ono odigra njegovom zaslugom, da onda isto to, odjednom, proglasi za „nepravedno oduzeto“ (da započne besmislenu borbu protiv njega). To se zove srBinova perverzija uživanja (jouissance) u koju sa uspehom hvata sve nas.

Dokaz koliko je njegova simbolična potentnost šuplja stvar, razumeju ipak najbolje žene pored njega. Primetimo i u pomenutoj fotogaleriji da se one upečatljivo ustežu od prikazivanja ta tri prsta, tj. da takve stvari obično prepuštaju muškarcima, da bi bili srBende. Zašto je to tako? One znaju da je uživanje kojem doprinosi ovakvo isticanje kurčevitosti jedno obično foliranje, prazna priča koja proizvodi apstraktnog Drugog, da bi nad istim on ispao baja. Izuzev toga što se nesrećno prima na to kao na njegovu detinjariju (’on je u suštini, iza toga, samo jedan dobar momak’), to što joj od samog starta tu smeta na način koji ne može sebi da objasni jeste taj užasan gest, potreba da se falus isimbolizuje, označi, kao svaka druga, obična, bezazlena stvar, jer za nju on to definitivno nije. Dakle, problem je u tome što se tu simbolizuje ono što je njoj privlačno samo u stanju nesimbolizovanosti, neoznačenosti, pa ona u svakom slučaju ne ostaje ravnodušna prema pokazivanju tri prsta. Potpuno suprotno, za nju je falus u takvom stanju sve samo ne falus, pa joj, time, taj znak ne predstavlja ništa drugo nego jedno preteće beskurčništvo koje lebdi u vazduhu, koje polako baca u senku čak i ono što njen muškarac faktički nosi između nogu.

Posle svega, premda je srBinu potreban jedino Zakon u onom najopštijem (crkva) smislu da bi ga odredio u svom prestupu i učinio ga mogućim, dok onaj što pak piše neki realan zakonodavac (država) tretira samo kao komičnu farsu koja ga ne može zaustaviti, pogledajmo na koji se nivo spušta državnik, na primer predsednik države u odnosu na one kojima je potpuno nebitan. On, naime, koji reprezentuje demokratiju, jedan sistem kojem treba da bude omogućeno da upravlja svojim institucijama, odlazi na utakmice kako bi se pomerao levo-desno (’da li sam stao u kadar?’), širio ruke pri pobedi nacionalnog tima, i u tom jadnom izrazu, na isti način kao i srBin, pokazivao ta tri impotentna prsta, mireći se sa stanjem stvari (’ni ja vam ne mogu ništa’).

U smislu poznate dosetke braće Marks, ostaje nam samo da citiramo: „Pogledajte ga, izgleda kao idiot, ponaša se kao idiot, ali ne dozvolite da vas to zavara – on jeste idiot!“

(e-novine, 21.01.2011.)