Autor: Ištvan Kaić

Zveri iz majčine utrobe

Vanrednom konferencijom za štampu 10. februara 2011. Srpski sabor „Dveri“ (’Nacionalna organizacija slobodnih ljudi’) najavio je programski dokument "Predlog Novog narodnog dogovora u 10 tačaka", kojim je odlučio da, najzad i formalno, deklariše sebe kao političku organizaciju, i to u sklopu kampanje "Pokret za život".

Simbol ovog pokreta je istovremeno i metaforičan i metonimičan: sa jedne strane, on podrazumeva neobično stilisan znak ploda u (majčinoj) utrobi, koji je prema položaju sastavljen od dve jajaste elipse, dve nalik na gonade, i srcaste placente okolo, koja ga štiti i čuva. To bi bila nekakva metafora koja ukazuje na deo naučnih (ekumenskih) ciljeva koje Dveri propagiraju: neometano rađanje, negodovanje povodom popularnog korišćenja kontraceptivnih sredstava, borba protiv bele kuge, borba za biološki opstanak naroda, itd. S druge strane, ovaj znak je nastao na jedan potpuno drugačiji i manje refleksivan način – prostim preslikavanjem poznatih kontura sa freske Bogorodičine glave koja drži u naručju svoje dete, malog Isusa, i njihovih oreola, što treba da nam ukaže na tu stalnu i neodstupivu vezu ove organizacije sa Crkvom,[1] tj. da je svaki od onih ciljeva samo naučno zakamufliran, jer ono što je zaista cilj, poručuju ovim znakom Dveri, jeste pre svega samo ono čemu nas Crkva uči. To bi bila metonimija, smisao koji delom proizvodi, a delom razbija u paramparčad naivnu metaforu dverjanske brige za fetus.

Dakle, u simbolu "Pokreta za život" (koji u ovoj formi pretenduje da se kandiduje na izborima) nalazimo i svetovan i crkveni znak: oni koji su bliži biologiji u njemu će videti plod u materici, a oni bliži veri lik Bogorodice i njenog sina. No, naziv pokreta ide u korist one prve slike, što istoj daje osnova da bude metafora svega što se direktno želi reći, dok druga, kao metonimija, ostaje u senci nečeg što na neki način drži diktat onome što se prikazuje, što je istureno. Tu vidimo pravi smisao kampanje i načina na koji se mogu privući i oni koji ne razmišljaju konkretno o veri (nisu religiozni). Ali gde se u svemu tome krije ideologija?

Kada posmatramo samo prvi znak, on deluje sasvim apolitično, i u tom smislu potpuno neodgovarajući svrsi. Ako postavim pitanje, šta ova grupa hoće od mene, dobijam odgovor – da cenim ljudski život. Ali ova kvalifikacija je toliko široka, pa dolazimo do pitanja, da li ima ikoga ko bi glasao protiv života, protiv brige o majčinom plodu? To nam govori da ovom znaku upravo nedostaje ono što bi se zvalo ideologija, za šta bih glasao u odnosu na nešto što ne podržavam, pa ovakva kampanja do izvesne mere manjka prema svakom ideološkom određenju, ili je simbol potpuno promašen u smislu političkog delovanja. Time on u pogledu ideološkog nastojanja nimalo ne odmiče od npr. srcastog logoa preduzeća „Štark“ (smoki i ostalo) ili znaka kampanje ’Srbija protiv raka’, na kom se simbolički dve osobe pružaju jedna drugoj u obliku polovine srca. On bi štaviše vrlo lepo stajao kao znak nekog ’Instituta za majku i dete’, ili na vratima kakvog porodiljskog centra. Međutim, čim se stvar pogleda na drugi način, u verskom kontekstu, odjednom sve ovo postaje zaprljano i neprimereno pojmu zdravstvene institucije, osim možda nekoj u okviru Crkve.

Prema tome, ova dvosmislenost simbola života (samo blagosloveni život je život uopšte) mora postojati da bi se u jednom trenutku, kada treba da se govori o višem interesu, onome što sve pojedine smernice dverjana drži na okupu, namaknula nekakva ideologija – ni manje ni više nego crkvena dogma. No, i sa ove strane leže problemi. Ukoliko sada potpuno apstrahujemo svetovnu verziju simbola i pravimo se da vidimo samo sliku Marije i Isusa, onda se postavlja pitanje, šta jedna grupa čiji je ovo znak može uopšte tražiti u parlamentu sekularne države? Ne znači li to jasnije nego ikada da Crkva preko Dveri (kao svog možda najuspelijeg, tj. najkultivisanijeg dugogodišnjeg projekta) pokušava da iznađe načina kako da delom formalno prekorači svoja ustavna ovlašćenja (Svetovnost države, član 11. Ustava Republike Srbije) i direktno sudeluje u kreiranju buduće državotvorne politike? Ako kažemo da to čini tzv. ’Pokret za život’, u čijem je ovo programu, onda to još i može da se proguta, ali ako to uistinu radi Crkva, koja se samo pro forme angažuje kao Srpski sabor „Dveri“, onda je to već ozbiljan problem i u suprotnosti sa zakonima. Dakle, isključivo versko percipiranje njihovog simbola takođe je nepoželjno za njih same.

Kako onda da ga shvatimo? Upravo u tom uzajamno aporičnom delovanju (prisutnom i u naslovima proglasa kakav je, recimo, ’budimo nerealni – tražimo moguće!’). Naime, poređenje sa logoom „Štarka“ i znaka ’Srbija protiv raka’ nije nimalo slučajno, jer se najnoviji simbol dverjana može smestiti, kako vizualno, tako i po smislu, baš tu negde između ova dva, tj. kao označitelj koji klizi čas do jednog, čas do drugog mesta. U svakom od ovih evidentno je reč o nekim vrstama ljubavi: srce u prvom predstavlja npr. neodoljivu privrženost određenim grickalicama, slatkišima, dok u drugom ono apeluje na solidarnost, pomoć obolelima. Razlika između ove dve ljubavi je drastična. Jedna je izuzetno teška i retka, zahteva žrtvu, odricanje i saosećanje, ne samo ljubav prema drugom, nego, tako reći, inicijalan višak ljubavi prema nekome koga ni ne poznajemo (dati krv za nekog, pokloniti pažnju, ustupiti zdrav organ i slično). S druge strane, ljubav prema nekoj specifičnoj desert hrani ne izaziva nikakvu težinu, već se za njom vrlo često žudi: ona se odnosi na zadovoljenje naknadne (surplus) potrebe, gladi za posebnim ukusom, i podrazumeva sebičluk, samostalno uživanje, zadovoljno ’tamanjenje’ svega za vrlo kratko vreme. Paralela tako glasi: onoliko teško koliko je pripadnicima Dveri da budu bezuslovno plemeniti (tj. kosmopolitski orijentisani), a to će reći, da nikoga ne diskriminišu po bilo kojoj osnovi, da se vode čisto ekumenskim, neostrašćeno objektivnim osnovama u znaku brige prema plodu (majke) i borbe protiv bele kuge, toliko je neverovatno zadržati taj znak odvojen i očišćen od njihove crkvene dogme, tj. izuzeti ga od ideološkog konteksta, kada je ovakva organizacija u pitanju, koji proždire sve pred sobom i beskrupulozno tamani široke narodne mase, kao šaku smokija, u formuli jedinog pravog nacionalnog identiteta.

U prilog ovome ide i raspored tačaka u njihovom ’Novom narodnom dogovoru’. Naime, zanimljivo je to što on najpre, i u prvi plan, ističe upravo one najmanje ideološke, načelno dopadljive i pozitivne smernice. Tako su teme porodice i solidarnosti na vrhu njihovog programa, kao sredstvo prirodne borbe za opstanak i podmlađivanje nacije, zatim posebna briga o ženi koja je, čini se, svedena na trudnicu, za ’socijalni patriotizam’ i „duh istinskog preduzetništva i srpskog zadružbinarstva“. Na ovom stupnju linčuju se svi oni koji su po njima deo ’kulture smrti’ koja podrazumeva: veštačke prekide trudnoće, savremeno seksualno obrazovanje (!), pornografiju, narkomaniju, ostale oblike zavisnosti, eutanaziju, kloniranje itd. Tako se tu čak i organizacija kakva je Jazas ispostavlja kao nepodobna i štetna: naime, smatraju Dveri, ona je kontraproduktivna u suzbijanju AIDS-a, jer deljenjem prezervativa i kontraceptivnom edukacijom još više doprinose razvratnom seksualnom ponašanju mladih, zagovaraju slobodan seks i, dakle, samim tim opet utiču na veće širenje AIDS-a. Kondom je srpskim dverjanima, kako to za sada izgleda, najveća noćna mora, i najveće zlo modernog sveta po jednu porodicu. Poznato je da su, kao organizatori ’Porodične šetnje’, Dveri suprotstavile ovaj koncept kao protivtežu afirmaciji homoseksualnih prava, pa po njima, homoseksualci nikada ne mogu biti deo nikakve porodice, niti, dakle, srpske nacije, pošto se ova temelji samo na porodici kakvom je oni zamišljaju.

To je gornja granica svetovnosti do koje Dveri u svom ’Pokretu za život’ mogu da idu. Nije potrebno mnogo tražiti da bi se uočilo kako je isti već ovde auto-aporičan, što bi spadalo u njihovo realno ideološko mesto. Ako znak brige za plod treba da bude potpuno neideološki i dopadljiv, nalik na znakove koji se koriste u medicinskim ustanovama, onda je pitanje, zašto na mestu tog fetusa ne bi mogao biti i budući homoseksualac? Ili zašto Dveri za homoseksualca podrazumevaju da ne može da bude roditelj, tj. da je već unapred neplodan? Zar homoseksualna osoba ne mogu da zatrudni, da bude oplođen ili da oplodi, da osnuje sopstvenu porodicu, pa, ako baš neko insistira, i da srbuje sa onima koji ga mrze? U tom smislu, između homoseksualnosti i pojave bele kuge takođe ne mora da postoji nikakva nužna veza. No, za srpske saborce nje ipak ima, a to znači da je briga za porodicu, žalosno, već na tom embriološkom nivou sasvim segregaciona i ideološka. ’Pokret za život’ na mestu gde je to ljudski nedopustivo ipak, dakle, pita ’život za koga?’, a to je čist fašizam. Ako zaoštrimo ovu konsekvencu do fantazma, dobijamo odgovor na pitanje: šta su Dveri – to su one nakaze koje se nakon porođaja homoseksualca pojavljuju u operacionoj sali i, u ime porodičnih vrednosti, dave tek rođeni plod na oči roditelja.

U tom smeru, kako tačke odmiču, tj. što dublje gazimo u program Dveri, crkvena dogma sve više i više uzima maha, a vizura znaka koji je predstavljao fetus u stomaku polako poprima oblik onih u čije je, navodno, ime opravdano zastupati stavove kakve zastupaju ekstremni desničari – u ime Bogorodice i Isusa. Od bezinteresne plemenitosti znaka ’Srbija protiv raka’ klizimo nezadrživo u isključivu i hermetičnu halapljivost kakvu simbolički pružamo „Štarkovom“ flipsu sa kikirikijem, čokoladnim napolitankama, ili možda tablama ’Najlepše želje’.

Gradacija opet na neki način nije toliko proizvoljna, jer kako su prve dve tačke imale notu potpuno podrazumevanih načela u savremenoj civilizaciji, apolitičnih i gotovo besmislenih da se ne podrže, tako sledeće dve već karakterišu stavove izbora, u onoj meri u kojoj političke grupacije najčešće kandiduju svoje programe, po čemu bi se razlikovale od drugih. Ta opšta mesta za Dveri su ’domaćinska ekonomija’ i ’realni i održivi razvoj Srbije’. Tu ih susrećemo spakovane u preduzetništvo, u protivnike privatizacija koje se već po šablonu nazivaju rasprodajama bogatstava, u pobornike seoskog i eko-turizma, obnovljivih izvora energije – drugim rečima, u jedan mediokritetsko nacionalistički populizam (konzumirajmo domaće, strano nam ne treba), posebno kada je reč o prehrambenoj industriji. No, zar ovi stavovi nisu ujedno slika i prilika načina života jednog osamljenog, rigidnog crkvenjaka koji uzgaja svoje biljčice u dvorištu, samo podignuti na globalni nivo nacije, kojoj, stoga, nije činiti ništa osim degeneracije na neko „prirodnije“ stanje, kad je već sve novo potpuno izvitopereno i perverzno (čitaj: neshvatljivo)?

Ako to ne zvuči kao fanatizam, onda treba poslušati ono što tek dolazi: Dveri se u tački 5 zalažu za „jaku Srbiju slobodnih ljudi“, gde ’slobodni’ znači da se niko drugi ne pita za nas i o nama osim nas samih, bez obzira na to šta činimo drugima i sebi. Ovde se dogma Crkve kombinuje sa revoltom i agresijom, nezadovoljstvom i osećajem izigranosti od strane Zapada (katoličanstva), pa se na istom mestu govori i o „dobro naoružanoj i jakoj vojsci“ koja se vraća svojoj istorijskoj tradiciji (tj. ratovima), a odmah zatim i o Kosovu, isključivo kao teritoriji, koja se, pogodite, tretira u smislu „privremeno okupirane od koje se nikada neće odustati“. Dverjani su i paranoici, pošto su svetskom zaverom okarakterisana i elektronska lična dokumenta. Teritorijalna i anti-kolonizacijska tema protežu se i duž ostalih tačaka, koje postaju sve mučnije i užasnije, otvoreno svirepe u crnoj mantiji skrivenoj iza zloupotrebljenih silueta u znaku.[2]

Dveri, naime, već dugo maštaju o tome da kad jednom dođu na vlast, potpuno razbucaju stranački sistem u zemlji, a zauzvrat, vrlo „konkretno“ ponude „novu politiku koja vraća u politički život proterane vrednosti“, i sad ide taj ponavljački niz: „pravdoljubivosti, rodoljublja, poštenja, istine, časti i morala.“ Sve češće se spominje militantni termin ’Otadžbina’, koji po smislu pripada nekoj vrsti svete obaveze (nacionalne savesti). Spoljna politika treba da odgovara samo srpskom interesu (dakle, ne postoji srpski interes koji bi mogao ići u korist i nekom drugom), a u „matične srpske zemlje“ Dveri ubrajaju: Srbiju (verovatno misleći i na Kosovo), Republiku Srpsku, Crnu Goru i Srpsku Krajinu. Vrhunac aporije je što se, naime, potencira vojna neutralnost i neprihvatanje saveza sa vojnim alijansama, ali se odmah zatim predlaže potpisivanje Sporazuma o nedeljivoj kolektivnoj bezbednosti koji je predložila Rusija, što će reći da NATO savez za dverjane ne spada u bezbednosni! Tako opet na delu jasno vidimo da kriterijum opredeljivanja nije geostrateški, nego sasvim versko-dogmatsko fundamentalistički, na liniji pravoslavlja. Najzad, Dveri se zalažu i za epsku fantastiku – da se svi Srbi u rasejanju vrate u neku od navedenih „matičnih“ zemalja, ili ako već ne mogu, da obavezno žestoko srbuju tamo gde jesu, tj. da se ne dozvoli gubitak srpskog nacionalnog identiteta i spreči dalja asimilacija...

Kada pogledamo celokupnu strukturu programa, s obzirom na polisemičnost simbola ’Pokreta za život’, na granice značenja do kojih isti klizi, i to sve prema redosledu tačaka u njemu, dobijamo nešto slično onoj nivelaciji koju je Žižek uvideo da postoji u kući Normana Bejtsa, glavnog junaka filma ’Psiho’ iz 1960.[3] U pitanju su tri nivoa: prizemlje, gde se Norman ponaša sasvim normalno, u skladu sa onim što se od njega očekuje; prvi sprat, gde drži leš svoje majke i razgovara sa njim kao da je u životu; i podrum, koji se otkriva kao mesto istine Drugog, onoga što se Norman pretvara da jeste. U konceptu psihoanalize, to je ujedno struktura ljudskog subjekta – ego, superego i id. Kod Dveri to pak izgleda ovako: postoji sadržaj koji ih u uobičajenom programskom smislu čini očekivano konkurentnim i uporedivim sa svim političkim grupama – to su tačke 3 i 4, tj. stavovi o ekonomiji i održivom razvoju, sfere na osnovu kojih bi se moglo glasati za njih ako zaista ponude najbolje rešenje. Onda, postoji onaj apolitičan sadržaj koji se sam po sebi podrazumeva da ga svi podržavaju – briga o majčinom plodu, suzbijanje bele kuge, solidarnost, zastupljen u tačkama 1 i 2. Za taj sadržaj je karakteristično to što nije sasvim jasno šta traži tu u eksplicitnoj formi kao deo programa udruženja koje pokušava da nastupi kao politička grupacija, jer se sve to ubraja u univerzalne vrednosti svakog čoveka. I kao poslednje i najzastupljenije, ali tek kada se skroz iscrpi asocijacija na znak biološkog fetusa, imamo dogmatičko, i divljanje oteto kontroli zdravog razuma i logike u crkvenom znaku, koji služi kao pokriće za sve u tačkama od 5 pa do kraja. Dakle, identičan visinski raspored kao u pomenutoj kući iz filma, tj. strukturi subjekta.

Negde pri sredini filma, Norman spušta leš svoje majke sa prvog sprata u podrum, što ukazuje na vezu superega i ida. Analogno tome, sada treba da postavimo pitanje, šta stoji u pozadini te brige prema majci, prema njenom plodu, prema svetoj Bogorodici kao superegu dverjana? Tu leži odgovor na pitanje kako zapravo funkcioniše celokupan ovaj simbol. Recimo najpre to da Dveri u naslovu svog proglasa govore o nekakvih deset tačaka, ali tačke 9 i 10 uopšte nisu ni napisane (barem ne do vremena stvaranja ovog teksta)! Da li im je možda ponestalo ideja, ili je u pitanju nešto drugo? Po tumačenju koje smo načeli, najdublji slojevi ida rezervisani su za onu brutalnu, neartikulisanu primenu sile, a kad se sila koristi, reči više nemaju nikakvu vrednost. Tako bismo mogli zaključiti da tačke 9 i 10 nisu nepostojeće, nego ponori koji predstavljaju ona nepisana pravila, ono uz pomoć čega svepozitivna briga o plodu sa početka programa treba potpuno da razreši svoje mesto. Kao akteri sile koji definitivno zaostaju po elokventnosti, kojima nije stalo da izgledaju politički kompetitivno, padaju nam na pamet, gle čuda, upravo dve takođe ekstremno desničarske organizacije, kao produžene ruke Dveri, a preko njih i Crkve – Obraz i SNP 1389.

Dakle, to imperativno rasplođavanje Srbije, pumpanje što većeg broja srpskih žena, konstantno održavanje istih u gravidnom stanju, bojkotovanje prezervativa, od početka nema nikakve veze sa hrišćanskom ljubavlju s kojom nastupaju, nego sa svim onim što se u donjim delovima niže po tačkama – snažna vojska, „matične“ zemlje, odbrana Otadžbine, oslobađanje „privremeno okupirane teritorije“, itd. I sad sve dolazi na svoje mesto: ti novi mali budući Srbi treba da budu sredstvo (tj. armija) za ispunjenje dverjanskih dugoročnih (teritorijalnih) ciljeva.

Kao šlag na tortu, ako uzmemo u obzir i to da je po predanju Bogorodica ostala trudna nekom vrstom vantelesne oplodnje (sa Svetim Duhom), od koje se Dverima inače kosa diže na glavi, onda se njihova suprotna nastojanja mogu frojdovski protumačiti i kao potiskivanje Josipovog prisilno proganjajućeg fantazma (’kako je mogla da zatrudni ako još nisam spavao sa njom?’, ’zar mi nije lakše da verujem da je začeta od strane nekog tajnog ljubavnika, nego da poverujem da je to učinio sveti duh?’). Tako naši saborci, u Crkvi do kolena, sa druge strane, izgledaju kao da sami sebe ubeđuju: kao muškarci, postaraćemo se da se nama takvo poniženje nikada ne dogodi! Na ovaj način superego-majka učestvuje kao id, a simbol ’Pokreta za život’ konačno zaokružuje jednu tužnu priču.

(e-novine, 3.03.2011.)