Uzaludne ljubavne poruke Borisu Tadiću

Postoji li politički govor koji ne bi bio propaganda? Stanovište LDP-a uvek je bilo da postoji, i da je to, navodno, njihova politička pozicija koja ih odvaja od ostalih. Sam nastanak te stranke motivisan je bio rezignacijom prema propagandi, političkim igrama, trulim kompromisima za kojima se jasno povela Demokratska stranka nakon Đinđića. Odvojivši se od nje, LDP je sebe deklarisala kao stranku istine, jasno stavljajući do znanja da je ono drugo odakle se moralo istupiti postalo nepodnošljiva laž. Tako je, sa jedne strane, ova stranka htela da polariše političku scenu na gotovo disjunktivno logičku funkciju istine i laži u političkim porukama (ili je tačno ono što govore DS i ostali, ili ono što tvrdi LDP), i na taj način se direktno konfrontirala sa dominantnom političkom strujom. Sa druge strane, istovremeno, LDP-ovska pozicija istine nikada nije ni ustanovljena potpuno autonomno i nezavisno, nego je uvek bila relativna spram te iste laži na koju se odnosila, stalno se trudeći da je ispravlja i upire prstom ne bi li urazumila Demokratsku stranku i Tadića na njenom čelu. Ova nepomirljiva igra izuzetnosti u istini i požrtvovane funkcije korektiva nekog ko je Jovanovićevim izbacivanjem jasno stavio do znanja da mu nikakvi korektivi nisu potrebni, predstavlja konstantnu omču oko vrata LDP-u.

Gotovo sve poruke LDP-a od samih početaka već svedoče o tom gordijevom čvoru, koji je, kako izgleda, sve skuplja cena za zastupanje političke pozicije istine. Ono što nema snage da uradi Demokratska stranka, uradićemo mi! – to je ta deviza koja kao da kaže: istina, da, ali samo ona koje ima dok postoji laž. Kada laž više ne bude postojala, u šta Jovanović zdušno veruje da je moguće, neće više biti potrebe ni za korektivom. A jednom proterani sin zauvek će se pridružiti domu kojem pripada. Ne leži li cela koncepcija delovanja LDP-a onda na sujeti tog progona prema ocu koji je najednom poblesavio, na misiji sina koji ima čvrstu obavezu da vrati ovog na pravi put, ne zbog očevog zdravlja, već više da bi jednom taj progon on sam mogao da preboli i zaboravi?

’Nema kompromisa oko suštine’. I ovde je reč kompromis relativna spram Demokratske stranke koja se tad sprema da kohabitira sa Koštuničinom DSS i predstavlja direktnu kritiku i suprotstavljanje. Već slogan na prvim izborima na kojima je učestvovao LDP glasio je ’Od nas zavisi!’. Iako ništa od njih nije zavisilo, kad se ova poruka prevede u relativnom smislu prema Demokratskoj stranci, ona postaje stravično brutalna: ako budemo ušli u parlament i dobijemo dovoljno glasova, mi ćemo biti ti sa kojima će Demokratska stranka morati da pravi vlast! Drugim rečima, ovde se već uveliko prećutno apostrofira bezličan karakter Tadića i njegove stranke, da je na sceni kombinatorna politika, koja je, setimo se, za LDP laž, jer u tom slučaju suština ideje i političke borbe potpuno izostaje, interesi postaju sumnjivi, itd. Međutim, poruka ’Od nas zavisi (da li će DS sa nama da pravi vlast)!’ istovremeno je sugerisala i to da je LDP iz pozicije ekskluzivne istine stranka koja je voljna da pređe i nužno postane deo istog tog sveta laži, verujući da samo tako može postepeno preobratiti i uticati da i onaj drugi bude jednom na poziciji istine.

Upravo to što je, dakle, trebalo da bude plan na prvim parlamentarnim izborima, ostvarilo se delimično na drugim, a posebno na lokalnim kada je reč o Beogradu. LDP je učinio sve samo da svoju maticu, Demokratsku stranku, održi u životu, iako ovoj nije ni najmanje stalo do njih, da navodno spreči da gradom zavladaju radikali, bez obzira što je Tadić bio u koalicionom sporazumu sa socijalistima, a ne zadugo potom potpisao i Deklaraciju o pomirenju između ovih stranaka. LDP se našao u nezavidnoj poziciji, naime, sve zarad propagiranja istine Tadiću, na čiju su stranku, kako sami izjavljuju, uvek „prirodno upućeni“. U skupštini, pak, LDP oštro kritikuje vladajuću koaliciju, ali istovremeno je održava na vlasti u spornim trenucima, glasajući čak i za zakone koji teško da mogu proći neke od evropskih standarda. Sve u svemu, ispostavilo se da jedna od njihovih omiljenih rečenica ’Volim Srbiju, govorim istinu’ označava i najveći domet političke pozicije istine kojom su od starta nastupili – istina je samo u njihovom govoru, jer kada ona pokuša da postane delatna, nema joj druge nego da na jedan mističan način (koji niko nije želeo) sklizne u more ostalih laži. Sve usled ljubavi za koju onaj drugi ni ne haje.

Očigledna, delatna laž, koja dolazi od onih koji svoju politiku stavljaju na mesto istine, razočarava i utiče mnogo jače nego kada to radi grupacija kojoj istina kao takva nikada nije ni bila u središtu preokupacija. Jer baš oni kojima je jedan od osnovnih ciljeva bio da se udalje i otklone od politikanstva i mešetarenja, sada dolaze u nesrećnu poziciju da budu uvučeni u igru kao deo toga – samo zbog istine. LDP, reklo bi se, primoran je paradoksalno da laže u svojim radnjama da bi se mogao čuti njihov glas istine. Ali ko je vodio računa koliko još može da vredi takva istina, bez obzira što je sad možda čujem glasnije no ranije? Kome je danas stalo od onih koji su zbog istine u rečima glasali za njih? I najzad, ko još može da glasa za LDP samo zbog te istine u rečima?

Sam koncept istine koja izolovano lebdi od svega ostalog sahranjuje Jovanovića i njegovu stranku. Ono što LDP previđa jeste da nosioci istine u politici nikako nisu oni koji je iznose u formi koja neće imati ništa zajedničko sa laži. Ova stranka sve vreme živi u zabludi da je moguće nekakvo čisto političko delovanje u skladu sa idejom i vizijom o npr. evropskoj Srbiji, i da je druge moguće očistiti tako da i oni to isto posle čine. Ali takva politika, kada je na vlasti, završava se smrću i atentatom, a ono što je Đinđić (alter-ego LDP-a) kao takav činio postalo je za jedno kratko vreme moguće tek nakon što je potpuno zanemario interese svoje stranke. Tu LDP brka lončiće, jer u stranačkoj formi pokušava da radi ono što je izvodljivo tek pojedincu-odmetniku kojem više nije stalo ni do kakvih stranaka. Istina u delovanju, koju LDP nikako da dostigne i onakvu kakvu je zamišlja, izolovana i apsolutna, reklo bi se, uopšte nije u domenu stranaka i, u tom smislu, politike. Zato LDP nema nikakvih šansi da se kao grupa izvuče iz politike, koja u ovom smislu, a to je najčešći kolokvijalan smisao, samo potvrđuje laž (’svi političari lažu’, ’politika je najveća kurva’, itd). Kada nije na vlasti, politička pozicija istine je uvek marginalna, a Jovanović sa tim nije mogao da se pomiri.

U tom smislu, politička pozicija istine (biti stranka istine, koliko god to nebulozno zvuči) daje puno pravo drugima da je ismevaju, ignorišu, ili se koriste njom kad im je zgodno. To je, takoreći, pozicija nekoga ko nije shvatio pravila igre u političkoj areni, to se događa svima onima koji ne žele da budu političari, a okruženi su njima, itd. Ako bi se shvatila preozbiljno (tj. kao istina), samo bi pokvarila igru u kojoj se već unapred zna da ništa nije ozbiljno na taj način. LDP je samo maskota, a Jovanović i ostali dolaze u situaciju da artificijelno, da bi se uklopili među druge, prihvate i saučestvuju u lažima. Takva istina se doživljava kao nešto veštačko, kao nepotrebno, ona uopšte i nije u domenu igrača, ona se ni ne traži. The truth is in the eye of the beholder. The truth is out there. Dakle, uvek na nekom drugom mestu, kod nekog Drugog.

Ako se setimo poznatih priča za decu (možda ne toliko naivnih kako nam se čini), naići ćemo na opasnu vezu sa ovim. Figure koje stalno govore istinu (ne mogu da lažu) u takvim pričama uopšte ne pripadaju ljudskim likovima (!), već su sasvim izmetnute najčešće u neke stvari, predmete: ogledalce u Trnovoj Ružici ili Pepeljugi (’ko je najlepši...?’), u nekim istočnim pričama su to muzički instrumenti (harfa, citra), pa čak i mač kralja Artura koji svoj smisao čuva dok god ga pravi (istinit) lik ne izvuče iz kamena, itd. Dakle, nema ljudskog lika koji bi decidno zastupao istinu, tajnu o istini uvek čuva nešto što se nalazi mimo karaktera čoveka, bez obzira što je reč o njemu. To je ono što se ne razume u LDP-u. Politički činilac koji tvrdi da uza sebe uvek ima istinu nadrealan je i automatski osuđen na propast ukoliko ne porekne ozbiljnost te tvrdnje. Međutim, preko sličnih priča ne samo da možemo da utvrdimo banalnost u političkoj poziciji istine, nego i na koji način funkcioniše politika kao laž, oličena u svima onima protiv kojih se Jovanović bori, gde ujedno mora da ubroji i one sa kojima bi sutra takođe želeo da sarađuje.

Laž reprezentuju likovi u pričama (ljudski svet je samo po sebi mesto za laž). Tu su oni pozitivni, sa kojima se najradije identifikujemo, prema kojima pokazujemo saosećanje, i oni negativni likovi (očigledni zlikovci, sebičnjaci, veštice, ružnjaci, prepredenjaci) koji u pričama uvek izvuku deblji kraj, tj. bivaju žrtve sopstvenog (transparentnog) karaktera. Ali u kojima je laž? Jesmo li se ikada zapitali zašto baš najlepša devojka, ona u koju se zaljubljuje mladi princ, mora biti u stvari siromašna i prljava sluškinja? Zašto je to nužno? Zašto je uspavana lepotica izolovana od svih silnim preprekama koju njen dragi bira da pređe ne bi li je video i sticajem okolnosti oživeo poljupcem? Zbog čega je u priči kao što je Kraljević i prosjak, od dva brata blizanca ovaj drugi koji je neugledan taj koga ljudi više vole, plemenitiji i dostojniji titule, nego njegov iskvareni, sebičan brat na prestolu? Odgovor je isti kao i kod pitanja zašto Indiana Džons u trećem nastavku na kraju filma bira da pije iz grala, najobičnije drvene čašice, i ostaje živ, dok svi ostali umiru opredelivši se za što lepše pehare?

Ovde bi trebalo gledati preko uobičajenih interpretacija, i za naše potrebe razumeti da transformacija kroz koju prolaze pozitivni likovi u pričama, ti neimućni, nesrećni, iskreni i neiskvareni, uvek na kraju baš njih stavlja u ultimativnu poziciju moći (’... i živeli su srećni do kraja života’). Upravo oni su gospodari laži u politici: moćan i uspešan političar nije taj koji decidno brani istinu, već onaj koji bira najbolji način kako da se skloni od nje, od suštine toga šta je zaista (okoreli lažov, kapitalista, itd.), da sebe prikaže da je nešto sasvim drugo (primeran, uzoran, dopadljiv). Zamislimo samo tu stravičnu mogućnost da perverzna Pepeljuga u stvari sve vreme uobraženo zna da niko nije ravan njenoj lepoti, i da nema večeri kada joj ne bi prilazila gomila dobrih frajera, ali se drugima nastoji pokazati kao prljava i siromašna, pod stalnom zabranom i zatvorena u samici. Šta taj obrt od nje pravi? Ili od prosjaka kome je jasno kakvog idiota ima za brata i koji ga može poniziti kada želi, samo neće jer više voli da zavarava patetikom, da bi ga narod sam poželeo na mestu kralja? Ne završavaju li se sve te priče tako što likove koje smo branili i simpatisali postavljaju na mesta tajnih profitera i strpljivih kalkulanata (brokera) svojih sudbina upravo na osnovu tog ubogog položaja, koji, ispostaviće se, nije bio ništa nego predstava, mazanje očiju? Nije li to isto ono kada se danas najveći kapitalisti kriju iza uloge humanista i dobrotvora, Đilas iza gradnje mosta i novog Bulevara, Dulić iza zelenih akcija, Matić iza inkubatora za bebe, Tadić iza svih zlatnih sredina Istoka i Zapada?

Put istine vodi preko onog što tu istinu prećutkuje – to je način funkcionisanja laži u politici. Istina se svodi ne na supstantivnu, argumentativnu, pozitivnu LDP-formu, već samo na različite oblike laži uz pomoć kojih je izostavljena. Između redova onoga što je konstruisano tako da niko ne može ništa da zameri, zaštićeno sa svih strana da ni decidni napadi i negiranja onih kakav je Jovanović ne mogu ama baš ništa učiniti i poremetiti. To što je prisutno tu je samo radi onog što mora ostati odsutno. Ako LDP misli da svojim govorom proizvodi samo prisutno, da ničeg odsutnog nema, skrivenog iza njihovih namera, samo političko okruženje potrudiće se bez njihove saglasnosti da to za čas promeni. Prema tome, laž u politici nerazoriva je isturanjem eksplicitne istine, koja paradoksalno samo još više bogati paletu laži na političkoj sceni (kod LDP-a je to razočarenje u delanju koje dolazi nakon govora). Ona je potpuno pogrešno oružje za borbu protiv svih Pepeljuga na sceni. U tom smislu, forme kao što su satira, ironija, apsurd, karikatura mnogo direktnije eksplodiraju jer ništa drugo ne koriste nego laž, prepumpanu, overdoziranu i iskarikiranu u svim svojim providnostima. To su forme koje u sebi shvataju laž kao apsolutno jedini efektivan i neminovan način pojavljivanja istine. Istina u politici (ali ne i isključivo u njoj) ima oblik, takoreći, negativnog apsoluta.

Nastavak poraza u nesagledavanju toga nastavlja se i kroz trenutno aktuelan pokret Preokret. I on u svojoj suštini nije ništa drugo nego ideja LDP-a zamišljena prema istom kalupu od ranije, tj. u relaciji prema Demokratskoj stranci. Možemo biti sigurni da je, svaki put kada spominju istinu, to namenjeno Tadiću. No, problem je u tome što je reč laž koja vrvi u proglasu takođe upućena istom subjektu. Tako je Tadić i dalje lik na kom se koncentrišu Jovanovićeva pomešana osećanja. On je i kriv i nije kriv: kriv je što ne razume i ne podržava nijednu akciju LDP-a, a nije kriv u maglovitom smislu što je još uvek nesvestan konsekvenci svoga delovanja i promašenosti npr. po pitanju politike ’I Kosovo i Evropa’. LDP ne odustaje od ideje da od Tadića napravi valjanog političara. Najpre je formulacija na ovu promašenost glasila ’Dogovor za budućnost’, pa zatim ’Dogovor za preokret’. Ta reč dogovor koja neprestano cirkuliše kao da je opet namenjena onima sa kojima LDP vrlo dobro zna da nema zajednički jezik, za one kojima može da zahvali što nezaustavljivo klizi u delatnu laž. I koga je prvog Jovanović pozvao da potpiše proglas Preokret – nikog drugog nego Demokratsku stranku. Usledilo je klasično odbijanje po formalnoj (bez udubljivanja) ustavnoj osnovi, (što je pomak u odnosu na predizborno ’ne znam šta mi rade iza leđa’), a Jovanović se ponovo osetio prozvan da uveri Tadića kako greši, samo to još ne zna. Prema tome, omča i dalje stoji, poniznost prema matici i dalje traje, možda je čak veća nego ikad. Zapravo, može li iko da zamisli LDP bez te poniznosti? Pravi preokret za ovu stranku bio bi raskrstiti više s tim.

Ali koga briga, evo kako Demokratska stranka u svom stilu zahvalno uzvraća Preokretu, demonstrirajući nam samo kako politička laž melje LDP-ovsku istinu. Kada su počeli sukobi na granici sa Kosovom, sva odgovornost pošto-poto svaljivana je na KFOR i EULEX. „Upotreba sile na goloruki narod koji svoju teritoriju brani mirnim okupljanjem.“ Drašković i Jovanović se, međutim, paralelno potom pojavljuju sa oprečnim informacijama, o krijumčarenju i švercu nafte i derivata, o zastrašivanju naroda i teroru srpskih tajkuna na severu Kosova, o dnevnicama koje se plaćaju ljudima da bi bili na barikadama, o firmama koje sponzorišu balvane i građevinski materijal, itd. Dakle, u formi eksplicitne istine. Ali, šta je bio odgovor, da li je neko pao u paniku zbog toga? Odmah se prema akterima koji su iznosili činjenice poteglo pitanje odgovornosti za odavanje državne tajne (!) i niko više nije bio zainteresovan za preispitivanje istine o iznetim detaljima. Tako se to radi, politička laž prelazi preko istine u goloj formi, potpuno je zaobilazeći i ne smatrajući je imalo dostojnom da se direktno suoči sa njom, jer bi to značilo da je tretira ozbiljno. Ovo prolazi bez ikakvih problema.

Postoji i drugi način. Moguće je u neku ruku poslušati golu istinu, ali činiti to iz razloga koji nemaju ništa zajedničko sa njenim zastupanjem i podržavanjem. To je trenutak u kojem je Tadić pozvao Srbe da se povuku i uklone barikade. Razlog za ovu odluku nije bio toliko to što ponašanje kosovskih Srba radi direktno protiv dobijanja statusa kandidata EU, već neposredna činjenica, dočekavši da postane toliko očigledna, da će svi u jednom trenutku tamo postradati, izgubiti svoje živote. Bez obzira što je ovo potez koji je na tragu dugogodišnjeg LDP-ovog programa o stavljanju u fokus ljudi na Kosovu i kvaliteta njihovog života u odnosu na besmisleni ideološki rat za teritoriju (’Život je zakon’), on još više podriva političku laž, jer nikakve koncepcije iza odluke koju je doneo nema. Potpuno suprotno, ona je više nego ikad interesna po njega. No, to neće smetati Jovanoviću da pohita u pozdrave i ponada se da erotska veza između njih opet prećutno obećava.

Pokret Preokret svojim ciljem podseća na nešto što smo već imali: fokus na jednu jedinu stvar – promena politike prema Kosovu. Slično kao što je DOS 2000. imao jedan cilj, a to je da svrgne Miloševića. Konkretnije od toga se ne ide, premda je jasno da život ljudi na Kosovu više ništa ne može da smiri osim život u okviru jasno određenih institucija i u sistemu sa najzad nedvosmislenim ingerencijama. Njihov život neće mnogo odmaknuti ako Srbija Kosovo ne počne da tretira kao nezavisnu državu. A ko je to spreman da kaže? Pa Drašković prvi negira da bilo ko u Preokretu hoće da prizna nezavisno Kosovo! O kakvom preokretu onda govorimo uopšte?

Preokret je prevara. Politička pozicija istine, sa jedne, i „prirodna upućenost“ prema Demokratskoj stranci kao glavnom stožeru političke laži, sa druge strane, samo govore u prilog tome da ni do kakvog preokreta prilikom eventualnog budućeg formiranja vlade neće doći. Ne zato što je to želja LDP-a, već zbog toga što je ta stranka od početka formirana tako da uvek pada na svoju slabost prema Demokratskoj stranci. A to će se desiti ponovo. Preokret će opet predstavljati manjinu u odnosu na blok interesnih prijatelja DS-SPS, a na nivou države dobićemo ono što otprilike imamo sada u Beogradu, jer će Jovanović iz sličnih razloga opet ponoviti grešku – zarad sprečavanja propasti koja bi nas čekala sa naprednjacima – i biti spreman da suspenduje sve čemu je težio i govorio u predizborno vreme. Naravno, preko stalne nade da će jednog dana Demokratska stranka shvatiti da u LDP-u ima jedinog „prirodnog“ partnera. Ali, ko u stvari propada sprečavanjem te „propasti“?

Sve za šta se danas zalaže Preokret, a to su bez ikakve sumnje, sve do jedne, samo eksplicitne istine, osuđeno je da brzom brzinom propadne i potone u naraštaju takvog vladajućeg saveza – u grandioznu delatnu laž. Suština Preokreta, koji od početka pokušava da se kloni političkih igara, biće zapravo to da se zbog svog nastupa izuzetnosti odrekne ni manje ni više nego samog sebe! Preokret je rođen da bi bio izneveren, jer je njegova pozicija istine sama po sebi jedan paradoks, strano telo koje ne može da preživi ukoliko se ne adaptira. A ta adaptacija znači dovijati se u tome da je jedina istina koja živi i pliva – sveopšta laž, laž bez granica, laž u nedogled. Time se glasanje za pokret Preokret približava opasnom dokosurivanju glasača, ubijanju svakog smisla da to glasanje uopšte nečemu može služiti. Od nas se, dakle, očekuje da glasamo za nešto, bez obzira što nam se otvoreno stavlja do znanja da će LDP po cenu svega ostati u budućoj vladi Demokratske stranke. Mi treba da glasamo kao da to ne znamo. Samo zato što smo ljubitelji otvorenih istina?

Uostalom, nije li onda Preokret, kad se bolje pogleda, u startu samo jedna velika priprema unutar LDP-a da se kod Tadića pokuca na velika vrata i Jovanović pridruži Pepeljugama? U tom slučaju, trebalo bi zahvaliti što posle izbora konačno više neće biti bitno ko je šta želeo. Ta istina biće jača od svih golih istina o kojima su pre toga vikali na sav glas.

(e-novine, 9.12.2011.)