Ritern

Osvrnuću se na neka zapažanja koja su izneta u tekstu Vesne Rakić-Vodinelić u vezi sa tekstom Nova epoha. Ali, najpre bih želeo da se zahvalim autorki što se u tom smislu oduprla svopštem bojkotu našeg teksta i da kažem da mi je čast što mogu sa njom da polemišem, makar ovako u ping-pong stilu, pošto više nismo u mogućnosti da to činimo na istom sajtu. Baš zato, smatram da je autorka trebalo tekst da uputi na adresu gde je tekst koji uzima za predmet objavljen, prenet ili makar preporučen. Vrlo rado bi bio objavljen da je poslat npr. nama, kao što smo ga nakon što je objavljen uneli u naše linkove.

E sad, veoma je teško prići svakom tekstu koji je napisan sa intencijom da se po svaku cenu unapred ne složimo sa onim što uzimamo za predmet. Vrlo često predmet tada i sam biva transformisan pod uticajem te intencije i pogrešno protumačen. Zato bih ja najpre to rekao, da autorka nesvesno ima ispred sebe jedan nerealan predmet u kojem stoji ono što se u realnom ni ne tvrdi. To više nije nerazumevanje nego iskrivljavanje i ono se oseća duž čitavog njenog teksta, kako odmičemo sve više i više. Zaključci postaju sve manje uštimovani, a teze sve manje vezane za ono što u našem tekstu zaista piše. Nasuprot njenom naslovu, ja ne mislim da je njoj ili nekome drugome zbog toga u bilo kom smislu „odzvonilo“. Stoga ću konkretno ukazati na ove manifestacije u uverenju da to može i treba nečemu dobrom da doprinese. Rezultat može biti iznenađujuć u onom smislu u kojem može da se ispostavi da velikih razlika i razmimoilaženja zapravo ni nema, ali da postoji jedan štetni reziduum koji nagoni autorku da ipak prikaže da to nije tako.

Kraj nacionalizma? Buhahahaha…

Vesna Rakić-Vodinelić naletela je na prvi problem već kada je pokušala da utvrdi na koji način autori Dvogleda razumeju nacionalizam. Ona kaže: „Verujem da autori Nove epohe pojam nacionalizma shvataju kao politički princip, a ne mentalno stanje. I ja ga tako poimam, tj. prihvatam onako kako ga definiše E. Gelner.“ I Srđan Jovanović je obratio pažnju na istu rečenicu. To je rečenica kojoj, zanimljivo, prethodi čitav pasus u kojem se vrlo precizno hvata distinkcija nacionalizma kao politike i onoga što smo nazvali mentalnim nacionalizmom. Zašto se onda u ovom pasusu potpuno napušta ono što je detektovano gore, radi čega? Dakle, nije tačno da autori Dvogleda pojam nacionalizma sad odjednom shvataju isključivo kao politički princip. Jasno je da mi nacionalizam shvatamo u jednom polinomnom obliku. I jedno i drugo je nacionalizam.

Nacionalizam se danas jasno pokazuje u binomnoj strukturi upravo zato što članovi ovog polinoma imaju u društvu različite funkcije. Vladar ne mora biti nacionalista da bi sprovodio nacionalističku politiku i njom učinio da se nacionalizam ukotvi u sistem vrednosti građana, tj. mentalno. Tako je uglavnom bilo ranije. Danas, vladar može biti i nacionalista, ali to ne znači da samim tim nužno vodi i nacionalističku politiku kad je u pitanju politika prema susedima, ekonomska politika, tj. ono što se zove „visokom politikom“. Ranije mentalno indoktrinirani građani (među koje ubrajam i „drugosrbijance“) tako sada imaju veliki problem da razumeju ovu polinomnu strukturu nacionalizma, pa mentalni nacionalizam dolazi do izražaja kao revolt prema ovome, no, uprkos tome, ipak ne uspeva da se prelije u „visoku politiku“.

Ono na šta je autorka verovatno mislila nije vezano za to kako razumemo pojam nacionalizma, nego o kom nacionalizmu je reč u našem naslovu „Kraj nacionalizma“. Upravo taj kraj, tj. situacija u kojem nacionalizam u jednom segmentu postaje potpuno nefunkcionalan nagnala nas je da shvatimo da je reč o pojmu koji se manifestuje na dva načina. To su zapravo dva fenomena u jednom istom strukturnom izrazu, polinomu, a ne jedan. Tako smo mogli za taj nefunkcionalni deo da kažemo da mu je kraj i da se posvetimo ovom drugom. U ovakvom raščlanjivanju mi upravo preduzimamo taj korak ka „svođenju nacionalizma na životno podnošljivu meru“ koji traži i autorka i kažemo: jedan deo nacionalizma je otpao, sada se posvećujemo mentalnom društvenom jezgru, njegovoj patologiji. Međutim, taj drugi pasus se kod nje završava rečenicom: „To se neće postići tako što će se proglasiti njegov kraj“, i za tili čas, sva diferencijacija zbog koje smo uopšte mogli da kažemo da je nečemu kraj, tj. da je počela nekakva dinamika u suzbijanju nacionalizma, potpuno se previđa i opet postaje totalno nebitno o kom se nacionalizmu radi. Nadaleko poznata analitičnost Vesne Rakić-Vodinelić, koju je i ovaj put poduzela u gornjim delovima teksta, razbila se i zatupela preko jednog nesvesnog označitelja koji bi se mogao iskazati rečenicom: nacionalizam je nacionalizam. Po mom dubokom uverenju, takva misao, pa makar i nesvesna, nikada ne može doprineti onome čemu je napisala da treba težiti.

Raščlanjivanje pojma nacionalizma, njegova polinomna struktura odraz je sagledavanja i razumevanja stvarnih događanja oko nas. Tako je vrlo lako odmahnuti rukom i podsmehnuti se na pitanje da li je nacionalizmu zaista odzvonilo, ako se podrazumeva da tu nikakvog rašlanjivanja uopšte ne može ni biti. Možda je u tom smislu naša nesaglasnost pomalo na terminološkom nivou, jer malo iznad autorka piše: „Ono što se može označiti kao kraj jedne i početak druge epohe jeste kraj jednog od balkanskih imperijalizama – srpskog imperijalizma koji je sprovođen ratovima, zločinima, „zamenama“ stanovništva.“

Međutim, ovde jedino nedostaje viđenje da se politika „imperijalizma“ može voditi i pasivnim putem, tj. u miru, zavođenjem svih bitnih političkih aktera od kojih zavisi budućnost naših građana, odnosi sa susedima, i najzad obmanjivanjem samih građana. Sve je to nacionalizam kao politika, a ne samo ratovi i stradanja. Boris Tadić je u tom smislu u odnosu na sadašnju vlast vodio nacionalističku ili kripto-nacionalističku politiku. Ovo neuključivanje i generaliziranje, tretiranje nacionalizma kao nečeg što je sveprisutno i neartikulisano – takoreći, divlje i stihijsko – ali i stereotipno, danas sprečava njegovo raščlanjivanje, a to znači bavljenje njime. Nacionalizam više nije monolitan, i to u samom svom pojmu, i mi svi sa tim treba da se pomirimo.

Tako su autori Dvogleda naznačili da kulturna politika ova vlade, bez obzira što je formalno državna, nije i ona „visoka politika“ u kojoj je nacionalizam kao politika nefunkcionalan, nego je više pod uticajem i vođstvom ljudi koji i dalje ne mogu da se odupru mentalnom nacionalizmu. Upravo na osnovu raščlanjivanja koje smo preduzeli nama je potpuno jasno da će se na ovom terenu voditi najduža borba, jer su kultura i sistem vrednosti pojedinca nerazdvojive stvari.

Mantra o zaboravu bića

U narednoj tački koju je autorka nazvala „Prevladana prošlost?“ samo u prvoj rečenici stoji da se striktno referira na prošlost devedesetih. Sve ostalo što sledi prikazuje jasnu tendenciju da se zaobiđe činjenica da se misli na konkretnu prošlost, pa se kroz argumentaciju ideološki nameće tema značenja prošlosti kao takve, dakle, nevezano o kojoj je prošlosti tačno reč. Zato kažem ideološki, jer se tu prošlost tretira maltene kao nekakav tradicionalno filozofski, ontološki pojam – odnos čoveka generalno prema svojoj prošlosti. Takvo nehotično skretanje toka sa našeg teksta u startu promašuje sve što smo želeli da kažemo o jednoj konkretnoj prošlosti i njenoj upotrebi, odn. zloupotrebi danas. Vesna Rakić-Vodinelić tako izbegava svaku pomisao na mogućnost sopstvenog manipulisanja prošlošću, a posebno onim što se misli pod „suočavanjem sa prošlošću“. Umesto toga, teza se izvrće a glavno i jedino pitanje postaje: kakav to uopšte može biti čovek ili društvo ako „zaboravlja“ svoju prošlost?

Nesvesni mehanizam je isti kao i u prethodnom delu. Iako autorka gore citira deo našeg teksta gde se jasno kaže da „pitanja prošlosti ne treba zaboraviti, niti ih gurati pod tepih kao da prošlost nije postojala“, svoj glavni stav zasnivaće na citatu Nenada Dimitrijevića kako bi pokazala da „demokratska budućnost ostaje nedostupna dok god ne počnemo da se bavimo pitanjem odnosa prema lošoj prošlosti“. Naše moralno suočavanje sa prošlošću na neki način tako treba da diktira demokratizaciju našeg društva. Bez obzira na to što je reč o „najznačajnijem teoretičaru suočavanja sa prošlošću u regionu“, ova teza je, po mom uverenju, potpuno fundamentalistička. Pre godinu dana sam i sam zastupao ovu tezu, pišući prikaz knjige Vesne Pešić Divlje društvo… Ali o fundamentalističkim stremljenjima Dimitrijevića koja trijumfuju u njegovoj nedavno objavljenoj tezi da će ustavni identitet Evropske unije razrešiti krizu u njoj, pisaću neki drugi put. Ovde je bitno da se apostrofira da suočavanje sa prošlošću ne podrazumeva samo moralno suočavanje, nego i ispunjavanje obaveza prema sudu u Hagu i primenu propalog Zakona o lustraciji. Autorka tako insinuira da Dačić i Vučić ne bi mogli da budu na današnjim funkcijama da je taj zakon, u čijem je sastavljanju učestvovala, primenjen, ali nam ne navodi po kom osnovu, članu tog zakona kojeg nema ni na internetu, ovi ljudi konkretno treba krivično da odgovaraju.

Ono što autorka naziva „zdravim razumom“ jeste stav da bi „moralno legitimni trenutak“, što znači faktički izabrana vlast i potpisivanje Briselskog sporazuma, „teško kod iole pamtećeg čoveka odneo pobedu nad trajnim moralnim nelegimitetom“. Zato je na sceni zaborav bića, zaborav suštine. Ovde neću ponavljati očiglednu vrstu argumentacije ad personam koju sam toliko puta razložio. Ali ću zapaziti da se motiv moralnog i „praktičnog“ u okviru teme suočavanja sa prošlošću stalno mešaju i perpetuiraju kad se referira na pomenute političke aktere. Čas je bitno ono moralno, čas „praktično“, tj. formalno-zakonsko. Da li je to sve zbog toga što u stvari ne postoji nikakav zakonski osnov po kom bi ova, toliko omrznuta, lica mogla da se nađu iza rešetaka, a da to ima nekakve veze sa ratnim zločinima? Možemo li to sebi da priznamo?

Iako je pored teksta Nova epoha za građu svog teksta koristila i mnoge druge naše tekstove, Vesna Rakić-Vodinelić optužila je autore Dvogleda da, kada je reč o suočavanju sa prošlošću i zločinima, „nisu uspeli da odvoje dela od aktera – čak ni simbolično“, propustivši da pogleda npr. u dva pasusa iz mog poslednjeg teksta, koji je već uveliko bio objavljen dok je ona pisala svoj. Tu sam slično kao i sa nacionalizmom podelio problem suočavanja na identičan način za koji se zalaže i autorka i sa kojim sve vreme pokušava da balansira. U čemu je onda ponovo naše neslaganje? Ja u toj tezi zagovaram da je problem „drugosrbijanaca“ povodom ove teme taj da ono što treba da stoji razdvojeno i raščlanjeno, što nam zapravo omogućava da iole racionalno izađemo na kraj sa tim pojmom suočavanja, stoji danas spojeno i pomešano, te se jednom po potrebi izvlači moralni, a drugi put insinuira nelegitimitet po pseudo-krivičnom osnovu. Autorka je svojim tekstom potvrdila takva moja zapažanja. Ona hoće isto što i ja, ali ne i kad su u pitanju ovi ljudi.

Ovo perpetuiranje vuče svoje ideološke korene pod čijim je uticajem i sam Nenad Dimitrijević. Odgovornost se moralno verovatno nikada ne može prevazići, ali to ovakvim autorima izgleda nije dovoljno. Stoga, okvirno govoreći, stupa na scenu Milutinovićev koncept lustracijskog uma. Kazna počinje da izlazi iz okvira moralne odgovornosti i postaje egzistentno obeležje tu-bitka, tj. subjekta koji nije niko i ništa ukoliko vazda fenomenološki ne reaktualizira (ne ovremeni) svoju prošlost i ne preobrađuje je u nekakvom gadamerovskom horizontu smisla (Dimitrijevićev identitet). Jedino tada tu-bitak stiče uslove da bude deo demokratskog društva, da izađe iz prirodnog stava. Drugim rečima, to je logika da nešto pre nečeg nema smisla. Tek kad prođeš kroz sve to, onda možeš nešto da se pitaš (šablon prosvetiteljstva). Prošlost tako nije prošlost ako nije, u izvesnom smislu, aktivno i javno proganjalačka, u smislu da drugi odlučuje o onom kada i koliko. O meri kada je ona dovoljno proganjalačka i iluzorna, pošto ne postoje zakonski osnovi, ovi autori ne umeju ništa da kažu. Zato tu više nije ni reč o nekoj određenoj, nego o svakoj prošlosti – o generalizaciji na prošlost kao takvu da bi se ta povratno primenila na onu konkretnu i tuđu kojom nismo zadovoljni.

Jedino unutar takve posrnule konstrukcije Vesna Rakić-Vodinelić može da izvede salto mortale i postavi pred autore Dvogleda pitanje: kako je uopšte moguće da se jedna prošlost navodno izuzima (devedesete), a druga ne izuzima (period prethodnih režima obuhvaćen borbom protiv sistemske korupcije koju sprovodi ova vlast), kad je sve to u stvari jedna prošlost, baš ta prošlost kao takva? „Kojom to prošlošću više ne treba da se bavimo – da li samo onom devedesetih ili i nekom kasnijom?“ Upravo u ovom drugom slučaju imamo strukturu u kojoj ne postoji gotovo nikakav jaz između krivične i moralne odgovornosti, onu za kojom tragaju i žude „drugosrbijanci“ pri suočavanju sa prošlošću, ali koja je istovremeno za takvu stvar realno neprimenjiva. Zato se ovde pokušalo sa podmetanjem i zamenom jedne prošlosti za drugu. Zaključak je iznova isti: ljudima koji snose moralnu odgovornost za zločine u devedesetim pokušava se natovariti i krivična, iako ona ne podleže nikakvom realnom zakonu. Nedosanjani san je taj da svi ti jednog dana lete baš kao što danas lete oni koji su zloupotrebili svoj položaj na nekoj javnoj funkciji proneverom novca.

Trećim delom autorkinog teksta baviću se više u najavljenom tekstu. Dovoljno je samo napomenuti da se tu pravi tema od nečeg što nijedan od autora Dvogleda nikada nije ni rekao, niti mu je palo na pamet, „da se o današnjem stanju u EU ne može debatovati, da ono ne treba da bude predmet kritike“. Ceo ovaj deo nema baš posebnu poentu osim da se iz nepoznatih razloga brane lica koja dovode u pitanje samu potrebu ulaska naše zemlje u Evropsku uniju. Još manje sve to ima smisla jer je već na početku ovog dela i sama autorka iznela mišljenje suprotno njihovom, da nam je „Evropa nesumnjivo potrebna“. E sad, da li je Evropa zaista nastala kao odgovor na anti-fašizam, ili je njena osnova uvek bila ekonomska, kao i zbog čega ekonomija i ekonomski faktori kod Dimitrijevića zauzimaju tako skrajnuto mesto, o tome sledeći put.

Sve u svemu, po sve tri tačke njenog teksta ispada da se autorka koju osobito cenim zapravo slaže sa svima nama na Dvogledu, a da možda nije toga u velikoj meri ni svesna. Šta je, dakle, sprečava da to prihvati? Zašto joj je bila potrebna tolika zamena teza, centrifugiranje kroz veš-mašinu, razni omekšivači i relativizovanje svega što pišemo, nije baš sasvim jasno. Doduše, i taj odgovor se može nazreti, ali neke stvari je, pretpostavljam, ipak bolje ostaviti otvorenim i prepustiti ih budućnosti. Evropskoj, svakako.

(Dvogled, 27.05.2013.)