Izvor: dvogled.rs

Povratak Konstantinoviću (Van-fenomenološko čitanje Filosofije palanke)

Radomir Konstantinović (1928-2011), srpski književnik i filozof, najpoznatiji je po svojoj knjizi Filosofija palanke. Toliko poznat da tu postoji jedna povratna sprega u kojoj je koncept autora koji svojim idejama ispisuje knjigu, brutalno zamenjen konceptom u kojem je tuđa interpretacija knjige gotovo nepovratno zatvorila označitelj imena i prezimena samog autora. Tu interpretaciju zovemo označenim, a ono je vezano za predstavu koju uobičajeno imamo o ovom delu i autoru, čak i danas 2013. u Srbiji i regionu. U takvoj situaciji ne govorimo više o autentičnom značenju i pravilnom razumevanju, nego o jednoj nametnutoj, sveopštoj blokadi koja funkcioniše kao namenski simbol. Radomir Konstantinović i Filosofija palanke takvom fabrikacijom lakanovskog Drugog učinjeni su neodvojivim i izmiksovanim da se više ne zna šta je on bez nje, niti šta je ona bez njega. Moj posao je da ovde iznesem u čemu se sastoji ova razlika, kako u praksi, tako i u filozofskoj teoriji, pod kojim motivima je stvarana i šta je ono što ostaje kada se ona odstrani.

Političke okolnosti krivotvorenja

Dva nivoa – ideje autora u knjizi i njena recepcija u vremenu koje je došlo nakon njenog izdavanja – neprestano se moraju kombinovati i držati na oku kako bi se imalo u vidu šta je ono što je višak, a šta ono što je manjak, gde tačno dolazi do falsifikacije i nesvesnog izopačavanja. Za početak, moramo reći da, u tom smislu, sve vreme postoji izopštenost autora i njegova marginalizacija u stvarnom, kulturnom životu, dok, sa druge strane, njegova knjiga odjednom, pod uticajem određenih političkih prilika, počinje da nalazi čitaoca koji će joj odrediti sudbinu i udariti pečat na autora još za vreme njegovog života. Tako je knjiga kao tornado uvukla ovog povučenog, i čoveka najmanje zainteresovanog za to da bude predmet obožavanja u polje u kom više neće biti margina nego centar celog jednog sveta, čak definicija njegovog smisla. No, taj vrli novi svet isto tako nikada neće dozvoliti autora bez knjige koja diktira šta je zapravo on, a posebno ne onu vrstu njenog čitanja i interpretiranja koje bi moglo sam taj svet koji ga na takav način uzdiže da poruši ili makar učini upitnim. Radomir Konstantinović u tom svetu, kao osoba, kao misaona individua, i dalje je bio sam, ali su svi drugi imali njega baš onakvog kakav im je trebao.

Subjekt ovog kulta obožavanja „živog sveca“, dakle, neke vrste požurelo posrnule totemizacije, simboličkog života pre stvarne smrti autora, nije nastao odmah po objavljivanju prvog izdanja knjige 1969, nego tek dvadesetak godina kasnije, nakon čega će dobiti potpuno drugačiji zamah. Taj svet koji će u svoj centar staviti Filosofiju palanke i koji će nastati kao reakcija na jedan drugi nemili svet u jeku postjugoslovenskih ratova, zaživeće isključivo kao jedan anti-svet, svet referentan na onaj prvi i koji postoji samo ako postoji taj prvi sa zločinima u njemu. Taj drugi, reaktivni, nesamostalan anti-svet nazvan je Druga Srbija koju je Konstantinović definisao baš tako – referentno i bez ikakve autonomne strukture – prosto kao Srbiju „koja se ne miri sa zločinima“ (GSUN, 47).

Od tog trenutka, ova knjiga postaje svojevrsna poluprozirna Biblija Druge Srbije, ona dobija novi i, ispostaviće se, nikad čvršći diskurs koji je imao za cilj da ponudi jednostavniji ključ čitanja i razumevanja nego što ga knjiga zaista ima. Po tom simplifikovanom ključu ona se razume kao neka vrsta gotovo „proročanske“, ingeniozne anticipacije za sve što se desilo devedesetih, za temu knjige biva proglašen (srpski) nacionalizam, a na palanački mentalitet bivaju nataknuti nacionalistički motivi ratovanja za Veliku Srbiju.[1] Za ovaj anti-svet, u principu, ono nacionalističko i palanačko postaje sve ono što je deo prvog sveta, Prve Srbije, a knjiga se uglavnom čita i razume kao fenomenologija tih ljudi, njihovog mentalnog sklopa, dakle, nekih koji su potpuno drugačiji od „nas“, ili od kojih se makar „mi“ iz anti-sveta trudimo da se razlikujemo.[2]

Anti-ratni angažmani autora, osnivanje i njegovo postavljanje na čelo Beogradskog kruga 1992, veza sa Sarajevom, gradom pod višegodišnjom opsadom, takođe postaje odgovorna za jedno veliko sjedinjavanje svih ovih momenata u, navodno, ideje potekle iz Filosofije palanke. Međutim, u to najgore vreme etničkih sukoba, i samom Konstantinoviću, koji je dozvolio da ga „izviču za prvog šefa“ (135), primivši na sebe cenu da možda teoretsko-filozofski ne bude shvaćen, ali da zato makar u praksi bude u stanju da na nekoga utiče, bila je, po svemu sudeći, sasvim jasna ta nužno sklepana i veštačka priroda anti-sveta Druge Srbije, koju je još 1989. godine izrazio poznatom rečenicom na jednom skupu u Sarajevu: „Kriza je velika, naši izgledi su, dakle, veliki.“ (30)

Tu je reč upravo o tom, u osnovi parazitskom, jednokratno projektnom odnosu ovog anti-sveta u odnosu na svet takav kakav jeste, a izgledi o kojima govori tiču se prosperiteta delanja tog anti-sveta i surove činjenice da on postoji samo kao repulzija od stvarnog sveta i samo na račun nedela i nesreća u njemu. Anti-svet je reakcija na tragediju koja je i sama tragična. Izgledi za takav svet proporcionalno su veći što su zločini veći i što je stvaran svet, ta realnost koju je Konstantinović nazivao „čudovištem“, strašniji. Tek prihvatanje činjenice ovako negativne – i iznuđeno neizbežne – fatalističke pozicije Druge Srbije, tj. Konstantinovićevog subjekta, mogla bi biti uvod u šire, do sad uglavnom cenzurisano razumevanje Filosofije palanke.

Kako su iskorištene poteškoće u čitanju i razumevanju

Ako sve ovo imenujemo za političke okolnosti krivotvorenja naprema onom što zaista stoji u na ovaj način „kultnoj“ knjizi, drugu grupu okolnosti, i ništa manje zgodniju u pogledu krivotvorenja, činile bi neke od karakteristika same knjige. Na prvom mestu, to je način na koji je napisana, jer je ona u najmanju ruku neprozirna, nekonzistentna i iskazana nerazumljivim, nepreglednim stilom – reklo bi se, hermetično privatna i dnevnička. Vezano sa tim, velika rasprava bi se mogla otvoriti oko toga da li je ona uopšte institucionalno-akademski filozofska; knjiga nije sistematična nego nahodno derivativna i varirajuća, niti je u bilo kom smislu stroga i naučna, nego samoperpetuirajuća i meditativna. Ona čak nema ni posebnu celinu, nego je u izvesnom smislu neograničeno inkrementalna, neraspletiva (ne sadrži nijednu fus-notu, a referenci na uticajna imena, ili čak bilo koja lična imena, u tekstu gotovo da i nema). Činjenica jeste da bi ovakvom formom student bilo osnovnih, master ili doktorskih studija filozofije teško mogao da zadovolji propisane standarde, jer je ona, pre svega, jedna privatna forma.[3]

U takvoj neprohodnosti, koja nagoni na pomisao kako je jedino autoru, ako je uopšte i njemu, jasna svaka rečenica, naslov, pa čak i kompletna poglavlja, nastaju neverovatna krivotvorenja potpomognuta opet spoljnjim pritiskom političkih dešavanja koja vrše funkcionalno-ideološka potiskivanja i selekciju bitnog od nebitnog. U tom smislu, ovde treba imati u vidu fenomen da nejasnoće u recepciji izvesnih autora-simbola u određenim situacijama ne moraju nužno da rade protiv njih, nego vrlo često baš u njihovu „korist“, čineći da dostignu neverovatnu veličinu, jedan indignirani status veoma blizak obožavanju baš na osnovu tog viška koji ostaje dominantno nejasan, što je svakako bio deo procesa simbolizacije Radomira Konstantinovića. O toj formuli svedoči još ona stara parafraza Sokratove reakcije na čitanje Heraklitovih dela – sve što sam uspeo da razumem dobro je, a ono što nisam verovatno je još bolje![4]

Pošteno bi bilo priznati da najveći filozofi svih vremena najčešće ne postaju najveći na osnovu onog što se kod njih smatra shvaćenim, nego baš na osnovu onog nerazumljivog viška koji podstiče imaginarizaciju o njihovoj nesvodivoj intelektualnoj veličini. Pravi primer za to je recepcija Hajdegera, i koliko god se pisalo, otkrivalo i razjašnjavalo, tajno (akademsko) pravilo u ovakvim situacijama bilo je da se uvek ostavi nešto otvoreno, nekakav nedeterminisani višak koji bi i dalje lebdeo u vazduhu, sve u cilju da se ne oskrnavi sveti totemski simbol. Štaviše, vrlo često se baš ono što se ne razume pogrešno tretira kao izvorna filozofska bit, nešto bez čega se ne može ni zadobiti propusnica za status filozofa. U tome bi se sastojala osnova kulta knjige Filosofija palanke u onom njenom delu koji dolazi od nje same, kao dodatna olakšica na već aktuelne prilike krivotvorenja.[5]

Kada se tako čita zbornik tekstova „Glas savjesti u nevremenu“, koji predstavlja uobličeni transkript sa seminara u Sarajevu 2001. u čast (prisutnom) Konstantinoviću, uviđa se impozantan broj autora koji svoju analizu ili pogled na delo baziraju svega na prvih nekoliko stranica Filosofije, a ponekad i samo na rečenicama sa njene prve strane. Prvu trećinu zbornika, pak, čine sve sami kratki hvalospevi, nabijeni uglavnom emocijama koje potiču od ideologizovanih političkih prilika, koji više podsećaju na komemoraciju pokojniku, narodnom heroju Druge Srbije dok on, uzgred budi rečeno, sedi živ i ćutljiv u jednoj od stolica. No, autor tu i jeste mrtvac i to uveliko raspadnuti jer tad već ima najmanje desetak godina kako je njegov simbolički život neuporedivo važniji od onog realnog, a time i kako su parcijalno ideologizovane ideje važnije u odnosu na sve o čemu se u njegovoj knjizi doista radi.[6]

Filozofsko-teoretski okvir knjige

Vraćam se ponovo njenom stilu i otvaram pitanje da li je on morao biti takav kakav je. Autori na ovom seminaru spominju uticaje Hegela, Marksa, Hajdegera i Sartra, ali njena prava tema nije ni u jednom konkretnom imenu, filozofu, nego u metodi koja cirkuliše duž čitave knjige, u jednom mentalnom projektu zajedničkom za mnoge filozofe prošlog veka od Edmunda Huserla pa na dalje – u fenomenologiji. U tom smislu, Filosofija palanke je čisto fenomenološko štivo, a sudeći prema stilu i sadržaju knjige koji se ovom metodom uvek stapaju u jedno, ona je hermetično-privatni fenomenološki ogled napisan u pokušaju ovladavanja određenim pojavama kojima je misao tadašnjeg Konstantinovića bila preokupljena.

Takav ogled primenjen je, ne isključivo u vezi sa nekim ili nečim sasvim stranim, jer to po fenomenološkim principima nikada nije ni moguće, nego je primenjen i testiran na samom sebi. Spoljnji fenomeni uvedeni u transcendenciju postaju predmeti koji su na taj način uvek-već moji i koji i pored svog „spoljnjeg“ porekla govore zapravo najviše o meni. Ono „spoljno“, koje je na neki način za te potrebe zagrađeno, provizorno i time veštačko, tako prestaje da bude odelito. Zato jezik Filosofije postaje samodemonstracija sopstveno ideiranih predmeta u autohtonoj fenomenološkoj transcendenciji u kojoj su pojedine, isto tako „spoljašnje“, norme standardnog izražavanja, pravopisa, navikle upotrebe i funkcije reči, pojmova, sintagmi i kovanica, uobičajenog reda reči u rečenici, dužine rečenica i pasusa, i najzad, krilatice poput „piši kao što govoriš“ u manjoj ili većoj meri zanemarene i suspendovane.[7] Ne postoji nijedno drugo pravilo pisanja osim mišljenja koje je ideiranje, a kamo ono vodi i u čemu će se završiti, ne može se tačno znati, niti je bitno, jer važno postaje samo to što subjekt svevremeno misli da je u nekom svom transcendentalnom polju, horizontu koji mu unosi jednak smisao u svaki ideirani fenomen i sa njima čini tzv. „svet života“.

Upravo tako se rizikuje svojevrsno iživljavanje nad čitaocem kakvo je na delu i u Filosofiji palanke. Iz tog razloga se takvi ogledi svrstavaju pre u privatno, intimno i dnevničko vlasništvo jer se odnose na jedan međuhod, na intelektualnu adolescenciju i vežbu koja se u današnje vreme najčešće ni ne obelodanjuje, jer značaj ima samo za subjekta koji ga piše, dok ga piše, i ni za koga drugog. To su one knjige u kojima se o sebi piše kao da to jesmo i istovremeno nismo, baš onako kako je Sartr definisao čoveka. Moglo bi se reći da, u tom smislu, namena „kultnog“ Konstantinovićevog dela na prvom mestu uopšte i nije bilo njegovo javno objavljivanje. Time je automatski jasno i zašto ne poseduje nikakav drugi izbor, osim da neminovno, pošto je delo objavio, ostavi svog čitaoca na milost i nemilost nesvodivom višku nerazumevanja i budućeg krivotvorenja.

Sve ovo govori da će se u svojoj knjizi, koja je svojevrsna narcisistička pokazna vežba za njega samog, autor boriti sa stvarima na način da će u jednom momentu sama ta borba početi da se ukazuje kao isfabrikovana i veštačka, jer je u biti samo jedna anti-borba koja radi na ukidanju same sebe u anti-svetu, istovremeno žestoko proklinjući i želeći da se otarasi onog „anti-“ koje je čitavu tu borbu i podiglo. Tako će se kontekst palanke, postepeno kako knjiga odmiče, od modela koji kritikuje njeno mentalno stanje, tzv. duh palanke, preokrenuti u kritiku mentalnog stanja svakog subjekta koji bude pokušao tom duhu palanke da se odupre, jer ne može da je ukine usled samog načina na koji je isprva pokušao da je postavi – da su tamo neki drugi, a ne „mi“, njeni pripadnici.[8]

Do razotkrivanja veštačkih osnova dolazi se unutar same fenomenologije koja je svaki predmet pokušavala da načini intencionalnim, što znači svesnim, i da takvu transcendentalnu svest forsira kao identifikacioni garant subjekta da je drugačiji u odnosu na one u palanci, tj. one u prirodnom, „vandalističkom“ stavu. Svest koja podrazumeva beskompromisno nastojanje da se održi taj anti-stav prema palanci, čak po cenu svog i života drugih, učaurena u čiste fenomene samoogledanja, nakon određene granice ispostavlja se kao nešto neočekivano sagorelo, besperspektivno – nesvesno i prazno – koje precrtava tog subjekta svesti i vraća ga nazad pravo u središte svih kritikovanih osobina iz palanke.[9]

Činjenice koje se ignorišu

U Filosofiji palanke nema ni traga od reči nacionalizam, tog drugosrbijanskog naknadnog inputa, nego je neprestano u centru kompleksnost koju u subjektu izaziva fenomen palanke i njenog duha. U početku, čini se da je palanka nešto suprotstavljeno subjektu, da koči i sabotira njegovu subjektivnost koju Konstantinović vrlo često izjednačava sa individualnošću. Ona je tada gotovo neprijateljska, sa „one strane“ onoga što bi, naime, trebalo da bude, ali samo dotle dok izostaje odgovor na koji način pokušaj kritike jednog takvog sveprisutnog fenomena utiče na samog kritičara, onoga koji piše knjigu, dokle god se ne zna gde je on naspram svega što kritikuje; da li njegova kritika podrazumeva nužno da on to nije, ili sasvim suprotno, da tim kritikovanjem kritikuje ujedno i sebe.[10] U tom smislu za palanku se vezuje pojam van-subjektivnosti, ali to onda ne znači da je palanka i van subjekta, nego da subjekt u svojoj biti možda nosi u sebi nešto posve van-subjektivno, nešto strano ili u opoziciji sa onim čime se pokušava odrediti i predstaviti.

Tako je i pojam sveta suprotstavljen palanci; svet je otvoren za svaku promenu, različitost, uvažavanje i razumevanje, dok je palanka izolovana, zatvorena, konzervativna i netolerantna. Ni to ipak ne znači da palanka nije deo sveta, nego da subjekt, koliko god se trudio da bude „svetski“, nosi u sebi ono palanačko van-subjektivno, ono izolovano i povučeno u samo sebe, koje ga inhibira da se u tom svetu ostvari na način koji je zamislio. Ali taj svet bez zamisli o takvom ostvarenju, o čistim fenomenima koji ne bi inhibirali, ni ne postoji. On postoji, dakle, samo kao jedna projektivno želeća kategorija – ako i samo ako u želji stoji jedna anti-palanka. Svet subjekta koji naspram sebe zagovara postojanje nekakvog anti-sveta, tj. palanke, i sam postaje anti-svet, isti onaj habitualni „svet života“ nastao u veštačenju stvarnosti.[11]

Dakle, tretiranje centralnog elementa (palanke kao šupljine u subjektu) za nešto neprijateljsko i nepoželjno, jer je isti očito predmet izraženog nezadovoljstva samog autora, jeste sâmo to, gore navedeno, trasiranje fenomenološke metode, borbe svim raspoloživim „anti-sredstvima“ pri kojoj subjektivnost, u svom precenjenom transcendentalnom radnom ambijentu, dovodi subjekta do stanja da bezrezervno veruje da je van-subjektivnost stvar samo tamo nekih drugih. Jedino tad može biti prizvana potreba za ontološkom razlikom, u cilju da bi se palanka mogla okarakterisati kao nešto hajdegerovski pred-ontološko, ili prema Huserlu, prirodnim stavom.

Ako se sad obrati pažnja na to šta sve Konstantinović trpa u ovu pred-ontološku, tj. ontičku vreću za smeće, onda to opet nije ništa vezano za nacionalizam, barem ne za ono što danas podrazumevamo pod njim, nego je to kritika svega što su upravo i fenomenolozi, egzistencijalisti kritikovali u uvodima svojih dela – ponajviše pozitivizma (determinizma, psihologizma i biologizma) i realizma (racionalizma, empirizma). Kada se tome još pridodaju npr. razdelbe doživljaja od sentimentalizma,[12] iracionalnosti od trezvenosti,[13] refleksije od događaja,[14] očito je da Konstantinović referira na nezadovoljstvo prema banalizovanju koje postoji na svim prostorima, a koje se u njegovom prostoru najviše kristalisalo u malodušnosti među ljudima koju je proizvodila korupcionaška bahatost elite, u koju je skliznula ideologija jednopartijskog komunističkog sistema, čemu su usledile demonstracije ’68.

Da bi se suprotstavio, autor ne izuzima čak ni afirmaciju subjektivnosti kroz religiju, kritikuje posledice načela ateizma, doslednosti i protivi se jednodimenzionalnom,[15] neistoričnom karakteru van-subjektivnosti (FP, 38). On apeluje za mračnu i mističnu „Noć“, a udara po jasnom i svetlom „Danu“. Do ove tačke, Filosofija palanke, reklo bi se, deluje kao prava disidentska knjiga koju su sa podjednakim interesovanjem mogli da čitaju npr. Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković i Dobrica Ćosić. Palanka – to su u knjizi „komunistički službenici“, što znači gotovo svi.

Međutim, prelom u tumačenju se najjasnije uočava onda kada se u igru uvede pojam izgredništva, dakle, kada subjekt egzistencijalno pokuša da se suprotstavi duhu palanke. Od tog trenutka u knjizi više ništa definitivno ne ide jednom trasom, iako se zbog hermetizovanog, haotičnog nabacivanja, uvođenja raznoraznih „nestandardizovanih“ pojmova, bez očite veze sa nekim već postojećim filozofskim diskursom, čini da se sve vreme samo vrti jedno te isto. Najpre se izgredništvo definiše kao posledica kolizije zasebnog i otvorenog sveta, van-subjektivnosti i subjektivnosti subjekta vođenog imaginarnim ciljem, ili prevedeno – kao sukob između realnosti i očekivanja (69-71). Da bi se razbila doslednost koja čuva palanku zatvorenu prema svetu (dakle, izbilo iz prirodnog stava), neophodno je svojevrsno izgredništvo (disidentstvo), ali ono je kao jedini način nedoslednosti uistinu „doslednost dovedena do kraja“ (74). Šta je ovo ako ne priznanje da i anti-svet baš kao i realan svet pokreće taj isti duh palanke. Kako knjiga dalje do kraja teče, vidi se da Konstantinoviću ovakva i slična auto-suočavanja postepeno postaju najbitnija.

Logika palanke u Dekartovoj smrti

Tek ova svest je maksimum fenomenološke ideologije, u ovom smislu – filosofije palanke – jer palanka, to je sad i „mi“ i „oni“. U autorovom autobiografskom eseju iz 1996. ovaj odnos još jasnije je zamenjen u i „ja“ i „ti“. „Ja“, to je, naravno, opet Konstantinovićev subjekt, a „ti“ se ovoga puta odnosi na Oca, kako onog biološkog, mrtvog oca od samog rođenja deteta od kojeg se preza i sa kim se ne želi imati ništa zajedničko, tj. na van-subjektivnost, tako i onog simboličkog koji manje ili više uspeva da mi proizvede identitet, tj. na subjektivnost subjekta-sina. Ceo esej je variranje ovog odnosa preko figura kao što su Dekart, Paskal i Montenj, gde se neke od njih tumače da su više na strani oca (Dekart), a druge na strani sina (Montenj), kad treba imati u vidu da to tumačenje ujedno vrši i jedan od krojača ovog odnosa – sin.

Slično kao i u Filosofiji palanke, subjekt svesti se odupire Drugom, praveći sebi adekvatnije Drugo, uvlačeći ga u svoju intersubjektivnost i tu ga razređuje i razblažuje preko već objašnjenog procesa fenomenološke redukcije. I ovde su prividno suprotstavljeni subjekt i njegova van-subjektivnost, ali je ovoga puta svest da je to samo privid sam patos pisanja, za razliku od Filosofije, pisane gotovo trideset godina ranije, gde takva svest tek rezultuje u jedva pomirivom otkrovenju da anti-svet subjekta ne može da pobegne od sveta, tj. da ne postoji nikakva realna šansa da se duh palanke izbaci iz sebe.[16] Figura Montenja je ovde u službi te projektivno-želeće, imaginarne komponente prema kojoj se upravlja anti-svet, proizvodeći sopstveni ideal-projekat, ali koja svakim časom sve više odumire suočena sa činjenicom da u ogledalu pronalazi sve veće količine onog palanačkog, onog Očinskog, onog isprogramirano-strogog, pozitivistički-brutalnog malodušja iz Filosofije, control-freak-a Dekarta. No, ne samo što takva figura odumire, njeno postavljanje u startu i čini da ceo ovaj proces „anti-“ kampanje propadne, da subjekt svesti propadne u svojoj želećoj, transcendentalno intencionalnoj subjektivnosti.[17]

U Dekartovoj smrti, autor je već potpuno isfrustriran što je otklon od oca (biološkog) pomoću kojeg se trudio da izgradi sebe kao projekat promašen, ali ne iz razloga što se previše trudio, već zato što ga polje na kom se tim trudom radi na sebi uopšte ne imunizuje od polja (simboličkog) Oca, tj. Dekarta, čitavog autoritarnog sklopa koji ga je u suštini ugnjetavao, i koji će ga ugnjetavati, tj. kastrirati dok je živ.[18] Trenutak kada otac umire karakterističan je upravo po tome što stalna pretnja i podsetnik da je subjekt uvek i samo sin kontraverzno ne iščezava, da se smrću oca suštinski ništa ne menja, da se agonija nastavlja. Subjekt je deo palanke isto koliko i otac, a trasu njegovog razvoja ne postavlja nikakva fenomenološka redukcija, nikakva intelektualna inicijacija, jer je takva uvek unapred već uključena kao jemstvo Oca pošto je postavljena protiv njega. Subjekt je, dakle, strukturalno sav u odnosu prema Ocu, nema ničeg van toga, ničeg što bi autentično bilo subjektovo a da to već nije palanačko. Nema huserlovski obećanih čistih fenomena, nema ničega što je kroz imaginaciju želelo da bude oslobođeno „oholim“ rafiniranjem Drugog.[19]

Zašto anti-nacionalizam skončava u nacionalizmu

Da je kojim slučajem Filosofija palanke bila napisana devedesetih godina, povod za njen sadržaj ne bi više bio komunizam, već nacionalizam guran pod okriljem socijalizma, ali bi prava tema svakako ostala nepromenjena – subjektov fundamentalni odnos prema palanci, ili arhaično rečeno, prema njegovom ne-biću. Zato ova knjiga nema direktne veze sa nacionalizmom, a indirektna se može tražiti samo preko onog što je njena centralna tema – stoga, nikako na način što će se ista u celosti zaobići i potisnuti. Upravo ovo zadnje je učinila Druga Srbija kada je stvorila kult oko autora i njegove knjige, jer je, autorovim rečnikom, subjekta razumela samo kroz njegovu subjektivnost.

Za Konstantinovića, pak, pokazao sam, subjekt – i ovde treba naglasiti – ma koji subjekt sastoji se od sve samih jalovih pokušaja (fenomenoloških) subjektivacija samog sebe, dok je sve vreme u samom njegovom središtu, zapravo, nešto sasvim različito od njega – van-subjektivnost, što nije ništa drugo nego preslikan Frojdov koncept nesvesnog.[20] To znači da subjekta određuje baš ona stvar koja ga neprestano sprečava da bude ono što bi ponajviše takvim projektom želeo. U taj entitet, subjekt, pada i sama Druga Srbija kao onaj izgredni subjekt koji je kritikovan u Filosofiji, subjekt koji je idolatrijom ovog dela i njegovog autora, pored proklamovanih neprijatelja među protagoniste duha palanke neizbežno svrstao i sebe. Konstantinović, dakle, u ambijentu Druge Srbije, u pasivnom stilu ponovo poduzima put propasti o kojem je već pisao mnogo godina ranije, a patološka veza sveta i anti-sveta u krivotvorenju njegove misli, pa tako i nacionalizma i anti-nacionalizma, potpuno se danas prećutkuje.[21]

Taj put propasti upisan je u samu fenomenološku metodu. Njena startna polarizacija na diskvalifikujući prirodni stav sa jedne i preferirajuće transcendentalno polje ideiranja sa druge strane, kao uslov za konstituciju svakog subjekta napravila je najviše problema njemu samom. Već na tom potezu ono lakanovsko, psihoanalitičko Realno koje razdire svakodnevicu simboličkog poretka, a to su u slučaju Druge Srbije ratovi, stradanja i pre svega zločini, nema drugog načina nego da bude krivotvoreno u transcendentalnom polju sada kao egzistencijalni, sartrovski Drugi, dakle, kao neizostavni element nekog novog nužno simboličkog života tog subjekta po nazivu Druga Srbija.

Tako uvedeni Drugi više nije nešto što razdire svaki smisao, kakav je realni učinak kojem doprinose ratne strahote i doživljaji za koje je nemoguće pripremiti se, nego, sasvim suprotno – nešto što za ovog subjekta, u tom smislu, pervertirano rađa svaki smisao postojanja i unosi mu dah života. Takav Drugi postaje motor Druge Srbije i od njegovog održavanja i stalnog podgrevanja, tj. reaktualiziranja zavisi i njena transcendencija, ostvarenje njenog „čistog“ projekta. Subjekt ovim procesom tako biva zapravo nepovratno zaštićen, palanački izolovan, premazan kremom sa visokim zaštitnim faktorom kako bi sebe sačuvao od realnog efekta ratnih strahota, kojeg trpe ostali. On razvija zavisnički odbrambeni mehanizam nazvan Druga Srbija jer nakon toga više ni na jedan drugi način ne uspeva da živi.[22]

Međutim, egzistencijalan zahtev da takav Drugi ostane mumificiran i konzerviran izaziva to da fenomeni u vremenu – godinu, dve, deset, dvadeset godina – subjektovi intencionalni predmeti svesti konstantno, ako treba i iz pepela dižu ovu van-vremensku matricu Drugog, koji mora biti katastrofalan samo da bi egzistencija za tog subjekta i dalje imala smisla. Ovaj proces van sopstvenog simboličkog miljea, a to znači van transcendentalnog polja, u vezi Druge Srbije počinje da se sagledava kao nacifikacija prvobitnog projekta „anti-nacionalizma“ i kao njeno sagorevanje u auto-nacionalizam, gde je jedinica mere kolektiviteta ona sama i niko više. To danas dovodi do raskoraka u percipiranju stvarnosti onih koji su bili pod tim zaštitnim projektom u odnosu na one koji to nisu i, odjednom, oni koji nisu počinju da vide više od onih koji jesu. Upravo je to tačka u kojoj bi, kao što je na svojoj koži, pa i nekoliko puta iznova, osetio Radomir Konstantinović, taj demonstrator fenomenologije koja izjeda samu sebe, trebalo da se desi da subjekt bude primoran da sam sebe, kao kompletnog fenomenološkog subjekta, stavi u predmet, da se pojavi saznanje o palanci koja je u svima nama, o svim aporijama ovog „anti-“ projekta i konačnom odbacivanju takve vrste života.

Ostaci Druge Srbije, nažalost, još nisu uspeli da u osnovi eliminišu svoj egzistencijalno-esencijalistički diskurs, ne ublažavaju ratničku retoriku, ne menjaju boju svog radio-glasa i dižu nove ratne frontove, prizivaju novu vrstu žrtava, nazivajući sve to „zdravom kritikom“. Nastavljaju da vode rat „drugim sredstvima“, da izbegavaju sebe, projektujući ono što sami rade u tog, i dalje istog kao na početku, večitog, Sartrovog paklenog Drugog.

Skraćenice za literaturu:
ODSRK – O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovića, zbornik, Radio b92, Beograd, 1998.
GSUN – Glas savjesti u nevremenu, zbornik, Revija slobodne misli, godina IX, broj 41-42, Asocijacija nezavisnih intelektualaca Krug 99, Sarajevo, 2003.
FP – Konstantinović R., Filosofija palanke, Otkrovenje, Beograd, 2010.
DS – Konstantinović R., Dekartova smrt, Agencija „Mir“, Novi Sad, 1996.

(Dvogled, 09. 07. 2013.)