Izvor: euractiv.com

Frojdove lekcije ili kako razumeti Evropsku uniju?

Ego-psihologija, koja je ubrzo postala mainstream u psihologiji, tokom prošlog veka pokušala je Frojdov opis jedne ljudske težnje (gde bejaše Ono treba da bude Ja) da shvati kao celoviti credo ljudskog bića: da ego može i mora pobediti nagon, da čovek u životinji može i mora pobediti životinju u čoveku. Međutim, ova težnja u koju staje koncept pozitivne i pozitivističke svesti, pa i poznata široko-upotrebljavana dijalektička slika osvešćivanja i prevladavanja, za Frojda je sama po sebi uvek bila samo primer jednog paradoksa. Tako postavljen, cilj nadvladavanja, a to znači kulturalizacije i ideologizacije, uvek je posledica, simptom odbrane od nagona i ujedno potvrda da ga ti nagoni zauvek determinišu i drže u preporu.

Zato Frojdova poruka ovde treba da glasi: koliko god čovek pokušavao da bude „ljudskiji“, a to najčešće znači, kulturniji, učtiviji i moralniji, tim zapravo nije ništa udaljeniji od svojih poriva kojih se stidi, koje pokušava da suzbije i koje, najzad, sve manje želi da prihvati za sopstvene. Nikada nismo dovoljno daleko da bismo bili bezbedni od nagona. Ali mi zaista ne bismo ni želeli da je drugačije. On mora ostati pervertiran, što bi se reklo – tako blizu, a toliko daleko. Taman toliko da ponekad previdimo njegov skriveno dragoceni benefit koji nam pruža.

Prosperitet: Ekonomija determiniše kulturu

Upravo ovo imam u vidu kada je reč o interpretacijama krize u Evropskoj uniji jer mislim da je ceo problem u tome što je objekt perverzije iz fokusa tih interpretacija nestao, ili makar što je na trenutak „zaboravljen“. Njega, dakle, sama „kultura Evropske unije“ pokušava deklerativno da proglasi nevažnim i perifernim, što ne znači da je on uvek takav i bio, jer sada kada je nestalan i u deficitu, rezultuje zapravo nekakvom krizom u kulturi i identitetu te tvorevine. Cela rasprava oko identiteta Evropske unije i kako ga rešiti samo je tako rezultat nedostatka artikulacije nagona koji je i isprva omogućio svaku ideologizaciju EU. Na šta se onda odnosi ta najnipodaštavanija, najniža, gadljiva činjenica u očima većine „humanističkih“ ideologa krize, nešto što ne zavređuje ništa drugo nego prezir, osudu, stid i osećaj nepravičnosti, ali na čemu zapravo počiva svaki „sramotni“ fundament kohezije EU? Pa, na uzajamni ekonomski benefit, još poznatiji kao kapital.

Ekonomska korist predstavljala je oduvek bazični nagon kohezije u Evropskoj zajednici, a ne, recimo, nekakva ideološka borba protiv fašizma, niti bilo kakva humanističko „plemenita“ ideja, kako to pokušavaju danas da tvrde. Fašizam je tek indirektno uticao na začetke ideja o uzajamnom povezivanju država – preko pogubnih rezultata koje je naneo svim učesnicama rata, a tu mislim na razorene ekonomije zemalja koje nisu videle nikakvu drugu šansu za oporavak osim u uzajamnom ugovaranju trgovinskih benefita. Ako je anti-fašizam u nekom smislu i bio motiv stvaranja prvih oblika intergovermentalističkih zajednica onda to uopšte nije bio u ideološkom smislu izvikane „borbe protiv fašizma“, nego u smislu sveopšteg izbegavanja posledica koje je rat već više puta bio doneo celom svetu – a najviše Evropi – na ekonomskom planu, na planu golog preživljavanja.

To znači da razlozi stvaranja današnje EU u korenu uopšte nisu ni bili ideološki, već čisto praktične, pragmatske prirode, odn. sve suprotno od onoga što ona danas simboliše i što je vremenom podignuto njenom kulturnom ideologizacijom. Iako su ciljevi Maršalovog i Šumanovog plana imali u vidu ostvarivanje mira, ovi planovi su po svojoj suštini zapravo bili funkcionalistički, a to znači da su ekonomija i faktori ekonomskog rasta država obuhvaćenih budućim ugovorima bili shvaćeni kao jedini, osnovni i najčvršći garanti mira i stabilnosti između njih. Dakle, nikako nekakve „fundamentalne“ osobine humanističkih kategorija kao što su „identitet“, „dobro“, „solidarnost“, „plemenitost“, „poreklo“ i tsl. Drugim rečima, zadovoljenje nagona za preživljavanjem, a kasnije i za viškom vrednosti (ekonomski rast) uslov je za svako eventualno naknadno šepurenje ideološko-kulturnim poštapalicama. To je bila prava pouka iz rata: ne da treba potražiti nekakvu „humanu“ stranu čoveka, nego raskrstiti sa iluzijom da je takva a priori uopšte i moguća. Štaviše, ona je naoko izvodljiva samo u obliku buduće indignirane civilizacijske kulture, ali samo dok god je na ovako staklene noge postavlja zadovoljen taj sirovo najelementarniji nagon.

Države potpisnice prvih ugovora ulazile su u tvorevine kako bi sačuvale sebe od svojih „najgorih osobina“ i radi prosperiteta njih samih, a ne zbog nekakve „ljubavi“ prema drugim državama ili afinitetu prema buduće ideologizovanim apstrakcijama tih tvorevina. Tako su se ređale Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju, čiji su se ekonomski interesi temeljili u četiri poznate slobode: slobodi kretanja roba, lica, kapitala i usluga. Zemlje članice udruživale su se, odn. proširivale ovaj prostor sloboda prema ugovorima sa gotovo preslikanim elementima iz obligacionog prava, što znači da nikakve unutrašnje i specifične transformacije društava država kao takvih nisu bile postavljane kao uslov, niti je postojao ikakav reper osim onih koji su upereni prema ispunjavanju obaveza iz ugovora, tj. prema omogućavanju funkcionisanja te buduće zajednice.

Kultura i ideologija određenog društva, ukoliko je to društvo ispunjavalo uslove ugovorom određenog ekonomskog tržišta, kao nekakav preduslov uopšte se nije ni ticala pridruživanja, niti je predstavljala ikakav bitan faktor. Sasvim suprotno, u stanjima bazične ekonomske depresijacije ekonomija je uslov svemu, pa i kulturi, a to znači da ideologija ne uspeva da izdiktira apsolutno ništa. Ekonomski interes sopstvene države postaje najdelotvornija odbrana od svake ideologizacije i pokušaja da se nekim tvrdim misaonim svetonazorom ograniči stvarnost i upropaste procesi. Napredovanje kulture kao civilizacijskog razvoja država članica moglo se, dakle, shvatiti samo kao efekat ekonomskog rasta koje je novo beneficijarno tržište otvaralo, a nikako obrnuto, kako se to danas pokušava predstaviti. Tako su države i narodi u nekada nepremostivim ratnim zavadama i nacionalnim netrpeljivostima uspeli da postanu najbolji partneri, naučivši da iskrenost u namerama i osećanjima prema drugom nikada nije ni bila potrebna da bi se održavao mir. Da ljubav i mir uopšte ni ne idu ruku pod ruku.

Kriza: Kultura determiniše ekonomiju

Međutim, već od Evropske ekonomske zajednice u punom smislu reči, kako je ekonomski rast vrlo brzo donosio mnogobrojne kapitalne prednosti, ono što je naglo krenulo zajedno sa osavremenjivanjem sredstava i načina proizvodnje, kao i sa ubrzavanjem i olakšavanjem trgovinskih procesa upravo je bila ta ideo-tendencija za nekom vrstom okvirne, idejne, bezbednosno-strateške identifikacije država unutar zajednice u odnosu na one van nje. Zajednice su polako postajale ne samo ekonomske, nego i političke tvorevine, a intergovermentalistički pristup znatno je suzbijen supranacionalnim, tj. nadnacionalnim karakterom. Značenje nadnacionalnog u tekovini Evropske unije i dalje ne znači nekakvu „državu iznad države“, ali sadrži izvesne elemente koji podsećaju na državu – postoje određeni organi, tela koja nadilaze nadležnosti tela pojedinačnih država članica, od kojih su najvažnija: Evropski savet, Savet ministara, Komisija, Parlament i Sud pravde. Iako Unija u nadležnosti odluka i samom načinu odlučivanja neprestano balansira i teži da u pojedinim slučajevima odagna svaku naznaku strogog koncepta „države nad državom“, ona neminovno u svom nadnacionalnom aspektu vrši potiskivanje osnovnog nagona za preživljavanjem (kako je isti sada osiguran) i kompletne nagonske (vanideološke) prirode koja je ispočetka i dovela do njenog nastanka.

Sa rođenjem njenog političkog aspekta, na taj način rađa se i ideologizacija zajednice kao društva i autonomnog tela, a to nije ništa drugo nego rađanje njene „kulture“, dok se nagon koji je do tada bio oličenje osnove ugovora među državama povlači u onaj Frojdov „mistični“ objekt perverzije koji, bez obzira što pušta kulturu da dominira, i dalje drži sve konce u rukama. Tako indukovana kultura postaje sada simbolička determinanta za pridruživanje novih članica, a zbog sve drastičnije razlike u razvijenosti ekonomija zemalja koje su duže unutar zajednice i onih koje tek treba da uđu, svaka od njih najpre mora proći kroz tzv. tranzicioni period. Diskrepancija između kulture Unije koju je indignirala zapravo ekonomija, tj. zajednička tržišna zona i ekonomskih uslova koje jedna tranziciona zemlja treba da ispuni postaje sve veća, pa tako i širenje Unije biva usporeno i otežano.

Zbog toga se sada tranzicija primorava da znači i kulturnu, tj. „spekulativnu“ tranziciju, a kultura kao simptom postaje glavni znak raspoznavanja tvorevine i oblik zavedene želje za njom. Umesto ekonomska razmena i uzajamni benefiti sa početka, centralni pojam sada glasi sistem vrednosti koji bez udubljivanja teško da više ima direktne veze sa ekonomijom. Stvar se obrće, civilizacija pokušava da „determinira“ ekonomiju (nagon), koju ujedno subverzivno nipodaštava jer je tumači kao kontratežu svakoj ideologiji „humanosti“.

No, kultura, koliko god visoka, ne može se održati ukoliko nagon koji bi je direktno negirao nije zadovoljen na neki drugi način. Ona je u tom smislu uvek prirodno licemerna i neiskrena, jer je ostvaruje ono prema čemu se mora odnositi sa nelagodnošću, ono što, da bi se uljudnost pojavila i obznanila, mora da se prećuti. Ali još bitnija posledica ovakve tvrdnje je baš to – da ukoliko taj nagon, tako presićeno zabašuren i zakamufliran počne da trpi nekakvu trombozu i disfunkcionalnost, ukoliko se put njegovog ospoljavanja koji pomaže čoveku da bude kulturan i ideo-logičan negde začepio, tada nam se čini da se sve što je njegovom „podlom“ sublimacijom bilo omogućeno ruši nekakvim „misterioznim“ uzrokom. Jer mi sada ni „ne znamo da znamo“ šta je to što je uopšte bilo potrebno da bi punilo baterije nekakvog kulturnog nadahnuća, napretka u civilizaciji. Takvu krizu u kulturi, koja nije ništa drugo nego ideologizovani „identitet“, ne izaziva nekakva kulturno-teoretska diskrepancija, nekakva sub-kultura koja, naime, zagađuje naš pažljivo odgajani kulturni milje, nego upravo ono što smo mislili da nema nikakve veze, nešto sasvim van kulture, van ideologije.

Izostanak uračunavanja tog objekta perverzije, tog nedeljivog ostatka koji je, u stvari, sve vreme dizao celu pozornicu i puštao je u rad potpomogla je poslednja svetska ekonomska kriza, nastala, paradoksalno ali i analogno prekomernoj kulturalizaciji, preigranošću perverzijom istog tog objekta. Time je ono što je u jednom trenutku bilo postalo „osigurano“ i na taj način „zaboravljeno“ ponovo reaktualizirano kao nesigurno i klimavo. Staklene noge na kojima stoji civilizacija Evropske unije pucaju jer ono osnovno, nagon za ekonomskom stabilnošću i sigurnošću ponovo uzima maha. Za tili čas, fašizmi i nacionalizmi (u negativnom smislu) niču kao pečurke posle kiše, a vandalizmi na ulicama ne drmaju samo zemlje koje su relativno skoro prošle kroz proces tranzicije, isti onaj koji je izdiktirala kultura sa svojim perverznim objektom („nekulturnim“ neoliberalizmom).

Povratak „niskog, odviše niskog“ nagona na velika vrata izazvao je kulturni šok jer je izmaknuo oslonac svemu što je naviklo da bude dominantno uz pomoć kanalizovanja i eksproprijacije tog istog nagona. Otuda nova najezda gadamerovsko-habermasovskih koncepata za paranoično unapređenje i po svaku cenu hitro učvršćivanje kulture i svih „humanih“ koncepata koji bi pokušali da vrate nagon u ranije uzde – pravo u perverzan milje održavanja. Iluzija postaje totalna, a logika biva izokrenuta: misli se da će kulturne intervencije popraviti pustoš koju je za sobom ostavila ekonomska depresijacija, sa sve fundamentalističkim metodologijama učvršćivanja „identiteta civilizacije EU“ njenim eventualnim Ustavom (Nenad Dimitrijević) ili „humanom“ solidarnošću (Habermas).

Ali možda baš, sasvim suprotno, napad nagona, taj napad Frojdovog Ida, iziskuje sada kada je na površini najpre novi odnos prema nagonu, sličan onom koji su zemlje imale pri sklapanju prvih ugovora, koji podrazumeva ujedno napuštanje nekih hiperkulturnih koncepata u međuvremenu izniklih, koncepata po kojima je sve prevladljivo i osvestivo, pozitivistički napredno. Nagon je povratio svoj položaj i pokazao kulturnim matricama da nikada ne mogu potpuno ovladati njim. Zato bi takva redukcija ideološkog mogla sada težiti stvaranju jedne za nijansu manje licemerne kulture, koja ponovo bez ikakvog stida može da nastupi iz čisto ekonomskog benefita.

Epilog

Jula 2012. formirana je Vlada Srbije koja je, sudeći po njenoj glavnoj intenciji, od samog početka takođe zauzela stav prema evropskim integracijama veoma sličan onom koji su bile zauzele i ratom devastirane zapadno-evropske države u svojim prvim pokušajima zajedništva. Poučena iskustvom ispražnjenog ideologiziranja i kulturalisanja sa fenomenom Evropske unije čime se bavila prethodna vlast, ova Vlada otklonila je najzad sve tragove evrofanatizma, a razloge svog priklanjanja evropskom putu pronašla je baš u tom „prizemnom“ ekonomskom benefitu za sopstvenu državu. Evropa kao politička orijentacija države Srbije nije više u statusu bezalternativnog, nego je analizirana, javno argumentovana i prikazana kao najbolja, a to znači ekonomski najisplativija alternativa od svih mogućih. U Uniju se ne ulazi iz „ljubavi“ ili sentimenta prema njoj, nego iz ljubavi prema sebi, građanima i sopstvenom narodu, tj. nacionalnoj državi. Drugim rečima, ekonomska depresijacija Srbije, zamor od svih ideologizacija, bilo „nacionalističkih“ ili „anti-nacionalističkih“, ponovo budi nagon i razrešava moći svu nepotrebnu kulturalizaciju i „filozofiranje“.

Evropa konačno nije više ni fantazmatski svet nekih super-moralnih, super-kulturnih ljudi, niti ih je, da bi preživeli krizu, potrebno izdvajati u red nekakvih „vrlih novih građana Unije“ po fenomenološko-egzistencijalističkim ili hermeneutičkim kriterijumima (Dimitrijević), niti su imuni od fašizma ili nacionalizma, već samo sasvim obični ljudi koji svoje inače užasne osobine, koje apsolutno svi delimo, manje-više uspešno kanališu u ekonomskom benefitu za sopstvena društva. Zato je sasvim moguće da sa ovako jasnom real-politikom aktuelna Vlada neće imati nikakvog premca u odnosu na sva zastrašivanja (gde spada i nametanje kolektivnog „moralnog“ klistiranja jednog celog društva ili naroda bilo za uslov ili za posledicu pridruživanja) i rezerve prema Uniji koje u Srbiji danas dolaze sa različitih strana. Cilj je „civilizacija“, tj. kulturalizacija, ali ona se ovde opet nipošto ne pojavljuje kao agenda, nego jedino i isključivo kao nusproizvod razvoja ekonomije, na njenom obodu. Sada kultura kao sublimisani libido postaje taj novi-stari objekt perverzije, ovog puta ekonomske perverzije, koji je zbog toga periferni kapital, u smislu u kom je kod Marksa određen višak vrednosti u prvoj knjizi Kapitala.

Ekonomija u Srbiji treba, dakle, tek da proizvede nekakvu kulturu i da pokuša da što duže prolongira njenu ideologizaciju, tj. da ne dozvoli da je pojede obrt u determinaciji koji donosi prekomerno ideologizovanje države i društva. Osnovni predmet fokusa u tom cilju mora ostati ekonomija, a EU u toj vizuri nije nikakva strana država ili nad-država koja treba da nas „okupira“, nego sasvim suprotno od toga – jedan teren, zona stvorena u cilju stasavanja samostalnih država koje u tu zonu ulaze. „Identitet“ EU odbija da bude definisan na nadnacionalnom (država iznad države) nivou, u nekakvom zaokruženom hermeneutičkom horizontu smisla, već se nazire samo funkcionalistički, isključivo kao izraz pojedinačnih učinaka ekonomizacije i prosperiteta država članica.

Sa ovakvom „anti-ideologijom“, želeći to ili ne, potpuno je nebitno, Vlada, kojoj je tek godinu dana rada, na dobrom je putu da se svrsta u nastavljače politike pokojnog premijera Đinđića koji je o istoj temi ovako govorio: „Ideologije, ili ti pogledi na svet koje ljudi vole, to je vrlo opasno. Svet više nije moguće definisati tvorevinom misli. To uvek predstavlja iskrivljeni pogled na stvarni svet. Stvarni svet se nalazi u stalnoj promeni i možemo se zajedno sa tim svetom menjati ili pokušati da ga prisilno sažmemo u tu misaonu tvorevinu, i to možete ako ste teoretičar. Ali to je veoma loše ako ste praktičar, jer zamišljate virtuelni svet i kažete da je to pravi svet jer odgovara mojim predstavama i ja ću ga menjati. A stvarni svet negiram, jer on podleže slučajnosti i beznačajan je. A ako ste živeli u takvom ideologiziranom društvu, znate kako je to opasno. Zabavlja me kada čujem koliko su ljudi i dalje obuzeti takvim ideološkim pogledom na svet, jer kada ne vide ideologiju, misle da pred sobom imaju nekog bez vrednosti, a pri tom su ideologije nastale na zloupotrebi vrednosti. Sve su ideologije na početku bile sklop vrednosti, a onda su došli teoretičari i od tih vrednosti napravili konstrukcije. I onda kažete – mi demontiramo takve ideologije i gledamo šta se nalazi u njihovoj osnovi, a u osnovi se nalaze jednostavne vrednosti. Ne morate biti ideolog da biste nosili te vrednosti, naprotiv, ne smete biti ideolog i ja nisam ideolog.“[1]

U svojoj knjizi Metastaze uživanja Žižek će takođe reći nešto slično tome – pojam ideologije mora biti oslobođen „reprezentacionalističke“ problematike.[2] Reprezentacionalistička tu znači simbolički identifikaciona, a u kontekstu ideologije ona se tiče tzv. slike sveta koja baš zbog toga što toliko usko stoji uz nešto što smatram svojim bićem, nekakvim njegovim „neukidivim“ afinitetom auto-konstituisanja, ne može biti oslobođena one salonske navike svetonazora, koja, neosetljiva na promene u „spoljnjem svetu“, tako najzad postaje jedan zakucani pogled na svet.

Ova država sada se nalazi u jedinstvenom položaju u kojem odsustvo ideologije može uraditi ubedljivo više za njenu dobrobit nego startno prigrabljivanje bilo kakve paradigme (koliko god kulturalne) koja samu sebe, videli smo to ranije, u krajnjem samo neminovno izneverava i razočarava. To odsustvo identifikacije delatnika, njegova nezainteresovanost i indiferentnost prema ideologijama zapravo oslobađa sam rad kao energiju i po pravilu uvek donosi mnogo efektivnije rezultate. Vlada Srbije na taj način je i u nekoj vrsti zavidne pozicije što, kao i vlade drugih država na samim počecima evrointegracija, danas nema nijednog drugog izbora koji bi bio i približno tako dobar nego da iz korpusa što šire okoline izignoriše sve ideologije i ideologe zbog kojih je država u stanju kakvom jeste i počne da anticipira onu kulturu koja će biti striktno determinirana i „kontrolisana“ ekonomijom budućeg vremena.

(Institut za javnu politiku, 02.08.2013.)