Vodič kroz građanističku skolastiku

(sa Markom Matićem)

Tektonske promene koje su se u poslednjih godinu dana dogodile na političkoj sceni Srbije, izbacile su na pozornicu čitav niz pitanja za koja se ispostavilo da za veliki deo samih političkih aktera, ali i intelektualnu javnost, predstavljaju veliku nepoznanicu. U okolnostima kada je odnos na relaciji vlast-opozicija izgubio primat u determinaciji dinamike političkog procesa u zemlji, u centru promišljanja iznenada se našlo pitanje svrhe i uloge kritičke misli u postojećem kontekstu. I dok je u periodu prethodnih režima, u oazama kritički nastrojene javnosti postojalo saglasje o potrebi da oštrica kritike bude prevashodno usmerena prema vlasti, danas je upravo odgovor na to pitanje postao vododelnica između shvatanja društveno poželjne uloge kritičke misli i njene izopačene verzije oličene u jalovom i destruktivnom kritizerstvu. Javne polemike koje su u poslednje vreme nastale tim povodom predstavljaju samo vrh ledenog brega satkanog od mnogo dubljih neslaganja koja postoje u shvatanju same demokratije, uloge morala u politici, vizije razvoja društva i opšteg odnosa prema stvarnosti u kojoj živimo.

Uloga, značaj i poniranje kritičke misli

Tradicionalno nerazlikovanje polja društvenog od onoga što se uobičajeno podrazumeva pod državom, uslovilo je dominaciju jednog, u osnovi, statičnog i prevaziđenog viđenja kritičke misli, koje njenu ulogu isključivo svodi na kritikovanje političke vlasti. Iako i u samoj političkoj teoriji još uvek postoje različita viđenja povodom pomenute dileme, praksa koju je srbijansko društvo proživelo u periodu pre i posle 12. marta 2003. godine jasno je ukazala na nedorečenost i neadekvatnost takvog pristupa. Uprošćena srbijanska verzija vajmarske dileme glasila je: Da li je uloga kritičke misli isključiva kritika vlasti, čak i u onim situacijama kada je očigledno da ta vlast predstavlja progresivniji deo društva i kada naspram nje stoje zagovornici destruktivnih i retrogradnih ideja? Da li je Zorana Đinđića trebalo napadati sa svih strana u situaciji u kojoj je on, sa pozicije privida vlasti, realno bio nemoćan da bilo šta promeni? Da li je kritička misao, zarobljena u dogmi propitivanja isključivo onih koji su na vlasti, suštinski doprinela stvaranju konteksta koji je na kraju rezultirao ubistvom prvog demokratski izabranog premijera Srbije i opštom regresijom svih započetih pozitivnih političkih i društvenih procesa? Da li je kritička misao takvim pristupom doprinela unapređenju opšteg interesa ili njegovoj dodatnoj eroziji?

Iskustvo Đinđićeve Srbije jasno je ukazalo da je u onim situacijama koje karakteriše nepostojanje prihvatljivih političkih alternativa, prevashodni zadatak kritičke misli da identifikuje i kritički propituje negativne društvene pojave, ma sa koje strane političkog polja one dolazile. Pored generalnog fokusa, u praksi se jasno iskristalisalo i pitanje - da li u nedostatku političkih alternativa svrha postojanja kritičke misli može dostići ambiciju stvaranja nedostajuće alternative, ili bi ona ipak trebalo da se zadovolji daleko realnijom ulogom korektiva vlasti? Od odgovora na ovo pitanje zavisi i odgovor na, ništa manje važno, sledeće u čitavom nizu logičnih pitanja: Da li je, u uslovima nepostojanja alternative, prihvatljiva isključivo negativna kritika vlasti ili je poželjno, pa čak i neophodno, da ona postane kontekstualna i konstruktivna saobrazno postojećim ključnim društvenim izazovima? To najzad dovodi i do odgovora na pitanje samog cilja kritičke javnosti koji se locira u prostoru između dovođenja u pitanje same legitimnosti političke vlasti i uticaja na izmenu onih javnih politika koje se smatraju štetnim ili nedovoljno korisnim.

Situacija u kojoj se danas Srbija nalazi, neodoljivo podseća na onu koju smo imali pre 12. marta 2003. godine. U trenutku kada je vlast na sebe ponovo preuzela predvodničku ulogu u procesu evropeizacije i modernizacije društva, uprkos nepostojanju smislene političke opozicije, sve je vidljivija činjenica da se ona suočava sa brojnim ograničenjima i otporima, imanentnim društvu čiju je suštinsku transformaciju započela. Svesno ili ne, zanemarujući ili umanjujući značaj brojnih zatečenih ograničavajućih performansi aktuelnog srbijanskog društva, deo kritički nastrojene javnosti, koji je u prošlosti nastupao sa modernih i postmodernih pozicija, kao da je izgubio kompas i skliznuo u mrak odavno prevaziđenih predpolitičkih pogleda na sferu politike. Pogrešan, strogo personalizovani i, po pravilu, vankontekstualni izbor fokusa kritike posledično je taj deo javnosti doveo i do hronične dezorijentisanosti kada su u pitanju osnovni ciljevi i svrha kritičkog promišljanja polja politike, ali i do unižavanja nivoa same metodologije i aparature kojom se analizira aktuelna stvarnost. U nedostatku argumenata koji bi postojeću stvarnost nekako sabili u tako skrojeni okvir, kreiran je čitav niz lako prepoznatljivih misaonih obrazaca koje karakterišu brojna formalna i suštinska izobličenja u argumentaciji, ali i sve veća logička nekonzistentnost koja se kompenzuje malicioznim interpretacijama i kvaziintelektualnim podvalama.

Formalno-sadržinska izobličenja

Kao direktna posledica nezavidnog položaja građanske inteligencije u protekle dve decenije, koji se mahom sastojao u njenoj diskvalifikaciji i marginalizaciji, njen osnovni modus postojanja i funkcionisanja u vremenu nakon Petog oktobra, po inerciji je bio nastavak praktikovanja metoda diskvalifikacije i intelektualne marginalizacije svih ostalih. Na taj način je čuvan identitet malog kruga nekada izopštenih građanskih intelektualaca, koji je, zahvaljujući takvoj praksi, još više poradio na povratku starog miljea sopstvene ugroženosti. Ta ugroženost redovno biva projektovana na čitavo društvo, a klima koja tako nastaje postaje ključna za opstanak jedne male zajednice intelektualaca, koja je sebe postepeno odvajala od svakog kritičkog promišljanja, dok je u sopstvenim predstavama, dosledno diskvalifikujući i odstranjujući svakog ko je nepoželjan, sebe proglasila jedinim tračkom svetlosti u mračnom tunelu srbijanskog društva. U atmosferi u kojoj se ova opsena održava kao imperativ, preko nastalih izobličenja kritika nužno klizi u kritizerstvo, a te deformacije, prisutne na sceni već više od deset godina, danas su postale vidljivije nego ikada pre.

Osnovno izobličenje, kreirano kao podsetnik inteligenciji pod kojim uslovima i u kakvim vremenima je nastala, jeste ono koje nameće tezu da delatnost intelektualaca ili „kritičkog“ medija pod kojim nastupaju, podrazumeva isključivo negativan odnos prema svakoj vlasti. Sve drugo nije kritika, a samim tim ne spada ni u inteligenciju, te se svaka podrška vlastima, generalna ili pojedinačna, shvata kao odlika nerazvijene kritičke misli nekakve amorfne mase od koje etiketirani pojedinac ne može da se oslobodi i sebe načini „individuom“, zbog čega postaje predmet redovnog podsmeha i omalovažavanja. Tako, na primer, u aktuelnoj etiketi „adoracija“ provejava teza da svaka podrška nekom vladajućem telu, ljudima, njihovom radu i rezultatima, mora biti nešto što je suprotstavljeno zdravom razumu, nešto što se dominantno rukovodi emocijama i što, na kraju krajeva, predstavlja primitivno obožavanje i ugrožava „nepristrasnu“ kritičku misao.

Taj prilaz sa sobom je povukao čak i transformaciju pojma korektiv. Korektiv sada funkcioniše po principu „reverzivne psihologije“ koja počiva na stavu da što je kritika negativnija i kategoričnija, utoliko će više motivisati, ali uvek neku drugu, neku „novu“ vlast da bude bolja. Pri tome, svesti o doprinosu stvaranju negativne klime i najčešćim negativnim posledicama takvog kategoričnog omalovažavanja tuđe aktivnosti, kao što je bio slučaj u vreme premijera Đinđića, nema ni u najavi. Štaviše, aparat konstruktivne kritike sa predlozima rešenja od intelektualca se više uopšte ni ne zahteva, već samo to da slede formu ovako vulgarizovanog, „nedodirljivog“ korektiva.

Taj detalj takođe je i uvod u svako buduće odsustvo odgovornosti za izgovorenu reč, jer vlast je tu da se kritikuje, a intelektualci su, navodno, imuni na svaku reinterpretaciju, samorefleksiju i reviziju sopstvenih izjava i metoda, pod dežurnim izgovorom obraćanja onima koji su, od momenta stupanja na vlast, odgovorni za kompletno stanje u društvu i državi. Već tu se jasno naslućuje osnovni, repetitivni paravan delatnosti inteligencije, koji se da razgrnuti jednom rečenicom: Ono što su nama radili devedesetih, to danas mi radimo njima, sve preko formule da su oni i dalje tu i da nam i dalje rade to što su nam radili nekada! Baš ovo je to što fantazmatično pokreće obrtanje peščanog sata prilikom smene neke vlasti, neometani opticaj peska u njemu, jer ako toga nema, onda intelektualci nemaju ni razloga da postoje.

Karakter „nedodirljivog“ korektiva se neguje jer on ujedno determinira i apstrahovani identitet ovako tribalizovane inteligencije, a elementi tog apstrahovanja su demarkacija i norma, gde je norma ujedno posledica demarkacije. Pošto je demarkacija – povučena između njih i ostalih – reaktivno patološka, u normi ta patologija dobija razjašnjenje čistog narcisizma, tj. samozadovoljstva. Norma, to je u stvari ona lestvica koja se uvek podiže, šta god da se dešava u političkom ambijentu Srbije, samo da bi identitet inteligencije opstao, a sa njom se sačuvala i njena izvorna „povređenost“. Ona je ta koja diktira sve što dolazi posle izraza „da, ali...“, sa ciljem da inteligencija uvek ostane nezadovoljena, neutažena, jer je to nezadovoljenje postalo uslov njenog stvarnog zadovoljstva.

Pošto je u prikazanom izobličenom obrascu sleđenje ovog principa ono što je jedino bitno, to znači da lestvica više ne mora uopšte pronalaziti nikakav reper u političkoj stvarnosti, u osvrtu na realne mogućnosti i okolnosti u kojima se nalaze država i društvo, već je sasvim slobodna da se vine put areferentnih ideoloških konstrukcija i spekulacija koje su na terenu najčešće potpuno neprimenjive. Kako se lestvica radikalno i bojažljivo diže sve više i više, svaki put kad se oseti opasnost da bi dogmatizovane pozicije mogle biti ugrožene, a to znači pobijene ili demantovane, naizgled korektivna rečenica „da, ali...“ poprima razmere totalne negacije koja nas unapred uverava da šta god neka vlast bude radila, nikada neće moći da dostigne ono što su zadati ciljevi i norme srbijanske inteligencije. Parola ’ako vam je dobro, onda ništa’ prećutkuje po tome baš tu destruktivnu, nihilističku težnju – da to ’dobro’ uvek mora biti kvalifikovano kao nemoguće. Od tog, vazda nemogućeg, dolazi isplativa intelektualna naslada, nešto poput pervertirane credo quia absurdum.

Problem u domenu očitog nastaje onda kada teorijske konstrukcije pokušaju da se prenesu na tlo političkih događanja u cilju nekakve negativne poente, pa u tom prenosu postanu banalne, komične i sasvim razgolićene, uzalud loveći tuđe konkretne tragove negativnosti. U nedostatku argumenata poseže se za preuveličavanjem, tj. hiperbolizacijom kao učestalim afektom razdražljivosti, pa je srbijanska inteligencija i u najmanjem gestu vlasti sklona da vidi znak za uzbunu, a zatim da ga digne na nivo fantastičnih implikacija i projekcija, ne bi li sebi po ko zna koji put potvrdila da je nemoguće opovrgnuti sopstvene slabosti.

Po tom obrascu, primera radi, zalaganje za jedinstvenu srpsku listu na kosovskim izborima automatski se proglašava „dodikovanjem“, a tekstualnu histeriju prati i adekvatna vizuelna asocijacija zalivanja cveća u bašti, hoće reći, pažljivo podgrevanje nekog budućeg „separatizma“. Kao ilustracija mogao bi da posluži i primer obavezne doplatne markice za pomoć manastirima na Kosovu (koja postoji već punih deset godina), a koji se koristi kao novootkriveni „dokaz” protivpravnog podrivanja, opet pojačanog istom metodom, preko propratne slike ekstremističkog transparenta „ostaće“, uz zaključak da se doplatnim markicama po ceni od deset dinara nastavlja politika „odbrane i neodustajanja” od Kosova. Predsednik Srbije upoređuje se sa Hitlerom, a mitingu protiv vojvođanske vlasti svim silama se nastoji prikačiti epitet nove jogurt revolucije, sa elegičnim razočarenjem što nije došlo ni do kakvog razbijanja na ulicama koje bi potvrdilo ovu običnu kukavičku konstrukciju. Nacionalizam, kao večiti adut nepresahlih intelektualaca, iako danas ne zaluđuje široke mase i ne vodi ih u rat, iako se ne propagira u razornom obliku, nego u jednom zauzdanom više folklornom identifikacionom ključu kojeg imaju i ostale nacionalne države u Evropi, prema novim tumačenjima sada je „još opasniji“, jer je prikriven, subverzivan i polako “nas sve obuzima tiho i neprimetno”. „Samo još da nam oduzmu pravo da mislimo“, govore ovih dana ipak jedino oni koji su svesni na koliko su klimavim nogama njihove paradigme zastrašivanja „putinizacijom“.

Sa druge strane, poseban oblik paranoje najviše je zadesio one intelektualce koji su od nedavno postali i stranački funkcioneri, pa je njihov sunovrat dvostruko vidljiviji i žalosniji; em što moraju da isprate dignitet koji važi samo ako se reaktualizuju devedesete, em što su još prinuđeni na zaglupljivanje, tj. “balvanizaciju“ koju im servira kategorično opoziciono slepilo i nepokolebljiva poslednja reč njihovih šefova, čiji kapital kontroliše sve u partiji. Njihovi tekstovi variraju od onih u kojima se argumentacija do te mere nasilno izvodi da ide na štetu čak i struci u kojoj su priznati, do onih manje ozbiljnih u kojima se iz pokušaja duhovitosti i suptilne pljuvačine naglo klizi u razdražljivost i neobuzdani bes zbog toga što su pojedina lica uopšte dospela na vlast.

Neki od autora koji treniraju aroganciju intelektualnog autoriteta, u stanju su čak i tekstove o džez koncertima, knjigama, statističkim podacima o obolelosti od raka, nezadovoljstvu što u filmu Hobit nema više ženskih uloga nego što ih ima, da isfabrikuju tako da budu u dosluhu sa politikom i aktuelnom vladom, iako suštinski nemaju nikakve veze sa njom. To se postiže raznim bizarnim upadicama, najčešće uvodnim i zaključnim delovima teksta, dok razrada teče neometano i kao da pripada nekom drugom „filmu“. Žar da se po svaku cenu iskoristi javni prostor kako bi se izrazio narcisistički ponos nad sopstvenim porazom što se natuknice i maliciozna proročanstva već više od godinu dana ne ispunjavaju, što pesimistične predikcije ljudi koji proglašavaju da „buduće vreme ne postoji“, a ujedno tvrde kako „prošlost određuje i sadašnjost i budućnost“, nikako da se obistine, u poslednje vreme trijumfuje u upotrebi pseudonima koji služe za eksplicitno vređanje vinovnika vlasti, podrazumevajući da takvi treba da istrpe svaku vrstu uvreda i da, samim tim što su u vlasti, ni ne zaslužuju da budu drugačije tretirani.

Problemi sa „inteligentnim“ argumentima

Uprkos velikom varijetetu sadržaja, izobličenja koja su uticala da formalna struktura samih argumenata spadne u kritizerstvo i time ponajviše oslabi njihovu snagu, sadržana su u svega nekoliko stereotipizovanih obrazaca koji se iznova ponavljaju do određenog roka trajanja.

Prvi obrazac proizvodi efekat čistog simulakruma, tj. intelektualac simulira negativnu stvarnost tako što sam sebe opslužuje interpretativnim argumentom koji ubrzo pretvara u nepobitnu istinu i kao takvu je koristi kako bi opravdao sopstvenu nihilističku poziciju. Najpre se, dakle, iskonstruiše interpretacija jednog ili uzajamno povezanih političkih poteza koje pravi vlast; dve trenutno najaktuelnije jesu „sveopšta moć“ prvog potpredsednika vlade, i „mesijanstvo“ ili „spasiteljstvo“ novog ministra finansija. Karakteristika ovih argumenata je to što oni i nisu argumenti u pravom smislu reči, već su samo interpretacije, pre svega bazirane na konceptu ugroženosti, večite pretnje i slabosti strane kojoj se automatski doimaju takvi negativni utisci. Cementiranje značenja odigrava se tako što se pokriva prava priroda nastanka ovakvih interpretacija, koje se od starta tako ni ne zovu, pa se zatim u digest prerađenom obliku daju na raspolaganje čitaocima i drugim autorima.

Pošto je srbijanska inteligencija, oličena u konstantinovićevskom subjektu čiji ga karantinski stav prema palanci i samog vremenom čini palanačkim, tribalizovana, tj. plemenska, konstrukti jedne takve hiper-produkcije u serijama, preuzimaju se sa velikim zadovoljstvom i bez ikakve odgovornosti, kao hrana bačena u more, pa se dele onako kao kada pirane čerupaju meso i, najzad, počinju da se tretiraju za sasvim normalnu stvar, pretvarajući time početne fantazme u „fakte“ koje više nije ni potrebno dokazivati. Na taj način, dovoljno puta ponovljeni konstrukt, tj. laž, postaje istina, a rečenica kojom se to opisuje otprilike glasi ovako: „Svaki pametan čovek vidi kakva je zapravo ova vlast i nije mu potrebno nikakvo dalje objašnjenje.“ U tom smislu, konstrukti „sveopšta moć“, „diktatura“, „mesijanstvo“, „spasiteljstvo“ prvo se rađaju u glavama intelektualaca, te se najpre samo tu mogu i čuti, zatim bivaju poreknuti da su njihovi u stilu ’nema to nikakve veze sa nama nego sa njima’, da bi se tek nakon toga olakšala „kritika“ u nedostatku jasnih argumenata, koja time u stvari nije nikakva kritika nego čisto kritizerstvo, i tako raširila podvala u oberučke zahvalni opoziciono-propagandni etar.

Drugi obrazac još više je zasićen kritizerstvom, a funkcioniše po jednostavnom principu – što kategoričnije to bolje. Ne postoji nikakav drugi zahtev nego da se što kategoričnije odbije, da se „iz korena“ saseče sve što dolazi od vlasti i da se na taj način trenira intelektualizam kao da je u pitanju nekakva takmičarska igra; ko će veštije to da izvede. Cilj je da se svi putevi i da se svi ishodi izrelativizuju i time iznegiraju, jer šta god da vinovnici vlasti odluče, „to ništa ne valja“ i uvek se radi pogrešno, s obzirom na visoko postavljenu lestvicu odakle je sve presmešno, glupo i mundano.

Jedan od skorijih primera je rekonstrukcija vlade; najpre se sticao utisak da intelektualci odobravaju rekonstrukciju, ali da se ne usuđuju da pomisle da bi ona zaista mogla biti izvedena onako kako je to potrebno, pa su je ad hoc odbacivali usputnim izjavama u tekstovima koji nemaju nikakve veze sa tom temom, poput „već sada je sasvim jasno da od rekonstrukcije nema ništa“. Kada se pokazalo da je rekonstrukcija mnogo temeljnija od svake rekonstrukcije u poslednjih trinaest godina, i pošto je smenjeno devet od devetnaest ministara, napad je sasvim zaokrenut – ali najvažnije – tako da potpuno obesmišljava prethodno stanovište, kao da ništa pre toga nije rečeno, što potvrđuje da nikakvog kritičkog stanovišta uopšte ni nema; sada se negoduje što je toliko ministara smenjeno, izražava se rezerva u razloge zašto su oni smenjeni, i zbog toga se proglašava da to i nije više rekonstrukcija, nego „pad vlade“ i da je, ako povlači sa sobom i promenu politike, to trebalo tražiti na novim izborima, a ne kroz rekonstrukciju. Na taj način, ostvaren je efekat zatvorenog kruga, a šta god se zbilo sa rekonstrukcijom, stvar je svakako negativna, loša, smešna i jadna.

Ista metoda primenjena je i na slučaj poziva na atentat jednog novinara na prvog potpredsednika vlade, a njegove reakcije izblokirane su na sledeći način: odluka da sudski ne goni novinara zbog izrečene pretnje i javnog poziva na linč smatra se nepoštovanjem zakona i tumači blagonaklonošću „umivenog radikala“ prema nekadašnjem istomišljeniku. Međutim, da je potpredsednik insistirao na sasvim suprotnom, bio bi to jasan znak njegove svemoći i selektivnog političkog obračuna sa neistomišljenicima, tj. demonstracija njegove „strahovlade“ i toga kako bi svako mogao da prođe ako pokuša da se suprotstavi njegovoj „diktaturi“. Slično i za slučaj „hrasta“; očuvanje hrasta kritikuje se kao bespotrebno rasipanje novca i neefikasno planiranje, a njegovo uklanjanje, sa druge strane, kao vid potpredsednikovog apsolutizma, „radikalskog“ vandalizma, servilnosti prema investitorima i time sklonosti ka neoliberalnim elementima.

Dakle, sve varijante „kritike“ su gotovo unapred pripremljene i uzorkovane, kao da se po potrebi vade iz nekog medicinskog friza, s tim što se vrlo često zapravo vade po njih nekoliko istovremeno, pa to uzajamno urušava i samozatrpava i najmanji trag jasne argumentacije. Jednom se tako najveća stranka i njen predsednik kritikuju zato što imaju loše kadrove, da tu gotovo niko ništa ne vredi osim možda njega, a onda se, odjednom i potpuno neuklopivo, paralelno sa tim konstruiše teza da potpredsednikovi ministri, koji su do malopre bili proglašavani nesposobnim, rade za njega sve one prljave i „nacionalističke“ poslove koje on zbog ugleda na Zapadu ne sme da radi. Zaključak treba da se izvuče razuđeno i do bola samorazumljivo kao i obično: da su u pitanju „srpska posla“. No, čija su posla ovde zaista „srpska“ – vladina ili pak kritizerska posla jedne skolastičke inteligencije, čije presvete ikone danas počivaju na svakodnevnim crtežima „ideološki neutralnih“ karikaturista?

Najzad, treći obrazac je najučestaliji i u njemu je svaki atom kritičke misli izobličen ličnom sujetom i neobuzdanim emotivnim napadima nervoze zašto se nešto dešava na način kako se dešava u Srbiji, a ne kao u nekoj, recimo, Holandiji, Nemačkoj, Engleskoj ili Švajcarskoj. Tu se deo srbijanske inteligencije stalno ili privremeno nastanjen u rasejanju pokazuje od velikog značaja, jer takvim nastupima brani sve razloge zbog čega se uopšte našao u poziciji da bude u rasejanju, a to se nikada ne sme izneveriti ni vinovnicima devedesetih oprostiti. Štaviše, to se savršeno uklapa i u visoko dignutu lestvicu lažnog „korektiva“, pa pošto im je Srbija u konstantnom stanju ’ne znam da li da plačem ili da se smejem’, onda ni oni nemaju preča posla nego da uz fotosintezu ležerno vegetiraju i da povod za pisanje tekstova traže u svojim unutrašnjim stanjima uznemirenja, dok im npr. čelnici vlasti koji ne idu na godišnje odmore dižu ili spuštaju pritisak na peskovitim plažama Sitonije.

Tu argumenata više uopšte nema, niti se njima teži, jer sve što postoji su kvalifikacije kao odraz isfrustriranog stanja intelektualca kada prati neku političku pojavu i objašnjenje njegovih hemijskih procesa koji se odigravaju u tim trenucima. Vrhunac dana i uključenja mozga u najboljem slučaju može biti čak i javljanje preko mobilnog telefona u nečemu što se vodi kao online dnevnik da bi se izrekla mudrost u formi „rekonstrukcija je farsa“ ili „rekonstrukcija jede tuđu decu“ i posao je obavljen. Ovome takođe podležu i autori koji, da bi bili plaćeni, moraju da ispune nedeljnu kvotu tekstova, pravih pravcatih „palanačkih zapisa“ gde se dinosauruskim mukama, nevericama po sto prvi put pokušava zamaskirati podsmeh što neko čita Vebera ili Konstantinovića, pa tako od presudnog značaja više nije šta se u tekstovima nalazi, nego osećaj da i dalje ima šta da se „nauči“ jer se ni na jednom drugom radnom mestu ne radi ništa slično tome.

Kriterijum onoga što se na ovaj način plasira nije to koliko će ljudi zaista da razmisli da li je to tako, već koliko će njih odbiti da razmišlja dalje kada bude čulo reči poput farsa, rijaliti, bolesnik, ludak, gospodar, kako drži ruke, kako gleda, kakva su mu usta i sl. I zaista, takve publike ubedljivo je najviše, a bombastično mili označitelji imaju za cilj samo da mozak što duže ostave na paši, tj. plaži. Ovakvo kolektivno „primanje“, „pecanje“ na reči i igranje zajedničkog kola uz ciku u isti glas korelat je zapravo ni za šta drugo nego za intelektualnim renomeom perfidno premazano sektašenje. To je ubedljivo najniži stupanj regresije kritičko-kritizerske misli u Srbiji zabeležen do sada, notorno poznatiji pod šifrom hejt.

Ideološke metastaze kritizerstva

Neke od najzastupljenijih deformacija po misao zbog, sada već dobro potkovane, navike kritizerstva mogu se zapaziti u simptomatičnim ideologemima prema znanju, liderstvu i opoziciji. Tako se znanje povlači u salonsko-teorijsku kategoriju, dok se praktično-poslovna ni ne smatra znanjem, već pre nekom izdajom znanja, kao laž koju diktira sverašireni kapitalistički svet; sve što je poslovno je kapitalističko, a ono što je kapitalističko nema veze ni sa kakvim znanjem. Ono što je svakodnevno i prizemno, u čemu se ne da videti nikakva ideologija, nikakav „fundamentalan“ odnos nipodaštava se i postaje malovažno, dok su „prave“ i suštinske stvari večito ugrožene i na pragu istrebljenja, pa se zato njima bavi samo mali broj ljudi, niko drugi nego intelektualna margina koja time celiva to što je margina.

Zato je praktična politika toliko omražena, jer je istovremeno sa suprotne strane narcisitičkih interesa inteligencije – uvek „nezasnovana“ i „nesistemska“, a dnevno-politička pomeranja nisu nikakva bitna pomeranja; sve što se čini, ako nije rušenje iz korena, nije nikakvo činjenje. Na sličan način EU se kvalifikuje kao bastion neoliberalizma koji preti Srbiji, što se automatski deklariše kao antipod znanju. Znanje je samo ono „znanje o znanju“ koje, poželjno, u sebi ne podrazumeva praksu, jer svaka praksa samo je veza do kapitalizacije, ali ne kapitalizacije sopstvenih sposobnosti, već uvek u korist nekog drugog ko je spreman da nas iskoristi i obešteti. Tako je reč kapital uvek u negativnom kontekstu, zla reč, jer je večito atribut Drugog, a nikad lični kapital. Znanje je nešto sveto, nešto prosvećeno, nešto što razara pojam upotrebne vrednosti, pa zapravo biva srozano i uprljano čim se pojavi prilika da postane unovčeno. Unovčiti znanje je sramota, izdaja znanja, a intelektualcima ne preostaje ništa drugo nego da igraju ulogu inatnih „neradnika“ koji u „japi ministrima“ i usko-stručnim ekspertima unapred vide personifikaciju svetskog posrnuća.

Ovako agresivan „panoptički“ model moći Drugog preliva se i na percipiranje pojma liderstva, čije se moderno značenje za sada odbacuje sa velikim uspesima, među koje se ubraja i smaknuće prvog demokratski izabranog premijera. Srbijanska inteligencija ne razlikuje snažno liderstvo od diktature; fakt da odlučnost u sprovođenju tranzicionih promena i modernizacije zemlje mora polaziti od političke volje svega nekolicine ljudi ili čak jednog jedinog čoveka koji svoj autoritet, pa čak i zdravlje, potpuno iscrpljuje u te svrhe, obavezno se smatra prekoračenjem ovlašćenja, početkom „strahovlade“ ili „šmitovskom diktaturom“. Moć je uvek nesavladiva kategorija Drugog, njegova milost i nemilost, ali baš zbog toga samo jedna idealizovana, jednostrana, fantazmatična slika koja služi za mas-produkciju, štancovanje tekstova sa uvek istim lajt-motivom – tmurnim oblakom „diktature“ koji nas prati kud god da krenemo.

Svaki oblik energičnog liderstva povezuje se sa periodom devedesetih i time vrši stereotipizacija koja se objašnjava „iskonskom“ kolektivnom sklonošću srpskog društva ka nepromišljanju; nipodaštavanje i okrivljavanje sopstvenog društva je, zato, mandatorno. Nakon Petog oktobra, inteligencija je po pravilu bila ta koja je žurila da prva govori o kopijama, tj. utvarama novih „miloševića“, gde je svaki naredni obavezno gori od svog prethodnika, a time i neuporedivo gori od originala. Magični protivargument glasi „institucije“ koje uređene zakonom treba same od sebe, kao fabrike za proizvodnju cvetova, čokolada, ili knjiga, da profunkcionišu, da im se puše dimnjaci, pa tako potrebe za liderom ni nema. Ovde je cilj da se film uvek vrati nazad u devedesete, na šetnje i demonstracije, i time uspostavi delatni stereotip; da se pokaže da se istorija ponavlja, dok se zapravo ponavlja huškačka aktuelnost satanizovanja i upućuje poziv za apsolutno udruživanje protiv diktatorskog „neprijatelja“, zbog kojeg moramo ponovo zaboraviti na sve razlike između nas.

U reminiscenciji na devedesete, u megalomaniji mobilizacije protiv „diktatorske vlasti” u kojoj se od fikcija pokušava stvoriti delatna politička legura, kritizerski nastrojena inteligencija izlaz iz projektovanog mračnog tunela uvek vidi u dolasku nekih „novih snaga” i neke nove imaginarne političke opcije, uz vidno pojačano razočaranje prema postojećoj opoziciji. Pored visoko postavljene norme oko koje su u osnovi satkana ta nerealna očekivanja, tako konstruisani ideal alternative predstavlja u stvari statičnu projekciju koja se, odolevajući vremenu, logičkim i racionalnim putem nikako ne može povezati sa aktuelnom stvarnošću, delatnim procesima, a kamoli sa resursima ljudstva koje bi tu navodno novu, čistu i neukaljanu snagu trebalo da sastave. U tom nepremostivom jazu između projektovanog i realno mogućeg, inteligencija pogrešno na sebe preuzima zadatak stvaranja političke alternative i iznova ponavlja taj isti ubogi proces koji je, zato što se oslanja na proganjajuću reminiscenciju, unapred osuđen na propast, koliko god da se puta već do sada opekla, umesto da svrhu svog delovanja pronađe u okviru onoga što se uobičajeno podrazumeva pod korektivnim faktorom.

Umesto da barata metodologijom koja pospešuje pozitivne efekte aktuelne vladavine na društvo, naviknuta da takvi kategorično ne postoje, ona ostaje obuzeta scenarijima u kojima njena „fiktivna” vlada treba da bude takva da ono što danas za druge deluje pozitivno za tu vladu bude gotovo ništa, jedna obična „nula”.

Pošto poklapanje sa očekivanjima nikada nije moguće, razočarenje intelektualaca je u svakom ciklusu neminovno; kako ne postoji vlast koja bi zadovoljila njihove potrebe, samim tim što postoji, svaka vlast biva ujedno i neodgovarajuća. Zato inteligencija na vlast najčešće gleda pogledom unazad, preko cirkularnog razočarenja i izneverenja što ju je uopšte bila afirmisala, te se iz ovakvog afekta glasa i na izborima – retroaktivno – samo da bi se kaznila garnitura koja joj je zadala takav udarac, a ne radi daljeg razvoja društva.

Pokret „belih listića” je u tom smislu, u svom velikom delu, ispostavilo se, bio samo instrument brutalnog kažnjavanja, jedan „kalašnjikov” iživljavanja nad izigranim poverenjem, ali takvim koje kao da samom svojom početnom konstrukcijom priziva želju da bude upropašteno. Da je ovo istina najbolje pokazuje odnos inteligencije prema novoformiranoj vlasti koja se tu pojavljuje samo kao jedan nusproizvod, kolateralna šteta rafalnog kažnjavanja svojih nekadašnjih „heroja“, jer gotovo niko od „belih listića“ nije želeo da svoj način ponašanja na izborima poveže sa odgovornošću da je na vlast doveo „arhineprijatelje“, upravo vinovnike devedesetih. Tako treba razumeti i rečenicu koju nema ko iz ove grupe intelektualaca nije izgovorio – „od ove vlasti ne očekujemo ništa“ – jer u njoj istovremeno stoje dve tvrdnje: ne samo da inače nismo sposobni da prihvatimo konsekvence koje izazivamo, već nas je i baš briga za njih dok god imamo šta da uništavamo, a to što uništavamo i sami smo proizveli isključivo u tom cilju.

Nedostatak samokritičnosti i logičan rasplet

Svaka od pobrojanih manifestacija u ovom tekstu ukazuje samo na jedno: da se odnos prema sopstvenom delovanju u redovima srbijanske inteligencije svih ovih godina uopšte nije razvio, niti je iko unutar ekipe našao za shodno da shvati da je tako nešto potrebno, premda su je malo-malo bili napuštali baš oni koji su to naslućivali. Nema samopropitivanja, ni samosvesti o posledicama koje se proizvode pisanjem i halabučnim ili subverzivno sugestivnim gostovanjima u emisijama, nema samokorekture za promašene stavove, za pogrešne predikcije – ničega izuzev jednog stidljivog, javno zabeleženog izvinjenja koje je usledilo nakon atentata na Zorana Đinđića, čega svakako ne bi ni bilo da stvar nije rezultirala takvim ishodom. To ne govori samo da stav prema pisanju, govoru i mišljenju nikada nije ni stavljen u predmet, već i da je refleksija prema samom sadržaju koji se proizvodi posve nebitna; odsustvo ove veze spram sopstvene pameti postaje tako izvor svih gluposti, dok se inteligencija pretvara u sveukupno neodgovornu, neurednu i čaršijsku.

Ovakav nehigijenski odnos prema sebi i stvarnosti, koja bi trebalo da bude predmet svakog kritičkog mišljenja, najindikativnije se razgolićuje kada počnu da se preispituju pokušaji skretanja pažnje na stanje u kojem se subjekt tog odnosa našao. Nijedna naznaka u ovom smislu ni po koju cenu ne sme da se prihvati jer se doživljava kao napad na plemensko-intelektualni integritet, pa se brže-bolje prelazi u odbranu na najrazličitije načine, od kojih je svaki u većoj ili manjoj meri doziran diskvalifikacijom.

U prvi mah, kada se turbulencija vidi kao izolovani incident zalutalog pojedinca na margini margine, zamerke se karakterišu kao nebitne, banalne i izmišljene. Sledeći korak, kada problem počne da detektuje i aktualizuje više krugova, ono što je bilo „banalno“ sada postaje „interesno osmišljeno“, tj. zamerka dostiže status ugrožavajuće i već tu sasvim zaokrenute u odnosu na njenu namenu samoispravljanja i skretanja pažnje. Iritacija „talasanja“ kulminira u oblicima agresivnog suprotstavljanja, u osudama i negiranjima, ali ne izrečenih stavova, nego pre svega prema licima koja su zamerku uputila, u čemu iznova dolazi do izražaja personalna crta predpolitičkog pogleda na aktuelne procese. Lica koja iznose zamerke i protestuju zbog rigidnog pogleda na politička događanja, onog koji je završio u nepodnošljivom kritizerstvu, satanizuju se i optužuju dalje da „ubrzavaju propadanje srpskog društva“ i da pozivaju na „eliminaciju“ svih koji misle drugačije. Drugim rečima, osobine srbijanske inteligencije jednim potezom se brišu tako što se kompletno, i tako do tančina preslikane, spočitavaju zapravo onima koji su zbog toga počeli da je kritikuju. Za to vreme, pretežni model odnosa ipak ostaje ignoracija, pa osvrti na kritiku njihovog delovanja izgledaju kao „poslednja rupa na svirali“ u odnosu na večno društveno crnilo, dok ono mandatorno ne može da čeka – svevremena pljuvačina po vladi, jer vlada je jedini predmet dostojan fokusa.

Pošto je tako samokritika u osnovi proglašena banalnom, jedini prostor koji izaziva urušavanje tako stvorene kule od karata, otvara se tek pošto se kratkim spojevima, upornim isticanjem kontraverzi koje su u igri, grešaka u argumentaciji, učini da im “živci popuste” i da se potpuno razgoliti sa kakvim se omalovažavanjem zamotanim u intelektualizam tretira svako ko se usudi da uputi reči kritike onima koji su „bogom dani“ da kritikuju. U tim naletima izlazi sve ono najgore iz inteligencije, takoreći, njeno mračno lice - od optužbi da su lica koja ukazuju na nedostatke plaćenici Udbe ili prvog potpredsednika vlade, preko onih da su tekstovi i kritike „naručene“ i pisane od strane „izdajnika“, pa do onih da kritikom kritike „izgrađuju carski put“ večitim neprijateljima. Ovakvi izlivi očaja obogaćeni su i neutaženom željom da se jalovo perfidnim predlozima preuređuju tuđi sajtovi, da se uređivačke politike vode umesto onih kojima je to posao, da se mediji koji kritikuju „kritičare“ proglase „četničkim“, „fašističkim“ i sl.

U svakom od tih naleta, kada se ogoli kozmetika i razgrnu tradicionalne paralize cementirane ugledom nekog imena i prezimena, zajedničko ostaje upravo to što se u krajnjem uvek barata nekritičkom paradigmom ’onoga čije ime ne sme da se spominje’, tj. neprijatelja koji stoji iza svega, koji svemu vuče konce i koji je monstruozna personifikacija svih težnji suprotstavljenih demokratiji, ’dobru’, građanstvu i, u ovom slučaju, ostalim sektaško ustrojenim rekvizitima. U tom smislu, pojava pitanja „šta se čekalo do sada“ sa kritikom „kritike“ mogla bi da bude jasan znak da je percepcija Drugog o porazu srbijanske inteligencije konačno prevagnula, posle više od deset godina, i da, kako se ni izbliza ne naslućuje raspoloženje za samokritiku i korekciju stavova, ostaje još samo da se proprati njeno završno samourušavanje – najverovatnije u nenadmašivom, suicidnom ključu: „Naivan sam, ali biram da ostanem naivan!"

(e-novine, 29.08.2013.)