Da li je Vučić manipulator ili psihopata?

Razmotriću dva prikaza koja su se na sajtu Peščanika pojavila kao reakcija na izjavu Aleksandra Vučića datu na skupu Američke privredne komore u petak, 6. septembra: „Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam… Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo.“ Pokazaću da ni tekst Milice Jovanović „Paralele“, niti komentar Vesne Pešić pod nazivom „Da li ignorisati ili se zabrinuti?“ nisu imali za cilj da se ozbiljno pozabave mogućim smislom i značenjem Vučićevih reči, već da ih nedovoljno potkrepljenim argumentacijama uklope u već postojeće, prerađene konstrukcije i tako odrede način na koji ih treba razumeti. Naznačiću i mesta na kojima se vrše takva uklapanja i time odrediti tačke od kojih se rezon ispostavlja kao pretežno utilitarizovan. Najzad, objasniću i šta je ono što je izostalo u tekstovima.

Vučić kao manipulator

Prvi tekst deluje dosta ozbiljnije od drugog, ali, sa druge strane, odmah postavlja sebi jedno ozbiljno ograničenje: Vučićeva izjava u samom startu se tretira kao paralela, kao nešto obavezno u vezi sa atentatom na Zorana Đinđića. To je ono što predstavlja osnovnu slabost i manjkavost ovog teksta. Autorka se ni ne upušta u to šta bi moglo da bude značenje onog što je Vučić izgovorio, tj. uopšte ni ne postavlja pitanje šta bi kao subjekt te izjave mogao da misli, nego odmah prelazi na temu kako se takve izjave obično tumače u javnosti. Nju, dakle, ni ne zanima Vučić, nego samo recepcija njegovih reči; zanima je njihova posledica u svetu interpretacija i kako se te reči mogu iskoristiti, tj. zloupotrebiti. Zato glavna pretpostavka teksta da se njima manipuliše na liniji atentata na Đinđića, što ne mora biti netačno, i dalje nužno ne govori ništa o tome da li je Vučić baš to imao u vidu kada ih je izgovarao.

Odstranjujući odmah to da je Vučić pod „skončanjem“ mislio na politički „epilog koji su iskusili Milošević, Koštunica i Tadić“, ona kaže: „Sudeći po reakcijama publike, međutim, Vučićeve reči iznova su evocirale najtežu kolektivnu traumu iz novije istorije Srbije, izazivajući u podeljenoj javnosti i saosećajni patos pred nezaštićenim liderom i prezir zbog još jedne besramne zloupotrebe sećanja na ubijenog premijera.“ Ovom rečenicom određena je ukupna putanja, a polarizacija koju autorka nameće potpuno je isključiva i iznutra razgraničena – na one kod kojih Vučećeve izjave ovog tipa prizivaju „saosećajni patos“ i bojazan da će se ponoviti nešto slično referentnom atentatu; i na one kod kojih takve izjave izazivaju „prezir i bes“ jer je u svetlu ovakve interpretacije jasno vide samo kao zloupotrebu tog atentata. Prvi su tako oni koji se vode slabošću svojih emocija, dok su drugi oni čije su emocije, bez obzira što su u pitanju prezir i bes, opravdane jer razgolićuju jednu političku manipulaciju.

Iako nema nikakve sumnje da ovakve interpretacije u društvu postoje i da one spadaju u red zloupotreba, postavlja se pitanje da li se dozvoljava da takva zloupotreba bude shvaćena i ukoliko je izvršena nad Vučićevim rečima, ili implicira da je Vučić ujedno taj koji računa na efekat „saosećajnog patosa“ i da je samim tim retroaktivno najveći manipulator jer proizvodi manipulaciju kod onih koji su slabi na emocije? Premda je orijentacija da iz posledica, iz efekata pokušamo da odredimo značenje i ulogu Vučićevih reči ovde i više nego adekvatna, takođe ostaje nejasno zašto bi paralela sa atentatom na Đinđića, na koji je sužena čitava vizura ove interpretacije, bila nešto po svaku cenu besramno?

Zašto se to u tekstu ne objašnjava i tretira kao samorazumljivo? Zašto je svako poređenje sa Đinđićem nešto što je zabranjeno, tabu tema, ili bezukusno? U kom se tu smislu uopšte shvata Đinđić i zašto bi uopšte „sećanje“ na njega ovom Vučićevom izjavom bilo oskrnavljeno?

Autorka nam umesto toga objašnjava da su događaji poput atentata na Đinđića, kao i druge slične epizode u srpskoj istoriji, doprineli „izgradnji mita o prokletstvu koje prati modernizacijske poduhvate“. To znači da su konkretni događaji u istoriji počeli da se tumače apologetski tragično, kao neka vrsta stigmatične interpretacije, da svaki vid modernizacije države i društva nužno mora završiti u propasti. Iako fakat jeste bilo tako, mitologizovanje se ovde odnosi na momenat „prokletstva“ koji je počeo da funkcioniše kao anticipacija, kao faktor prejudiciranja koji već pre samog eventualnog događaja pokušava da osujeti i onemogući bilo kakvu modernizaciju, promenu uopšte, i time iskoristi to u neke druge svrhe. Čini se da se u tekstu efekat Vučićevih reči pripisuje upravo ovome, a da je modernizacija negde sa one strane, van domašaja da je ostvare oni koji je na takav način mitologizuju.

Međutim, fraza „sećanje na Đinđića“, koju autorka učestalo upotrebljava, od ove tačke biva upadljivo sužena na razotkrivanje političke pozadine atentata, te se i sam Đinđić zapravo posmatra samo kao tragično nastradali premijer Srbije, a ne kao ranije pomenuti modernizator, a pogotovo ne kao vinovnik jedne pragmatične politike. Đinđić je za autorku, ali i za dobar deo građanske inteligencije okupljene oko Peščanika, ovde se to jasno vidi, politički važan pre svega ukoliko se posmatra kroz prizmu njegovog ubistva, kao mrtav, kao simbol, a ne kao sve ono što je proizvodio dok je aktivno vodio politiku Vlade Srbije. Štaviše, dobro je poznata stvar da ovi krugovi nikada nisu gledali blagonaklono na njegovu politiku, pa je u tom smislu jasno da akcenat na atentatu i njegovoj političkoj pozadini ujedno služi i da prikrije ovu danas veoma neprijatnu činjenicu. Jedan detalj iz teksta svedoči o tom posebno osetljivom mestu, kada se navodi da se „ona doskočica aktuelnog predsednika danas koristi u bezumnoj parafrazi „i Đinđića su tako kritikovali pred ubistvo“ kako bi se zahtevi za izgradnju poretka pravde i ljudskih sloboda svrstali zajedno sa lelekom šovinističke inteligencije zbog gubitka Kosova.“

Reč koja je iznenadno morala biti ubačena umesto reči „pravo“ da bi stav imao smisla glasi „pravda“, što pokazuje da za građansku Srbiju prioritet i nije modernizacija i razvoj društva, nego pre svega zadovoljenje „poretka pravde“ bez kojeg te modernizacije ne može ni biti. Šta znači sintagma „poredak pravde“, nije sasvim jasno. Termin poredak obično se koristi uz pojam prava, a ne pravde. Primetimo da ga ovde autorka zaista i koristi gotovo na identičan način kao npr. Koštunica kada misli na Kosovo koje je „po pravdi srpsko“. No, jasno je da se pod pravdom misli na pravdu za žrtve zločina, ali i na onu „moralnu“ pravdu kojom se traži da ljudi poput Vučića ne mogu da budu na odgovornim funkcijama.

Međutim, ostaje potpuno nejasno u kojoj su vezi apstraktna moralizacija u Peščanikovom „besu i ljutnji“ prema aktivnoj i realnoj modernizaciji društva? Da li ta modernizacija koja obuhvata celokupno društvo treba da bude stopirana zbog onog njegovog dela koji nije u stanju da ne oseća „bes, prezir i ljutnju“? Da li taj deo treba da proširi „bes, prezir i ljutnju“ na celo društvo? Da li je u osnovi samo zbog ove stvari i sam Đinđić bio meta tog istog prezira kao što je danas Vučić, koji je slično kao i ovaj morao biti makar moralno lustriran zbog fiktivnog „vola na Palama“, prekrajanja granica Srbije, crtanja novih velikosrpskih mapa i zagovaranja nacionalističkih država?

Ovim se nazire odgovor na pitanje zašto Đinđić mora ostati neuporediv, čist, uzvišen i time zloupotrebljen objekt ideologije – zato što su svi oni prizemni kriterijumi poređenja, kao što su politika, ekonomija, način vladanja, odnos prema društvu i sl, striktno eliminisani, sve u cilju da bi preostao samo onaj simbolički, formalno-transcendentalni kriterijum: smrt jednog državnika, ma o kome da se tu zapravo radilo. Na jednom mestu autorka eksplicitno ilustruje šta za sve one koji zbog Vučićeve izjave osećaju bes i ljutnju znači Đinđić, pa navodi izraze poput: ’hladnokrvnom egzekucijom ubijen čovek usred dana’, ’ubijen izabrani politički lider’, ’najviši zamislivi politički simbol države’, ’udar na građane’ i sl. Zajedničko za sve izraze je to što su toliko formalizovani i bezlični da izgleda kao da ono što je taj čovek radio za svog života kao političar više uopšte nije bitno i da biva sa nekoliko poteza olovke sasvim obrisano.

Tako su bes i ljutnja prema Đinđiću kao političaru prekriveni novim „besom i ljutnjom“ zbog nerazjašnjene političke pozadine atentata, koja je kriva i za to što većinsko društvo na Vučićeve reči danas još uvek reaguje „saosećajnim patosom“. Dakle, emocija je ostala ista, ali se objekt na koji se bes upućuje promenio, tačnije, izmetnuo idealizacijom u simbol; čak ne ni u pozitivan simbol modernizacije, kako se činilo u jednom delu teksta, već isključivo u negativan simbol večno „nezadovoljene pravde“. Đinđić je samo to i ništa više. Na taj način označitelj pokojnog premijera postaje žestoko utilitarizovan za potrebe građanske Srbije, a svako onaj ko se danas zgražava nad poređenjem Đinđića sa Vućićem, Dačićem ili bilo kim trećim zaveden je baš ovom manipulacijom koja ne dozvoljava da ikakvi realni parametri poređenja uopšte i budu stavljeni na razmatranje. Kakva ja baza za ovakvo ponašanje ako ne čisto emotivna, ili kako bi autorka rekla – bezumna?

“Ta ljutnja nije destruktivna sila; naprotiv, ona zahteva pravdu i vladavinu zakona a ne odmazdu“, napisaće ona. Pored toga što je očito da između „pravde“ i vladavine zakona, tj. prava ne postoji nužna koherencija, teza da „ljutnja nije destruktivna sila“ demonstrirala je svoj destruktivni kapacitet upravo u izloženoj manipulaciji nad Đinđićem kao političarem i kroz isforsiranu vezu aktuelnih Vučićevih reči sa atentatom. Iz ovog razloga je autorki i bilo bitno da značenje istih odmah suzi na kontekst koji, ne samo što za nju mora biti paralela sa atentatom na Đinđića, nego i iz kojeg Vučić ne može crpeti nikakvu drugu građu. Tako njena interpretacija postaje apsolutistička i radi na račun nemilosrdne eksproprijacije simbola koji uvek sme da znači samo „nezadovoljenu pravdu“. Baš kao i kod „ekstremnih desničara“, metodološki gledano.

Vučićeve reči će, u tom smislu, na kraju teksta biti protumačene kao pokušaj da samog sebe manipulatorski abolira od toga da ga takva „pravda“ jednom sustigne. Na koji način to čini? – pa tako što automatskom aluzijom na atentat, kako misli autorka, pokušava da se stavi na mesto baš tog građansko-đinđićevskog državnika koji će „skončati“ i nad kojim će biti izvršena nepravda, kako bi time sebe oslobodio uloge onog koji je odgovoran za neku drugu raniju nepravdu. Dakle, baš onako kako je Peščanik učinio sa Đinđićem. Ova unezvereno zavrnuta, ali pre svega morbidna logika završava se rečima: „Aleksandar Vučić će ostati jedan od njih“, tj. jedan od odgovornih. Ali kako bi i bilo drugačije, kad na onu drugu stranu može da kroči tek kao bezličan, ’ubijeni državnik’, čija bi npr. neistražena pozadina atentata opet bila iskorištena samo kao izgovor za temu o „poretku pravde“?

Vučić kao psihopata

Za razliku od prvog teksta, u drugom je makar načinjen svojevrstan provizorijum koji treba da proizvede utisak da se analiziraju delovi Vučićeve izjave. Ovde se ne polazi od efekata, tj. interpretacija koje one dobijaju u društvu, nego od direktnog tumačenja šta bi reči prvog potpredsednika vlade mogle da znače. No, ni to ne pomaže da se komentar ne prikaže kao tendenciozan u drugom pogledu, čak mnogo više nego prvi tekst. Kulisa „analitičnosti“ diže se da bi se „izveo“ zaključak da Vučićeva izjava pripada jednom psihološkom, mentalističkom diskursu, kako bi zatim, samo zbog toga što je psihološka, poslužila za unapred pripremljenu diskvalifikaciju te osobe u nekakvoj komično-„kliničkoj“ dijagnozi. Tako, umesto da se izjava u startu potpuno normalno shvatila kao psihološka i analizirala u tom ključu, ona se najpre propušta kroz posve promašen političko-sociološki aparat da bi izgledalo kao da je politički neartikulisana i bez jasnog značenja, tj. ludačka. Psihološko značenje tretira se, dakle, kao potpuno neuklopivo, viškovno i strano, kao nešto što ne može doprineti nikakvom realnom političkom efektu, ili pak, kao obično sredstvo omalovažavanja i ismevanja.

Nekoliko pitanja bi se već ovde moglo postaviti: zar Vučićeva izjava nije očigledno psihološka, zašto bi se tako nešto uopšte moralo izvoditi i dokazivati, u kom cilju se to radi? Takođe, na koji način izjava nekog vinovnika vlasti koja svedoči o njegovom mentalnim elementima i psihopatologiji treba da utiče na njegove političke sposobnosti i zašto bi ga uopšte nužno diskvalifikovala u bilo kom smislu? Na kraju krajeva, da li postoje ikakvi čvrsti argumenti koji bi ukazali da se Vučićeve izjave iz ovog diskursa negativno odražavaju na njegov politički učinak? Ili je komentar nastao zapravo iz nervoze što ovakve izjave, sasvim suprotno, nailaze na još veću političku podršku i razumevanje u društvu, kako je to priznala i autorka Jovanović?

„Analitika“ ovog mini-teksta razložena je u pet tačaka koje zapravo najviše oslikavaju probleme da se razume izjava koja se analizira, s obzirom da autorka u startu odbija da je prihvati kao psihološku, tj. da takvom diskursu omogući ravnopravno mesto među drugim diskursima kao što su politički ili sociološki i dr. Umesto toga, implicitno se zastupa stav da je ono psihološko u stvari beskorisno i devijantno, da nema šta da traži u izjavama ozbiljnog političara. Ovo se može donekle i razumeti. Međutim, problem se javlja onda kada jedna takva rigidna, naime „aristokratska“ norma postane glavna prepreka i uzrok nerazumevanju predmeta analize i političkih uticaja uopšte. Već u prve dve tačke to je veoma očito jer autorka protestuje što Vučić koristi termin narod, a ne građani, što u sociološko-političkom smislu znači da probija demokratsko-državnički diskurs i regresira u nešto primitivno, zaostalo i neprimereno, forsirajući etno-odrednicu.

No, ovde se, ipak, nazire jedan drugi, bitniji trag koji ostaje u senci zaklonjen sociološko-političkim poštapalicama. Koristeći termin narod, a zatim i identifikujući sebe sa tim narodom u nekakvoj neraskidivoj, pa čak i fatalnoj po njega samog, ali neizbežnoj vezi dolazi do izražaja nešto što nam ne otkriva nijedna od autorki. Na šta se zapravo odnosi ova veza? Kome se to Vučić namerno obraća kada već toliko očigledno insistira na ovakvim ortodoksnim elementima? Nije li izjava namenjena upravo pojedinima, a ne nekakvoj ravnoj, opštoj odrednici „građani“? Ne gađa li ona upotrebljenim elementima upravo pojedine strukture koje na osnovu izrečenog pronalaze sebe kao Vučićeve potencijalne „egzekutore“ u kojem god smislu reči? Zato bi prvi zaključak trebalo da glasi da su objekti ove, ponovimo, psihološke izjave, zapravo ciljani, da se izjava ne odnosi na sve, pa tako verovatno mahom ni na krilo građanske Srbije kojoj smeta reč „narod“. Kome je onda ona zapravo namenjena?

Da bi se odgovorilo, treba uzeti u obzir da ovo nije prva Vučićeva izjava ovog tipa. Naprotiv, psihopatologiju ocrtanu u konturi ove izjave on ponavlja u manje-više sličnim oblicima od kad je postao prvi potpredsednik vlade, što upućuje da je ona ipak povezana sa agendom koju sledi i koju pokušava da izgura – proevropskom, modernizatorskom politikom. U psihološkom smislu, reklo bi se da su ovakve izjave – koje se neretko ne mogu kontrolisati i koje moraju izaći napolje koliko god patetično zvučale – svedočanstvo jedne sve veće disproporcije onoga po čemu je u široj javnosti, pa i među svojim biračima, Vučić bio poznat pre nego što je ušao u vladu i onoga po čemu je poznat otkako je to učinio. Međutim, razlika dva vremena koja dolazi od spoljnih impresija je takođe i unutrašnja disproporcija jer ni sam Vučić danas nije isti onaj od pre ulaska u vlast; razlika je interiorizovana i sada povremeno deluje kao proganjalačka.

S obzirom da se u komentaru sve ovo apsolutno zanemaruje, postavlja se pitanje, kako je moguće da građanska Srbija, koja se stalno trudi da ne prihvati nikakvu naznaku transformacije i vazdan podseća na ulogu Vučića u devedesetim, na jedan ovakav način, odjednom potpuno zaboravi da izjave psihološkog diskursa mogu da se razumeju samo s obzirom na prošlost subjekta? Da li možda zato što bi u tom slučaju bile pravi dokaz da je ta ista transformacija u toku i da je na delu, ni manje ni više, nego ono famozno „suočavanje s prošlošću“ u psihi jednog čoveka? Nije li to takođe i sasvim suprotno tezi da ovakva izjava ima za cilj jedino sopstvenu aboliciju od prošlosti, kako ju je u prvom tekstu tumačila autorka Jovanović?

U tom smislu interiorizovanja, u borbi sa sopstvenim superegom koju je izazvala promena ego-ideala, ono poznavanje naroda u izjavi zaista proizilazi iz poznavanja samog sebe, jer je to nekada bilo neodvojivo, i zato to i jeste jedno isto znanje. S obzirom na to da je od istog potekao, tj. od onih kojima je bio sličan i koji nisu navikli da ga vide u današnjem izdanju, taj narod mora ostati na neki način povezan sa njim, jer ne ostvarivati makar labavu vezu sa njim značilo bi izgubiti i dobar deo sebe. Setimo se izjave zbog koje ga i dan-danas ismevaju u građanskoj Srbiji kada je, umesto o narodu, govorio o palanci u istom smislu: „Nemojte pogrešno da me razumete, ja volim palanku, volim je najviše na svetu, ali hoću autoput.“ Ispostavlja se da je potpredsednik vlade ipak veoma dobro shvatio Konstantinovića koji je govorio ne samo o subjektu palanke, tj. o mentalitetu naroda na koji referira Vučić, nego i o problemima subjekta koji sada pokušava da se odupre toj istoj palanci, tj. „narodu“ koji je deo njega i čije efekte sa sebe ne može tek tako da obriše.

Šta znači onda stradanje, ili „skončavanje“ od tog istog naroda? Ono, naravno, pre svega ostalog, pošto je interiorizovano, ima status fantazmatične opasnosti i permanentnog rizika koji je uslovljen sve većom diskrepancom zbog načina na koji se vodi politika. Ali ako je to politika koja povećava razliku između njega i „naroda“, onda iz toga proizilazi da je Vučić, zajedno sa Dačićem, shvatio da mora da vodi politiku koja je u interesu tog naroda, za njegovo stvarno dobro, a ne nužno po volji tog naroda i palanačkog kapaciteta koji ga oličava, ispunjavajući želje i vladajući tako što bi manje-više ugađao svakome. Vučićeva unutrašnja borba, dakle, svedoči o tome da je ova vlada odbacila kliše-metodologiju „vladanja po volji naroda“ i da je prestala da bazira svoje odluke po principu „jer to traži narod“ koju su koristili Koštunica i Tadić, politiku „srednjeg puta“, „najmanjeg otpora“ i izgovaranja na narod i njegove prohteve determinirane marketinškim istraživanjima i tehnikama dodvoravanja. Zato više nema čak ni fotografisanja uz tri prsta.

Tako je, politički gledano, kolosek vraćen na onaj aktivistički odnos prema „narodu“ koji je imao i Zoran Đinđić – na neophodnost promene sistema vrednosti, načina razmišljanja – i u tome je ceo smisao poređenja njega i današnjih čelnika vlasti. Ali Vučićeva izjava pored toga i dalje ostaje pre svega slika njegove lične borbe i nema nikakve neposredne veze sa Đinđićem. Na taj način se i glagol „žuriti“ odnosi na svest da je „narodu“ potrebno što pre da shvati da je dobro da menja sebe i svoje navike, ali i da je vreme poverenja koje je poklonjeno ovoj vlasti da te prve indicije sprovede veoma ograničeno. Efekti koji na taj način budu bili ostvareni zaista su oni dugoročni efekti boljitka, te deo o tome „da bi neko za 10, 15 ili 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio“ samo upotpunjuje ovu vizuru. Činjenica da je komentatorka u ovom navodu uspela da pronađe samo znake konvencionalnog egoizma svedoči o tome koliko je veliki previd i račun koji joj ispostavlja ingnorisanje važnosti psihološkog diskursa.

U svakom slučaju, ne možemo se oteti utisku da Vučić oseća da je bliži takvom rezultatu nego što je to bio iko ikada ranije. Šta je uistinu to što mu daje osnova da u to veruje? Na jednom mestu u komentaru postavljeno je pitanje: „Ali zašto da skonča od naroda, kad on voli narod i narod voli njega?“ I zaista, činjenica jeste da, kako stvari trenutno stoje, on zaista uživa veliku podršku birača i popularnost među građanima. Međutim, paradoksalno je tek to kada se shvati da ona počiva upravo na odbijanju politike „dodvoravanja“ tim istim građanima. Ovde moramo ponovo da se vratimo preispitivanju interpretacija, tj. učinaka kojima patološki izlivi Aleksandra Vučića doprinose. Čemu to oni zaista doprinose ako mu je podrška sve veća? Nema sumnje da se njima gađa „saosećajni patos“, kako tvrdi autorka Jovanović, ali ne nužno onaj koji evocira atentat na Đinđića. Potrebno je otići dalje od toga.

Pošto je patološki izliv, na prvu loptu potpuno patetičan, namenjen „narodu“, a „narod“ je onaj deo njega kojem je pripadao i on sam, tj. njegovi „umiveni“ ili neumiveni radikali, „nacionalisti“ i sl, onda je jasno da, pored toga što kupuje vreme dok građani ne vide efekte promena, Vučić još bitnije pacifikuje baš te njegove bivše saborce koji su navikli da reaguju emotivno. Kako? Tako što se i kod „radikala“ i „nacionalista“, potpuno identično kao i kod pripadnika građanske Srbije, jedna emocija može ukloniti samo ako se nametne druga, a to nametanje nove emocije, tog „saosećajnog patosa“, koliko god to nekome manipulatorski izgledalo, danas radi na evropeizaciji Srbije, održava njen pravac kretanja stabilnije nego ranije i civilizuje srpsko društvo mnogo efektivnije nego što je to ikada uspevalo ijednom „demokrati“.

Baš to je ono što Vučića stavlja u znatno povoljniju poziciju u odnosu na Đinđića, te mu u tom smislu omogućuje da postigne stvari koje ovom verovatno nikada ne bi pošle za rukom. A čemu, opet paradoksalno, treba da zahvalimo što je to tako? Pa upravo njegovoj, toliko omraženoj, radikalskoj prošlosti i vezi sa istim tim ljudima koje, sticajem okolnosti, samo on može da pacifikuje. Znači, totalno suprotno od zaključka autorke Jovanović i građanske Srbije uopšte, da jedino lustrativna purifikacija omogućava svetlu političku budućnost. Ispostavlja se da nisu mogli gore da pogreše: baš na osnovu toga što nije „pravična“, budućnost crpi svu svoju efektivnost.

Dokle god ovo funkcioniše, tvrdnja da izjave političara Vučića predstavljaju „klasičan primer depresije, kojoj prethode grandioznost i megalomanski planovi“ neće imati ama baš nikakvu političku težinu i govoriće najviše o onima koji lutaju u sujetama ili više uopšte nemaju kapaciteta da prate aktuelne političke događaje.

Sa druge strane, ono što će predstavljati pravi intelektualni izazov političkog promišljanja u budućnosti biće važnost da istrajemo na nenegativnom odnosu prema manifestacijama i rezultatima, koje sa mnogo većom lakoćom i odlučnošću postižu „umiveni radikali“, bivši okoreli nacionalisti, nego svi oni koji i dan-danas drugima drže predavanja kako su ove naučili šta znači Evropa. Takvima treba odgovoriti činjenicom da je većina građana koja danas podržava Evropu učinila to tek nakon što je shvatila da Evropa nema nikakve veze sa našim „demokratama“.

Moramo početi da razumemo zašto je to tako moralo da bude i takve i slične paradokse uključiti u sastavni deo stvarnosti, ne nazivajući ih više anomalijama niti stranim telima za naše pojmove.

(e-novine, 12.09.2013.)