Kako je propao građanski rokenrol

Devedesete u nama

Termin „građanska opcija“, široko ustaljen u domaćoj upotrebi, u poslednje dve godine iznova je aktualizovan na identičan način kao nekada u devedesetim. Njegovo značenje potpuno opravdano datira iz vremena ugrožavanja elementarnih ljudskih prava u državi, kao i kršenja Ženevske konvencije u postjugoslovenskim ratovima koji su pre svega bili odgovornost vlasti u Srbiji. „Građanska opcija“ rođena je kao građanska neposlušnost, kao otpor prema onome što je dolazilo od države i njenih organa, te je tako njen smisao bio nezamisliv bez postojanja represivne vlasti koja je ugrožavala osnovna prava svojih građana.

Istovremeno, to je značilo, kako će se kasnije ispostaviti, da je postojanje jednog takvog otpora suvereno samo dok postoji onaj protiv koga se treba boriti, a taj neprijatelj svojevremeno je bio očitiji nego ikada, te nije bilo nimalo teško da se on detektuje. Dovoljno je bilo govoriti protiv Slobodana Miloševića i njegove nacionalističke, zločinačke politike i to je značilo ’biti naš’. I dan-danas, za određene slojeve našeg društva, klasifikacija po ovom modelu još uvek u velikoj meri stoji kao vrednosni, identifikacioni reper po kojem treba da se raspoznaju „prijatelji“.

Dva aksioma „građanske opcije“

U uslovima koje su diktirale političke prilike, ovako označen termin „građanska opcija“ značio je nešto veoma suženo i u principu se vrlo malo odnosio na etabliranje nekog novog političkog uređenja sa društvom građana koje treba da bude polazište svake moderne države. On je, sasvim suprotno, kako se to danas jasno uočava, služio najviše kao tendenciozna segregacija jednog dela građana u odnosu na drugi, sa rezultatom koji je polarisao društvo na one koji su dostojni ideje i statusa građanstva, i one koji to nikada neće moći da budu, jer ne afirmišu takve ideje i jer su navodno odobravali i pasivno saučestvovali u politici i zločinima tadašnjeg režima.

Biti deo „građanske opcije“ postaje vremenom intelektualno-statusni simbol koji takoreći štiti da se ono čisto ne ukalja, koji čuva da se ugledni građani, politički svesne aristokrate, oni „normalni“, kulturni ili šta god, ne pomešaju sa seljacima, običnim prljavim narodom koji je takav kakav je, koji je uvek bio priglup i koji nikada neće moći da bude drugačiji nego što jeste. Koji, umesto nas, zato mora da snosi svu odgovornost i krivicu za ono što se dešavalo devedesetih. Reč građanin u terminu „građanska opcija“ uopšte ne može da se odnosi na sve građane jedne države, već samo na neke, na manjinu koja je skrajnuta, ali koja takođe nastoji da ostane margina. Na taj način je zakucan prvi aksiom „građanske opcije“ koji je svoju plauzibilnost iz ratnih vremena pokušao da nametne kao nekakvo univerzalno značenje za vjeki vjekova: ’većina nikada nije u pravu’.

Usiljeno polarizovanje proizvelo je generalizaciju koja nepopravivo postaje stereotip, bez obzira na to da li je to u početnom trenutku odgovaralo pravom stanju stvari ili ne. A pošto se ovde radi o navodno kvalitativnim razlikama među ljudima, onda oni koji smatraju sebe kulturnijim i dostojnijim od drugih isto tako nepopravivo proizvode snobizam i padaju sami u njega. Jedan takav je opisala i Brankica Stanković kada je govorila o Veranu Matiću i tome kako mu je uloga njegove radio-televizije tokom devedesetih bila dovoljan razlog da zahteva dodelu nacionalne frekvencije. (IMP, 211) Međutim, ni sama autorka po nekim drugim tačkama nije imuna na isti snobizam, što provejava kroz celu njenu knjigu, kako u nekim metodama koje primenjuje u sklopu svoje profesije, tako i kada je reč o ubeđenjima u vezi nekih stvari iz života uopšte.

Ispostavlja se da višestruko nagrađivana novinarka kvalitativnu razliku između ljudi povlači u zavisnosti od toga da li slušaju „turbo-folk“ ili ne. „Podrazumevalo se šta je ispravno a šta nije. Sticajem okolnosti, dogodilo se da vreme provodim s čovekom koji sluša turbo-folk... Danima sam objašnjavala: „Biske, kako ne shvataš šta predstavlja turbo-folk? Čoveče, u vreme nastanka turbo-folka promovisana je politika ratovanja, za patriote su proglašene ubice, pevaljke i ubice su tako postali idoli mladima.“ Ma kakvi, nisam uspela da doprem do njega ni malo.“ (135) Problem je što je turbo-folk ovde isključivo upotrebljen u funkciji dezignatora koji služi kao referentno pomagalo da se definišemo drugačiji. Ali da li smo zaista drugačiji od drugih samo zato što ne slušamo turbo-folk, ili je od svega najbitnije to da oni koji ga slušaju budu po svaku cenu odvojeni od nas, da se nipošto ne pomešaju sa nama?

Slično tome, mučno je gledati sociologa religije Mirka Đorđevića kako se mesecima neuspešno oporavlja od ironije što je vicepremijer države Aleksandar Vučić ustvrdio da između ostalog čita Maksa Vebera i Radomira Konstantinovića. U tekstovima, uglavnom publikovanim na sajtovima Peščanik i Autonomija, Đorđevićeva neverica toliko puta ponovljena do sad pretvorila se u kompulzivnu potrebu da svaki put kada spomene Vučićevo ime, mora da dopiše i ime nekog od pomenuta dva intelektualca uz sve istorijsku intonaciju „gospodar“, pa mu je tako nakon određenog vremena postalo nemoguće da Vučića jednostavno nazove Vučićem. Od početne figure ironije time se iskristalisalo ono zbog čega se ona uistinu koristila od samog početka; sve bi bilo jednostavno, crno-belo, da problem nije nastao onda kada su se umešala imena, tj. dezignatori koji su uvek služili da definišu 'nas' a ne 'njih'.

Na taj način se isforsiranim podvlačenjem kontrasta koji se stereotipizuje teži razdvojiti „žito od kukolja“, ono što jedno sa drugim ne ide i što samim tim što je nespojivo mora biti laž i prevara. Naprednjaci moraju ostati „radikali“ ili „bivši radikali“, ne sme im se dopustiti da imaju bilo šta zajedničko sa nama, a oni koji budu pokušali to da „zaborave“ biće linčovani i izbačeni iz kluba „građana“. Takvi moraju stajati nasuprot svemu „urbanom“, jer to su isti oni koji pokušavaju da se popnu pokretnim stepenicama u suprotnom smeru, oni krezubi i neobrazovani. Oni sa mega-univerziteta nasuprot nama sa državnog koji nas je naučio da pravimo generalizacije u stilu Blic senzacije Rajne Dragićević, paradigme univerzitetskog snobizma, po kojoj nijedna starleta ili prostitutka ne može da bude obrazovana i pametna, tj. nijedan profesor (državnog) univerziteta malouman. Nije li na osnovu sličnih kolektivističkih, zacementiranih diskrepanci koje se ni za živu glavu ne daju, novinar Vremena Teofil Pančić izgradio gotovo čitavu svoju karijeru, nudeći segregaciju kao hranu za revoltirani mozak?

Druga implikacija je da biti građanin u ovom terminu paradoksalno znači i biti protiv sopstvene države, a otpor prema državi i njenom aparatu, umesto rada na građanskoj državi i društvu koje treba da bude oličenje svakog državnog aparata, predstavlja drugi aksiom te „građanske opcije“. Danas je to baš kao i nekada vrlo indikativno: ako nisi protiv države i ne „kritikuješ“ je, ne pripadaš ni „građanskoj opciji“, nego onim drugima. A oni drugi su uvek oni koji su na vlasti i samo zato što su na vlasti. Otpor prema državi koji ovim dobija status večitog otpora prema ma kojoj i kakvoj vlasti dolazi ovde kao ideološki prefiks pre svakog političkog pojma građanina, nalik da institucija građanina u startu nije i ne treba da bude nikakav konstitutivan deo moderne države.

U krajnje ekstremnim slučajevima kakvim obiluju današnji delovi intelektualnog, drugosrbijanskog društva, uočeno je i da „građanska opcija“ paradoksalno postoji ne bi li sprečila razvoj moderne države po uzoru na model članica EU. Ona svoj posao odlično obavlja samo u uslovima sveopšte represije, ali biva sasvim izgubljena kada država počne da se bori za njene ciljeve, protiv te iste represije građana i krene da radi na etabliranju modernog građanskog društva. Zato jedina životna forma u kojoj ovakva „građanska opcija“ može da funkcioniše kao neprimetno bolestan organizam jeste rudimentarna građanska neposlušnost i ništa više od toga, pa joj nema druge no da takvom stanju s vremena na vreme i teži.

Urednica sajta Peščanik Svetlana Lukić, kao i jedan od njenih pokrovitelja Dejan Ilić iz Fabrike knjiga više puta su otkako su naprednjaci došli na vlast javno izražavali nezadovoljstvo zbog toga što nema nikakvih masovnih protesta i demonstracija protiv vlasti po ugledu na severnoafričke i bliskoistočne „revolucije“. Razlog ove „pasivnosti“ odmah je pronađen u stereotipnoj analogiji sa devedesetim: ljudi koji ne protestuju su isti oni kojima, kako im ne smetaju ovi sad, tako nije smetalo ni da ranije glasaju za Miloševića, navijaju za ratove, neguju kult ličnosti i navodno podržavaju zločine. Samo što sada ne bi trebalo da protestuju protiv ratova i zločinačkog nacionalizma, nego protiv „neoliberalizma“, nameta koji nam serviraju kapitalisti iz EU i krajnjeg računa koji će se ispostaviti previsok.

Ono što je upadljivo jeste da je ova masa, tzv. narod, u očima „građanske opcije“ uvek jedna homogena, nepromenjiva masa, reklo bi se, jedan objekat iživljavanja i okrivljavanja, bez obzira na vreme i prilike u zemlji. To je uvek ona većina koja je uz državu i samim tim na pogrešnoj strani, što bi značilo da se ovde na jedan krajnje negativan način diskriminiše gotovo čitava populacija sopstvene nacije u smislu 'to je Srbija'. Ako se još uzme u obzir da je „građanska opcija“ bila ta koja je negodovala zbog segregacije u prvom članu važećeg Ustava, u kojem se kaže da je Srbija „država sprskog naroda i svih građana koji u njoj žive“, ne čini li se sad da ona istovremeno za sopstvene potrebe igra na istu ovu kartu, takođe deleći građane na one prvog i drugog reda, gde ovi drugog reda koji su apsolutna većina nikada ne smeju biti u pravu, pa samim tim ne mogu biti ni pravi „građani“? Po čemu je u ovom smislu onda ona išta bolja od vlasti koju pokušava da kritikuje? Većina koja nije u pravu je samo reminiscencija na devedesete, a gde su devedesete tu se mora stvoriti i neki novi Milošević.

Održivi razvoj segregacije građana

Da je ova dvostruka segregacija, kako statusno-kulturna tako i politička, bila važnija i toliko daleko od onog što se u političkoj filozofiji naziva javnim dobrom svedoči i ponašanje „građanske opcije“ nakon petooktobarskih promena. Od idealne vlasti zahtevano je da bude preslikana projekcija svega „za šta smo se borili“ pod Miloševićem. Ali pošto je ispalo da smo se u suštini najviše borili za segregaciju građana na prvi i drugi red, na dostojne i nedostojne, idealna vlast je prema „građanskoj opciji“ takođe trebalo da uspostavi jasnu segregaciju, te da istakne građanina kao privilegiju pojedinaca, kao vrednosni sistem superiorniji od nekog drugog, a ne kao univerzalni koncept u državi.

Zbog toga je Zoranu Đinđiću najviše zamerano to što je blizak sa mnogima, da komunicira sa svima, sa kojima treba i ne treba, sa prihvatljivima i neprihvatljivima, tj. što nije birao društvo i što je time izneverio apstraktnu ideološku podelu „moralnih“ koja je trebalo da bude očuvana. Pošto se družio sa „sumnjivima“ i sam je postao sumnjiv, a sa njim ponovo i kompletna država. „Građanska opcija“ gotovo kao da nije razumevala ono elementarno – da premijer Srbije, bez obzira što dolazi iz njihovih redova, jednom kada se nađe na poziciji da predstavlja državu i vodi njenu politiku, jeste premijer svih građana te države. Pošto se uopšte ne trudi da razume državu kao takvu, to saznanje bilo je sasvim dovoljno da i Đinđić, nekada njihov a potom i za njih izdajnik, postane meta satanizacije i novi neprijatelj. Njegova pamet i obrazovanje za tili čas postali su samo varka koja služi za zamazivanje očiju da taj čovek još ima nekakve veze sa idealima „građanske opcije“, otprilike na isti onaj način na koji je danas tanak put od, recimo, „Čerčila i De Gola“ do „mobinga“.

Evo još jednog indikativnog primera iz knjige Brankice Stanković, gde ovoga puta segregacija i snobizam srastaju zajedno sa profesijom novinarstva. „Koliko god smo mislili da u mnogim stvarima greši, koliko god smo ga u programu svakodnevno „kritikovali“ i ukazivali na greške njegove vlade, Zoran Đinđić je ipak kod novinara bio omiljen političar jer je uvek odgovarao na telefonske pozive... Kada je odlučio da uredbom, koju je donela Vlada Srbije, bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića izruči Hagu, zvala sam ga pošto sam bila dežurna u redakciji. Bilo je prilično kasno za poziv premijeru, ali javio se odmah. „Dobro veče, izvinite što zovem ovako kasno, Brankica Stanković, B92.“ „E, dobro veče, Brankice, što radite ovako kasno?“ „Pa, danas ste doneli uredbu i izručili Miloševića, kako komentarišete tvrdnju predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice da je u pitanju državni udar?“ Prekinuo me je i rekao: „Nikako, evo gledam film Gladijator sa Lukom.“ (Luka je njegov sin) Rekla sam: „Pa morate nešto da kažete.“ On se nasmejao i rekao: „Nećete se ljutiti ako vam kažem da se film upravo završava i da ne bih da propustim kraj.“ Rekla sam: „Hvala, do viđenja.“ Sećam se da sam ipak objavila vest da premijer neće ništa da komentariše jer, kako kaže, gleda film sa sinom. To su prenele sve domaće i strane agencije.“

„Sledeći dan je, u televizijskom obraćanju, građanima objasnio da je takvu odluku o izručenju Miloševića Hagu doneo zbog budućnosti Srbije i svih nas.“ (155) Treba obratiti pažnju da je profesija ovde postavljena da bude ispred svega, ispred svake druge odgovornosti, pa i građanske na čijoj poziciji stoji Đinđić, kako se to lepo vidi u poslednjoj rečenici, što je samim tim dovoljno da novinarka padne u snobizam. Biti novinar ovde je primarnije negoli biti građanin, tj. profesija je samo alibi da bi se opravdao postupak koji elementarna građanska odgovornost nikada ne bi dopustila.

Nakon atentata „građanska opcija“ je opet, u ovom smislu, višestruko profitirala, usko povezano sa tim što je stranka koja je došla na vlast bila i koinspirator atentata, pa je po starom simbolu represivne države vrlo lako i s pravom prepoznat novi neprijatelj – Vojislav Koštunica. Time je satanizacija Đinđića zaboravljena, a bivši premijer zakucan je u značenju kao dokusurena žrtva novog-starog režima, tj. kao dragoceni dokaz da država jeste i da će i dalje biti večiti neprijatelj svojih građana.

Zbog toga, upravo period vladavine očiglednog nacionaliste, predstavnika snaga retrogradnog miloševićevskog režima, većeg nacionaliste i od samog Miloševića, jeste i period u kojem cvetaju svi uslovi za „građansku opciju“, onu koja je ovim dobila svoju potvrdu da je stanje opet loše i da slogan poput ’ako vam je dobro, onda ništa’ može itekako dobro da se primi. Još jednom su se Konstantinovićeve reči pokazale dubljim nego što je to mnogima milo da prihvate: „Kriza je velika, naši izgledi su, dakle, veliki.“ Još jednom nije bilo nikakvih prepreka da se „prijateljstva“ održe čvršća no ikada.

Nove šanse da se nastavi ciklus održivog razvoja našle su se već u kohabitaciji Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke sa Koštunicom, kao i u tome što je ovaj iz svoje stranke eliminisao gotovo sve one koji su bili bliski saradnici Đinđića. Izuzev političko afirmativnog sadržaja koji je dolazio u prvom periodu po nastanku Liberalno demokratske partije, i jedno i drugo pre svega je shvaćeno kao nedostatak političke volje da se razreši politička pozadina atentata, a ne nužno kao sprovođenje politike koja se po svojim rezultatima iz dana u dan pokazivala kao potpuno suprotna onoj koju je započeo pokojni premijer u stranci istog imena. Jer „građanskoj opciji“ uglavnom i nije cilj da procenjuje meru ispravnosti državnih politika i poteza, nego da svaki potez koji ima potencijala za to brže-bolje regresira na beznađe i defetizam, sa jedinim ciljem da u fokusu ostane večni krug nepravde koji prouzrokuje država i koji će tako stalno da perpetuira kao simbol Srbije i toga „po čemu smo poznati“.

Zbog toga je velika odgovornost na intelektualcima kao što su Žarko Korać, Ivan Čolović, Dubravka Stojanović i mnogim drugima koji su događanja na srpskoj političkoj i društvenoj sceni uvek pokušavali da prikažu kao večito vraćanje istog, upotrebljavajući jedne te iste paradigme kao prokletstvo od kojeg se ne može pobeći u „narodu“. Koliko god to odgovaralo nekom periodu vremena, mora se uvažiti da uvek postoji mogućnost da od jedne tačke u vremenu takav opis više ne služi za detektovanje problema koje treba rešavati, nego se pretvara u sadističko udaranje pečata na čitavu jednu zajednicu, što posredno onemogućava da se ona u bilo kom smislu promeni i popravi. Ispostavlja se tako da postoje pojedinačne karijere ili biografije koje se smatraju važnijim od razvoja celokupnog društva samo zato što nismo u stanju da revidiramo svoja gledišta kada to ambijent zahteva. Zato što nismo naučili kako da prepoznamo kada to treba uraditi, želeći uvek da budemo u pravu makar većina plaćala cenu za etiketu koju smo joj za čitav život namenili. Ova čarobna reč biografija i briga za njenu neukaljanost po svaku cenu bio je takođe jedan od neskrivenih motiva pisma Mirjane Miočinović upućenog „izdajniku“ Petru Lukoviću i, za aristokratski ukus nesvarljivim, e-Novinama.

Na taj način „građanska opcija“, koliko god da okrutno zvuči, postepeno usklađuje sve nesreće, jad i bedu države, čak i u uslovima mira, sa sopstvenim profiterstvom, adaptirajući se svakoj podlozi bez i najmanjeg problema i paralelno jadikujući nad onim što u stvari pokreće čitav njen motor.

Otpor od bezuslovnog otpora

Jedini način da se izađe iz subverzivne zaraze koju je nudila „građanska opcija“ bilo je da se opijenost renomeom borca za ljudska prava iz devedesetih delimično stavi u zagrade i tako napravi prostor za jasan stav prema onome šta se želi da država u kojoj živimo postane u budućnosti. To se postiže budnim preispitivanjem politika iz poteza koje pravi svaka aktuelna vlast, bez ikakvih predrasuda o toj vlasti i ljudima u njoj kao takvim pre nego što se ti potezi ne povuku.

Međutim, da bi se stekao jedan ovakav stav, kao i da bi on uspešno delovao, pre toga je bilo potrebno usporiti svaki ideološki predznak pripadništva nekoj ekskluzivnoj, statusnoj grupi, subkulturi kakva je „građanska opcija“. Misliti kao pojedinac koji je ravnopravan sa ostalim pojedincima u državi, koji neće favorizovati ni sebe ni druge zbog zasluga u prošlosti, odnosno koji će biti građanin baš u onom smislu u kojem je to „građanska opcija“ sprečavala – tražiti ono politički univerzalno, pre bilo kakvih opredeljenja i ubeđenja. U slučaju određenih rezultata, prihvatiti da država nije nužan neprijatelj i da može i želi da radi u interesu svojih građana.

Intelektualno beznađe i novinarstvo

Glasanje nevažećim listićima i dolazak na vlast Srpske napredne stranke smatralo se da je ponovo glas za oročenu dobit „građanske opcije“, jer se mislilo da će, slično kao i za vreme Koštunice ili Miloševića, biti lako reafirmisati uveliko razrađen stereotip da „bivši radikali“ nisu sposobni ni za šta drugo osim da unazađuju društvo, kao što su to činili devedesetih. Pošto su i sami „po prirodi stvari“ nazadni, prljavi i budući da pripadaju grupi kulturno neuporedivih ljudi u odnosu na aristokrate iz „građanske opcije“. U tom smislu „moralisti“ su nastavili da okreću pedalu koju je godinama forsirao, za njih nikad prežaljeni Boris Tadić, da svoju kampanju baziraju na priči o protivnicima kao neoprostivom i najvećem zlu koje je ova zemlja ikada imala. Ali neočekivano progresivna državna politika, koja je usledila kako prema okruženju tako i prema građanima, potpuno im je pomrsila račune, jer ne samo da za sada nisu uspeli da izvuku nikakvu kapitalnu dobit, nego je metaforički i banka u kojoj su oročili novac potpuno bankrotirala.

U jednom intervjuu, na pitanje da objasni kritike koje su počele da stižu na račun medija čiji je urednik, Svetlana Lukić, slično kao i Brankica Stanković, iskoristiće argument profesije kao da se njom može crno na belo razrešiti bukvalno sve, tj. kao savršeni štit od sopstvene građanske odgovornosti: „Ne postoji buduće vreme, već samo prošlo i sadašnje. Na osnovu prošlog vremena i onoga što se radi danas donosimo neke ocene i procene, kao medij, kao ljudi kojima je u opisu posla da kritički sagledavaju što se dešava, analiziramo njihove konkretne postupke, a ne samo zgodne dosetke ili krupne reči iza kojih izostaje neka konzistentna politika. Zato je taj spor izmišljen i nametnut.“

„Zgodne dosetke“ i „krupne reči“ umotane u manje-više intelektualno ruho postale su upravo pretežna karakteristika Peščanika, a „kritika“ kao delatnost u ovoj izjavi tretira se kao neizostavna i isključiva odlika novinara, kao njegov puki opis posla i zaštitni znak, ali ne i građanina kao takvog koji bi pokušao da se kloni svakog tendencioznog ideologizovanja u svojim procenama. Posao novinara, koji i ovde ima imperativ nad svim drugim, za tu „školu mišljenja“, pre svega podrazumeva da se kao da je sama sebi svrha uvežbava ta kritička životinja, da se sumnja i podozrenje, a nekada i čista sujeta treniraju do besvesti, a ne da se pisanom i usmenom rečju nužno brine za javno dobro van takve samoskrojene i samodopadljive teretane.

Njena koleginica, Danica Vučenić, u intervjuu sa Vladimirom Bebom Popovićem pokazaće još eksplicitnije da je reč o istoj stvari, stavljajući samu sebe u pat poziciju tokom razgovora. U jednom trenutku u toku emisije iskristalisaće se kako voditeljka doživljava medije i novinare u demokratskom ambijentu, a to mišljenje je isto ono mišljenje „građanske opcije“: „Evo ja sam novinarka, da li je u skladu sa tim 'evropskim standardima', whatever, bitka protiv medija? Mediji su tu da sumnjaju, kritikuju, možda i da pogreše... Zašto se borite na taj način konstantno protiv medija? To je njihov posao.“

Ciklus od tri glagola 'sumnjati-kritikovati-pogrešiti' odlično se ovde uklapa u radni ciklus novinara o kakvom je reč, jer se u poslednjem od ta tri vidi da za njega nikakva odgovornost ne važi. On može da baci bilo šta u etar samo zato što je sumnjao, onda da za to što je pogrešio ne bude odgovoran, pa tako da sumnja ispočetka bez ikakvih kočnica i osvrta na ono što radi. Dakle, ni ne postavlja se pitanje da li stvarnost demantuje novinara, nego šta može novinar ili jedan intelektualac sa Peščanika da postigne u stvarnosti time što će u etar da baci nešto što i nema nužne veze sa njom. Posao novinara, koji svoju javnu reč tretira gotovo kao da je izgovorena privatno, ovde opet stoji u funkciji imuniteta od odgovornosti, jer on je neko za koga više kao da ne važe pravila koja važe za svakog drugog građanina.

Gola demonstracija ovog raskoraka između novinara i građanina u emisiji desiće se upravo onda kada Popović bude govorio o svom odnosu prema javnom dobru, što je novinarka doživela kao totalnu konfuziju, kao potpuno strani koncept koji dolazi iz nekog udaljenog sveta. Na pitanje da li bi sad u okviru svog instituta bio spreman da pomogne vladi u procesu evrointegracija u kojoj sede akteri iz devedesetih, nakon nekoliko neuspešnih pitanja da li im „oprašta“ ili da li „zaboravlja“ koja imaju za cilj staru segregaciju, sagovornik odgovara pitanjem: „Pa naravno. Ko normalan to ne bi uradio?“ Nastupa iznenadna tišina. „Nemam pojma, ne znam. Ja nisam uopšte iz te priče, ja sam novinar, samo postavljam pitanja. Stvarno nemam pojma.“

Novinarka je ovde jasno nesposobna da bude građanka, a brana tome je upravo paradigma „građanske opcije“. Deo koji konačno zaokružuje promenu čitavog koordinatnog sistema – iz stava „građanske opcije“ koja je uvek opozicija, ka građanskom stavu koji ne postoji pre odnosa prema izvršnoj vlasti od koje zavisi zaštita prava tog građanina – glasi pak ovako: „Da li ćete pomagati i opoziciju?“ „Naravno, kad postane vlast.“

Svesna da se našla u nepredviđenom deficitu, „građanska opcija“ je, kroz svoje očajničke odbrane, bila prinuđena da širokim narodnim masama pokaže sve svoje slabosti, sve ono od čega je godinama kaljena, sve one loše strane salonske pozicije koju niko pre toga nije uspeo da rasklima. U panici jer su shvatili da je „građansko“ sve manje na njihovoj strani, ponovo su pokušali da igraju na kartu devedesetih, koristeći uglavnom imena Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, posmatrajući ih pre svega kao simbole iz prošlosti i pozivajući se na njihovu moralnu nepodobnost da deluju sa pozicije države. Upravo ovaj potez od kojeg mnogi ni danas tvrdoglavo ne odustaju potpuno ih je degradirao jer je pokazao da su zarad shvatanja morala na krajnje politički nefunkcionalan način istovremeno svima razotkrili da ni njihov pojam „građanskog“ nikada nije bio na terenu upotrebljive politike, a samim tim ni na tragu onoga kako se taj pojam definiše u političkoj filozofiji. „Građanska opcija“ od sebe je uspela da napravi ono što je uvek imputirala da su drugi – „seljake“ – demonstrirajući notorno neznanje iz oblasti građanstva i moderne demokratski uređene države.

Iskustvo razlike u neobistinjenim očekivanjima da će biti sve najgore, jalove i preusiljene reminiscencije na devedesete koje u zbilji nemaju dodirnih tačaka sa politikom Vlade, koje proizvode samo kontraefekat i još veću podršku vlastima, konfuzija u „građanskim“ redovima prouzrokovana deteritorijalizacijom prežvakanih simbola, otvorili su širom otvorena vrata da se ponovo promisli značenje principa građanstva. Izraz „građanska opcija“ postao je izlišan i besmislen jer je agenda ove „opcije“ bila da se uvek bude protiv vlasti. A sada, pošto je vlast preuzela na sebe da bude građanska, a to znači da konačno stvara modernu demokratsku državu po uzoru na standarde EU, „građanska opcija“ kao telo koje naspram sebe u svakoj prilici mora da simulira postojanje nekakve represivne vlasti izgubila je opravdanost sopstvenog postojanja u društvu.

Rokada ove pozicije uspešno je detektovana krajem 2012. godine aktualizovanjem dileme 'da li je nastupila nova epoha?', ali je, umesto da se ponude drugačije strategije odnosa prema državi i društvu, pristupna matrica ostala ista. Najzad, takav stav intelektualne margine u potpunosti je preuzela i reafirmisala Demokratska stranka, njeni centri iz kojih rukovode Dragan Đilas i Bojan Pajtić, obojica nudeći svoju stranku kao jedinu pravu opoziciju, tzv. alternativu, pa je mišljenje margine odjednom opet dobilo sve uslove da postane novi mainstream opozicije kao u devedesetim. Bezuslovni otpor prema državi iskompromitovao je intelektualce i prikazao ih kao lažnu i interesno privrženu skupinu, dok je ono što se može smatrati njihovim zdravorazumskim delom bilo primorano da postane otpor od jednog takvog bezuslovnog otpora. Na ovom temelju „prijateljstva“ su počela da doživljavaju krah.

Neki od eksponata u muzeju mazohizma

U toj matrici država je u principu ostala arhineprijatelj, pa je sve ono što je ranije nekako još i moglo da prođe kao kritika – jer kad je neko očigledan negativac kao Milošević ili Koštunica, onda je sve dobrodošlo kao kritika – sada više nego očito ne prolazi osim kao neefektivno kritizerstvo, kao sadržaji nesposobni da prekorače barijeru interesno-partikularnih, ličnih namirenja. Više je različitih autora kod kojih se u proteklih godinu i po dana jasno moglo očitati raspadanje paradigme „građanske opcije“. Svima njima zajedničko je to što ih je ovo uporno neodustajanje postepeno sve više primoravalo da srozavaju i uništavaju svoje kriterijume, pa je većina njih u svojoj patološkoj autodestruktivnosti čak tražila i vrlinu.

U tom smislu najlakše je bilo uočiti Dejana Ilića, koji je u međuvremenu postao polazna tačka za svakog ko je hteo nešto više da nauči o sukobu među nekadašnjim „prijateljima“, jer je sa njim na neki način sve i počelo. Ilić je postepeno toliko napredovao u mazohizmu da je u jednom trenutku sve što bi ustvrdio u vezi političke scene u Srbiji već u sledećem navratu moralo da se revidira i menja kako su ga demantovali događaji za kojima je redovno kaskao. Umesto toga, on je nastavio sa još ubedljivijim srljanjem u bezdan, sa obesmišljavanjem samih događaja i urednik Fabrike knjiga postao je, sticajem okolnosti, opšti model „građanske“ tragikomike koji će, bez mnogo razlike, pogoditi i ostale protagoniste te „škole mišljenja“. Dejan Ilić je bio samo prvi i najočigledniji primer za to i danas ima veoma malo onih kojima nisu jasne slabosti njegovog pristupa, jer su, od svih ostalih, kod njega bile najviše naglašene zbog čega ih je tu bilo najlakše i uočiti.

Usvojenu paradigmu su, međutim, sledili i mnogi drugi. Među njima je i Biljana Srbljanović, koja je vrhunac u prošloj godini dostigla onda kada je zbog ličnog animoziteta prema premijeru Srbije Ivici Dačiću, odbila da podrži Prajd, iznoseći tezu da to i neće biti pravi Prajd ukoliko premijer bude učestvovao u manifestaciji. Na tom primeru videlo se da za poznatu spisateljicu eventualno prisustvo najvišeg čelnika države na takvom događaju ne nosi nikakvu težinu, te da odnos građanina prema sopstvenoj državi kod nje uopšte i ne funkcioniše. Ni Srbljanović, slično kao ni Ilić, nije uspela da za posledicu svojih uverenja izbegne mazohizam, čemu su najviše doprinele njene aktivnosti na društvenoj mreži Tviter. U jednom intervjuu o svojoj drami, i ona je pokušala da svoj mazohizam tumači kao neku vrstu vrline, povlačeći paralele sa atentatorom Gavrilom Principom: „Ipak, mislim da je to i pitanje stila: meni je taj patetični ton neobično važan, ja sam žena sa juga koja voli povišene tonove i patos, koja užitak nalazi u tronutosti nad samom sobom, a to je ono što je neoprostiva stilska pogreška u nemačkom govornom području.“

Na mestu današnjeg naslednika Dejana Ilića u smislu brzine samosrozavanja najviše se ističe sociološkinja Vesna Pešić koja je u jednom kratkom periodu neuspešno pokušala da izađe iz okvira načela „građanske opcije“ i stupi u građanski stav. Pešić se ubrzo, zarad dodvoravanja starim „prijateljima“ i u želji za novim dokazivanjima, vratila svojoj, od ranije poznatoj, kuloarskoj analitici, unapred označivši novu fiksaciju, novog „Al Kaponea“, pošto je ustanovila da u tom okviru ipak postiže najbolje rezultate. Visokofrekventne tekstove čaršijskog stila realizuje uz pomoć spinovanih poluinformacija koje uglavnom prikuplja iz tabloida bliskih Demokratskoj stranci, bez obzira na to što su isti ti mediji ne toliko davno i ne toliko slučajno na sličan način uživali da izokreću baš njene izjave.

Danas je i ona zagovornik moralne nepodobnosti aktuelnih čelnika države, relativizujući zajedno sa Vesnom Rakić-Vodinelić, Milošem Vasićem i drugima značaj razjašnjavanja ubistva novinara iz devedesetih s obzirom na ono lično „ko“ ih razjašnjava, derogirajući tako odnos država-građanin. Ona po potrebi svodi simboličku figuru državnika isključivo na lice moralno nepodobne prošlosti, a od inicijalno pozitivnog od svega na kraju pravi negativan i unapred sumnjiv događaj. Pešić tako ciljano operiše teorijama zavere kako bi dodatno pojačala ionako prenaduvanu medijsku polarizaciju između premijera i vicepremijera, pojedinih ministara i vicepremijera, i uopšte svega što se može suprotstaviti označenom Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci u okviru vlade. Na taj način je čak sve zasluge za potpisivanje Briselskog sporazuma u stanju da pripiše Ivici Dačiću, iako je presudnu ulogu u poslednje dve runde razgovora uoči potpisivanja, prema priznanju Ketrin Ešton ali i samog Dačića, upravo odigrao Vučić. Isto tako, jasno populistička ostavka i netimsko, apsolutističko ponašanje ministra Saše Radulovića sasvim je dovoljno da bi Pešić izjavila kako su ekonomske reforme, naime, doživele „potpuni kolaps“. Polarizacija mora biti totalna, na jednoj strani je sve a na drugoj ništa; sam Vučić iza sebe nema nikakve rezultate niti radi bilo šta dobro za građane, jer je sve zasluga nekih drugih.

Prvog potpredsednika vlade optužuje za sve, bez obzira na to da li su joj zaključci uzajamno konzistentni; najpre za plasiranje afere „Banana“ kako bi se diskvalifikovao Dačić i usporili pregovori, a zatim i za diverziju tokom izbora u Severnoj Mitrovici, kako isti ti pregovori ne bi bili obesmišljeni, čak i po cenu toga da sebe stavi direktno na stranu propagande ultra-desničarskih, „patriotskih“ organizacija, Marka Jakšića i Demokratske stranke Srbije. Ništa manje nije joj zasmetala ni evidentna nelogičnost koja proizilazi iz njenih poslednjih poziva da se uloga stožera opozicije prepusti stranci koju je pre samo godinu i po dana eksplicitno nazivala mafijaškom organizacijom. Takvo stajalište implicira da je svoju kritiku te stranke u dobrom delu bazirala na ličnom animozitetu i netrpeljivosti prema njenom tadašnjem lideru Tadiću, slično kao što to danas čini sa Vučićem i Srpskom naprednom strankom. Prema tom pristupu, svi uslovi da bi čitava stranka odjednom prestala da bude „mafijaška organizacija“ i ponovo postala prihvatljiva ispunjavaju se prostom smenom jednog jedinog čoveka, tj. ličnosti sa mesta njenog predsednika, što je apsurd.

U konačnom, Pešić se najviše istakla u borbi za ispraznu floskulu „smenjivosti vlasti“ koja, prema njenom shvatanju, postaje sama sebi svrha, ali i za očuvanje i restauraciju upravo onih stranaka koje sebe smatraju nekakvim fundamentalnim nosiocima i jedinim pravim predstavnicima „građanskih vrednosti“. Čini to kroz „aristokratsku“ segregaciju koja je protiv svih modernih tekovina EU za koju se navodno zalaže, pa tako, primera radi, i e-novine, koje od dolaska Petra Lukovića na mesto urednika smatra nedostojnim, po društvenim mrežama i kuloarima naziva „đubretom od novina“.

Umrežena lepota tadićizma

Danas je po prvi put otvoreno polje da se princip građanstva u Srbiji razume kao što se razume u modernim zemljama Zapadne Evrope još od Francuske revolucije – kao ustanova odnosa između pojedinca i države. (PGIPP, 6) Građanin ne postoji bez svog odnosa prema državi (18), a ovaj odnos je ono što ga definiše kao građanina i čime se stupa na teren građanstva. U srži tog odnosa nalazi se ono o čemu je još Žan-Žak Ruso govorio; da su građani ljudi koji su posvećeni javnom dobru i spremni da svoje partikularne interese žrtvuju interesima političke zajednice (7). Dakle, nikakav a priori otklon i distanca od države. Štaviše, građanin nije građanin ukoliko svoju identifikaciju ne traži u elementarnom odnosu prema državi koja ga definiše, u tome da li ideja o javnom dobru koju ima kao pojedinac koincidira sa delanjem koje ga kao građanina definiše sa strane države. Prepoznavanjem ovog odnosa stupa se u građanski stav, a sâmo to stupanje karakteriše se već kao aktivna uloga u oblikovanju političke zajednice. (148)

Šta znači biti u građanskom stavu?

Ovako univerzalistički definisano, a ne kao nekakva „opcija“ nasuprot drugim opredeljivim opcijama, građanstvo ima prvenstvo u odnosu na ostale forme identiteta (18), tj. ideologija, profesionalnih ili partijskih opredeljenja. Nijedna profesija ili životno opredeljenje koje želi da utiče na političku sferu – pa tako ni novinarstvo – ne može biti primarnije od toga da se bude građanin, a kamoli da služi kao alibi da se bude izuzet iz ovakvog stava, kako je to uočeno u slučajevima pomenutih „građanskih“ novinara. Međutim, problem „građanske opcije“ nije bilo nužno to što nije imala ideju o javnom dobru – jer ona ju je teorijski svakako imala – već to što je zbog negativnog odnosa prema državi i unutargrađanske segregacije na čisto i nečisto, dostojno i nedostojno, aristokratski kulturno i seljački nekulturno, koji su tretirani kao aksiomi za sva vremena, oduzela samoj sebi sposobnost da to javno dobro prepozna u društvu i državi. „Građanska opcija“ u Srbiji, dakle, nikada nije uspela ni da zakorači u ovako definisan građanski stav.

Drugim rečima, svaki put kada se instalira nova garnitura na vlasti, ili čak i kada vlast dobije novi mandat bez promene personalnog sastava, građanski stav mi nalaže da institucije koje oni zastupaju, a samim tim i njih koje stupaju na funkciju, na prvom mestu posmatram kao lica od kojih zavisi i moja uloga u oblikovanju političke zajednice, samim tim što su oni ista ona lica koja su Ustavom određena da vode politiku moje države i od kojih zavisi pravac kojim se zemlja kreće. Sve drugo je od sekundarnog značaja dokle god se oni na toj funkciji nalaze. Tek njihovo delovanje i odnos prema javnom dobru, kakvo i ja kao pojedinac podrazumevam, određuje moj građanski stav prema Vladi, i ništa drugo mimo toga. Ukoliko određeni potezi ili suštinska politika ovog tela ne koincidiraju sa stavom koji me čini građaninom, a to podrazumeva, kako Ruso kaže, moje žrtvovanje interesima političke zajednice na uštrb partikularnih interesa, onda me građanski stav obavezuje da ga branim izražavajući protest ili nezadovoljstvo, a u ekstremnim slučajevima i građansku neposlušnost.

Međutim, ukoliko u radu vlasti primećujem makar i delimično delovanje u cilju javnog dobra svih građana koje nužno ne mora biti u skladu sa mojim partikularnim interesima, građanski stav me obavezuje da se prema tom telu, tj. vlasti, prema tim konkretnim aktima odredim pozitivno. Štaviše, on me obavezuje i da je branim kao telo koje radi u cilju javnog dobra od svih onih koji nisu zauzeli građanski stav, koji nisu u stanju da svoje partikularne interese podrede opštem interesu političke zajednice dok istovremeno plediraju na nekakav politički uticaj, a to je u ovom slučaju „građanska opcija“. Tek me sve ovo određuje građaninom u univerzalističkom smislu, a iz brige o političkoj zajednici kao fundamenta za svaki mogući građanski stav proizilazi konačno i novi pojam morala relevantan, pa čak i presudan za oblikovanje političke zajednice.

Dakle, morala u politici nema bez građanskog stava, a pošto „građanska opcija“ u Srbiji nikada u pravom smislu reči nije bila deo ovog stava, izuzev u ekstremnim slučajevima građanske neposlušnosti, ona se većinom ispostavlja kao politički amoralna, a to znači da se trudi da eskivira svaku političku odgovornost, kao što smo videli u brojnim primerima. Pojam morala kojim se ona sve vreme bavi i na kojem toliko uporno insistira uopšte se nužno ne poklapa sa moralom koji proizilazi iz građanskog stava, čak u većini slučajeva radi i direktno protiv njega. Jedino kada to ne mora biti slučaj jeste onda kada se partikularni interes, sticajem okolnosti, poklopi sa interesom zajednice u smislu javnog dobra, kao što je na primer bila smena Miloševića, iza koje je gotovo svako mogao da zamaskira svoje partikularne interese kao javno dobro. U ovom smislu, antipodni događaj, toliko disjunktivan da je doveo do toga da deklarativno igranje na kartu javnog dobra razotkrije ono što sve vreme stoji iza njega, bio je tek momenat indirektnog dovođenja na vlast Srpske napredne stranke i najednom neočekivanog suočavanja sa sopstvenim paradoksom.

Medijska mreža „građanske opcije“

Zato se u ovakvim okolnostima kakve danas vladaju Srbijom, forsiranje termina „građanska opcija“ ne može nikako drugačije sagledati nego još samo kao providna zloupotreba. Na državnom nivou, kao ni na nivou Beograda on više ne može mobilisati ozbiljniji broj ljudi, ali se zato još uvek veoma dobro prima u Vojvodini. Više je razloga za to, a jedan od glavnih proizilazi odatle što se izvršna vlast u pokrajini još uvek nalazi u rukama Demokratske stranke na čelu sa Bojanom Pajtićem. Nakon dolaska naprednjaka na vlast u republici, poslednji bastion demokrata krenuo je u žestoku polarizaciju na one koji su navodno za autonomiju Vojvodine i one koji su protiv nje, predstavljajući novu vlast u republici kao neprijatelje svake autonomije, a time i kao pretnju koja se sastoji u regresiji na stanje koje je na tim prostorima vladalo u doba Miloševića. Partijskim nadmetanjem motivisan protest protiv pokrajinske vlasti prošle godine upravo se iz tog razloga težio po svaku cenu prikazati kao nova „jogurt revolucija“.

Na taj način zadovoljeni su svi uslovi da se još jednom plodno reaktualizuje značenje „građanske opcije“, u smislu veoma bliskom građanskoj neposlušnosti koju treba isprovocirati u Vojvodini. Na protestima koje je organizovala Demokratska stranka, Aleksandra Jerkov, nekada članica Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), a danas portparolka Demokratske stranke, ponovo je naznačila ovaj termin kao glavni adut te stranke, ne shvatajući da je baš u tome osnovni razlog njenog konstantnog koncepcijskog propadanja. Udruženja i pojedinci koji svoju ulogu u društvu ne mogu da zamisle bez reminiscencije na devedesete, kao što je Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Građanska Vojvodina, Koalicija nevladinih organizacija i njima slični, obnovili su svoje veze sa Demokratskom strankom u cilju stvaranja medijske atmosfere u pokrajini koja bi održavala status quo i prikazala Srpsku naprednu stranku kao retrogradnu snagu koja licemerno igra na proevropsku kartu u spoljnoj, dok u unutrašnjoj politici zavodi diktaturu neviđenih razmera. Sve to iz razloga što politika republičke vlasti nailazi na sve veću podršku „naroda“, a narod, tj. većina može misliti samo pogrešno.

Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV, čovek koji je medijska spona Demokratske stranke i „građanskih“ intelektualaca u Vojvodini, u izreklamiranoj seriji strahova tvrdio je tako „da je danas gore nego devedesetih“, kao što su uostalom to činili i Bojan Pajtić ili Dragan Đilas, Srbiju nazivao „Mordorom“, a proslavu rođendana SNS novim Gazimestanom. Dok se medijska mreža koju personifikuje širila u svim pravcima, paralelno je tvrdio da je režimski (republički) pritisak na medije veći nego ikad iz razloga što se vlastima ne zamera gotovo ništa, a kao potvrdu mere do koje je to stiglo navodio je i uređivačku politiku e-novina.

Ta mreža u Vojvodini koncentrisala se i na nekoliko internet portala, među kojima je najpoznatiji Autonomija. Tu su svoje utočište pronašli svi oni koji i dalje sve svode na tobože ideološku podelu između anti-fašista i fašista, aristokratski kulturnih i seljački nekulturnih, dostojnih i nedostojnih, a zapravo samo na golu borbu za vlast između 'nas' i 'njih'. Ovaj koncept, koji je jasna karakteristika svakog nacionalizma (72) i koji može postojati samo izvan građanskog, političkog realiteta, tj. u okvirima „građanske opcije“, danas tendenciozno prikazuje ugledne ličnosti – o čijim se partikularno stranačkim interesima na lokalnom nivou malo zna u Republici – kao žrtve velikih nepravdi i zbog toga kao prototipove nekakvih novih revolucionara (slučaj Tešin).

U ovom formatu koncept se prenosi i na beogradski portal Peščanik, na srbijanske ogranke internacionalnih medija kao što su Radio Slobodna Evropa i Deutsche Welle, kao i preko povratne sprege najpre do štaba Demokratske stranke u Vojvodini, a potom i do centrale u Beogradu. Sa tog istog mesta širi se u medijsku korporaciju „Ringier Axel Springer“ u čijem se vlasništvu među ostalim nalaze listovi Blic, Alo, 24sata i NIN. Najisturenije mesto dobija tabloid Blic Veselina Simonovića, gde zapažene uloge „građanskih“ novinara danas igraju Tamara Spaić, Ivana Mastilović-Jasnić, Nataša Latković, i mnogi drugi, a iste spinovane poluinformacije razrađuje i deo medijske kuće B92 preko TV novinarki Suzane Trninić i Olje Bećković. Sličan korpus poluinformacija i sklonosti ka njihovoj tendencioznoj upotrebi plodno tlo nalazi i u nedeljnicima NIN i Vreme, čiji su glavni urednici Milan Ćulibrk i Dragoljub Žarković, ali i u delovima dnevnog lista Danas pod dirigentskom palicom Zorana Panovića. To je ostvareno vezama koje omogućuju firme za multimedijalnu komunikaciju „Direct Media“ i „Multikom Group“ još uvek pod dominantnom kontrolom aktuelnog predsednika Demokratske stranke, a preko njih i jedan od najvećih komitenata, firma „Delta Holding“, protiv čijeg vlasnika Miroslava Miškovića Tužilaštvo danas vodi više procesa.

Iz ovako raširene mreže povratno se ponovo snabdevaju „autonomni“ intelektualci sa Peščanika, pa i Autonomije i nastaje jedan zatvoreni, samodostatni repozitorijum cirkularnih poluinformacija i glasina u cilju medijske satanizacije aktuelne vlasti, a pod izgovorom sveopšteg ugnjetavanja. Štaviše, ovako zaštićena pozicija, u kojoj svi, arbitrarno ili ne, jedni druge podupiru i nadopunjuju, izgrađuju stavove i utiču na mišljenja, dovodi do jedne paradoksalne situacije, slične onoj koja je godinama unazad zastupljena u Crnoj Gori – da iz gotovo svih važnijih medija neometano stižu tvrdnje o kontroli koju vlast navodno ima nad „svim medijima u Srbiji“, pa o tome danas na isti način mogu da govore kako Borka Pavićević iz CZKD-a, Srbijanka Turajlić, ili Vukašin Obradović iz NUNS-a, tako i Saša Radulović, bivši ministar privrede, Vladimir Pavićević iz Nove stranke, ili – između ostalog tajkun i lider najveće opozicione stranke – Dragan Đilas.

Zanimljivo je, međutim, da neke manje stranke, poput LSV i Liberalno demokratske partije (LDP), pod pritiskom realnosti sve manje pozivaju na eksluzivitet „građanske opcije“ i postepeno sve više počinju da prepoznaju elemente principa građanstva u aktuelnim političkim zbivanjima. Sa druge strane ostale su još poluraspadnuta Demokratska stranka i jedna vanparlamentarna, Nova stranka, koje još uvek smisao opozicije ne uspevaju da odvoje od termina „građanska opcija“, a za svoju glavnu predizbornu argumentaciju navode borbu protiv strahovlade jednog čoveka. I dok se za političkim profitom i dalje traga u okvirima mantri da 'većina nikada nije u pravu' i zanosnim pričama o „zdravim alternativama“, nameće se konačno sledeće pitanje: Ne potvrđuje li se prava društvena promena na bolje upravo onda kada oni koji su u pravu postepeno postanu većina, tj. kada se nerazumni otpori prema javnom dobru u jednom trenutku vremena svedu na manjinu?

Iz tog razloga, potpuno suprotno ubeđenjima današnjih „građanskih“ intelektualaca i novinara, u predstojećem periodu trebalo bi težiti postizanju bazičnog konsenzusa na političkoj sceni prema politici aktuelnih vlasti, u uslovima kada je ona u globalu svedena na javno dobro pridruživanja Srbije EU. Tek u njemu se stiču uslovi za konstruktivno poboljšavanje politike i ubrzavanje procesa pridruživanja, pa time i za opstanak samih stranaka. Smisao buduće opozicije mora biti u tim nijansama poboljšavanja jednog zajedničkog posla i u automatskom kultivisanju birača da te nijanse detektuju i prema njima glasaju za određene partije, a ne u nekakvom iracionalnom strahu od utapanja i nerazlikovanja. Svi ostali koji od trenutka otvaranja pregovora pa do učlanjenja budu igrali na kartu velikih razlika, velikih priča kao što je nekada bila „građanska opcija“, kao što to upravo gledamo u predizbornoj kampanji krugova okupljenih oko Demokratske stranke, politički će izumreti ili već danas izumiru kao dinosaurusi.

Skraćenice za literaturu:
IMP – Stanković, B. Insajder, moja priča, Samizdat B92, Beograd, 2013.
PGIPP – Podunavac, M. Princip građanstva i poredak politike, Princip: Fakultet političkih nauka, Beograd, 1998. 

(e-novine, 24.01.-03.02.2014.)