Operacija Cenzura: Medijski projekat za rušenje ugleda vlasti

Medijska kampanja o navodnom postojanju cenzure, za koju se insinuira da je sprovodi Vlada Srbije, pregnantno traje već više od godinu dana. Za sve to vreme ni u jednom slučaju, a bilo ih je podosta, nije pronađen dokaz da je reč konkretno o cenzuri, a kamoli dokaz koji bi sa tim povezao nekog iz Vlade. Bez obzira na tu činjenicu, iz gotovo neshvatljivih razloga kampanja koja je nastala u medijima i dalje opstaje kao najvažnija strategija za napad, diskvalifikaciju i rušenje unutrašnjeg i međunarodnog ugleda aktuelne vlasti.

Kritika čistog novinarskog licemerja

Njena glavna crta sastoji se u tome što pripadnici jednih medija, po broju većinskih, paradoksalno tvrde da jedan manji broj drugih, ali navodno uticajnijih medija, cenzuriše svoj sadržaj i ne bavi se određenim temama, ili makar ne na „kritički“ način. Istovremeno, teme kojima se napadana grupa bavi, redovno se izlažu preziru i nazivaju tabloidnim i fabrikovanim. Da budemo precizni: ohrabreni podrškom političkih i para-medijskih organizacija NDNV i NUNS, mediji kao što su Danas, Blic, Vreme, NIN, Peščanik, Nova srpska politička misao, B92, Radio slobodna Evropa, Deutsche Welle, Autonomija, Pečat, Novi standard, Novi magazin, Alo, Nedeljnik, Naše novine, Al Jazeera Balkans, Akter, Tabloid, agencije Beta i Fonet i mnoga druga manje poznata glasila optužuju, insinuiraju ili rade na popularizaciji teme o navodnom postojanju cenzure vlasti u medijima Kurir, Informer, portalu E-novine, televiziji Pink, Javnom servisu, državnoj agenciji Tanjug, ili u medijima sa delimičnim državnim vlasništvom kao što su Politika i Večernje novosti. Čitava prva grupa medija tvrdi da cenzure ima, ali ne u njihovim medijima, već u grupi ovih drugih, dok druga grupa negira postojanje bilo kakve cenzure. Vremenom su se u kampanju zagovornika postojanja cenzure aktivno uključila i udruženja kao što su CINS, BIRN, delovi OSCE, SHARE fondacija, Ombudsman, Poverenik za informacije od javnog značaja, razne nevladine organizacije predvođene Kućom ljudskih prava, jednokratno-propagandni sajtovi i kvazi-portali niske posećenosti sa namenom da izmišljaju i šire afere protiv Vlade, kao i mnoštvo privatnih blogova.

Zato su se prve optužbe za cenzuru pojavile indirektno, bez ikakvog neposrednog uvida, samo kao reakcije na pozitivne stavove pojedinih medija prema političkoj klimi koja je nastupila nakon izbora u maju 2012. godine. Ovi pozitivni stavovi odnosili su se pre svega na najavu kraja monopola koji je sistem kompanija u vlasništvu Dragana Đilasa držao u sferi oglašavanja i time bitno uticao na finansijsku i informativnu zavisnost medija. Optimizam je dolazio upravo iz medija koji su trpeli najveći linč jer nisu želeli da se povinuju cenzuri informacija, koju je uz pomoć ovakvih poluga tokom osam godina vladavine demonstrirao bivši predsednik Srbije Boris Tadić.

Koliko je činjenica o pritiscima na medije koje je vršila Demokratska stranka morala biti čuvana kao najstroža tajna, svedoči baš to što će ova saznanja isplivati u regularne tokove medija tek od trenutka kada to bude dobrodošlo da posluži za napade po istom modelu, ali ovoga puta na SNS, tj. Vladu Srbije i to od svih onih koji su tu „puzajuću cenzuru“ u tajnosti svih ovih godina morali da celivaju. Ti novinari i urednici podjednako su učestvovali u njoj i prihvatali je kao sasvim normalnu stvar, budući da je dolazila od njihovih političkih mentora i ključnih finansijera. BIRN je u tu svrhu tek krajem marta ove godine obelodanio istraživanje i to baš uoči perioda kada je kampanja o postojanju cenzure dostigla svoj klimaks, potvrđujući sve ono o čemu su uglavnom samo E-novine pisale još pre nekoliko godina. Sada je to pokušao sa jasnom tendencijom da, ne samo težište nego i ulogu koju je u vremenu pre majskih izbora imala Đilasova kompanija „Direct Media“ izmesti u neke krugove ljudi bliskih SNS-u i Aleksandru Vučiću, bezuspešno pokušavajući da dokaže tezu unapred postavljenu na osnovu političkih insinuacija i ne baš toliko kredibilnih čaršijskih priča.

Utoliko postaje jasnije i fascinira sa kojom su preciznošću današnji zagovornici postojanja cenzure u stanju da opišu načine na koje se ona implementira, javno autoprojektujući na neke druge medije sopstvena iskustva, tj. ono korupcijsko vreme i mehanizme cenzure o kojima su godinama unazad principijelno ćutali. Gordana Suša iz RRA će se u tom smislu prisetiti vremena kohabitacije sa cenzurom: „Kroz neformalni razgovor na nekom ručku ili kafici izaslanik vlasti, uvek u ime glavnog, ’preporuči’ šta da se objavi ili ne, pomene temu koja je poželjna, da ekskluzivnu informaciju, koju, gle čuda, objave svi mediji citirajući se međusobno.“

Ovako pak Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a za BIRN opisuje postupak vršenja pritiska na medije: „Mediji, umesto da se bore protiv korupcije, postali su deo koruptivnog lanca – javno preduzeće zaključi ugovor sa marketinškom agencijom, a ova kupuje prostor na nekom mediju, i tako ste zaštitili svoje interese u tom mediju, to su politički, a ne ekonomski interesi. Prostor za zloupotrebu mnogo je veći u javnim preduzećima, ali agencije mogu da manipulišu i na privatnom tržištu. Agencije na osnovu istraživanja nude prostor i vreme na raznim televizijama, a kada imate na desetine sličnih medija, tu mogu da odlučuju nijanse. To je ono što plaši urednike, jer oni znaju da kada pišu protiv DS-a, da će se Đilas odlučiti za drugi medij.“

O licemerju koje je ovde po sredi nešto će reći i Bojana Lekić: „O pritiscima na medije iz vremena Borisa Tadića mogu da govorim samo na osnovu onog što čujem u medijima i to sada kada on više nije na vlasti. U njegovo vreme niko o tome nije ni pisnuo. A pravo da vam kažem, kad čujem ko mu je bio zadužen za te pritiske, mislim da svi ’pritisnuti’, umesto što danas kukaju, treba da se pokriju ušima.“

Danas je o ovakvim stvarima konačno dozvoljeno govoriti, ali samo ukoliko se scenario upotrebi kao opšte pravilo koje se, uprkos tome što je obeležilo neka druga prošla vremena, redovno spočitava aktuelnoj vlasti. Međutim, ako je sada isto kao i tada, kako je moguće da se čitava ova kampanja zasniva na optužbama jedne ranije privilegovane grupe medija na račun drugih, ne svedočeći pri tome ni o kakvim tragovima cenzure u sopstvenim redakcijama, uprkos opštepoznatom statusu miljenika vlasti u vreme Borisa Tadića? Zašto su prisustvo svih oblika cenzure u svojim kućama za tili čas danas spremni da odbace Zoran Panović, Dragoljub Žarković, Milan Ćulibrk, Svetlana Lukić, Veljko Lalić, Milorad Vučelić, Veran Matić, Nadežda Gaće, Đorđe Vukadinović, Nedim Sejdinović, Željko Cvijanović i ostali glavni urednici medija iz prve grupe, dok su istovremeno iz „izvesnih razloga“ ubeđeni da ona neometano opstaje u tamo nekim drugim medijima? Kako to da nijedan od tih iz prve grupe medija ne navodi ni jedan jedini slučaj da mu je zbog tema o kojima je pisao, konkretno uskraćen neki aranžman vezan za prostor oglašavanja od promene vlasti 2012. godine naovamo?

Zašto je uveden termin autocenzura

Pošto se smatra da urednici, ali samo one druge grupe medija, nastupaju po inerciji, termin koji je za ove prilike posuđen da bi se opisao fenomen koji nije ništa drugo nego puka autoprojektivna pretpostavka glasi autocenzura i obavezno se odnosi na ono što je Obradović opisao – makar na strah od nepoštovanja nepisanih pravila. Ujedno, autocenzura kao takva uspostavlja multipraktičnu namenu za čije postojanje nije moguće – a stoga – nije ni potrebno utvrditi bilo kakav čvrst dokaz. Zbog njihovog sopstvenog pedigrea, za grupu medijskih radnika koji danas optužuju vlast za pritiske ona se naprosto podrazumeva, a njeno prisustvo načelno se etablira kao svakodnevica. Ta svakodnevica anticipira nekakvu stalnu ugroženost novinara od „perfidnih pritisaka“ vlasti. No, budući da se novinari na koje ciljaju uopšte ne izjašnjavaju kao ugroženi, već su o njihovoj navodnoj ugroženosti isprovocirani da govore upravo oni koji tako nešto tvrde za druge, postavlja se pitanje šta od početka izaziva jedan takav kompulzivni gest, ili drugim rečima, ko je u tom slučaju zaista ugrožen i zbog čega?

Odgovor na ovo pitanje dao je Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a i producent sajta Autonomija, još jula meseca prošle godine kada se na sledeći način obratio Petru Lukoviću, glavnom uredniku E-novina i nekadašnjem beogradskom dopisniku hrvatskog glasila Feral Tribune: „Hrvati su barem imali sreće, Feral je časno propao, a Dežul, Viktor i Lucić se nisu kurvali sa avetima iz prošlosti, da bi – tobož – obezbedili opstanak lista. Bolje je i časno propasti, nego na ovakav način trajati, kao što traju pojedini nekadašnji ’svetionici slobode medija’ u Srbiji.“

Ono što tera Gruhonjića da se ovako izrazi nalazi se u pasusu iznad gde te druge medije, koje optužuje za cenzuru, naziva medijima koji „spinuju i lobotomiraju ovdašnje ’javno mnjenje’ (...) sa ciljem da se zaborav uspostavi kao vrhunsko načelo ovdašnje politike“. To je pravi izvor frustracije – svest da se zbog stava kakav je zauzeo prema majskim događajima iz 2012. godine, tj. njihovog očiglednog negiranja i neprihvatanja, neminovno ponovo dospeva na marginu javnog mnjenja, iz čega automatski proizilazi i osećaj ugroženosti: „Svako ko se ne uklapa u taj model bivstvovanja, pisanja i izveštavanja, biva momentalno označen kao nova vrsta izdajnika. Svako ko se usudi da se kritički osvrće na izjave naših današnjih ’velikana’, a ne da ih samo poput megafona prenosi, biva ekskomuniciran. Svako kome se gadi kada Vučić citira Vebera a naročito Konstantinovića, biva momentalno označen kao simpatizer nesrećnog Borisa Tadića i trule mu Demokratske stranke.“

Da bi se zauzela još kakva-takva pozicija na toj fatalističkoj margini, potrebno je sebe i svoj stav proglasiti „kritičkim“, a sve ostalo nekritičkim, povladljivim ili u ovom slučaju „kurvinskim“. Kritički sad znači ’pisati i govoriti protiv vlasti’ ili popularno rečeno ’kritikovati vlast’. Međutim, to ni izbliza ne pokriva značenje reči kritika, makar ne ono poznato od Kanta naovamo. Zapravo, prava kritika se uopšte ni ne odnosi na stav da li smo za ili protiv nečega, već zavisi od samog njenog sadržaja. Ukoliko naš, vremenom unapred pripremljeni i uhranjeni, stav prema određenim fenomenima počne da determinira svaki budući sadržaj našeg izražavanja, kritika se postepeno gubi, bilo da smo za ili protiv, i prelazi u ono što zovemo pamfletizam ili kritizerstvo. Ali ukoliko s vremena na vreme dozvolimo da tek sadržaj iskristališe i izgradi naš stav prema određenoj pojavi u vremenu, gde stav za ili protiv sam po sebi postaje potpuno irelevantan, onda je to teren gde se teži kritici.

Gruhonjić, čije izjave ili tekstovi od promene vlasti pre dve godine nikako ne uspevaju da prebace balast u sadržaj, nego počivaju na zamrznutim stavovima i živim stereotipima, imunim na događanja u spoljnjem svetu ima, dakle, veoma jake razloge da se oseća ugroženim. On postaje figura koja konstantno ima problem da razume ono što primećuje da većina drugih sa lakoćom savladava. Da bi se prividno otklonio ovaj unutrašnji konflikt i razumeli ljudi van sopstvenog uskog kruga istomišljenika, neophodno je za te druge reći da su pod autocenzurom, tj. da ne rade u skladu sa svojim stavovima i ubeđenjima, već zato što su primorani i nemaju drugog izbora. To je izlaz uz pomoć kojeg u glavi sve postaje jasno i jednostavno. Iz takvih razloga je danas bitnije nego ikad proglasiti novinare ugroženom vrstom i alarmirati sveopšte stanje cenzure uzrokovano finansijskom zavisnošću, bez obzira na to što takva situacija datira iz nekog drugog vremena. Jer samo još to sprečava da se sve veće jadikovke za ’pravom na slobodu izražavanja’ ne prikažu kao najobičniji izgovor za neprofesionalizam, primitivizam i višegodišnje srozavanje sopstvene struke. Jer zaista, šta se sa Gruhonjićem i sličnima njemu dešava ako Luković i E-novine ne pišu to što pišu i ne objavljuju to što objavljuju zato što moraju nego zato što baš tako misle i žele? Odgovor je jasan: Tada ceo sistem odbrane pada u vodu.

Sprdanje sa kritikom

Naslanjajući se na tu logiku, Danica Vučenić predstavlja novinare kao nekakve nevine „advokate svoje publike“ koji postavljaju pitanja „u ime publike“ i tako štite javni interes – u stvari jasno pojačavajući sopstveni pečat ugroženosti i straha koliko je to što radi i što je radila svih ovih godina u novinarstvu validno za vreme u kojem živi danas. Dok, za razliku od nje, Gordana Suša priznaje da su novinari kreatori javnog mnjenja, pa time i da se u svakoj obradi i prezentaciji podataka već sadrži doza manipulacije koja je u srži ove profesije, te da samim tim ne postoji ni imanentno stanje objektivnog novinarstva, Vučenić se izgovara na jedan potpuno izokrenuti princip. Ona ulogu novinara vidi samo u svojstvu pukog ’glasa naroda’, koji tobože van uticaja svega što se prima iz medija idealno egzistira tamo negde među građanima. Novinare pak doživljava kao proste medijume, čiji je posao da jednostavno pokupe ono što se tamo već nalazi, da bi na taj način ispali samo nevini prenosioci onoga što čuju ’u narodu’ i to neometano mogli da rašire u etar. Po takvom ubeđenju novinari nisu odgovorni niti za istinitost informacija, niti imaju bilo šta sa načinom prezentiranja podataka, a pri tom i dalje veruju da se bave novinarstvom.

Međutim, upravo u ovakvom stavu leži glavni uzrok derogiranja novinarstva u Srbiji i paravan koji zakriva lažnu ugroženost, profesionalnu slabost i opšte nesnalaženje u prostoru i vremenu. Svesna manipulativne moći novinara, umesto da se suoči, ukroti je, balansira njome i time pokuša da održi profesionalan odnos prema poslu, Vučenić se, kao i mnogi drugi sa njom zajedno, nimalo slučajno po svaku cenu trudi da tu moć u javnosti prikrije. Time onda biva prinuđena da još više manipuliše ulogom ugroženog i zloupotrebljava moć novinara koju je isprva pokušala da sakrije. Sve ovo, kao i kod Gruhonjića, uslovljeno je što čistim licemerjem, što opštim nerazumevanjem prilika oko sebe, koje konačno bacaju svetlo i na slepu mrlju tzv. „novinarskih veličina“.

Usled toga je formiran dominantan trend u srpskom novinarstvu koji podrazumeva stilsko dodvoravanje istom tom „publikumu“, pa su najpopularniji i najomiljeniji novinari i kolumnisti postali upravo oni koji umeju da pišu ’jezikom naroda’, što je za posledicu iznedrilo izražavanje čaršijskog i kafanskog „kvaliteta“. Na ceni takvih priloga su vrcavost, dovitljivost, cinizam, prostodušnost, naklapanja, glasine, ko se na čiji račun bolje „zeza“, ko će kome bolje da podvali, dok se ozbiljan ton i količina stvarnih argumenata potpuno zaobilazi i smatra „dosadnim“. Zato se najčešće, baš putem takvih priloga, pribegava napadima na Vladu Srbije, jer pružaju em elegantan način da se palanačko pljuckanje sa visine proglasi „kritičkim“, em se relativno dobro primaju u narodu koji bi trebalo da zaigra na kartu sopstvenih osobina, navika i afiniteteta prema onome što mu već zvuči uverljivo i navuče se protiv zajedničkog neprijatelja. Samo neki među reprezentima takvog stila javne komunikacije jesu novinari Dragoljub Petrović (Danas), Dragan Todorović (Vreme i Blic), Dragoljub Žarković, Miloš Vasić, Stojan Drčelić (Nedeljnik), Mihajlo Medenica (Nedeljnik), ali i neki istaknuti intelektualci prošlog veka poput Svetislava Basare i Vesne Pešić. Treba naglasiti da svi oni istovremeno preziru ono što nazivaju „tabloidizacijom“ verujući da su iznad toga.

Tako će Miloš Vasić pravdati razloge za svoje profesionalno postojanje i delovanje u neverovatnoj tvrdnji da sama činjenica da vlast ima „mnogo više vlasti nego što joj razumno treba“, da ima „više nego dovoljnu skupštinsku većinu“, da ima „sve više nespornih lokalnih vlasti“ upravo tako nešto i traži. Dragoljub Petrović će bez imalo oklevanja staviti znak jednakosti između značenja reči „kritikovati“ i „sprdati se“ i tako za tili čas izrasti u paradigmu celokupne „kritičke“ javnosti, bilo da je gost kod Milomira Marića u „Ćirilici“ ili kod Zorana Kesića u „24 minuta“. Kritika danas u Srbiji ne znači ništa drugo nego sprdnju – kvazi-satiričnu, vulgarnu, podsmešljivu, karikiranu, malicioznu, zavidnu, prostačku, nisku, kakvu god – samo da bi se zamaskirala činjenica da jasnih argumenata nema i podgrevala iluzija da je glupost manje vidljiva od „humora“.

No, zbog toga što je bazirana isključivo na takvim literarnim „vrednostima“, ova forma neminovno na kraju rezultira u potcenjivanju svog „publikuma“. Umesto da se „glup narod“ primi na malodušnosti koje mu se serviraju u vidu neke njegove integralne sklonosti, dešava se to da upravo oni novinari koji mu po svaku cenu šalju takvu poruku vrlo brzo postaju razotkriveni kao autodekadentni, samodestruktivni i idejno impotentni. Kao jadniji od ’naroda’ kojem se obraćaju, jer se zapravo od novinara ni ne očekuje da mu povlađuju tako što će mu vređati inteligenciju i praviti se da, kao u „advokaciji“ o kojoj govori Danica Vučenić, ne manipulišu i samo nevino prenose „volju naroda“.

Iako Vučenić načelno ohrabruje kritiku rada novinara i smatra je neophodnom, u praksi se pokazuje da čitave novinarske strukture i njihova političko-pokroviteljska udruženja veoma burno reaguju na svaku kritiku kada joj se na meti nađe neki novinar. Tada se kritika promptno naziva napadom na ’slobodu izražavanja’ i umesto da se razume kao kritika, biva označena kao „prozivanje“. Ispostavlja se da je ovo „prozivanje“, u smislu sujete, nešto najgore što se može uraditi novinaru (ili kvazi-intelektualcu), pa se u odbranu odmah otvaraju kišobrani iz devedesetih i „prozivka“ već sledećeg momenta postaje progon, a navedena imena novinara – spiskovi. Linija fronta borbe protiv vlasti mora pripadati njima, dok linija iza, sa koje bi se kritikovao njihov pristup u toj borbi, nije dozvoljena i automatski se tumači kao odgovor vlasti preko nekog ko je potkupljen. Ovaj oblik panike kojem pribegavaju bratska udruženja po „krvi i časti“ iz devedesetih NDNV, NUNS i njihovi članovi najbolji je dokaz da su te strukture danas u žestokoj krizi identiteta. Razlog njihovog osećaja ugroženosti nije nikakva opasnost od cenzure, nego briga svakog novinara pojedinačno o pitanju svih pitanja: Na čemu se uopšte zasniva moja novinarska profesija ako je sve što umem da pružim najčešće samo puki kriticizam i sprdanje?

(Politika, 13.06.2014.)