Operacija Cenzura: Napad Klonova

Pitanje cenzure u medijima danas služi da bi se na sve moguće načine izbeglo pitanje profesionalnosti novinara, da bi se neodgovorna novinarska praksa pošto-poto očuvala i izuzela iz procesa reforme društva. Svako novinarstvo koje ima za predmet da kritikuje proces reformi, a sâmo nastoji da oko sebe podigne zid izolacije, ne spada uopšte u novinarstvo. Budući da su procesi reformi medija uzeli maha i uslovili da površinski napon po izolaciju postane kritičan, zid se najednom pretvorio u mehur od sapunice. Zato je neophodno bilo preduzeti mere drastičnije nego ikada ranije, a pod plaštom što većeg širenja medijskog projekta postojanja cenzure.

Pojačana ugroženost dosadašnjeg načina rada u novinarstvu dovela je do još veće ekstremizacije medija koji su se u tom smislu osetili prozvanim. U jednom trenutku postalo je osetno deficitarno i neplodno pričati napamet o cenzuri samo u tamo nekim drugim medijima i čitavu žalopojku svesti na sopstvena iskustva iz prethodnog političkog perioda. Sa praznih priča prešlo se na aktivnu fabrikaciju neistina i poluistina i to, tehnički gledano, na sledeći način.

Neki medij objavi, prenese sa društvenih mreža, ili sam kreira informaciju sumnjive verodostojnosti – obično u vezi nekog službenika Vlade ili partijskog člana kako bi ga optužio, ili pak nekog iz nevladinog sektora kako bi ga prikazao kao žrtvu državnog terora. Zatim se isti medij požali zašto neko nije ili je vrlo malo medija, koji to nisu učinili iz pristojnosti prema profesiji, prenelo tu iskonstruisanu i jasno tendencioznu informaciju, samo da bi na osnovu toga dobio „argument“ da ih napadne i optuži za cenzuru. Oni mediji, pak, koji su sa zadovoljstvom preneli isfabrikovanu laž ili poluistinu – a koji druge istovremeno optužuju za puko prenošenje „nekritičkih“ agencijskih vesti – ili intelektualci koji svoju građu crpe iz upravo takvih medija, dobijaju time i bonus temu da spekulišu o razlozima zašto vest nije mogla da se probije do nekih drugih. Tako se početna „vest“ pretvara u sasvim nešto drugo i dobija svoj spiralni životni ciklus u kojem obitava i kumulativnim efektom, kao grudva snega, počinje da se kotrlja i eksploatiše zajedno sa nizom ostalih, na sličan način nastalih slučajeva.

Pošto je svaki takav prilog, gotovo po pravilu, usmeren protiv aktuelne vlasti i države, njegovo neobjavljivanje u nekom drugom mediju postaje jedini bitan fakt, pa se svaki mogući razlog zbog kojeg nije prenet uliva u „dokaz“ da iza svega stoji vlast koja na taj način sprovodi cenzuru, ili je makar odgovorna za redakcijsku, „meku“, autocenzuru. Kako se jasno vidi, ovde značenje reči autocenzura smera da potpuno poklopi i unapred spreči pitanje autonomnosti odluke urednika i uređivačke politike medija, sa ciljem da se čitav sadržaj i neprofesionalni kvalitet priloga smetne s uma. Na ovaj način se danas, eksproprijacijom sećanja na vreme devedesetih, stvara lažna slika o nekakvim malim i nejakim, ali „slobodnim“ demokratskim glasilima, portalima i blogovima koji se bore protiv zle sile države i njenog autoritarnog vladara.

Drugi vid diverzije je još agresivniji i ne zaustavlja se samo na fabrikaciji priloga, već fabrikuje i čitav „cenzorski“ slučaj oko njega i to tako što se prilog prvo pojavi, da bi se zatim proglasio njegov misteriozan nestanak sa sajta koji ga je objavio ili onog koji ga je preneo. Tako napad postaje manje zavisan od reakcije drugih medija jer se osnovana sumnja za cenzuru sada drži u sopstvenim rukama i njome manipuliše. „Misteriozni nestanak“ više je vezan za već podgrejanu atmosferu cenzure u javnosti koju vlasti navodno vrše, te je dovoljno da prilog nestane iz „tehničkih razloga“ da bi se ipak stvorio efekat podjednak onome kao kad bi ga neko pod nalogom vlasti namerno uklonio. Nakon toga prilog se stihijski širi i bez posebne koordinacije biva postovan širom interneta sa etiketom „cenzurisani tekst“, čime postaje „najdirektniji dokaz“ da vlasti gube bitku sa sajber zajednicom koja joj je osujetila namere. Opasnost ovih diverzija leži upravo u tome što ne moraju biti do kraja nužno ni isplanirane, niti naročito organizovane i sinronizovane, budući da već postoji dobar deo medijske i veb logistike koji je u identičnom raspoloženju i jedva čeka da se nadoveže. Štaviše, njihov efekat je utoliko veći ukoliko više ljudi bez razmišljanja zaista iskreno poveruje da je reč o prilogu koji je cenzurisala vlast i pod tim utiskom doprinese njegovom širenju, deleći ga na društvenim mrežama.

Ova stihija konačno biva isprofilisana kao hajka na Vladu Srbije, na tzv. diktatorski režim jer je rulja ubeđena da raspolaže nepobitnim argumentima za njegovu smenu. Pošto je najmanje bitan sadržaj priloga, a isti nema ništa drugo za cilj nego funkcionalnu demonstraciju „cenzure“, u hajku su pozvane da se uključe ideološki potpuno nespojive grupacije koje u ovoj akciji i za ove potrebe postaju jedne drugima partneri i pomagači u obostranoj koristi. U tom širokom frontu, zakleti „građanisti“ teže tome da se aktuelnoj Vladi naruši međunarodni ugled i da zbog navodne cenzure bude proglašena nedemokratskom. Tako se pokušava napraviti atmosfera da Vlada nema kredibilitet da vodi pregovore za priključenje EU, i da bi za završetak tog posla morala biti izabrana neka druga, podobnija vlast. Okorelim „nacionalistima“ takođe odgovara odugovlačenje, sabotaže i konačno potpuni prekid pregovora uz identičan cilj rušenja Vlade. I za jedne i za druge imperativno je, dakle, da ova Vlada mora pasti, a nakon toga će opet svako na svoju stranu.

U besprizornoj političkoj borbi, manipulacija pojmom cenzure se pokazala višestruko podobnim sredstvom za stvaranje simulakruma, jer se metodom ne baš naročito slobodnih asocijacija idealno uklapa u instrument ministra informisanja sa kraja devedesetih, koji je danas na čelu vlasti. Na delu je neka vrsta savršene osvete zbog karaktera njegove prošlosti, sa takođe jasnom agitatorskom primesom – potreba za retalijacijom i emotivnim namirenjem ponovo treba da pređe preko grbače i strpljenja svih građana Srbije. Ono što se smatra da pojedinim grupama svojevremeno nije pošlo za rukom zbog nesprovođenja zakona o lustraciji, sada pokušava da se nadoknadi u formi veoma sličnoj Bodrijarovom savršenom zločinu.

Ipak, većina diverzija vraća se kao bumerang nazad onima koji su ih lansirali, što marginu razgaljuje još više, terajući je da bude ekstremnija i da sve manje bira sredstva za postizanje cilja. Prikazaćemo najrelevantnije epizode ove progresije zajedno sa njihovim učesnicima; od prvog čvorišta koje čine diverzije uglavnom prvog tipa, tj. slučajevi Vučićevog venčanja, prestanka emitovanja radio emisije „Mentalno razgibavanje“ na B92, ćerke guvernera NBS Jorgovanke Tabaković, novinarke sajta Balkanist, i sve vezano za epizodu „Feketić“, pa preko stalnog medijskog podgrevanja atmosfere u javnosti i slučaja „Škoro“, zaključno sa drugim čvorištem u kojem preovlađuju diverzije drugog tipa, tj. slučajevima „uklonjenih“ tekstova za vreme trajanja vanredne situacije zbog poplava.

Mi, gerilci i bombaši-samoubice

Prvo čvorište izuzetno visoke koncentracije diverzija počinje negde od decembra 2013. i traje do februara 2014. godine. U emisiji „Mentalno razgibavanje“ od 4. oktobra, čiji se autori Darko Mitrović i Marko Stepanović reklamiraju kao „bezobrazni“ voditelji koji verno prenose ono što se „priča po beogradskoj čaršiji“, emitovane su premontirane vesti sa RTS-a, među kojima i vest da je Vlada Srbije „na današnjoj sednici razrešila predsednika Nikolića koji je bivšem vladiki Vasiliju Kačavendi podvodio dečake". Početkom decembra zbog toga je reagovala RRA objašnjavajući da se taj postupak ni u kom slučaju ne može smatrati ironijom, humorom ili satirom. NUNS se potom oglašava i optužuje RRA da ima „cenzorske ambicije“, braneći uređivačku politiku autora emisije uz konstataciju da je to udruženje iznenađeno što ovo telo reaguje baš u ovom, a nije u mnogim drugim slučajevima. Dinko Gruhonjić, po pravilu agresivniji od Vukašina Obradovića, će ispred NDNV-a takođe ponoviti zadnji „argument“, izbegavajući kao i NUNS da komentariše eventualnu neprofesionalnost autora, i optužiti RRA da se tim saopštenjem „dodvorava vlastima“.

Uz sve neodmerenije i neukusnije šale autora emisije na račun pojedinaca iz vlasti, ali i otvorene rasističke ispade, „Mentalno razgibavanje“ najpre biva krajem decembra suspendovano zbog predstojećih praznika, a mesec dana kasnije stiže obaveštenje da su se autori sporazumno razišli sa kućom B92. Autori, budući da afirmišu čaršijski mentalitet, u međuvremenu su za ishod situacije optuživali vlast, da bi na posletku odlučili da je B92 kriva za autocenzuru, ubeđeni da nije odolela političkim pritiscima. Odmah se pojavljuju brojni audio klipovi na internetu pod nazivima poput „emisija zbog koje je SNS ukinuo ’Mentalno razgibavanje’“, NUNS i NDNV proglašavaju cenzuru na delu, ne obazirući se istovremeno na saopštenje kuće B92 koja je negirala svaki uticaj vlasti i objavila da su u pitanju razlozi interne prirode i profesionalnih odluka te kuće: „Sadržaj naših emisija nije za javnu debatu.“ Dvostruki aršini novinarskih udruženja isplivali su na videlo: urednička sloboda? – da, ali u ovom slučaju samo za autore, ne i za sam medij. Istovremeno, jasnije nego ikad ranije započinje trend opravdavanja neprofesionalizma, neodgovornosti, nepristojnosti, šunda i neukusa ukoliko su usmereni da napadaju vlast; prilozi tog tipa počinju da se zovu „kritičkim“, šta je zaista u njihovom sadržaju postaje manje bitno, a osnovna delatnost građanskog novinarstva postaje širenje glasina, a ne proverljivih informacija. Autori „Mentalnog razgibavanja“ – koji su se između ostalog u jednoj od emisija sprdali i na račun zdravstvenog stanja Ksenije Vučić – svoju su emisiju u oproštajnom pismu nazvali „glasom naroda“, verujući da na taj način opravdavaju sopstvene osobine i postupke.

Negde u tom periodu na društvenim mrežama pojavljuje se podatak da se Vučić u kratkom roku razveo i ponovo oženio, koji „Mentalno razgibavanje“ obilato eksploatiše. Dragoljubu Žarkoviću, uredniku nedeljnika Vreme, u mesecima koji dolaze ovo će biti omiljena tema i krunski dokaz za postojanje cenzure u Srbiji: „Autocenzuru teško je dokazati, ali postoji gomila primera, kao recimo primer kad se Aleksandar Vučić oženio a to niko nije smeo da objavi, niko nije procenio da je to vest od javnog interesa.“ Od kakvog je „javnog interesa“ takva informacija i kome bi ona toliko značila, Žarković nije želeo da pojašnjava, kao ni činjenicu zbog čega je njemu, vatrenom borcu protiv tabloida, odjednom toliko stalo da se objavi podatak koji očigledno spada u tabloidni, a ne u domen ozbiljnih medija. Na ovu licemernu insinuaciju o cenzuri odgovorio mu je Dragan J. Vučićević: „Da objasnim, jednom zasvagda - zašto Informer nije objavio da se Vučić razveo i oženio? Iz istog razloga iz kog nismo pisali o izrazito bogatom vanbračnom životu Borisa Tadića. Odnosno, iz istog razloga iz kog nismo pisali o društveno-političkim promenama u krevetu Olivere Kovačević... To, gospodo samozvane novinarske moralno-političke sudije, nije autocenzura. To je odluka, to je princip koji važi za sve i za svakoga. Ali, vi to – tako puni zlobe, zavisti i mržnje, tako ozlojeđeni zbog propasti sistema u kome ste više od decenije bili saučesnici u zločinu – ne možete da razumete.“

U gugl pretrazi na upit „oženio se političar“ može se ustanoviti da vesti ove vrste i nisu naročito ustaljene, za razliku od venčanja estradnih ličnosti; poslednji trag datira iz 2011. godine i vezan je za ženidbu visokog funkcionera DSS Miloša Aligrudića sa nekadašnjom novinarkom, koji je objavio tabloid Blic. Bez obzira na to, Žarkoviću će, kao prototipu novoformiranog „građanskog“ novinara gladnog svakog neukusa, na osnovu činjenice da „vest“ nije mogao da pročita nigde osim na društvenim mrežama biti dovoljno da zaključi: „Dogodilo se da je nekom cenzorskom rukom naloženo da se to ne piše, ili su mediji procenili da se to Vučiću ne bi dopalo.“ Gordana Suša je tokom serije predavanja nazvanih „Blicova škola novinarstva“, a koja su imala za cilj etabliranje propagande o postojanju cenzure i tzv. tabloidizaciji Srbije, takođe rekla kako je uverena da nema te firme ili institucije u kojoj Aleksandar Vučić nema bar jednog doušnika. „Njegova dugačka ruka svuda je uplela prste“, izjavila je ona novoradikalskim jezikom Vesne Pešić. Udovoljavajući Žarkoviću, ovaj list koji već dugo vremena pokušava da se prikaže kao alternativa tabloidima, iako je javna tajna da je čista kopija poznatog britanskog tabloida Dejli Mejl, objavljuje 29. aprila vest o smrti Vučićeve bebe i zavodi je u rubriku „politika“. Kakve veze pak ova „vest“ ima sa javnim interesom ili sa „politikom“, Blic, po ugledu na Žarkovića, takođe nije objasnio – ali je zato jasno stavio do znanja čitalaštvu koji je stepen bizarnog zagađenja na ceni kako medij u Srbiji danas slučajno ne bi bio optužen da stoji na putu ’slobodi izražavanja’.

Istog decembra Blic fabrikuje jednu od poluinformacija čiji će nivo privlačnosti ubuduće označiti tipičnu hranu za sve one visoke intelektualce koji sebe nazivaju najvećim „kritičarima vlasti“ – slučaj Vučićevog famoznog razbijanja brave. „Verodostojna“ podloga za čitav tekst je sledeća rečenica: „Novinar Blica pratio je ovaj događaj iz susedne kancelarije kada mu je pažnju privukla velika buka i galama na drugom spratu Vlade Srbije.“ Portal Peščanik, poodavno u stanju presahnuća od visoko intelektualnih tema, specijalizuje se za seriju tekstova gde od ove i sličnih tabloidnih vesti pokušava da kroz intelektualizam napravi sušto ozbiljnu opasnost po demokratiju. Temperament budućeg premijera tako postaje glavni argument za ono što će se na ovom i sličnim vidno ekstremističkim sajtovima nazivati šešeljizmom, pa čak i hitlerizmom (Vesna Pešić), obraćajući se odjednom i onima koji na izborima ne glasaju ni za čiju politiku već za lične osobine pojedinaca. Peščanik postaje slepi preuzimač svega podobnog protiv Vučića što proizvode Danas, Blic, Vreme, NIN, ali i razni anonimni blogovi željni afirmacije, i počinje da služi za alarmiranje mnjenja po prećutno tabloidnoj osnovi. Direktna veza ovog portala do parlamenta je Nova stranka Zorana Živkovića, koja danas po retorici i metodama političkog delovanja predstavlja najekstremniju grupaciju u zakonodavnom organu vlasti i koja je, uz blagoslov Demokratske stranke, zadužena da sve neproverene „male priče“ sa društvenih mreža pompezno prikaže kao velike i bitne.

Jedna od tih „malih priča“ došla je sa bloga Balkanist, čiji su osnivači američka novinarka Lili Linč i Srećko Šekeljić, bivši službenik u kabinetu Borisa Tadića, i vatreni zagovornik postojanja cenzure na blogu B92. Balkanist je insinuirao slučaj represije sa ciljem da se domaćoj javnosti, ali pre svega međunarodnim organizacijama, Linč prikaže kao žrtva policijske torture, tj. diktatorskog režima bivšeg ministra informisanja koji proganja i preti „slobodnim“ novinarima. Novinarka je u noći 20. januara ove godine na svom tviter nalogu napisala da su joj dva policajca upala u spavaću sobu i da su je pitali šta traži u Srbiji. Sledećeg jutra, shvativši da je pogodila žicu anti-vučićevskog dela javnosti, uobličila je i tekst o celom događaju. Sa druge strane, policija je demantovala da je ulazila u stan novinarke i objasnila da je od zabrinutog suseda Zlatimira Čalea primila poziv da su vrata stana Lili Linč otvorena. Kada je stigla na lice mesta, policija je zatekla zatvorena vrata, pa je, pre odlaska, pokucala da pita da li je sve u redu, na šta je, prema izveštaju, neko iz stana odgovorio da jeste.

Zanimljivo je da je novinarka u tekstu o navodnom upadu policije taj događaj odmah povezala sa sadržajem bloga Balkanist i „kritičkim“ tekstovima na njemu, posebno se osvrnuvši na objavljene hakovane mailove o netransparentnim tokovima novca, koji su 11. novembra u ovu i još nekoliko novinarskih redakcija, kao i u Savet za borbu protiv korupcije i Ministarstvo privrede upućeni iz agencije SIEPA. Ubrzo po povratku u Beograd, u intervjuu za portal Kosovo 2.0, maja ove godine Linč će tvrditi da je Balkanist bio „izabran“ da primi procurelu prepisku iz ove agencije i da je to bio test iz vlasti, pretpostavlja se tadašnjeg Ministarstva privrede, zbog čega novinarka sumnja da joj je upala policija, opet verovatno Vučićeva koji je tada u, pre svega, metodološkom neslaganju sa Sašom Radulovićem. Vučić se u intervjuu prikazuje kao neko ko kontroliše sve medije, kao dokaz za sveopštu cenzuru ponovo se koristi primer neobjavljivanja informacije o venčanju, a za američku novinarku se kaže da je „isterana“ iz Srbije. Sused Čale je 21. januara izjavio da mu je neprijatno i da ga je sramota kada je video u šta se pretvorio ovaj događaj. Tadašnji direktor SIEPA Božidar Laganin uhapšen je pored još troje osumnjičenih 26. marta ove godine. Glavna agenda bloga Balkanist i dalje je izjednačavanje Miloševićeve i Vučićeve Srbije u očima različitih međunarodnih organizacija.

Ipak, među prvim scenarijima bio je slučaj u kojem su zastupljeni manje-više svi elementi za buduće napade i optužbe za cenzuru. Portal Radio 021 objavljuje 9. decembra tabloidni članak pod nazivom „Protekcije za ćerku Jorgovanke Tabaković u RFZO“ novinara i osnivača portala Miodraga Sovilja, u kojem je cilj da se Milena Tabaković, doktor stomatologije, pre svega predstavi kao ćerka aktuelnog guvernera NBS, a ne kao redovno zaposleno stručno lice u novosadskoj filijali RFZO. Prva naznaka da je Milena zaposlena u RFZO data je tek naknadno i uzgred u trećem pasusu. U tekstu je takođe izostavljeno da je razlog korišćenja službenog vozila radi pohađanja nastave na fakultetu stručno usavršavanje koje RZFO finansira delimično, dok troškove puta i smeštaja pokriva u celosti. U nedostatku potpunih informacija, prosečan čitalac zaključuje da je izvesnoj osobi ustupljeno korišćenje službenog vozila za nekakve privatne potrebe samo zato što je ćerka Jorgovanke Tabaković, iako se iz dokumenta koji je priložen uz članak jasno vidi da je reč o potpuno uobičajenom postupku za sve zaposlene u fijilajama koji su upućeni na stručno usavršavanje. U situaciji ovakvih spinova i plasiranih poluistina, urednički kolegijum Radija 021 nakon tri sata od objave članka najednom odlučuje da ga povuče sa portala i upravo ovim potezom izvodi tranziciju sa diverzije prvog na onu drugog tipa, kojom se fabrikuje čitav „cenzorski“ slučaj. Istovremeno, to čini i tabloid Alo! koji je prethodno bio preneo tekst.

Vest se ubrzo proširila po društvenim mrežama, identičan tekst, koji se etiketira kao „cenzurisani“, prenose Naše novine, kvazi-portali eIzbori i Kontrapress, ekstremistički sajt Autonomija i drugi. Pojavljuje se agencijska vest o povlačenju priloga koju prenose svi bitniji mediji. NUNS i NDNV izražavaju zabrinutost jer smatraju da je tekst povučen usled „političkih pritisaka“, a već sutradan, 10. decembra, NDNV povodom Međunarodnog dana ljudskih prava dodeljuje novinarsko priznanje istom autoru tabloidnog članka Miodragu Sovilju za „istraživačko novinarstvo koje poštuje visoke profesionalne standarde“. Sajt CINS-a, koji se od ovog slučaja, pokazavši na čemu zasniva svoje „istraživačko novinarstvo“, uključuje u propagandu o državnoj cenzuri, i sajt Autonomija od trenutka kada su postavili priloge tvrde da su pod stalnim hakerskim napadima, da bi u jednom momentu prilozi konačno nestali sa njihovih sajtova. Nijedan od ovih medija nije podneo krivičnu prijavu povodom toga. Prvi od ovih sajtova producira NUNS, dok drugi NDNV.

U međuvremenu se oglasio i direktor RFZO Momčilo Babić i objasnio ustaljenu proceduru koje se fond drži kada je reč o stručnom usavršavanju, naglasivši da je Milena Tabaković samo jedno od 22 lica kojima su omogućena podjednaka prava navedena u Soviljevom prilogu. Nedim Sejdinović, glavni urednik Autonomije, u odgovoru na žalbu Jorgovanke Tabaković, koja je tvrdila da se njeno dete napada samo zbog toga što je ona to što jeste, uporedio je ovaj slučaj reminiscirajući nekadašnje privilegije dece Slobodana Miloševića. Žalba je odbijena, u zaštitu ’slobode izražavanja’ i tekstova „kritičkih prema vlasti“ odmah su skočili OEBS i ŠER fondacija, braneći tako jedan istinski neprofesionalan i maliciozan prilog, dok novinari sličnih sklonosti kao i Sovilj, poput Ratka Femića (Novi magazin, Al Džazira Balkans), koji će svoje profesionalne domete argumentovanja demonstrirati citiranjem tvitova anonimnih tviteraša, nastavljaju da manipulišu ovim slučajem, svaki put kada je to dobrodošlo da se iskoristi protiv aktuelne vlasti. I glavni urednik Radija 021, Slobodan Krajnović, naknadno je izjavio da mu je žao što je urednički kolegijum doneo odluku da povuče prilog. Međutim, to što je Krajnović shvatio sa zakašnjenjem, još bolje su shvatili svi oni koji su usvojili da puni efekat ne bi ni bio dostignut da baš tog momenta povlačenja nije bilo.

Slučaj „Feketić“ ili moralna nakaznost sprdanja

Slična „greška“ sa povlačenjem priloga nastupiće i u tzv. slučaju „Feketić“ 1. februara, u vreme snežnih smetova u Vojvodini, vezanim za video klip koji je, u cilju sprdanja sa Aleksandrom Vučićem, načinio estradni umetnik Srđan Miletić. Klip je bio postavljan na sajtove poput Jutjuba, da bi ne zadugo zatim sukcesivno bio skidan kako bi se na kojem linku pojavljivao. Brojnim prijavama suspendovani su i pojedini nalozi na društvenim mrežama zbog nedozvoljenog materijala ili kršenja autorskih prava RTS-a, na čijem je originalnom prilogu izvršena sprdnja titlovanjem. Na pitanje kako mu polazi za rukom da se tako brzo po prijavi ukloni neprikladan sadržaj, Mario Maletić, tadašnji istaknuti veb aktivista i član SNS, na tviter mreži odgovorio je na sledeći način: „Um caruje a i masa ljudi dobro dođe :-)“ Naknadno se ispostavilo da je Maletić, sada već bivši koordinator internet tima ove stranke, ipak u velikoj meri precenio učinke aktivnosti na koje je mislio, mada to nije pomoglo da se njegova izjava svaki put u predstojećim slučajevima ne iskoristi kao krunski dokaz za nekakvu sofisticiranu SNS veb tiraniju.

Dva dana nakon događaja oglasio se urednik sajta RTS Ljubiša Obradović koji je izjavio da je brisanje klipa izvedeno uz pomoć softvera bugarske kompanije „KVZ mjuzik“, koju je javni servis postavio prethodne nedelje kako bi štitio svoja autorska prava. Nije brisana samo sprdnja, već i originalni snimak na kojem nije bilo titlova, i to sa svih sajtova koji nisu vodili ka zvaničnom kanalu RTS-a. Po njegovim rečima, softver je podešen tako da prepoznaje digitalni potpis RTS-a, blokira duplikate i to samo sa onih sajtova koji su ga „neovlašćeno uzeli” i samo ukoliko se taj klip nalazi na servisu Jutjuba. Međutim, u slučaju da je klip sa Jutjuba najpre prebačen na računar, a zatim postavljen na neki drugi servis koji takođe pruža mogućnost za distribuciju video materijala, npr. Vimeo, Dejli Moušn, pa i Fejsbuk, RTS ne može da ga skloni. Ova činjenica biće potisnuta kao neprikladna zarad formiranja slike o novom, moćnom i ovoga puta visokotehnološkom neprijatelju od strane svih onih koji su ga do juče predstavljali kao grupu sirovih, priprostih ljudi koji pokušavaju da se popnu pokretnim stepenicama u suprotnom smeru.

Jedan od tekstova, koji je na pravi način demonstrirao intelektualnu mizeriju i dezorijentisanost svih onih čiji se prezir i sprdnja prema SNS-u isprečavaju profesionalnim standardima, jeste i onaj kontroverzne novinarke Milice Jovanović od 6. februara na sajtu Peščanika, čija medijska agenda definiše državu kao večito neprijateljsku i tako u startu od autora traži jedno mentalno nepribrano, isfrustrirano stanje govora i pisanja. Verujući da nihilizam sa sobom ne nosi stereotipe i predrasude, autorka se suočava sa velikim problemima kako da ciljanoj grupi „stranačkih vojnika“ pripiše odgovornost za visoko sofisticirane napade na pojedine sajtove, a da istovremeno očuva i onaj primitivni karakter koji mora krasiti „bivše radikale“.

Tako će se, kada je to potrebno, naprednjaci „nezvanično“ okriviti za napade na sajtove Autonomija i CINS u vezi slučaja ćerke guvernera Jorgovanke Tabaković, a drugi put za puko kliktanje na polje „riport“ u sklopu veb servisa ili društvenih mreža radi uklanjanja nepodobnog sadržaja. U prvom slučaju, naprednjaci su visoko kvalifikovani hakeri kojima je „teško ući u trag“ i moćniji nego što se to može zamisliti, poput fantomskog uda autoritarne vlasti. U drugom slučaju, oni su samo nekakvi priučeni internet radikali koji se služe jednostavnim softverom za promenu IP adresa, a potom do besvesti ponavljaju već obavljenu operaciju. U motivu baš ove repeticije lišeni su svega prefinjenog, dobijaju personifikaciju samog softvera i postaju tzv. „humani botovi“; tela bez organa, obična bespogovorna robot-vojska koja ne mora znati ništa o internetu, baš kao ni o pokretnim stepenicama. U kolokvijalnom govoru ustaljuje se upotreba reči „bot“, koja sada označava svakog komentatora na internetu koji o Vladi želi da govori afirmativno, što znači da je svako ko se usudi da misli na taj način diskvalifikovan em kao stranački pripadnik nekakve sile koja prevazilazi naša poimanja, em kao običan vojnik koji je isključio mozak i ne veruje zaista u ono što piše. Prezir i sprdnja, kao najbitniji elementi Peščanikovog novinarstva, opstaju u konjunkciji „pametnog“ i „glupog“, sa ciljem da se na drugoj strani istakne heroj koji je, naime, drčan i onda kada mu preti najveća opasnost. Iz te panične vizure, svaki stranački veb aktivista je u stvari SNS aktivista, a sve drugo je nezaustaviva ’sloboda govora’ na internetu.

Ovu ideju o internetu koja treba da funkcioniše kao korelat za savršenu levičarsku utopiju, sajber-utočište i zaklon od realnog i „naprednjački“ nepodnošljivog sveta, u ime nečega što će nazvati „građanima interneta“ zastupaće ŠER fondacija. Ova organizacija, koja parazitira na odsustvu precizne legislative koja se tiče veb prostora u Srbiji, početkom oktobra 2013. godine osniva istureno odeljenje pod nazivom ŠER Difens, uz „ekspertsku podršku advokata, analitičara, aktivista, umetnika, informatičara“ i sa više nego indikativnom misijom da „zaustavi ugnjetavanje, cenzurisanje i nadzor“. Ovom prilikom, ŠER se 2. februara otvoreno oglašava zajedno sa NDNV i NUNS, saborcima za istu propagandu, i slučajeve kršenja autorskih prava RTS-a proglašava „pokušajima cenzure i ograničavanjem slobode razmene sadržaja na internetu“. I ova kontroverzna, hibridna organizacija iskoristiće u svom saopštenju rečenicu SNS aktiviste o navodno njegovim zaslugama za prijavu nepodobnog sadržaja, dok o pravima RTS-a nema nijedne jedine reči, pošto se to ne uklapa u levičarsko-anarhistički kodeks. Iako je saopštenje RTS-a usledilo sutradan, potpisane organizacije koje optužuju za cenzuru nisu korigovale svoje iskaze. Štaviše, međunarodnim organizacijama poput OEBS-a preneli su lažnu sliku o dešavanjima u Srbiji, i cilj je postignut.

Titlovani klip, u kojem se dete, koje u akciji spasavanja iz snežne mećave nosi Vučić, naziva „degenerikom“, ŠER opisuje kao „ironiju“ i „parodiju“, dok ga novinarka Iva Martinović u prilogu za Radio Slobodna Evropa pod nazivom „Cenzura Supermena i uzdizanje vođe“ vidi samo kao „šaljivi snimak“. Međutim, ono zbog čega je baš ovaj način sprdanja upadljivo ganuo srca mnogih tzv. boraca za ljudska prava i „novinarskih gromada“ jeste to što se njihov neprofesionalni i karakter koji jedini užitak izvlači iz neodmerenog preterivanja, u ovoj situaciji u potpunosti složio sa karakterom autora autodestruktivne „šale“ – glumca, čiji se impozantno uzani raspon uloga na malim ekranima svodi na onu tipičnog čaršijskog prostaka. Razlog za podsmeh, pak čini pretpostavka po kojoj je Vučićevo spasavanje deteta iz smetova samo izrežirana zloupotreba tuđe nesreće u predizbornoj kampanji, ili kako je to jednom rečju krstila redakcija dnevnog lista Danas – šou.

U maniru onoga što tek očekuje javnost u slučajevima poplava u maju mesecu, a u cilju pojačavanja teze da je akcija spasavanja deteta izvedena sa predumišljajem, oglasila se porukom na društvenoj mreži Fejsbuk izvesna Jasminka Kocijan, „novinarka Tanjuga na bolovanju“, koja je odmah proširena po internetu i „lajkovana“ od strane komičnih parlamentarnih stranaka i njihovih još komičnijih pojedinaca. U svom postu u kojem oponaša svedoka jedne velike prevare, Kocijan je, obuzeta sveopštim talasom sprdnje, tvrdila između ostalog da je „sve još gore nego što se misli“, da je čitav set koji je podrazumevao nastanak RTS snimka izrežiran i da su patrole Crvenog krsta morale na uštrb bezbednosti ugroženih da čekaju dok Vučić ne dođe i dok se scena spasavanja deteta ne snimi. „Tokom noći momci volonteri Crvenog krsta su ilegalno, bez saglasnosti štaba ipak krenuli sa otkopavanjem i spasili dete sa dijabetesom i mnoge druge. Kada je Vučić stigao helikopterom, nije znao ni gde će ni šta će, pa su ga ljudi iz Crvenog krsta, koji su i za to osposobljeni, navodili kako i gde da sleti…“ Sutradan je, kao „obavešteni građanin koji piše istinu na svom privatnom profilu“, dodala i da je Vučićev kabinet u međuvremenu tražio od Crvenog krsta da demantuje njene navode i tvrdila da na sajtu te organizacije postoje fotografije koje potvrđuju njene navode. „Lično sam videla snimke ljudi iz Crvenog krsta, šta rade i kako rade“, zaklinjala se novinarka.

Da je u pitanju najobičnija fabrikacija laži pokazao je u svom demantiju Ranko Demirović, član Nacionalnog tima Crvenog krsta i Koordinator razvoja programa za pripreme, zatraživši na kraju da Kocijan prestane da povezuje „reagovanje Crvenog krsta i njegovih volontera sa medijskim kampanjama kada za to ni ne postoje objektivne pretpostavke i razlozi“. Demirović je istakao da Crveni krst niko nije onemogućavao da deluje na terenu, već da je sve vreme imao uspešnu koordinaciju sa državnim službama zaduženim u situacijama takvih nepogoda. „Timovi Crvenog krsta apsolutno nikakve veze nisu imali sa sletanjem helikoptera kojim se prevozio Prvi potpredsednik Vlade Srbije, niti su o tome bili obavešteni, niti su se neposredno nalazili na mestu gde je taj helikopter sleteo. Potvrda ovoga što sam Vam napisao nalazi se u foto i video arhivi Crvenog krsta Srbije“, navodi se u odgovoru. On je dodao i da se slučaj vezan za spasavanje deteta koje boluje od dijabetesa dogodio tokom dana, a ne noću, kada je Vojska Srbije već uveliko svojim kapacitetima vršila evakuaciju. „Evakuaciju ovog deteta sam lično izvršio do helikoptera Vojske Srbije“, stoji u demantiju.

Pošto je, na veliko razočarenje Nove stranke, i ova insinuacija propala, potrebu da se oglasi 6. februara u nedeljniku Vreme osetio je i Teofil Pančić, ocenivši da, na kraju krajeva, i nije tako važno da li je scena koju obuhvata snimak načinjena slučajno ili ne, jer „sve i da je rukovođen samo, jedino i isključivo najboljim mogućim namerama, Vučićev ’spasilački’ gest je nepovratno i nepopravljivo profanizovan i unižen onog trenutka kada je televizijski distribuisan“. U potrazi za nekakvim filozofskim izražajem, Pančić je ubeđen da od tog trenutka, ma koliko po sebi bio „plemenit i dobar“, čin spasavanja gubi sav svoj potencijal. Drugim rečima, poznati novinar zaključio je da je samim tim što je načinjen – iz kakvih god pobuda to bilo – snimak, pre bilo kakvog obrazloženja, „sam po sebi“ prezriv i da zato zaslužuje sprdnju „publikuma“. Međutim, ono što je zaboravio da uračuna – verujući da se na taj način brani od stereotipa „Večitog Malograđanina“, po čijoj je kritici poznat u svojim literarnim delima – jeste činjenica da koliko god nekome izgledao degutantan snimak sa Vučićem u ulozi „Supermena“, koliko god mislio da je to nisko i jeftino, sprdanje sa životno ozbiljnom situacijom kakva je spasavanje deteta iz snežnih smetova – pa ma ko bio akter tog spasavanja – ispada još degutantnije i još niže, te prvobitnu nameru ismevanja kao bumerang vraća na onog čija nam se novinarska profesija sada ukazuje samo kao puko čekanje prilike da se dâ oduška tom naizgled sitnom, ali autodestruktivnom kapricu istinskog malograđanina.

U istu zamku upao je i autor ingenioznog titla, jer je potreba za sprdanjem i pljuvanjem po konkretnoj osobi odjednom mas-histerično nadvladala svaku kontrolu zdravog razuma, pristojnosti i morala. Istu stvar ni u naznakama nije razumeo bloger Dario Hajrić, koji je u svom pokušaju kritike Vučićevo spasavanje deteta izjednačio sa Tadićevom brigom o tome da li je kokoškama hladno i da li su pod stresom nakon poplave u Trgovištu 2010. godine. Sam Pančić je u pomenutom tekstu takođe načinio slično nesuvislo i vanrazumsko poređenje, ustvrdivši da je Vučićev ekranizovani gest isto kao kada bi Predsednik Amerike za vreme obilaska svojih trupa u Iraku uzeo pušku u ruke, ili ušao u tenk i krenuo u bitku protiv „terorista“. Čitava veb zajednica i svi saučesnici „Feketić“ digitalne stihije naknadno su na svojoj koži osetili svu sramotu koju su iskusili i pobrojani autori – posledicu u kojoj je oseka događaja bila mnogo jača i nepovoljnija po njih, nego što se na to uopšte i pomišljalo dok je nadolazila plima. Ovaj fenomen će se ispostaviti kao pravilo i u vremenu sledeće visoke koncentracije diverzija – tokom vanredne situacije zbog poplava – gde će akteri internet zajednice opet u velikoj meri sami sebi iskopati raku, jer, kako se pokazuje, za patos poteza koje povlače ne mogu da uzmu ništa drugo do sopstvenu malodušnost.

Najbolje je to razumeo niko drugi do Aleksandar Vučić, koji je na kraju sporni klip postavio na svoj fejsbuk profil, ne kako bi zataškao poteze navodnog nezakonitog „cenzurisanja“, već u nameri da ga što više ljudi pogleda i proceni da li taj „šaljivi snimak“ govori više o njemu ili pak o onima koji su ga napravili i zloupotrebljavali njegovo uklanjanje zbog kršenja autorskih prava. Za samo nešto više od mesec dana, stranka na čijem je čelu osvojiće na izborima rekordan broj glasova, više nego što je bilo ko predviđao, uprkos težnjama i nadanjima onih koji su bili ubeđeni da će slučaj „Feketić“ biti okosnica za Vučićev politički debakl.

(Politika, 25.06.2014.)