Poplave, grupna psihologija i analiza ega

Uvrežena tvrdnja o odnosu pojedinca i grupe tiče se shvatanja da pojedinac, kada je njen deo, prevashodno gubi na osećaju individualnosti, na snaženju slike o sebi, svog ega u korist navale nekakvih retrogradnih, čoporativnih nagona, primordijalnog ida koji nužno urušava sve na čemu je pojedinac sa svojih deset prstiju radio. Međutim, Frojdovo otkriće u delu „Grupna psihologija i analiza ega“ iz 1921. godine uči nas još nečemu: ne postoji veći stepen zadovoljstva i ekstatičnosti koji obuzima ego do onaj koji mu u jednom trenutku može podariti nagon iz grupe, te ni snažnijeg narcizma od onog koji se za svakog pojedinačno obrazuje u njoj. Drugim rečima, svoje najsebičnije ciljeve pojedinac je, paradoksalno, u stanju da realizuje upravo u masi kojoj se priključuje, i to u onakvoj koja takav narcizam u sinergiji pogrešno prepoznaje kao najplemenitiju sponu među članovima te grupe.

Takva grupa, koja krhkost ega (ili kastraciju) veoma uspešno prevodi u junaštvo neslućenih razmera, obično nema otvoreni predmet obožavanja već mržnje, pa predstavlja spontanu, nagonsku, negativnu reakciju prema zvaničnom, zakonitom vođi koji se razmeće svojom nepodnošljivom autoritarnošću, uživa na način na koji mi nikada nećemo, raspolaže obiljem kojim mi nikada nismo, i najzad, koji je kriv za sve probleme sveta, pa čak i za posledice koje će proizvesti sama ta grupa. Ono što sledi analiza je delovanja jednog takvog simboličkog Bratstva (narcizma) koje je za kratko vreme u maju mesecu nadvladalo edipalnog Oca (državu), koncentrišući svoje gorivo u paroli „Obrenovac vam nećemo oprostiti“.

Tri „S“ – situacija, sednica, solidarnost

Baš kao što je i Frojdov otac prahorde – koji je samo fantazam sinova – nalagao poštovanje zakona i pravila kojih se sam nije pridržavao, i štaviše, sa zadovoljstvom ih kršio, tako je i Bratstvo, koje sebe već nekoliko godina silom uverava da slovi za „jedine kritičare vlasti“, „poslednje oaze slobodne misli“, osetilo potrebu da u svoj imaginarijum i opsesiju „likom vođe“ umetne njegovo navodno kršenje Zakona o vanrednim situacijama. Obmanjivanje javnosti nepotpunim i tendenciozno iskrivljenim podacima iz tog zakona poteklo je sa sajta Peščanik, dezinformativnog i ostrašćenog blog-glasila čiji će autori tokom poplava demonstrirati moralni sunovrat kakav u istoriji postojanja „građanski“ orijentisanih medija u Srbiji do tada još nije bio zabeležen.

Za te potrebe, nimalo slučajno, angažovali su se upravo predstavnici pravničke struke – Sofija Mandić i Vesna Rakić-Vodinelić. Prva od njih pokušala je u svom tekstu „Primedbe o odgovornosti“ od 22. maja da falsifikuje reči zakonodavca, nepotpuno i neprecizno kombinujući delove stava 1. člana 30. i stava 3. člana 31. Zakona, što je samo po sebi za pravnika skandalozno, tvrdeći da se „vanredna situacija na teritoriji Republike Srbije proglašava odlukom Vlade, odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode ili druge nesreće u najmanje dve opštine u Srbiji“. Ovakva sramotna manipulacija bez imalo sumnje predstavlja svesnu, tendencioznu laž sa ciljem da se Vlada okrivi za neblagovremeno reagovanje, uz aluziju na nešto posve apsurdno i suludo, a to je da se vanredna situacija na teritoriji cele države mora po automatizmu proglasiti samim tim što su ugrožene makar dve opštine. Da bi takav neverovatan zaključak izvela, pravnica Mandić morala je namerno izostaviti poslednji deo stava 3. člana 31. u kojem stoji da se vanredna situacija za Republiku Srbiju može proglasiti i tek u slučaju „ako ne postoje dovoljne mogućnosti opštine za odgovor u vanrednoj situaciji“.

Ovaj deo zaokružuje značenje člana 31, čiji sadržaj, primenjen na situaciju predvidivih vremenskih nepogoda u koje spadaju poplave nastale izlivanjem reka kao i nadiranjem podzemnih voda usled obilnih padavina, treba tumačiti kao protokol o pravilu sukcesivnog – dakle, postepenog – uvođenja vanrednih situacija; najpre u opštinama i gradovima, a tek potom, i samo ukoliko je to nužno, na teritoriji dela ili čitave Republike. Odluku o proglašavanju vanredne situacije za grad ili opštinu ne donosi Vlada već gradonačelnici i predsednici opština, po predlogu kriznih štabova organizovanih na nivou lokalnih samouprava. Deo iz stava 3. člana 31. o „najmanje dve opštine“ odnosi se tako na donji prag, na minimalan a ne na apsolutni uslov za proglašenje vanredne situacije na nivou države.

Izbegavanje citiranja punog sadržaja stava 3. člana 31. vidljivo je i u interpretacijama iskusnije profesorke prava u penziji Vesne Rakić-Vodinelić, predsednice saveta Nove stranke poznate po pravničko-medijskim zavesama u cilju ometanja i dezavuisanja rezultata istrage za ubistvo Slavka Ćuruvije i podršci protivustavnom ugrožavanju prava na rad advokata i opstrukciji čitavog pravosudnog sistema od strane Advokatske komore Srbije. Gostujući u radio emisiji Peščanik, ona je 30. maja takođe optužila vlast za neblagovremeno reagovanje i još direktnije od Sofije Mandić obmanula javnost: „Odmah da kažem, nije moje mišljenje da je ova vanredna situacija (u jednini! prim. I.K.) proglašena sa zakašnjenjem, to je mišljenje našeg zakonodavca. Kada to kažem, ja samo čitam Zakon o vanrednim situacijama. On vrlo precizno definiše momenat kada se vanredna situacija mora proglasiti a to je saznanje da preti neposredna opasnost određenom području.“

Međutim, ovo je tačno, kada su predvidive vremenske neprilike u pitanju, tek u sukcesivnom smislu, polazeći od gradova i opština, dok je, nasuprot tome, fokus cele emisije unapred isplaniran da se odgovornost svede isključivo na republičku vlast, kao da je jedina vanredna situacija proglašena tek onda kada ju je Vlada Srbije proglasila na teritoriji cele države, što je apsolutna neistina koja se istovremeno poklapa sa manipulacijom Sofije Mandić. U smislu člana 31. iz Zakona sledi da je Vlada poslednja u lancu odgovorna za eventualne propuste tokom trajanja vanrednih situacija. Vesna Rakić-Vodinelić time je, dakle, selektivno i prema sopstvenim interesima tumačila Zakon, i kao i Mandićeva, potpuno svesno prenebregnula smisao jasno navedenog kategorisanja vanrednih situacija u stavu 1. člana 31.

Mimo svakog merila profesionalnosti i ozbiljnosti, sledeći nepisano pravilo kuće za koju radi – da je sve što se čuje na Peščaniku sveto pismo, Branka Trivić, novinarka koja svoje subjektivne stavove pakuje u format vesti, u prilogu za Radio Slobodnu Evropu od 28. maja pod nazivom „Šta je sa Vučićevom odgovornošću za poplave?“ bukvalno je prepisala reči iz teksta Sofije Mandić, propuštajući bar da pogleda u Zakon kako bi proverila navode nekredibilne Peščanikove pravnice, pa je tako njenu laž direktno označila kao citat iz Zakona. Nešto uvijeniju manipulaciju u istom smislu izvršila je njena koleginica Zora Drčelić iz korporativnog biltena Vreme, koja je, makar otvorivši Zakon, u tekstu „Nasip kod Nemanjine 11“ citirala članove 30. i 32, ali zato upadljivo zaobišla član 31. koji je ključan za razumevanje kada se i na kojem nivou proglašava vanredna situacija.

Kako je moguće da ova tri naizgled nepovezana medija šire istu priču, prave greške na istim mestima i štite jedni drugima leđa? Koji ih to zajednički nagon u ovoj prećutnoj i virtualnoj grupi vuče ako ne čista narcisoidna obest na kojoj se jaše u uverenju da se svemoćni Otac odjednom može više nego efikasno poraziti i ukloniti? Čak toliko halapljiva i neodložna da je potpuno slepa da uvidi da fabrikuje laži, falsifikuje zakone i kompromituje sopstvenu profesiju? Toliko da ume unapred da opravda brutalni zločin sinova ('sam je to tražio')?

„Ovaj uslov je, veruju mnogi građani, ispunjen ako ne već 13. a ono 14. maja, dan pre nego što je Vlada proglasila vanrednu situaciju“, piše Trivićeva potpuno neobaveštena da su vanredne situacije u skladu sa članom 31. stav 1. već proglašene 14. maja i to u pet gradova i četrnaest opština, uz upućivanje na evakuaciju: u gradovima Valjevo, Šabac, Loznica, Čačak i Zaječar, i opštinama Osečina, Koceljeva, Lajkovac, Ub, Ljig, Gornji Milanovac, Mali Zvornik, Požega, Vladimirci, Kosjerić i Obrenovac. Koren manipulacije i ovde je isti – za Bratstvo sve druge vanredne situacije osim one na nivou države nisu relevantne, pa samim tim ne mogu biti ni predmet kritike pre zahteva za ispitivanjem odgovornosti republičke vlasti. Ova informacija potpuno je izostala kod svakog od navedenih lica, što svedoči o najgrubljem kršenju novinarskog kodeksa i njihovoj odgovornosti za masovno obmanjivanje građana u cilju da se bes i nezadovoljstvo javnog mnjenja usredsrede na Vladu Srbije.

Kao drugi argument da vlasti nisu reagovale blagovremeno u svakom od ovih priloga, opet kao u pačijoj školi, navodi se to da je Republički hidrometeorološki zavod 13. maja izdao saopštenje o najvišem stepenu opasnosti od izlivanja reka, što nije sasvim tačno, niti spada u domen precizno plasiranih informacija. U Vladinom Izveštaju o elementarnoj nepogodi dostavljenom Narodnoj Skupštini 3. jula, u čijem sastavu je i izveštaj Repubiličkog hidrometeorološkog zavoda, na stranici 138-139 stoji da je RHMZ crveni stepen upozorenja prvi put istakao u ponedeljak 12. maja za sredu 14. maj, dakle, za isti dan kada su proglašene i vanredne situacije. Na stranici 9-10 nalazi se informacija da je Sektor za vanredne situacije MUP-a promptno reagovao na ovo upozorenje i da je istog dana, dakle 12. maja, depešom preneo preliminarno upozorenje svim komandnim štabovima gradova i opština u potencijalno ugroženim područjima da budu u stanju pripravnosti, opet po Zakonu, u smislu člana 31. stav 1.

Budući da su obilne padavine započele u noći između 13. i 14. maja, tek u sredu 14. maja ispunjen je uslov iz člana 30. stav 1. kada se opasnost koja je do tog trenutka bila potencijalna kvalifikuje kao neposredna, i kada navedeni gradovi i opštine, dakle, „odmah po saznanju za neposrednu opasnost od njenog nastupanja“ proglašavaju vanredne situacije. Nigde u formulaciji Zakona ne stoji reč „preti“ koja bi ukazivala na status potencijalne opasnosti, kako je to pogrešno predstavila Vesna Rakić-Vodinelić, jer zakonodavac ni ne dozvoljava da vanredna situacija bude proglašena sve dok opasnost ne postane sasvim izvesna. Štaviše, Zakon insistira na potpunom razdvajanju proglašavanja vanrednih situacija od preventivnih aktivnosti nadležnih organa.

Nakon uvida u celokupno stanje, kako to Zakon nalaže, a u cilju da se iskoriste resursi sa celokupne teritorije i upute u ugrožena područja, idućeg dana, 15. maja, Republički štab za vanredne situacije zaseda u 11h i prosleđuje Vladi Srbije predlog da se raspiše vanredna situacija na teritoriji čitave Republike, u skladu sa poslednjim delom stava 3. člana 31. – dakle, upravo onim delom Zakona koji su krivotvorile i prećutale pravnice sa Peščanika – što Vlada i čini na sednici održanoj u 13h. Ovim je Vlada Srbije u potpunosti ispoštovala volju zakonodavca iz Zakona o vanrednim situacijama zbog čega nema ni govora o njenoj neblagovremenoj reakciji. Istovremeno, Demokratska stranka, Nova stranka, Svetlana Lukić i druge NVO vendete, korumpirani novinari koji glume da nikakve veze nemaju sa opozicijom, političkim strankama i finansijerima poput Miroslava Miškovića i Miroslava Bogićevića – jednom rečju Bratstvo kojeg pokreće jednoobrazan ego-motiv – u istragama o eventualnim propustima gradskih i opštinskih kriznih štabova videli su samo pokušaj Vlade i premijera da odgovornost nad štetom i žrtvama svale na nekog drugog.

Sednice Republičkog štaba za vanredne situacije održane su 15, 16, 18. i 23. maja do trenutka ukidanja vanredne situacije, najpre na teritoriji Srbije, a potom postepeno u opštinama i gradovima, opet u smislu člana 31. stav 1. Sednice su bile otvorene za javnost u cilju namernog alarmiranja, podizanja svesti građana i medija o ozbiljnosti situacije i razmerama nesreće koja je zadesila trećinu teritorije države. Neretko pojačana doza dramatizacije korištena je kako bi se za efekat dobila što veća solidarnost građana sa organima vlasti na svim nivoima u pružanju pomoći koja nedostaje i pored zahteva upućenog 15. maja međunarodnoj zajednici – Vladama Ruske Federacije, Slovenije i Mađarske, kao i Evropskoj komisiji koji je nakon toga prosleđen svim članicama Evropskog mehanizma civilne zaštite. Umesto da se smisao sednica razume tako i prihvati molba vlasti da joj je očajnički potrebna pomoć svakog građanina, u okviru Bratstva učinjeno je sve da se ti apeli, a posebno oni sa sednice održane 16. maja, proglase za izvor širenja panike – sve u cilju da se ne dozvoli da se u solidarnosti primerenoj dramatičnom trenutku vlast i građani makar za jedno kratko vreme nađu rame uz rame, na istoj ravni.

Zašto je, dakle, baš ova sednica tako drastično podigla nivo besa i netrpeljivosti u krugovima bezočnih kritizera? Prema fantazmu o svemoćnom Ocu, ne postoji slika koja izaziva veće gađenje sinova nego ona u kojoj Otac pokušava da se ponaša kao da je jednak sa onima koji tu moć realno nemaju. Sponu solidarnosti vlasti i građana medijski je zato bilo potrebno hitno razgraditi i to na način da se iz jedinjenja izdestiluje jedan čisto narcisoidan imaginarijum o tzv. „spontanoj solidarnosti“ građana sa jedne strane, koji su se uspešno samoorganizovali za razliku od „nesposobne vlasti“ na drugoj strani, a sve kako bi država u tim najtežim trenucima po svaku cenu još jednom bila prikazana kao neprijatelj. Takva država predstavlja entitet koji večito izneverava i samim tim se kandiduje kao idealna meta za ionako već razdraženi ego koji samo čeka da na nekog uperi prst krivice. Baš ovaj momenat služio je kao najmanji zajednički imenitelj za uzajamno raspoznavanje i identifikaciju po poznatim principima grupne psihologije bezmalo svih kvazi-novinarskih, pa čak i beletrističkih uradaka o temi poplava.

Ta dodatna kohezija unosi još veću osornost u Bratstvo, stvara zatvoreni, paralelni, narcisoidni svet u kojem grupa kao da pre svega komunicira sa samom sobom i galopirajuće uverava samu sebe, pa tako postavke koje bi se spolja lako mogle dovesti u pitanje ispod staklenog zvona važe za sušte i neoborive istine. Usled toga prilozi koji sa umišljenom lakoćom crtaju kako je „car go“ u stvari najviše govore o malodušnosti, moralnoj izobličenosti i dezorijentisanosti njihovih autora. U takvom usijanom zaletu koji se indukuje u polju iznova povampirenog libida grupe, Dinko Gruhonjić u tekstu „Moleban za Aleksandra V.“, objavljenom 19. maja na ekstremističkom portalu Autonomija, falsifikovao je, između ostalog, i reči predsednika Vlade Srbije sa sednice od 16. maja „imamo značajne žrtve“ u „po Obrenovcu plivaju mrtva tela“. Činjenica da one gotovo potpuno odgovaraju naslovu koji je tih dana imao tabloid Kurir, optuživan u trenutku kada je to bilo poželjno od strane Jukoma, Kuće ljudskih prava, Ombudsmana, Šer fondacije i drugih organizacija korumpiranih novcem Demokratske stranke da širi paniku i krši novinarski kodeks, ipak nije dovela do toga da se Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, od bilo koga opomene da bi zbog ove tendenciozne laži mogao i morao biti krivično gonjen.

Slično tome, delta-nedeljnik Vreme u broju 1221 od 29. maja prostor za narcisoidno iživljavanje specijalno ustupa analitičarima Đorđu Vukadinoviću i Slobodanu Antoniću koji, skrivajući se iza eufemističnog naziva Nova srpska politička misao, već dugi niz godina otvoreno ohrabruju javno mnjenje u negovanju ksenofobije i nacional-šovinizma. Kako je to u borbi za rušenje vlasti potpuno nebitno bliskom tajkunu Dragoljuba Žarkovića, dvojac je ovoga puta nastupio striktno poslovno, sa konkretnim zadatkom da u ulozi „TV Manijaka“ analizira „frejm po frejm“ famozne sednice. Međutim, u segmentaciji, hipostaziranju, presićenoj iscepkanosti autori više nego isforsirano savijaju značenja premijerovih reči u jednoj nezaustavivoj, očito nagonskoj formi koja stvara sve samo ne dojam precizne analitičnosti. Premijerov dramatični govor tako se čas ismeva kao obično glumatanje, a čas posmatra kao strogo patološki poremećaj ličnosti, pa u ovim lutanjima s jednog kraja na drugi zaključci deluju kao autistična egzibicija nekoga ko je uveren da se svet sastoji iz sve samih logičkih jednačina. U moru izolovanih reči lišenih stvarnog smisla, glavna zanimacija cirkuliše na nivou dileme da li je Vučić, time što izgovara „mi“, zaista provaljivao ljudima u kuće i evakuisao bebe mimo volje roditelja, sve do elementarnog neznanja zbog čega je sednica morala biti otvorena za javnost.

Posebno gadljivi na solidarni angažman pripadnika vlasti na terenu, oko poslednjeg su kontemplirali i autori Peščanika, što ih je za tili čas sunovratilo do najnižeg stupnja morala i integriteta kojim su sami sebe, ni ne sluteći to, šamarali u tekstovima i emisijama. O načinu na koji su u vremenu poplava izgubili i poslednju trunku humanosti svedoče dva karakteristična uratka – „Šabac ne sme pasti“ Dejana Ilića od 17. maja i „Nadvikivanje“ Sofije Mandić od 18. maja – dve naizgled simpatične i nevine priče iz čijih temelja na sav glas vrište neviđena podlost i malodušnost. Navodno ponesen premijerovom molbom sa sednice, Ilić, vlasnik izdavačke kuće Fabrika knjiga, piše u dnevničkoj formi kako 16. maja uveče kreće put „Kraun Plaze“ odakle su polazili autobusi za Šabac. Kada tamo stigne, zatiče sve same divne ljude i isprva goli cinizam iz teksta sasvim neverovatno biva uvijen u oblande šund melodrame: „Jedna devojka pruža jednom mladiću plastičnu kesu, kaže mu – unutra je kabanica. Za koga, pita mladić. Očito se ne poznaju. Za tebe, reče ona.“

Ovo bi trebalo nešto da kaže o solidarnosti i dobrodušnosti, ali čijoj i kakvoj? Upravo onoj koja će biti nasamarena od strane zle vlasti pošto su svi autobusi puni „navijača“ već otišli, a i oni što su otišli, ili će da odu, navodno neće ni imati ništa veliko da rade u Šapcu. Na toj liniji se u tekstu gađa solidarnost pripadnika vlasti sa građanima, a u prvi plan istura nekakva samodostatna solidarnost onih „građanski svesnih“, među koje je svojim dolaskom autor namerio i sebe da ubroji. Ali onog trenutka kada nedaleko od sebe bude ugledao premijera i kamermana okružene istim tim, do maločas divnim, ljudima ('zar nije mogao neko drugi da dođe? zašto baš on?'), Ilić će se sa lokacije izgubiti glavom bez obzira i požuriti da napiše nešto o svojoj „avanturi“ kako bi to što pre poslao urednici Peščanika Svetlani Vuković. U poslednjem pasusu, kada je premijer, kojeg u tekstovima redovno naziva fašistom, već zasigurno dovoljno daleko, melodrama će se vratiti u pokušaju da ponovo neutrališe cinizam i autor će napisati kako neće moći da zaspi čitavu noć jer ga tobože grize savest što spava na suvom. Dakle, rezultirati čistim licemerjem.

Na sličan način, Sofija Mandić pisaće o tome kako je volontirala u novobeogradskoj Hali sportova i još izraženije hipostazirati od nekih tamo sumnjivih ljudi „spontano samoorganizovanje“ i solidarnost građana, kao da dramatična sednica Republičkog kriznog štaba, a potom i dvadesetčetvoročasovna informativna pokrivenost na pojedinim televizijama nemaju ama baš ništa sa izazivanjem te iste solidarnosti u svim delovima države! Od tih ponovo „finih građana“ autorka je napravila svoju alternativnu Srbiju, tj. Bratstvo u malom, onakvu kakvu očigledno sanjaju peščanikovci – sa što manje disonantnih šumova u odnosu na sebe. O tome sa kojim stepenom rigidnosti reaguju na strano telo svedoče sledeći redovi: „Dolazili su ljudi koji su govorili da će oni odneti stvari. Nismo znali ni ko su oni ni gde hoće da odnesu stvari. Zato im nismo dali da bilo šta odnesu. I ovu odluku smo doneli nadvikivanjem.“ U toj usnuloj mikrodržavi punoj gordih, besnih i prkosnih građana sinovi se ponašaju kao da negiraju kastraciju, a to znači, edipalnu vezu sa Ocem. Mandićeva, koja po sopstvenom priznanju živi u mehuru od sapunice i informiše se isključivo po društvenim mrežama, tekst završava glasinom da su u Obrenovcu sve domaće životinje ostavljene da uginu, po ko zna koji put obmanjujući javnost bez ikakve odgovornosti za napisanu reč.

Solidarnost je u redu, ali samo ukoliko je istovremeno ustremljena protiv drugog, a taj drugi je država. Dobro delo u redovima autora Peščanika je, dakle, moguće ali samo pod uslovom da se investira protiv određenog objekta mržnje, o čemu direkno govore ova dva teksta i odakle proizilazi čitav njihov karakter. Oni su svedočanstvo da ovi ljudi imaju ozbiljnih poteškoća za iskreno saosećanje i bezinteresno činjenje dobrih dela čak i u okolnostima opšte društvene katastrofe – da ne pitaju šta imaju od toga i kakvu će im to dobit doneti. Uzrok takvom derogiranju osećaja za opšte dobro jeste opsesivna mržnja prema jednom čoveku. Ali, kako nije lepo mržnju iskazivati direktno, ona se maskira i ispušta u kripto-figurama cinizma, gordosti i primesama šund melodrame pa na taj način, baš zato što se teži ublažiti, još više pocrtava moralnu besprizornost autora. Zbog toga ne treba da čudi što će moralni talog u vreme poplava za svega nekoliko nedelja na ovom sajtu metastazirati u sledeći logičan stupanj – svesno saučesništvo Peščanika u kriminalnim aktivnostima tokom afere „plagijati“.

U stihijskom besu ima nečeg za mene većeg od mene samog

Sa funkcionalističke tačke gledišta, pitanje na koji je način članstvo virtualnog Bratstva moglo na tako efikasan način i za vrlo kratko vreme da se razmnoži i u čemu, zapravo, leži afinitet pripadanja jednoj ovakvoj grupi istovremeno se u praksi poklapa sa flagrantnim kršenjem novinarskih standarda i kodeksa – kako je moguće da su se dezinformacije iz alternativnih sredstava informisanja, kao što su društvene mreže i blogovi, prikazivale kao informacije i preselile u zvanične medijske tokove? Kojom je to silom za tili čas suspendovano načelo proverljivosti informacija i zašto je u ovakvim situacijama bilo preče nešto objaviti, biti deo stihije, nego proveriti najpre da li je određeni podatak tačan i istinit? Najzad, odakle uopšte odjednom toliko izobilje neformalnih podataka na društvenim mrežama i šta se u egu pojedinca namiruje takvom neodložnom hiperprodukcijom?

Pobrojane nevladine organizacije, kao i dva institucionalna „osma putnika“ bivšeg režima – Saša Janković i Rodoljub Šabić – osvrnuće se na ovaj problem tek pošto pojedina lica budu privedena zbog širenja dezinformacija i izazivanja panike na društvenim mrežama, kada će okriviti vlast da je, uskraćujući im pravovremene informacije, sama dovela do takve reakcije građana. Neke od njih, kao što je Šer fondacija, išle su toliko daleko da su tvrdile da je vlast time prekršila načelo javnosti iz Zakona o vanrednim situacijama, iako to načelo ne govori ništa o dinamici objavljivanja informacija od strane nadležnih službi. Sa druge strane, Vladimir Barović, profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, predavač na predmetu „Izveštavanje u prirodnim i izazvanim katastrofama i nesrećama“ i jedan od retkih glasova razuma u vremenu poplava u intervjuu za list Danas od 22. maja objasnio je da se u kriznim situacijama, u zavisnosti od procene onoga ko upravlja krizom, informacije redukuju i da se medijima nekada ograničava kretanje po terenu.

„Ako govorimo o odnosu cenzure i informacija u kriznim situacijama, uvek će se pribeći redukovanju onih podataka za koje se proceni od strane odgovornih, da mogu škoditi operaciji spasavanja ugroženih“, izjavio je Barović, iz čega sledi zaključak da se pokušaj pripisivanja krivice vlastima za neblagovremeno informisanje svodi zapravo na paradoksalnu težnju da je vlast trebalo da iznosi neproverene podatke i time izazove opštu pometnju i paniku među građanima. Ali ovo je upravo ono što je Bratstvo činilo sve vreme na internetu, ne želeći sebi to da prizna nego autoprojektujući na drugog (Oca), ubeđeno da ovaj krije nekakvu „pravu istinu“ od javnosti. To je u emisiji Bulevar na TV B92 praktično potvrdila i novinarka iz Obrenovca Daliborka Delibašić, tumačeći upozorenje nadležnih da ne širi dezinformacije i ne prenosi sve što čuje i što ne može da proveri kao pretnju po sebe i svoju porodicu, posebno apostrofirajući da se nada da će se „jednog dana saznati šta se stvarno desilo u Obrenovcu“.

Momenat na kom se to još bolje moglo videti desio se onda kada je na tviteru lansirana vest da su radio-amateri „isključeni iz etra“. Ovu dezinformaciju najpre je 19. maja preneo B92, koji je vest brzo povukao, ali se ista zadržala na Telekomovom informativnom portalu Mondo odakle su je prenosili ostali mediji kao i novinarska udruženja. Uprkos tome što se u istoj vesti nalazio i podatak da je radio-veza ustupljena Gorskoj službi u Obrenovcu, metež na društvenim mrežama, kojem je doprinela i estradna umetnica Bojana Maljević, podigao se samo zahvaljujući nekolicini radio-amatera koji nisu bili sasvim upućeni šta se tačno desilo i zbog čega. Tako su se pojavile rečenice poput „Ubi nas prejaka reč!“ ili „Neprijatelji smo, smetamo im“, a asocijacija je jasna: nešto treba da se sakrije od građana, neko nam radi iza leđa i pokušava da nas spreči da nešto saznamo, radimo nešto što nije u njihovom cilju, itd, te baš ovakav kôd predstavlja ulaznicu za grupu i autodetekciju da je neko „naš“. To što je sutradan Živojin Petrović iz Saveza radio-amatera demantovao vest i objasnio da oni nisu ni bili u sastavu Republičkog štaba za vanredne situacije, te da zato ne mogu ni biti izbačeni, više ništa nije značilo.

U tom grupnom ponavljanju i insistiranju za intrigom i senzacijom, za onim što bi potvrdilo sve sumnje da je ono što se već sluti istinito (a s obzirom na to da se ne zna ni šta je tačno, može da bude nezamislivo veliko), upravo tu obitava lakanovski užitak za ego. 'Ubi nas prejaka reč!', nisam li jedva čekao tako nešto da kažem, bez obzira što pojma nemam šta se tačno dešava? Nije li u tom momentu ego beznadežno uteran u čin kratkog spoja koji je istovremeno i prečica do njegove ultimativne narcisoidne satisfakcije, uračunavajući unapred da se obraća imaginarnoj zajednici istomišljenika koja će na tu jednu kodnu rečenicu kao po komandi da zapeni u isti glas? Ne pruža li baš to ono gorivo za poletno, ali umišljeno čojstvo i junaštvo ljudi koji danas ne gledaju TV, ne veruju konvencionalnim medijskim tokovima i informišu se uglavnom tamo gde ih zid fejsbuka nanese? Ne sadrži li se u svakoj panici, paradoksalno, nešto od tog neodoljivog užitka koji tako velikodušno može da dâ samo grupa?

Pogon u čijoj je intenciji nešto nepoznato, nekakva velika skrivena tajna (odsutni označitelj) augmentira moć neprijatelja i pravi od Oca figuru koja je strašnija nego što to realno jeste, što daje pokriće za još veći strah i bes. U tom predeterminiranom ključu ispisivane su i tretirane poruke mnogih građana sa ugroženih područja, da bi njihov revolt zatim bio prenet na opskurne sajtove koji samo imitiraju formu medija, te stoga formalno-pravno nemaju nikakvu obavezu ni da poštuju novinarske kodekse i standarde. Tako je, umesto da se iz alternativnih sredstava za informisanje odbacuju dezinformacije, a objavljuju samo proverljivi podaci, urađeno suprotno – tendenciozno je prenošena upravo ona neproverljiva, fantazmatska egzotika koja rasplamsava maštu, širi paniku, mržnju i bes, da bi se, budući da se sad smešta u kvazi-informativno okruženje sajta, sama po sebi nametnula kao informacija. To su ponajviše činili uzajamno bratski blog-sajtovi kao što su Teleprompter, Tabloid, Tarzanija, Srbi na okup, Srbin.info, Fejsbuk Reporter, Vaseljenska, Koreni, Srbska akcija, Borba za veru, Srbijadanas.net i drugi, uglavnom ekstremno desno orijentisani, vulgarni šund.

Ovaj divlji kartel, sa prilično ograničenim udelom protoka na serveru, nestabilne, redundantne i slabo optimizovane veb-arhitekture, uzajamno razmenjuje priloge i deli ih na društvenim mrežama u cilju što veće rasprostranjenosti i sticanja sinergije, koja, po uticaju, treba da parira zvaničnim medijskim tokovima. Ipak, nijedan od ovih sajtova ne može se pronaći u registru javnih glasila, izuzev Tabloida, dok se za većinu ne zna ni ko je odgovorno lice koje ih uređuje. Pitanje od milion dolara zato glasi: kako pokrenuti sudski postupak protiv takvih sajtova, koga poimence tužiti i na kojoj adresi, a najvažnije, po kom osnovu kada prema članu 30. stav 2. nisu ni obuhvaćeni kaznenim odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima?

Samo neke od najuticajnijih dezinformacija bile su o tome kako Obrenovcem pluta na hiljade tela, kako su ljudi postradali zbog strujnog udara, kako se ubijaju domaće životinje i kućni ljubimci, kako su životinje ostavljene da uginu, kako se leševi tovare u hladnjačama i upućuju na spaljivanje u visokim pećima, kako se leševi zakopavaju u zemlju, kako su brane dignute u vazduh sa namerom da se potopi stanovništvo, kako je Obrenovac potopljen da bi se spasio Beograd, kako su dirigovano poplavljivana samo ona mesta u kojima na vlasti nije Srpska napredna stranka, da su žandarmerija i policija pljačkali napuštene kuće, da voda u Beogradu nije za piće, da voda u čitavoj Srbiji nije za piće, da preti nestašica vode u celoj zemlji, itd.

Sajt Srbijadanas.net smišljao je bezočne teorije zavere da je Obrenovac žrtvovan za proviziju gde se, između ostalog, dižu u vazduh nasipi na Kolubari kako bi se spasio TENT A i B koji sa Kolubarom geografski nikakve veze nemaju. „Mrtvi su se skupljali i skupljaju u jednu napuštenu kasarnu odakle se kamionima i hladnjačama razvoze po beogradskim grobljima“, piše neko potpisan kao „Taliban“ i nastavlja: „Izvor iz žandarmerije kaže da je bilo između 1300 i 1700 žrtvi uključujući i cigane.“ Drugi, pak, potpisan kao „Golub“ govori o „tonama mrtve stoke i drugih životinja“. Novinarka potpisana kao Sanela Jovanović napisala je da vojna policija majke sa decom tretira kao stoku i da su ih držali „iza konopca kao krave“, dok je tekst pod nazivom „Ko to tamo laže, Vučiću?“ u međuvremenu obrisan usled usiljene količine laži, vulgarnosti i nekonzistentnosti. Zanimljivo je to da su na svim ovim sajtovima jedine reči hvale upućivane ruskim spasiocima i Rusima uopšte. Zato Milovan Brkić u Tabloidu piše: „Rusima je, očito, bilo jasno da je iz neke američke zločinačke 'laboratorije' napravljen ovaj ubitačni ciklon i da je smišljeno centriran iznad Srbije i Republike Srpske (sa okolinom).“

U lice najobičnijoj gluposti

Čemu su doprinela ovakva opskurna veb-mesta kada je reč o distribuciji dezinformacija? Kreirane na fejsbuku i tviteru od strane onih koji su se predstavljali kao korisnici tih mreža u blizini poplavnih područja, dezinformacije su tako postale dostupne i onima koji su geografski udaljeni i nisu u situaciji da ispitaju verodostojnost podataka. Sve do stupnja dok se ne umeša kartel kvazi-informativnih sajtova, privatnih blogova, foruma, a zatim i zvaničnih blogova nekih od registrovanih medija, krug dezinformacija ostaje u domenu aritmetičke progresije na društvenim mrežama.

Intervencijom te neformalne i sosirovski arbitrarne grupe – a to znači da joj nije nužno prethodio predumišljaj ili orkestracija sa neke više instance – aritmetičku progresiju smenjuje geometrijska, jer tada svako veb-mesto sa zakupljenim domenom deli dezinformaciju u formi svoga priloga unutar kojeg se već nalazi prethodno uzajamno deljeni bazični post. Nakon toga sledi aktivnost novog talasa korisnika koji, pored toga što su već delili neposredni sadržaj na relaciji pojedinac-pojedinac, ovoga puta čine to sa prilozima sa divljih sajtova, na kojima je svaki do tada autonoman post dobio svoje kvazi-novinarsko, manipulativno ruho. Začinjen vulgarnošću i besom, takav prilog prihvata se sa velikim odobravanjem i bez ikakve distance. Na taj način su šireni mržnja i bes među ljudima na internetu, u čijem temelju nije ništa drugo do pokušaj potiskivanja panike.

Budući da je kiša na teritoriji gotovo čitave zemlje padala bez prestanka u periodu između utorka 13. maja i subote 17. maja, da su proglašene vanredne situacije, da su se mediji većinom bavili samo temom poplava i da je broj korisnika gladnih nezvaničnih pikanterija u tom i nakon tog perioda bio enorman, stvarano je povremeno zagušenje u internet saobraćaju upravo u tim uskim grlima – na neformalnim sajtovima i blogovima koji po hosting ugovoru nisu predviđeni da izdrže toliku gustinu saobraćaja u jedinici vremena. To ujedno znači da osnivači takvih sajtova nisu previše želeli da ulažu u stabilnost i bezbednost platformi zakupljivanjem sopstvenog (virtualnog) servera. Kada do takvih situacija dođe, provajder obično obaveštava svog klijenta o prekoračenju zakupljenog udela na serveru i preduzima mere privremenog gašenja sajta, ili pak predlaže korisniku da on to učini, kako ne bi ugrozio udele drugih klijenata na istom serveru. Upravo ovo se desilo sajtovima Teleprompter i Drugastrana.net.

U središtu sive zone informisanja, Teleprompter, šund sajt čija se redakcija sastoji od jednog jedinog člana – Danila Redžepovića, do skora finansiran od strane tragično nastradalog biznismena Tomislava Đorđevića, lažno se predstavljajući kao „društveno-politički online magazin“, klimaks čitanosti dostigao je pamfletističkim uratcima „Apel: Vučić da prestane sa patetikom i samosažaljevanjem!“ objavljenim 17. maja i „Narod ogorčen: Napadaju i psuju ministre!“ objavljenim 19. maja. Ovi tekstovi su nakon izvesnog vremena postali nedostupni kao i čitav sajt na kojem su se nalazili. Oba teksta, kao i bezmalo svi u okviru navedenog kartela, na sve moguće načine bave se huškanjem građana protiv aktuelne vlasti, ne birajući sredstva i bez izuzetka rezultirajući neukusnim potcenjivanjem čitalaštva. Takvi sadržaji redovno krše profesionalne standarde u novinarstvu, kojeg na sličnim sajtovima nema ni u tragovima jer su u pitanju samo lični blogovi maskirani u nekakva javna glasila.

Dana 23. maja, Teleprompter nemušto pokušava da objasni šta se u međuvremenu dešavalo sa sajtom. Najpre se tvrdi da su razlozi nedostupnosti sajta tehničke prirode i da je primljeno pismo američke hosting kompanije „Bluhost“ koja je obavestila svog klijenta da je prekršio uslove korišćenja oduzimajući drugim klijentima neophodne resurse. Redžepović je to neprecizno interpretirao kao problem sa „bazom podataka“, aludirajući da je stvar u internoj prirodi samog sajta, kako bi se ispostavilo da hosting kompanija iznosi lažnu informaciju. U cilju daljeg dezinformisanja i obmanjivanja javnosti uključilo se i istureno odeljenje Šer fondacije pod nazivom „Šer difens“ (Đorđe Krivokapić) kako bi, naime, potvrdilo da je sa arhitekturom sajta Teleprompter sve u redu i da unutar njega nema ozbiljnih bagova.

Međutim, sve ovo se radilo samo da bi se skrenula pažnja sa činjenice da je Teleprompter u „Bluhostu“ zakupio najjeftiniju uslugu, a to znači nalog za tzv. deljeni hosting, zbog čega je privremeno ili permanentno bio deaktiviran, u zavisnosti već od zadatih pravila kompanije o uslovima korišćenja. Usluga deljenog hostinga jedina je usluga u okviru firme „Bluhost“, za razliku od virtuelnog privatnog servera (VPS) i posvećenog servera, koja podrazumeva da je na istom serveru smešteno više klijenata koji jedni drugima mogu da ugroze resurse na način na koji se to ovde desilo. Problem je najzad rešen tajkunskom finansijskom injekcijom – prelaskom Telepromptera na novi server kod domaćeg provajdera (EUnet).

Sličnu sudbinu doživeo je i lični blog Nenada Milosavljevića, člana redakcije Njuz.net, sajta na kom, baš kao i u TV emisiji „24 minuta“ koju ta redakcija producira zajedno sa Zoranom Kesićem, politički sadžaj više nije u funkciji stvaranja humora, već se, obrnuto, humor sveo isključivo na sredstvo za emitovanje suptilnih političkih poruka, i tako preigravanjem postao čista zloupotreba. Milosavljević se ipak u svom tekstu od 18. maja „Državo, ne bismo te više zadržavali“ (koji i dalje predstavlja poslednju aktivnost na ovom blogu) nije služio humorom, niti ironijom, već je po uzoru na Redžepovića sastavio pamflet namenjen proletarijatu u kom je, da bi još više razgalio mržnju i bes, preneo jedan od dezinformativnih postova sa sajta Srbijadanas.net, i on najavljujući čitaocima da će istina iz Obrenovca tek izaći na videlo.

Usled velikog broja deljenja ovog teksta na društvenim mrežama, pristup blogu postao je otežan, a dan kasnije Milosavljević je na tviteru napisao da je sajt morao sam da isključi – „da ne bi ugrozio druge sajtove na serveru“. Ovaj poslednji deo svedoči da je i ovde reč o deljenom hostingu, iako, baš kao ni žučno uznemireni Redžepović, ni Milosavljević nije oklevao da iznenadnu prekomernu posećenost svog sajta proglasi napadom koji ni manje ni više vrši sama vlast! Na taj način postaje jasno da u domenima grupne psihologije preuveličavanje moći Oca služi ujedno i za to da se prida prevelika važnost članovima same grupe (indukovani narcizam), budući da im se ovaj direktno suprotstavio „obarajući sajtove“ i time pokazao da njihove aktivnosti mogu i te kako ozbiljno da mu naruše opstanak. Ipak, neverovatan je broj onih koji su bez rezerve poverovali u ovo i potpuno smetnuli s uma da je priroda ovakvog stava sasvim fantazmatska ('predlažemo im da nastave da nam ruše sajtove, jer izazivaju još veći kontraefekat i čitanost naših tekstova!').

Za razliku od prva dva, treći slučaj koji će biti iskorišten u svrhu političke manipulacije nije vezan ni za kakve probleme sa hostovanjem. Na još jednom slabo zaštićenom blogu pod nazivom Libreto, Novica Milić, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, takođe je dao svoj doprinos širenju mržnje i besa koji je naknadno objasnio eufemizmom da je svojim tekstom „pogodio raspoloženje jednog malog dela Srbije“. U beletrističnom uratku „Ja, AV, podnosim ostavku“ od 22. maja posrnuli profesor izneo je, poput Milosavljevića, niz dezinformacija i time ostavio pisani trag o neupućenosti i opskurnom poreklu podataka kojima se služio, prihvatajući ih zdravo za gotovo. Svoje prave porive pisanja Milić je ipak otkrio tek u zaključku teksta, kada postaje jasno da svoj lični problem – neprežaljeno nezadovoljstvo zbog činjenice što je na mesto premijera Srbije dospeo nekadašnji vinovnik nacionalističke velikosrpske politike – podjednako neuspešno kao i Bojan Pajtić, pokušava da nametne kao breme kojem treba da robuju svi građani Srbije.

Dezinformativna tragikomedija, međutim, tek nastupa. Sutradan, 23. maja ujutru, Dragan Todorović, novinar Vremena i ubedljivo najvulgarniji i najprimitivniji autor na tadašnjoj blog sekciji tabloida Blic, čiji je „narodski stil“ činio isti narod gorim nego što uistinu jeste, postavio je na taj blog tekst sa Libreta kao svoj, bez ikakve naznake da je njegov pravi autor Novica Milić, čime ga je bukvalno ukrao. Istog dana, na naslovnici Blica pojavljuje se obaveštenje redakcije veb-izdanja tog lista koja se unapred izvinjava čitaocima zbog mogućih tehničkih problema usled radova na sajtu. Ovo u argumentaciji očigledno potpuno promiče Todoroviću koji će kasnije, aludirajući na pritiske vlasti, izjavljivati kako mu je tekst odnela „babaroga“. Nakon nekoliko časova, saopštenje redakcije nestaje sa interneta, zajedno sa njim i tekst koji je Todorović ukrao od Milića, a vrlo brzo i kompletna sekcija Blicovog bloga.

Navodno neobavešteni Todorović odmah preko fejsbuka obaveštava NUNS – udruženje koje, umesto da pomaže sve građane nastradale u poplavama, sa zakašnjenjem od desetak dana organizuje prikupljanje pomoći isključivo za svoje članove u ugroženim područjima. NUNS na čelu sa Vukašinom Obradovićem brzo sastavlja saopštenje u kojem proglašava da Srbijom vlada medijsko jednoumlje i istovremeno aktivira jedan od svojih fantomskih veb-projekata Glasno.org da prenese isti tekst sa Libreta, ovoga puta sa prednaslovom „Cenzurisani tekst sa bloga Dragana Todorovića“ i, napokon, referencom na Milića. Slično čini i Srećko Šekeljić na blogu B92, lice koje je, pored Šer fondacije, najviše zaslužno za alarmiranje Dunje Mijatović iz OEBS-a. Saosnivač bloga Balkanist, čija je uloga bila da pojedincima iz civilnog sektora zemalja Evropske unije prosleđuje razne medijske podmetačine prevedene na engleski jezik, svoje kontakte ostvario je radeći u kabinetu bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Isto veče, dvojica blogera, Aleksandar Sekulić i Dario Hajrić, koriste trenutak i sastavljaju peticiju pod nazivom „U lice cenzuri“, objedinjujući tri pomenuta slučaja – Teleprompter, Drugastrana.net i tekst koji je Todorović ukrao, iako su sporni tekstovi na sajtovima Teleprompter i Drugastrana.net već uveliko ponovo bili dostupni. Da bi lista ispala što duža, ispunjavaju je kako blogovi, razne organizacije, tako i pojedinci imenom i prezimenom, od čega veliki broj blogova nije ni postojao pre 23. maja. Milosavljević i Redžepović zatim potpisuju peticiju, a ovaj zadnji baca se na produkciju teksta „Vučićev CV: Cenzura kao uža specijalnost“ u kojem „tehnički problem“ iz prepodnevnog obaveštenja, kao i ostali slični slučajevi, ekspresno postaju nesporni primeri cenzure. U proglasu, koji deluje kao da ga je pisao Redžepović lično, između ostalog, bez ikakvog osnova stoji: „Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.“

Dan kasnije peticiju prenosi i afirmiše sajt Peščanik, a potom i NUNS i NDNV čime dezinformacije, u međuvremenu prevedene kao informacije, konačno počinju da se institucionalizuju i uključuju u zvanične medijske tokove. Iako se postovi koji su širili paniku neće direktno naći u glasilima, vesti će se odnositi na „oborene sajtove“ i tekstove koji su puni takvih sadržaja, te su na taj način sirove dezinformacije sa društvenih mreža, čije bi direktno prenošenje kršilo kodeks novinara, ipak popularizovane indirektno. Pitanja sadržaja, utemeljenosti, kao ni ostalih standarda koji bi trebalo da budu obavezujući uopšte neće biti tema, već samo to da su neki sajtovi „obarani“. Upravo tu počinje punom parom u praksi da se sprovodi stihijska, grupna i narcisoidna cenzura od strane onih koji zagovaraju tezu da cenzuru sprovodi vlast. U uslovima takve hajke, naknadno ograđivanje nesrećnog profesora sa Singidunuma, koji je u međuvremenu delimično došao k sebi, ne verujući svojim očima u kakvoj se kampanji iznenada našao, ostalo je sasvim u senci.

Dok se vesti o „obaranju sajtova“ institucionalizuju i šire, redakcija Blica na čelu sa Veselinom Simonovićem upadljivo ćuti i ne oglašava se bilo kakvim saopštenjem kojim bi nedvosmisleno otklonila nedoumice u vezi nestanka blog sekcije, čime pasivno postaje saučesnik u proizvođenju intrige, nemajući ništa protiv razvoja situacije koju umesto nje vode neki drugi. U tom smislu, indikativan je način na koji je uredništvo tog lista plasiralo vest o pokrenutoj peticiji, propuštajući da pomene svoju umešanost u čitavoj kampanji. Simonović neće naći za shodno da reaguje ni kada instruisana Dunja Mijatović, predsednica autonomnog tela zaduženog za slobodu medija u okviru OEBS-a, iz Stokholma bude apelovala na vlasti u Srbiji da „prestanu da se mešaju u rad onlajn medija“, ne znajući ni toliko da ni Teleprompter niti Drugastrana.net zakonski uopšte nemaju status medija.

Tek nakon pisma premijera Vučića u kojem se traži objašnjenje i izvinjenje zbog iznošenja neosnovanih optužbi, Ringier Aksel Springer, kompanija u čijem se vlasništvu nalazi Blic, šalje dopis OEBS-u, kao i na još nekoliko međunarodnih adresa, u kojem objašnjava da Vlada Srbije nema nikakve veze sa ukidanjem blog sekcije. Istovremeno, to pitanje u domaćoj javnosti ostaje i dalje da lebdi u vazduhu, budući da se kompanija tim povodom građanima Srbije nijednom zvanično nije oglasila. Uredništvo Blica je, štaviše, izbegavalo da se izjasni o ovoj temi ne bi li zadržalo crv sumnje i tako dalo zaleđe svakome ko i dalje želi da veruje da vlast stoji iza svega, pa je u poslednjem trenutku otkazalo učešće u emisiji „Teška reč“ emitovanoj 1. juna na TV Pink u kojoj je trebalo da razjasni čitav slučaj.

Jedan od razloga zbog čega je ovo pitanje do dan-danas ostalo nerazjašnjeno mogle bi biti tužbe i žalbe koje redovno pristižu na adresu ovog tabloida i pretežno kriju od javnosti. Veoma je verovatno da je, upravo zahvaljujući autorima kakav je Dragan Todorović, kompanija Ringier Aksel Springer procenila da je blog Blica najslabija karika, s obzirom na to da, prema Zakonu o medijima i informisanju, blog u čijem je vlasništvu registrovani medij podleže svakom obliku kažnjavanja kojem podleže i taj medij, što je suprotno od tretmana ličnog bloga. Ostaje i činjenica da nijedan od autora nekadašnjeg Blic bloga, pa ni Dragan Todorović, nije potpisao peticiju „U lice cenzuri“, koja se u međuvremenu pretvorila u uličnu, cirkusantsku selfi-kolekciju Vladimira Pavićevića, Ratka Femića i mnogih drugih koji su, slikajući se sa komadom A4 papira, bili uvereni da se bore protiv cenzure. Za ovu medijsku prevaru, najveću i ujedno najbizarniju u poslednjih nekoliko godina, nijedan od prominentnijih aktera još uvek nije odgovarao.

Pored navedene, na društvenim mrežama puštena je bila u opticaj još jedna, manje poznatija peticija – za smenu gradonačelnika Beograda Siniše Malog zbog apela koji je 16. maja u 13h uputio stanovnicima Obrenovca da bez preke potrebe ne napuštaju svoje domove. U peticiji se tvrdi da se konkretna odgovornost gradonačelnika sastoji u tome „što nije naredio da se građani Obrenovca evakuišu 8-24h pre udarnog poplavnog talasa“. Usled nerazumevanja procedura u vanrednim situacijama, kao i zbog nedovoljne obaveštenosti, nekanalisanog besa i mržnje, apel Malog protumačen je kao još jedan primer konfuzije i neorganizovanosti vlasti koji su koristili novinari poput Branke Trivić za Radio Slobodnu Evropu, Ratka Femića za Novi magazin i Al Džaziru Balkans, Nemanje Rujevića za Dojče Vele, Milice Jovanović za Peščanik i drugih. Kao posebno dezinformativan dokazao se portal Nova srpska politička misao koji 20. maja lansira prilog u kojem se podvlači da je apel Malog upućen „neposredno pred katastrofalan talas koji je poplavio grad“, insinuirajući da je broj žrtava mogao biti manji da nije bilo spornog apela.

Vanredna situacija u Obrenovcu proglašena je 14. maja, od kada na lokalnoj televiziji idu stalni kajroni da se građani evakuišu, dakle, dva dana pre nego što je reka Kolubara probila valjevski put 16. maja u 3h i prodrla u naseljena mesta i sam grad u 5:30h ujutro. Tada se oglašavaju i prve sirene za uzbunu, a od istog časa evakuacija postaje mandatorna i sprovode je nadležni državni organi, tj. opštinski štab za vanredne situacije, zajedno sa republičkim. Do 13h, kada je gradonačelnik uputio apel, voda na pojedinim naseljenim mestima već dostiže visinu i do tri metra, što je nova situacija u kojoj svako evakuisanje na sopstvenu odgovornost neminovno prouzrokuje još veći broj žrtava. Snimak koji je javno dostupan dokumentuje šta je Mali tačno rekao: „Molio bih sve građane Obrenovca da bez preke potrebe ne izlaze iz domova ukoliko za to ne dobiju instrukcije od nadležnih organa.“ Dodatni poplavni talas katastrofalnih razmera biće prouzrokovan pucanjem brane kod Velikog polja oko 16h istog dana, kada je prisilna evakuacija već uveliko u toku. Takva vrsta evakuacije u samom gradu, sa jedne strane, nije mogla stupiti na snagu pre saznanja o nastupanju neposredne opasnosti – budući da je voda koja je probila nasipe kod Grebače i Jozića Kolibe u drugoj polovini dana 15. maja poplavila samo periferiju – a sa druge, pak, zbog nepostojećih resursa kojim bi se uspešno izvela mandatorna preventivna evakuacija grada reda veličine kakav je Obrenovac.

Hapšenja, napokon!

Faza institucionalizacije dezinformacija nezamisliva je bez saučestvovanja i logističke podrške određenih institucija u toj kampanji. Na prvom mestu činila je to Šer fondacija sa svojim dobro poznatim dvostrukim aršinima u pogledu slobode izražavanja i odgovornosti za napisanu reč na internetu. Uzevši u zaštitu sajtove i korisnike koji su od sebe pravili žrtvu nemilosrdnih napada režima, pa čak i Teleprompter zbog kojeg se Šer difens decembra 2013. godine žalio Savetu za štampu upravo povodom dezinformacija koje plasira, ovo telo oglasiće se 28. maja manipulativnim izveštajem pod nazivom „Internet sve pamti“ sa ciljem da povodom pobrojanih događaja domaćoj i stranoj javnosti situaciju sa pravima na slobodu izražavanja u Srbiji predstavi kao katastrofalnu.

U upinjanju da se i najmanje sumnjiv slučaj obuhvati i spočita vlasti, Šer difens je, između ostalog, uz izraženu upotrebu eufemizama koja izbija iz čitavog teksta, izbegavajući da stvari nazove pravim imenima, optužio i servis Poplave.rs da je pokušao da sakrije „informacije od javnog značaja“ i uklonio „izveštaje građana“ sa poplavljenih područja. Zbog takve laži, već sledeći dan usledio je demanti spomenutog servisa, koji je objavljen uz još jedan eufemizam – u cilju podsticanja „debate“ (!). „Zbog velikog obima posla koje je tim poplave.rs imao tih dana, a koji se tiču pomoći ugroženima, odlučeno je da se od daljeg objavljivanja izveštaja građana odustane, a zbog mogućih zloupotreba. Nažalost, nismo imali vremena, kao ni ljudstva niti raspoloživih sredstava da svaku priču detaljno proverimo, kako to nalažu etički kodeksi, i zbog toga smo se odlučili da od ovog dela informativnog servisa odustanemo. Napominjemo da nije bila u pitanju nikakva cenzura, niti autocenzura, niti smo dobili pretnje s bilo koje strane“, navodi se u demantiju. Pitanje o verodostojnosti informacija i etičkim kodeksima u ovom slučaju, dakle, uopšte nije ni dopiralo do glava vodećih u Šer fondaciji.

Zaštitnik građana Saša Janković takođe je udario svoj pečat na odbranu dezinformacija u eufemističnom tonu sa svojom naširoko citiranom izjavom: „Svako ima slobodu da bude kritičan, da bude 'kritizer', da bude optimista i pesimista, da veruje ili ne veruje, da podržava ili osporava, da nipodaštava, veliča ili bude ravnodušan, da ćuti ili govori i da stavove i ideje slobodno i javno traži, prima, daje, razmenjuje i širi.“ Kakve veze navodno tovarenje hiljade leševa u hladnjače i njihovo spaljivanje u visokim pećima ima sa „stavovima“, „idejama“ ili „kritičkim mišljenjem“, ombudsman, međutim, nije umeo da objasni, baš kao što to nije umela ni neponovljiva pravnica Vesna Rakić-Vodinelić u Našim novinama, a ni novinar Danasa Bojan Cvejić kojeg su Jankovićeve reči inspirisale da za NUNS-ov bilten br. 70 obelodani svoje otkriće da je „cenzura ustavom zabranjena“. Istu misteriju nije uspeo da razjasni ni Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, kao ni Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom, organizacije koja je u dnevnopolitičkom vrtlogu definitivno izgubila svaki dodir sa standardima koje je svojevremeno postavila Biljana Kovačević-Vučo.

Sva ova lica bili su zagovornici širenja panike od strane vlasti sve dok pripadnici unutrašnjih poslova nisu počeli da privode počinioce krivičnih dela na osnovu člana 343. Krivičnog zakonika o izazivanju panike i nereda, tj. zbog onog što je Šer difens nazvao „izveštajima sa lica mesta“, kada su se preokrenula za stoosamdeset stepeni, negirajući svoje ranije tvrdnje i smatrajući kako sve to najpre tek treba dokazati.

I povodom ovoga je Šer difens obmanuo javnost demonstrirajući elementarno nepoznavanje pojmova definisanih članovima 29. i 30. Zakona o javnom informisanju i medijima. Krivokapić je izjednačio pojam javnog glasila, tj. medija sa pojmom sredstava javnog informisanja, da bi zaključio kako blogovi, fejsbuk profili i tviter nalozi ne spadaju u potonja, pa tako moraju biti izuzeti od kažnjavanja. Zakon, čiji sam naziv već obara takvu tezu, međutim, ne tvrdi to: mediji su samo jedno od sredstava javnog obaveštavanja koji se razlikuju po tome što su deo registra javnih glasila (budućeg registra medija), pa tako društvene mreže i blogovi ne spadaju u medije, ali svakako potpadaju pod sredstva javnog informisanja (član 30. stav 2.), koja imaju šire značenje od medija. U stavu 2. člana 343. Krivičnog zakonika upravo zbog toga jasno stoji da kazna zatvora od šest meseci do pet godina sledi svima onima koji su učestvovali u izazivanju panike i nereda „putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu“. Novinarka Jovana Gligorijević u nedeljniku Vreme otišla je korak dalje, slavodobitno pišući kako „srpsko zakonodavstvo ne prepoznaje 'širenje panike' od strane pojedinaca ni kao prekršaj ni kao krivično delo“. U domenu svojih manipulativnih kapaciteta, dotična je u istom tekstu, pak, za „obaranje sajtova“ univerzalno optužila „botove“.

Izjave Saše Jankovića i Rodoljuba Šabića svedočile su ponajviše o nemoralu i inherentnoj nelojalnosti javnom interesu ovih „nezavisnih“ državnih službenika koji su, ispostaviće se, sve vreme testirali svoj ucenjivački potencijal povodom jedne sasvim druge, nadolazeće teme – mera štednje i racionalizacije u državnim službama koju sprovodi Vlada Srbije. Suočeni sa mogućnošću da im se umanje basnoslovno visoke zarade, redukuje korišćenje službenih vozila i smanji broj saradnika, ovi službenici žalili su se u ime očuvanja „institucija ljudskih prava“, odnosno samih sebe, istovremeno bacajući otrovne strele u vidu izjava „ne prepoznajemo paniku koju je videlo tužilaštvo“ ili prostije „panike nije bilo“, kao što, verovatno, za njih nije bilo ni prizora histerične kupovine, redova i praznih rafova flaširane vode u prodavnicama širom zemlje. Posebno je licemerno bilo to kako se Šabić sakrio iza medijske kampanje prilikom odgovora na pervertirano pitanje novinarke Danasa, da li zahtevi za racionalizacijom njegove službe dolaze zbog njegovih nedavnih izjava o cenzuri, kada je rekao da se ne bavi takvim spekulacijama, ali da to svakako nije dobro, pošto je to upravo tako kako novinarka sugeriše „nemali broj građana doživeo“(!).

Pod geslom zakonski neutemeljenih tvrdnji Dunje Mijatović da „hapšenje pojedinaca zbog blogova, komentara ili drugih oblika pisanja nije prihvatljivo“, opskurno društvo sve samih inspiratora, pomagača i učesnika manipulacije „U lice cenzuri“ okupilo se 10. juna u Domu omladine Beograda i održalo skup komičnog naziva „Ako nema cenzure – šta je ovo?“, kojem su prisustvovali i Majkl Devenport, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Kirbi, ambasador Sjedinjenih Američkih Država, sa specijalnim gošćama Vesnom Pešić i Brankom Prpom. Cilj ovog „panela“ bio je još jedan pokušaj da se akcije hapšenja i privođenja lica zbog natpisa na internetu prikažu kao potezi autoritarne vlasti koji nisu u skladu sa zapadnim demokratskim tekovinama. Da, pak, i ovakva tvrdnja spada u čistu laž, svedoče hapšenja i kazne za dvojicu Britanaca osuđenih 2011. godine na četiri godine zatvora zbog toga što su podsticali građane na nerede preko društvene mreže fejsbuk.

Za sve to vreme, određeni medijski klanovi umreženi ličnim i interesnim vezama, od Peščanika do Telepromptera, od Svetlane Lukić do Danila Redžepovića, aktivno su radili na relativizovanju odgovornosti lica koji se sumnjiče za širenje panike tokom majskih poplava; počev od toga da im je NUNS nudio besplatne advokatske usluge, pa sve do članaka novinarke Željke Jevtić u Blicu od 30. i 31. maja, čiji je cilj bio da preko ispovesti uhapšenih, koji nisu ni slutili da zbog svojih dezinformacija mogu da odgovaraju, izazovu sažaljenje kod čitalaca i ovo krivično delo prikažu apsurdnim. U reaktualizovanju identične propagande ističe se ovih dana tzv. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, poznat po bliskim vezama sa bivšim šefom UKP Rodoljubom Milovićem i još uvek aktuelnim zamenikom javnog tužioca za organizovani kriminal Sašom Ivanićem. Tekstove CINS-a, čiji je direktor Branko Čečen, o ovoj temi prenose – još jednom – i Peščanik i Teleprompter, ali i sijaset neregistrovanih, divljih nunsovskih portala, kvazi-medija među kojima je i sajt Cenzolovka.

***

Vladavina demokratije i prava u jednakoj meri podrazumeva kako slobodu govora tako i odgovornost za napisanu ili izgovorenu reč – kako pravo svakoga da javno govori tako i da bude odgovoran zbog sadržaja koji iznosi. Sloboda govora bez odgovornosti ne sme postojati. Smernicama Evropske unije za slobodu izražavanja u onlajn i oflajn sferi utvrđeno je da ona mora imati podjednak tretman u obe sfere, što sa sobom povlači i podjednaku odgovornost i identične pravne mehanizme u slučajevima zloupotrebe te slobode. Jedna od tih zakonom definisanih zloupotreba tiče se upravo izazivanja panike i nereda.

Hapšenja pojedinaca i pozivanja na saslušanja predstavljaju prvi jasan, ali umnogome zakasneo i nedovoljan odgovor države na masivan dezinformativni rat koji je protiv nje pokrenuo značajan deo civilnog sektora. Ako je tokom devedesetih Milošević, između ostalog, vodio i ratove protiv civilnog društva, danas se ta situacija potpuno preokrenula – vlast biva napadana iz svih oružja, sa svih strana i tako rasponjena nije u stanju da se na vreme odbrani od dezinformacija koje se šire velikim brzinama svojstvenim društvenim mrežama. Kako drugačije objasniti to da su lažna glasila i opskurni sajtovi u jednom trenutku dobili toliko na značaju za međunarodnu zajednicu i Evropsku komisiju? Sa druge strane, kako je moguće da Vladina kancelarija za odnose sa medijima nema potrebu da reaguje pravovremeno i saopštenjima saseče svaku dezinformaciju pre nego što ona poprimi ovakve razmere? Zašto je svako razjašnjenje na kraju, kada je vrag već odneo šalu, prepušteno isključivo premijeru i da li to predstavlja efikasan institucionalni model odbrane od ovakvih napada? Zbog toga, ukoliko negde treba da bude reči o nepripremljenosti i dezorganizovanosti vlasti, onda je to upravo ovo polje – država mora unapred da prepozna društvene opasnosti, shvati nedozvoljene mehanizme napada svojih protivnika i dobro potkrepljenim argumentima predupredi štetu koju su u stanju da nanesu društvu.

Što se psihološkog, tačnije psihoanalitičkog stajališta tiče, u ovim napadima su zastupljena dva profila. Prvi tip je onaj koji se vodi Manonijevim principom 'znam vrlo dobro šta radim, ali bez obzira na to...' i tu je reč o iskusnijim akterima, dinosaurusima, specijalistima za cinizam i licemerstvo, „osmim putnicima“ koji simuliraju i reminisciraju svoje učešće u rijaliti šou „Survajver“ iz devedesetih, znajući i sami da za to nikakvog realnog pokrića više nemaju, osim zbog još ono malo novca što im za tu namenu dotiče od domaćih tajkuna i inertnih stranih donatora. Drugi tip je, zato, mnogo neposredniji i huserlovski centriran, gotovo sasvim u „samoj stvari“, bez zadrške spreman da po stoti put sagori kao topovsko meso u pro bono borbi za istinu i bitak. Ovaj soj liči na aktere iz serije „Otpisani“ koji se bori kao nekakav subverzivni pokret otpora, stoprocentno uveren od onih prvih da Srbijom 2014. godine ponovo gazi Hitlerova čizma. Podelu na ova dva tipa Vlada bi morala jasno da uoči, napravi razliku između jednih i drugih, podlog i zanesenog – i da odustane od transformacije i bliskosti sa podlim, a ovim drugima pruži šansu da uvide šta se „bez loših namera“ sve može proizvesti.

(e-novine, 15.12.2014.)