Negativno pozicioniranje medija prema inicijativi predsednika Republike Srbije o rešavanju kosovskog pitanja i unutrašnjem dijalogu (jun 2017 – oktobar 2018)

Apstrakt: U radu je predstavljena analiza koja treba da detektuje određene društvene devijacije i ponudi odgovor na pitanje kakvo javno mnjenje mediji formiraju kada je reč o temi od ključne važnosti za budućnost zemlje – pitanju Kosova. Takođe, analiza će pokušati da odgovori na pitanje u kojoj meri takvo pozicioniranje medija ometa izvorne ciljeve unutrašnjeg dijaloga i samim tim rešavanje kosovskog pitanja.

Ključne reči: Srbija, mediji, Kosovo, unutrašnji dijalog

1. Uvod – opšti deo

Ukoliko postavimo pitanje, da li postoji tema u srpskoj politici toliko relevantna i determinantna da od nje direktno ili indirektno mogu da zavise sve druge, tzv. pitanje svih pitanja, onda je to, bez sumnje, poslednjih gotovo dve decenije problem Kosova i Metohije. Iako na prvi pogled izgleda spolja nametnuto, pre svega iz razloga što podrazumeva određenu nelagodnost, pitanje odnosa prema Kosovu i Metohiji ujedno treba da odredi i definiciju državnosti Republike Srbije ili njenu konačnu institucionalizaciju i univerzalizaciju kao države sa jasnim granicama, kako bi kao pojam mogla biti precizno shvaćena bilo od onih koji je posmatraju van ili unutar domaće javnosti, a ne jednostrano i na različite načine u zavisnosti od ugla gledanja, kako je do sada bio slučaj. Sintagma koja se u našoj javnosti etablirala i koristi da bi najbolje označila ovako definisan cilj glasi – trajno rešenje.

Ono, međutim, ne podrazumeva odluku u vidu svršetka nakon kojeg bi svi procesi koji podrazumevaju takvo rešenje bili instantno okončani, već pre postavljanje okvira čijim su ustanovljavanjem procesi usmereni, dakle, trasirani ka tome da se u budućnosti do nekog vida svršetka (u javnosti okarakterisanog kao rešenje kojim nijedna od strana nije zadovoljna ili zarad kojeg obe strane moraju nešto da izgube, itd.) uopšte može doći. Ovakav koncept najzad bi garantovao da će se začarani krug nerešavanja problema (tzv. zamrznuti konflikt), u kojem Srbija najdirektnije perpetuira od okončanja rata na Kosovu 1999. godine, jednom moći prekinuti kao direktna posledica uspostavljanja ovog okvira, tj. da buduće generacije konačno neće morati da se bave istim pitanjima, ili pre istim modalitetima pitanja, kojima se mi bavimo danas.

Na ovaj način bi se, minimalizovano, mogla naznačiti logika inicijative rešavanja kosovskog problema, koju je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić zajedno sa Vladom Srbije, na čelu sa premijerkom Anom Brnabić, u užem smislu konkretizovao i pokrenuo sredinom 2017. godine. U širem smislu, pak, može se reći da ona, ili makar njeni primordijalni oblici, traju još od dolaska Srpske napredne stranke na vlast sredinom 2012. godine, preko potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. i nastavka dijaloga Beograda i Prištine u okviru Berlinskog procesa, odnosno evrointegracija. Ključna i najdelikatnija komponenta, međutim, bez koje nijedna od navedenih radnji ne bi mogla da dobije realno političko uporište niti primenu u stvarnosti, tiče se dimenzije kojom se ono što se nastoji učiniti predočava i objašnjava građanima Srbije radi pokušaja uspostavljanja opšteg značenja i konsenzusa u vezi sa javnim značajem onog što se radi i pokušava učiniti zarad tih istih građana.

Zbog toga napori čelnika vlasti, a pre svega predsednika Republike, da se domaća javnost takoreći ekscituje i osvesti da mora da participira u izboru sopstvene budućnosti i kvaliteta života za generacije koje dolaze, da je neophodno sada i ovde podići odgovornost koja će, za razliku od ranijih momenata u istoriji, počivati na realnim očekivanjima i racionalnim osnovama – deluju abnormalno, jer u Srbiji nikada do sada nisu bili realizovani sa naročitim uspehom. Taj okvir stalnog interpretiranja i neumornog reinterpretiranja, koji u stopu mora da prati prethodno opisani okvir rešavanja kosovskog pitanja i biti njegov deo kao svojevrsni postupak dešifrovanja ili dekodiranja problema bez kojeg nema ni njegovog rešavanja, nazvan je, pak – unutrašnji dijalog.

Unutrašnji dijalog možemo, dakle, definisati kao kapacitet, tj. kao realnu meru ostvarivosti uspeha u rešavanju kosovskog pitanja ili kao neku vrstu merača verovatnoće za postizanje trajnog rešenja između Beograda i Prištine. Bez podrške u domaćem društvu, koja nije ništa drugo nego forma razumevanja onog što po tom pitanju čini vlast, i u tom smislu identifikacije sa njenim naporima, uspeh na međunarodnom planu, tj. na planu iznalaženja rešenja sa kojim bi se složili ključni međunarodni subjekti, postaje nemoguć. Ovo znači da je kako za Beograd tako i za Prištinu nemoguće usvajanje ma kakvog okvira koji ne bi mogao adekvatno da se objasni stanovništvu. Za primer u skorašnjoj istoriji, Vlada Srbije od 2001. do 2003. godine, a posebice nakon proglašenja državne zajednice Srbija i Crna Gora, bila je identično orijentisana prema iznalaženju trajnog rešenja kosovskog problema, ali je, pokrenuvši takvu inicijativu, bez ključne komponente razumevanja u javnosti završila tragičnim političkim porazom. Iz straha da se takav ishod ne ponovi, nekoliko idućih garnitura vlasti nije se ni usuđivalo da pokuša da rešava pitanje svih pitanja, gurajući ga pod tepih ili još preciznije, predstavljajući građanstvu da takvo pitanje uopšte i ne postoji. Tek od sredine 2012. godine, sa rastućom natpolovičnom podrškom u biračkom telu, po prvi put se, makar kada je o Beogradu reč, stiču uslovi za realizaciju oba okvira: politička volja čelnika vlasti za trajnim rešenjem i rad na tome da ta volja svoju refleksiju, odnosno svoje pokriće dobije i u želji javnosti.

Od sredine 2017. godine, kada je neformalno iniciran u javnom diskursu, unutrašnji dijalog kao neizostavni pojavni oblik rešavanja kosovskog pitanja ciljano izaziva koheziju javnog mnjenja prema kojoj se sva politička pitanja na javnoj sceni Srbije svode, u krajnjem, na jedno jedino, što je prvi i osnovni uslov za ekscitaciju javnosti da tom problemu posveti alarmantnu pažnju. Na taj proces kohezije, čije konture nameću državnici-inicijatori, srpski mediji odgovorili su različitim pozicioniranjem koje u ovoj analizi shvatamo isključivo simptomatično. Pozicioniranje, u tom širokom smislu, znači nemogućnost medija da se na ovu sveopštu inicijativu ne odgovori na određeni način ili ne zauzme određeni stav, odnosno nemogućnost da se ona ignoriše, što je uslov koji nam je potreban da bismo način tog pozicioniranja shvatili kao svojevrstan odgovor vlastima koji na ovu inicijativu žele da upute mediji i time formiraju javno mnjenje.

Tu se, dakle, najjasnije uviđa distinkcija između poruke koju vlast želi direktno da pošalje građanima, sa jedne, i medijske obrade kojom se, uz interesna tumačenja, neminovno manipuliše porukama vlasti i u toj formi konačno ispostavlja konzumentima, sa druge strane. U tom kontekstu, na primer, treba razumeti nepoverenje prema medijima i kategorična nastojanja predsednika Srbije da se građanima, u vezi sa ovim, najčešće obrati putem konferencija za štampu koje se prenose uživo, a zatim i integralno repriziraju na što većem broju televizija, upravo kako bi se izbegle devijacije koje su posledica namerne ili nenamerne medijske obrade. Prvi zadatak ove analize je, zbog toga, da, na patosu ovako postavljene distinkcije, detektuje ona glavna iskrivljenja i, s obzirom na način na koji su se pozicionirali, determiniše kakvo javno mnjenje mediji formiraju kada je reč o temi od ključne važnosti za budućnost zemlje. Drugi zadatak biće da pokušamo da odgovorimo na pitanje u kojoj meri takvo pozicioniranje medija ometa izvorne ciljeve unutrašnjeg dijaloga i samim tim rešavanje kosovskog pitanja.

2. Medijski deo

Analiza je zasnovana na izdvajanju svih priloga koji u sebi sadrže ovako definisanu devijaciju, a koji u konačnom rezultuju negativnim odnosom prema inicijativi Predsednika i samim tim emituju negativnu poruku, te izazivaju ili potpomažu da se izazove negativno raspoloženje u javnosti prema modalitetima koji su predloženi za rešavanje kosovskog pitanja, kao i prema samom okviru unutrašnjeg dijaloga. Period koji pokriva analiza obuhvata početak juna 2017. godine, kada državni zvaničnici u javnosti prvi put naglašavaju potrebu za kohezijom političke scene oko ovog pitanja kao najrelevantnijeg, zaključno sa krajem oktobra 2018. godine, tj. reakcijama na ocenu Predsednika o tome kako je na njegovu inicijativu u proteklom periodu reagovala domaća javnost, što čini raspon od ukupno 17 meseci.

U metodologiji uzorkovanja pošlo se od pretpostavke da su prilozi koji su od najveće važnosti za ovu temu objavljivani najčešće u pisanoj formi, te da osnovni motivi za propagandu protiv Predsednikove inicijative dolaze iz štampanih i internet medija koje zatim, tako stečenim povodom, šire elektronski mediji, odnosno televizije u svojim programima, tj. emisijama. Kada je reč o štampanim novinama, razmatrani su sledeći mediji: Afera, Alo!, Blic, Danas, Ekspres, Informer, Kurir, Nedeljnik, NIN, Novi magazin, Pečat, Politika, Tabloid, Večernje novosti i Vreme. Što se tiče, pak, uzorka onih medija čiju delatnost ponajbolje ili isključivo reflektuju portali u njihovom vlasništvu, analizom su obuhvaćeni: Autonomija, Deutsche Welle, N1, Nova srpska politička misao, Peščanik i Radio Slobodna Evropa. Ukupan broj izdvojenih priloga za naznačeni period iz 21 medija prelazi cifru od 1.450.

Kriterijumom po kojem su izdvajani tekstovi sve vreme se u vidu ima pojmovna razlika između kritičkih i negativnih priloga, odnosno novinarstva uopšte, po kojoj kritički podrazumevaju one priloge koji u sebi sadrže crtu konstruktivizma, pisane dobronamernim i neostrašćenim tonom kakav od sebe pokušava da odbije svaku propagandu i političko svrstavanje, odnosno sve ono što upravo definiše negativne priloge. U grupu negativnih spadaju, međutim, i oni koji nisu nužno subjektivnog tona (stavovi), već i koji, formalno gledano, samo prenose informaciju koja ne ide u korist rešavanja kosovskog pitanja kako ga je predeterminisala vlast (npr. prilozi o izjavama najviših crkvenih velikodostojnika). Ovako širok, ali strogo postavljen kriterijum odabira priloga zahtevao je poseban napor tokom analiziranja naročito onih priloga iz čijeg se preloma, opreme, naslova ili lida na prvi pogled ne može ustanoviti u koju od ove dve grupe spadaju.

Budući da analiza ima za cilj da izdvoji negativne tekstove u najširem smislu reči, ali ne i kritičke, ako govorimo o autorskim kolumnama ili komentarima, ponekad se dešava da isti autori u zavisnosti od konkretnog priloga ispoljavaju negativan, a nekad kritički stav prema Predsednikovoj inicijativi ili pojedinim njenim segmentima (Boško Jakšić, Veselin Simonović, Mijat Lakićević, Čedomir Antić, Jelka Jovanović...), pa su neki njihovi tekstovi ušli u selekciju, dok drugi nisu, iako veliku većinu u odnosu na taj ipak predstavlja profil autora koji se o ovoj temi neprestano izjašnjava ili isključivo negativno ili isključivo pozitivno. Na osnovu ovakve raspodele sadržaja i gotovo zanemarljive količine borderline situacija, imajući u vidu da je tema Kosova i Metohije najproduktivnija politička determinanta (okosnica masovnog društvenog opredeljivanja), analiza usput pokazuje i da široko upotrebljavana, i uvek autoupućujuća, sintagma „mediji koji se kritički odnose prema vlasti“, a koja se najčešće koristi kako bi se domaćoj i stranoj javnosti ocrtale konture represivnog režima, predstavlja najčešće samo eufemizam za negativno delovanje prema vlasti, a istovremeno i prema sopstvenoj novinarskoj profesiji, jer podrazumeva neobjektivnost, političku opredeljenost, ostrašćenost, tendencioznu manipulaciju, a sve češće i neskrivene oblike omalovažavanja, vređanja, sadizma, bezobrazluka, pakosti i mržnje. To znači da svaki onaj ko u ovom kontekstu upotrebljava termin „kritički“, želi u najvećem broju slučajeva sebe i svoje delovanje da zamaskira, a zapravo da abolira, standardizuje i postavi za prihvatljivu normu sve ono što inače spada u domen negativnog i necivilizovanog javnog ophođenja. Mogli bismo, dakle, u tom smislu reći da realan broj onih aktivnih novinara za koje se danas javno ne zna kako su se tačno odredili prema vlasti ima limes u apsolutnoj nuli.

Da li će neki prilog biti izdvojen kao negativan, ne zavisi, međutim, samo od njegovog tekstualnog sadržaja, u striknom smislu reči, jer postoje prilozi koji postaju negativni tek pošto se, takoreći, medijski upakuju, najčešće tako da se iz njih izdvoji detalj podložan relativizaciji, dok ponekad čak i na način što se naslovom, opremom ili drugim novinarskim elementima (susednim prilogom uz koji je prelomljen u štampi) potpuno dodaje nešto što tekstom decidno nije ni rečeno, ili se interesno i parcijano iz njega zaključuje ili čak ni to. Moguće je, dakle, da autor-kolumnista ili pak intervjuisana ličnost, lice koje je dalo izjavu i time učestvuje u prilogu uopšte nema nameru niti korespondira sa tim kako prilog izgleda po njegovom objavljivanju. Zbog toga ova analiza izvodi klasifikaciju negativnog priloga samo na osnovu krajnje posledice, ne osvrćući se na eventualne namere ili slučajnosti kontributora, novinara ili čak urednika odgovornih za to kako prilog finalno izgleda, već isključivo uzima u obzir kakva se poruka šalje konzumentima i kakve konsekvence iz toga proizilaze po javno mnjenje.

Sve to objedinjeno, pitanja koji mediji i novinari koriste koja lica za proizvođenje sebi i svom čitalaštvu shodnih manipulacija i obmana, te zašto je jednim medijima nahodnija jedna, a drugima druga vrsta obrade, gde se one uzajamno preklapaju, a gde variraju i zbog čega, dovode nas do definicije pozicioniranja u užem smislu reči. Kako je tema rešavanja kosovskog pitanja i unutrašnjeg dijaloga usled napora predsednika Republike Aleksandra Vučića i Vlade Srbije premijerke Ane Brnabić ostavila traga na sve medije, to znači da njihovo pozicioniranje po ovom pitanju za nas predstavlja ujedno i najbolje mapiranje uloge određenog medija u kreiranju javnog mnjenja, mozaik aktuelne situacije u novinarskoj profesiji i njenog odnosa prema državi i društvu i po svakom drugom pitanju.

3. Rezultati

Analiza „Negativno pozicioniranje medija prema inicijativi predsednika Republike Srbije o rešavanju kosovskog pitanja i unutrašnjem dijalogu (jun 2017 – oktobar 2018)“ izvodi zaključke na osnovu dve vrste rezultata: kvantitativnih i kvalitativnih. Svi rezultati koji poreklo vode od brojeva izdvojenih negativnih priloga i njihove dalje obrade kroz poređenja i klasifikaciju medija formiraju numerički tip pozicioniranja i tiču se kvantitativne analize. Ono što, pak, ona nije u stanju da nam pokaže jesu osobine medija ponaosob, šta je ono što u, uslovno rečeno, metodološkom i interesnom smislu definiše njihovo delovanje, formiranje takvih priloga, i kako se po tim kriterijumima razlikuju jedan od drugog, po čemu su slični, a po čemu različiti. To objašnjavamo u odeljku kvalitativne analize.

3.1 Kvantitativna analiza

Budući da je analizom obuhvaćen period u trajanju od 17 meseci, taj interval izdeljen je na četiri kvartala, od kojih svaki obuhvata četiri meseca, osim poslednjeg u koji je morao biti ubačen dodatni mesec, dakle, pet meseci, i to: prvi kvartal (jun – septembar 2017), drugi kvartal (oktobar 2017 – januar 2018), treći kvartal (februar – maj 2018) i četvrti kvartal (jun – oktobar 2018). Periodično raščlanjivanje broja priloga omogućava nam da ustanovimo da li postoji nekakva logička relacija u produkciji negativnih priloga na temu Kosova i Metohije u zavisnosti od perioda koji je u pitanju, odnosno da li je uočljiv određeni trend ponašanja na osnovu konkretnih prilika i događaja unutar jednog kvartala, te da li takav trend slede i drugi mediji. Drugi fokus koji analiza pruža jeste ukupna, tj. sabrana produkcija negativnih priloga za ceo period, gde posmatramo onu sirovu efikasnost u širenju negativne percepcije o Predsednikovoj inicijativi i pokretanju unutrašnjeg dijaloga, te u tom smislu učinak svakog medija ponaosob.

Svaki od fokusa propušten je kroz tri kategorije, odnosno grupe: štampani mediji, internet mediji i svi mediji, dok su štampani podeljeni na dnevne i nedeljne prilikom prikaza međusobnog udela negativnih priloga u svakoj od ovih potkategorija. Prilog kao jedinica izdvajanja u analizi ne podrazumeva uvek ekvivalenciju 1 prilog = 1 tekst; prilozi u nedeljnicima često su duži i protežu se i do osam stranica, pa se u tim slučajevima uzima jedinica koju zapravo definiše pogled čitaoca, odnosno maksimalan prostor koji oko konzumenta zahvata kao vizualnu celinu, te se tako svaka dupler-strana tretira kao jedan prilog. Nekada tekst po sebi ne mora biti uvršten u prilog, ali može stranica na kojoj se on nalazi u kombinaciji sa susednim tekstom, kao što je već rečeno, tj. koji usled neslučajnog preloma može emitovati negativnu poruku. Svaka karikatura ili zasebna boks-celina, naslovna stranica ili njen deo, takođe se ubrajaju u priloge. Većina štampanih medija ima i svoje portale, te je neretka pojava da određeni prilozi budu objavljeni samo na portalima, dakle, bez objavljivanja u štampanom izdanju. Takvi prilozi nisu obuhvaćeni analizom.

U tabeli 1 prikazana je raspodela analiziranih štampanih medija po kvartalima, njihov zbir po svakom mediju, a zatim i njihove ukupne sume po kvartalima. Značajne događajne tačke koje ovde treba imati u vidu su: u prvom kvartalu – ulazak predstavnika Srpske liste u najviši izvršni organ vlasti u Prištini, prvi talas kohezije medijskog polja na temu rešavanja kosovskog pitanja i inicijalno otvaranje unutrašnjeg dijaloga; za drugi kvartal – formalizacija procesa unutrašnjeg dijaloga (razmena mišljenja, okrugli stolovi...) i ubistvo Olivera Ivanovića; u trećem kvartalu – probna reaktualizacija ideje o podeli Kosova od strane ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, prve reakcije međunarodne zajednice, hapšenje Marka Đurića u Kosovskoj Mitrovici; za četvrti kvartal – afirmacija koncepta razgraničenja koji je predložio predsednik Vučić, uz modalitete koji naginju teritorijalnoj podeli ili razmeni teritorija, paralelna podrška nekih od ključnih zemalja međunarodne zajednice za kompromisno rešenje koje bi bilo rezultat dogovora Beograda i Prištine.

Mediji u tabeli stratifikovani su prema poslednjoj koloni, odnosno prema ukupnom broju priloga; najveći broj negativnih priloga ima dnevni list Danas, gotovo dvostruko više od prvog narednog, nedeljnika Pečat. Ako se u obzir uzmu sve kolone prvog i drugog medija na ovoj listi, uviđa se da Danas prednjači u svakom od kvartala, a proporcionalno najviše u četvrtom kvartalu, gde produkcija naglo raste i postaje skoro dva i po puta veća u odnosu na prethodni kvartal, dok kod Pečata postoji ravnomeran rast za po 20 priloga od drugog do četvrtog kvartala. Nesrazmeran skok produkcije u poslednjem kvartalu, ako se sad pogleda čitava tabela, karakterističan je samo za Danas, što govori o njegovom nesumnjivo tendencioznom karakteru, tj. o finansiranju tematske antikampanje od Predsednikovog predloga o razgraničenju. Sličan procentualni skok između trećeg i četvrtog kvartala ima i list Blic, ali količinski sa skoro tri puta manje priloga od Danasa. Ako se, pak, pogleda sveukupni učinak u zbirnom redu, jasno se vidi da je, kada je o štampanim medijima reč, ukupna produkcija u prvom i drugom kvartalu ujednačena, da rast počinje od trećeg kvartala (kada se prvi put pojavljuju predlozi rešenja), dok u četvrtom raste oko 80 odsto u odnosu na treći. Grafikoni ukupne i kvartalne raspodele negativnih priloga iz tabele 1 prikazani su na grafiku 1 i grafiku 2, respektivno.

Kada se iz tabele 1 posebno grupišu dnevni listovi, a posebno nedeljnici, dolazi se do sledećih interesantnih podataka. List Danas ima natpolovični udeo u ukupnoj proizvodnji negativnih priloga u vezi sa inicijativom rešavanja kosovskog problema od 54 odsto, naredni je Blic sa više od dva puta manjim (21%), dok je na trećem mestu Politika sa udelom od 13 odsto. Situacija sa nedeljnicima u udelu negativnih priloga je takva da tri nedeljnika okupiraju zajedno čak 84 odsto, na prvo mesto izbio je Pečat sa 34 odsto, dok Vreme i NIN drže ukupno polovinu udela (27% i 23%, respektivno). Grafikoni udela negativnih priloga u dnevnim listovima i nedeljnicima na osnovu tabele 1 prikazani su na grafiku 3 i grafiku 4, respektivno.

U tabeli 2, po istom principu stratifikacije, prikazani su mediji čije se delovanje ostvaruje isključivo ili pak dominantno putem internet prezentacija. Najveći broj negativnih priloga u ovom domenu medija ubedljivo produkuje portal televizije N1, ukupno 207, što je gotovo tri puta više od sledeće rangirane Nove srpske političke misli, koja je objavila 69 takvih priloga u periodu od 17 meseci. Odmah iza ovog medija sledi portal Radija Slobodna Evropa sa 64, dok sajt srpske redakcije nemačkog medija Deutsche Welle ima 53 negativna priloga. Ukupan broj proizvedenih priloga sa negativnom konotacijom prema inicijativi rešavanja kosovskog pitanja iznosi 465.

Kvartalno gledano, stvar je u domenu internet medija još drastičnija nego kada je reč o štampanim, što se tek donekle može objasniti nepostojanjem uslova ograničenog prostora od kojeg štampani mediji zavise, i time nižim troškovima objavljivanja. Ovde baš svi mediji imaju izrazitu produkciju priloga u poslednjem kvartalu, što ponovo odgovara periodu u kojem je Predsednik izneo ideju razgraničenja u smislu okvira u kojem treba rešavati kosovski problem. Premda u prva tri kvartala ima ujednačen broj negativnih priloga, sajt N1 u četvrtom kvartalu ima čak preko tristo odsto veću produkciju negativno intoniranog sadržaja u odnosu na treći, što nije zabeleženo ni u slučaju lista Danas među štampanim medijima, iako taj list ukupno ima brojčano veću produkciju priloga zbog gotovo dvostruko veće produkcije u svakom od prethodnih kvartala. Nova srpska politička misao produkuje takođe četiri puta više priloga u poslednjem u odnosu na prethodni kvartal, ali je njihov broj tri puta manji nego na sajtu N1. Sledeće rangiran, Radio Slobodna Evropa ima gotovo šest puta, dok Deutsche Welle pet i po puta više negativnih priloga u četvrtom nego u trećem kvartalu. Grafikoni ukupne i kvartalne raspodele negativnih priloga iz tabele 2 prikazani su na grafiku 5 i grafiku 6, respektivno.

Što se raspodele udela u internet medijima tiče, sajt televizije N1 zauzima 44 odsto, Nova srpska politička misao 15 odsto, sajt Radija Slobodna Evropa procenat manje, dok Deutsche Welle 11 odsto. Premda od svih medija ima najveći priraštaj u četvrtom kvartalu, N1 nema natpolovični udeo u ukupnom udelu proizvodnje negativnih priloga među internet medijima, kao što ga ima Danas u dnevnim listovima, zbog toga što je razlika u produkciji između prvog narednog i poslednje rangiranog u tabeli internet medija značajno manje izražena nego ona u štampanim. Grafikon udela negativnih priloga u internet medijima na osnovu tabele 2 prikazan je na grafiku 7.

Najzad, tabelom 3, spojeni su rezultati iz prethodne dve tabele da bi se izvršilo finalno rangiranje medija po produktivnosti negativnih priloga, bilo da oni dolaze iz sfere štampanih ili internet medija. List Danas i u ovom preseku, dakle, ubedljivo prednjači u odnosi na drugoplasirani sajt N1, sa preko 60 priloga razlike, upravo onoliko za koliko se N1 razlikuje od trećeplasiranog Pečata. Svi daljerangirani mediji, za razliku od prva tri, opadaju gradijalno, dakle, sa znatno manje izraženijom razlikom, kao što je to slikovito prikazano na grafikonu 8. ukupne raspodele negativnih priloga.

Međutim, ukupna, ne mala razlika između Danasa i N1 od oko 60 priloga praktično više nije ključna ako se pogledaju vrednosti u koloni za četvrti kvartal, gde razlika iznosi svega 12 priloga, što se najbolje vidi na grafikonu 9 kvartalne raspodele negativnih priloga. Sa druge strane, razlika u produktivnosti u ovom kvartalu između N1 i prvog narednog Pečata iznosi gotovo 60 priloga i drastična je u odnosu na sve ostale razlike daljerangiranih u tom kvartalu. Budući da je već u prvom delu kvantitativne analize generalni trend najveće produkcije negativnih priloga u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja registrovan u četvrtom kvartalu, grafikon 9 jasno pokazuje da taj trend prati gotovo dve trećine analiziranih medija, odnosno čak 13 od ukupno 21, što čini 62 odsto od svih medija, pa tako hiperprodukcija tekstova u tom periodu, izuzev Nedeljnika i donekle Tabloida, praktično diktira i raspored prvih 14 rangiranih medija kako na grafikonu 8, tako i na grafikonu 9. Ako se u tabeli 3 pak pogleda red ukupne produkcije u četvrtom kvartalu, dolazi se do zaključka da ona čini čak 46 odsto od ukupnog broja izdvojenih tekstova za analizirani period od 17 meseci i u proseku je 150 odsto veća od produkcije u svakom od prethodnih kvartala.

Ovako ekstremni rezultati većine medija u poslednjem kvartalu, a posebno za prva dva rangirana koji produkuju skoro trećinu (32,4%) od ukupnih negativnih priloga svih medija, opet upućuje na ponašanje direktno povezano sa ključnim događajem u tom periodu. Ono uzima maha tek pošto ključno lice, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iznosi prvu konkretizaciju okvira za rešenje, pa se stiče utisak da je većina medija pripremljeno i horski čekala na momenat kada će ekstremizovati svoju antikampanju. Ona kao da je tu više da bi kontrirala Predsedniku, na šta ukazuje prilično iznenadna i neravnomerna, dakle, neprirodna distribucija rezultata, nego što odražava nekakvo suštinski argumentovano, a kamoli odgovorno ponašanje prema temi od ključne važnosti za budućnost srpskog društva i države.

3.2 Kvalitativna analiza

U ovom delu govorimo o onom aspektu analize bez kojeg je proces odabiranja priloga nezamisliv, o onome što sadržajno čini njegovo negativno određenje, kao i o mehanizmima i motivima koji doprinose tome da se takvi kakvi jesu nađu u određenom mediju. Dakle, o onim rezultatima koji nemaju nikakve nužne veze sa brojkama. Kvalitativna analiza dopunjuje kvantitativnu jer joj pridodaje ono što ova ne može da ispostavi – profil, odnosno karakter antikampanje koja mobiliše njene izvršioce radova, te utiče na konzumente. Bez određenja karaktera antikampanje, determinacija koordinata medijske scene po pitanju pokrenute inicijative za rešavanje kosovskog pitanja, ali i uopšte, nema nikakvog smisla. Slede u glavnim crtama prikazi nekih od, u tom smislu, najkarakterističnijih medija.

3.2.1 Afera i Pečat

List Afera spada u red desničarsko-nacionalističkih medija sa vezama u vojnim i državnim bezbednosnim službama i kriminogenim strukturama, a kadrovski gledano, uglavnom među ljudima u ranijim režimima iz vremena Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Njegov glavni urednik Gradiša Katić svojom biografijom predstavlja oličenje ovakvog opisa, budući da je bio blizak pripadnicima nekadašnje Jedinice za specijalne operacije, kao i „zemunskom klanu“, te urednik lista Identitet koji je zabranjen tokom vanrednog stanja 2003. godine. Katićeva uređivačka politika u Aferi, petnaest godina kasnije, premda obiluje gorenavedenim motivima i izvorima, konspirativnom tematikom i antizapadnjačkim diskursom, međutim, dozirana je i modelirana tako da uglavnom ne ide na uštrb i ne konfrontira se sadržajno pre svega sa ličnosti Aleksandra Vučića, bilo kada je bio na mestu premijera ili kada je aktuelni predsednik Srbije, te desničarsko-orijentisanim članovima Vlade Srbije ili političarima tog tipa, bilo da su u vlasti ili opoziciji. Ovaj list posvećuje svega desetak strana aktuelnoj politici, još nekoliko istoriji, a ostalih tridesetak strana popularnoj kulturi, estradi, zabavi, crnoj hronici, sportu, što odgovara klasičnoj tabloidnoj strukturi, sa jačim, senzacionalističkim naslovima i prelomom karakterističnim za žutu štampu. Afera je, dakle, nedeljnik jeftinog sadržaja i cene namenjen čvrsto nacionalističkim biračima, dobrovoljcima u ratovima i ljubiteljima teorija zavere, prokazanim pojedincima koji su podržavali režime navedenih prošlih lidera, i koji se, čitajući ga, mogu osećati familijarno, ali bez raspirivanja negativnog raspoloženja prema vodećem čoveku vladajućeg režima i njegovoj nacionalnoj i regionalnoj politici, što ga po dejstvu čini umereno prorežimskim sa blago pacifističkim dejstvom u ultradesničarskom spektru populacije.

Zbog toga je u periodu od 17 meseci izdvojeno 20 negativnih priloga u vezi sa temom rešavanja kosovskog pitanja i jedna naslovna strana, što je relativno mali broj, ali ipak veći od onog iz Informera ili lista Alo! Uprkos tome što se ličnost predsednika Vučića ni u jednom tekstu direktno ne napada, a njegova politika ne poredi sa „izdajom“, stavovi u njima nisu u saglasnosti sa modalitetima koje podrazumeva trajno rešenje, a kamoli sa razgraničenjem prema kojem granice države koju je priznala većina zapadnih zemalja ne mogu u potpunosti biti one koje bi činile južnu granicu države Srbije. Najveći prostor u tom smislu dobijaju predstavnici političkih organizacija kao što su Zavetnici (Milica Đurđević), Narodni slobodarski pokret (Miroslav Parović), Srpska liga, ali i parlamentarne opozicione grupe Dveri (Boško Obradović). Svima njima zajednička je neupitna vera i odbrana političkih stavova Crkve, kao i nastojanje da se javnost uveri kako je jednog dana moguća reintegracija celokupne teritorije Kosova i Metohije u okvir države Srbije, po svemu sudeći izvedena oružanom akcijom; neke od navedenih ličnosti reinterpretiraju Vučićevo nastojanje samo kao prvi korak u tom pravcu, dok mu se drugi potpuno suprotstavljaju konceptom „zamrznutog konflikta“.

Sve ono na šta Afera stidljivo implicira ili što bi, takoreći, drage volje pojačala, međutim, nikakav problem nema da približi Pečat, nedeljnik dopao u ruke grupe novinara iz, prema rečima Ljiljane Smajlović, „zlatnog doba“ nedeljnika NIN, nekadašnje postave koja je činila medijsko jezgro uticaja Demokratske stranke Srbije iz vremena vlasti Vojislava Koštunice i novog talasa narastajućeg nacionalizma nakon tragične pogibije premijera Zorana Đinđića – Nikole Vrzića, Slobodana Ikonića, Igora Mekine, Slobodana Reljića i drugih. Kada poziciju glavnog urednika ovog lista u jesen 2017. bude napustio Milorad Vučelić, da bi je od Ratka Dmitrovića preuzeo u Večernjim novostima, u Pečatu glavnu reč praktično počinje da vodi Vrzić, dotadašnji Vučelićev zamenik, u vreme nakon atentata posebno blizak tadašnjem direktoru Bezbednosne informativne agencije Radetu Bulatoviću, kada je zajedno sa Ikonićem, Aleksandrom Tijanićem, Božom Prelevićem (Pokret slobodnih građana) i Milanom Veruovićem (Narodna stranka) najdirektnije osporavao optužnicu za ubistvo premijera i radio na relativizaciji sudskog procesa, zagovarajući postojanje dodatne grupe atentatora čiji su naručioci sa druge strane Atlantskog okeana. Ovo lice danas stoji iza najvećeg broja tekstova suprotstavljenih inicijativi predsednika Srbije za rešavanje kosovskog problema i unutrašnjem dijalogu, dok uređivačka politika nedeljnika sasvim transparentno ukazuje na onu grupu resantimanom prošlosti povezanih opskurnih figura čiji su ne samo interes, već i ideologija mračnjaštva, te svi razlozi postojanja ovom inicijativom najozbiljnije ugroženi.

Ovu ugroženost i neku vrstu nametnute, nemile ambivalencije u kojoj se aktuelnom politikom režima našlo sve ono što ovaj list reprezentuje možda najbolje ilustruje citat iz Vrzićevog teksta od 11. maja 2018. pod indikativnim nazivom „Dva Vučića“: „Jedan Vučić, očevidno, isključuje drugog. Jednoga se pribojavamo jer nema nikoga da ga spreči ako je odlučio da se preda, drugome se nadamo, jer u današnjoj Srbiji, zato što je tako glasala, nemamo kome drugom da se nadamo.“ Budući da pitanje pokrenute inicijative doživljava kao egzistencijalnu opasnost, za redakciju Pečata najčešći metod manipulacije je sugestija koja stalno, a vrlo često i istovremeno ide u dva smera: prva prema Predsedniku kojem se želi ukazati da treba da se vrati na pravi, nacionalistički put i da ne sme „izdati nacionalne interese“, dok je druga upućena čitaocima kojima se pokušava sve jasnije staviti do znanja da Vučić, s obzirom na ono što radi i za šta se zalaže po pitanju Kosova i Metohije, ne bi trebalo više da bude njihov izbor, što je indirektno ponovo poruka, tj. sugestija prvom primaocu. Stalna bojazan u formi dileme koja se postavlja u podtekstu najvećeg broja priloga mogla bi se izraziti rečima: da li će Vučić biti više kao Koštunica ili, pak, kao Boris Tadić koji je dozvolio da bude „marioneta u rukama Zapada“, kao što se to najdirektnije apostrofira u članku „Malo sutra?“ od 1. decembra 2017. godine.

Zbog toga je ovaj list vrlo često u stanju da vrši falsifikaciju u tumačenju Vučićevih izjava i trudi se da dopuni sva mesta na kojima je Predsednik ostao nedorečen u vezi sa konkretnim modalitetima rešenja ili se izrazio nedovoljno precizno. Eklatantan primer falsifikacije kroz sugestiju viđen je u jubilarnom, petstotom broju Pečata od 15. decembra 2017. gde je Predsednikov autorski tekst pod nazivom „San o slobodi“ prelomljen dvostrano zajedno sa izjavom patrijarha Irineja „Kosovo je naš Jerusalim“ pri desnoj margini, čime se u ukupnom efektu postiže nivelizacija Vučićeve poruke i usmerava, tj. prema nastojanjima redakcije sugeriše čitaocima kako je treba razumeti, premda njegova inicijativa nema ništa zajedničko sa političkim stavovima Crkve. Za Pečat, sledstveno tome, pišu ili intervju daju ortodoksni akademici i konzervativni intelektualci, gde objavljuju i svoj Apel za odbranu Kosova i Metohije, kao vrhovno moralno načelo ističe se tzv. kosovski zavet, Putinova Ruska Federacija doživljava se kao neka vrsta srpske identifikacione prapostojbine, a svaki nepravičan gest zapadnih zemalja prema Srbiji prikazuje se kao samo još jedan od razloga za odustajanje od evrointegracija. Ovaj list, dakle, daleko je od funkcije pacifikovanja biračkog tela i pre bi se reklo da teži potpuno obrnutim radnjama, o čemu svedoči i broj od 143 izdvojenih negativnih priloga, što je, kao što je već rečeno, više i od Vremena i NIN-a. Interesantna je činjenica da je potreba za uredničkom sugestijom kao ekvivalentom opasnosti toliko ekscesivna da se umeće čak i u lidove članaka, boldiranjem tačno odabranih delova rečenica, preko kojih se odmah otključava formula na osnovu koje uredništvo želi da kompletan prilog bude shvaćen, što je postupak na koji ova analiza nije naišla ni u jednom drugom mediju.

3.2.2 Alo! i Informer

Nešto komercijalniji od nedeljnika Afera, dnevni list Alo! takođe spada u red tabloida koji koketira s nacionalističkim motivima, ali sa manje izraženim uplivom bezbednosnih službi i pod kontrolom je Željka Mitrovića, vlasnika TV Pink. Ove novine preuzimaju trendove političkih članaka koji imaju i Informer i Srpski telegraf, a koji se račva u dva segmenta: tekstovi o srpskoj opoziciji i tekstovi o susednim državama i njihovim rukovodstvima, od kojih su prvi intonirani tako da idu u korist vlasti, dok druga grupa, premda neretko obiluje momentima izazivanja netrpeljivosti prema drugim narodima (najčešće Albancima, Hrvatima i Crnogorcima), u kontekstu ovog istraživanja ide delimično naruku inicijativi rešavanja kosovskog pitanja jer podstiče želju da se ne želi živeti, a zatim i realnost da se ne može živeti u istoj državi sa kosovskim Albancima i njihovim rukovodstvom.

Alo! proizvodi oko trećinu strana političkog sadržaja, dok ostatak otpada na crnu hroniku i estradu. U okviru analize izdvojeno je svega sedam priloga i jedna naslovna strana, sa sadržajem, koji, kada je reč o kolumnistima, najviše podseća na Aferu: tu su apeli da se ne sme „izdati“ Kosovo i manipulacije kosovskim sentimentom Ivane Borić iz Srpske desnice, čija kolumna nosi naziv „Snajperom u metu“, kao i Zavetnica Milica Đurđević. Među člancima se izdvajaju intervju nekadašnje savetnice predsednika Tomislava Nikolića, Stanislave Pak, pod naslovom „Toma bi dijalog vodio bolje od Vučića!“ od 2. avgusta 2017, zatim favorizovanje i konfrontiranje Crkve potpredsednici Vlade Zorani Mihajlović iako stav Crkve ne podržava ideju razgraničenja, kao i tekstovi koji se najpre pozitivno odnose prema izjavi prvog potpredsednika Vlade Ivice Dačića da treba povući potpis sa Briselskog sporazuma, a zatim isto lice stavljaju u negativan kontekst spram Crkve koja ne prihvata njegovu inicijalnu ideju o podeli Kosova, od 3. maja 2018. godine. I za ovaj tabloid, dakle, Crkva često ima neprikosnoveni autoritet i nikakva kritička intonacija prema njoj nije dozvoljena – sve do momenta direktnih disonanci sa Aleksandrom Vučićem.

I kad je u pitanju najtiražniji dnevni list u Srbiji, Informer, situacija se ne razlikuje mnogo; za 17 meseci izdvojena su samo četiri negativna članka, što govori u prilog tome koliko je uređivačka politika ovog tabloida na čelu sa Draganom J. Vučićevićem sinhronizovana ili makar podilazi potrebama državnih nosilaca inicijative. Ovaj list odlikuje lepršav i prenapumpan način plasiranja priloga, sa najvećim akcentom na tzv. visoku politiku (Istok–Zapad), koja je i ovde, kad god je to moguće, prelomljena u korist Ruske Federacije i njenog lidera Vladimira Putina. Kategorija istinitosti ne igra presudnu ulogu u formiranju priloga, već se stiče utisak da je list koncipiran, takoreći, za ljubitelje određenih tema – radi navijanja za tradicionalne prijatelje i omalovažavanja isto tako tradicionalnih neprijatelja. Otuda pojačan, adrenalinski naglasak na militarističkim motivima, opasnostima po ratove, razne pretnje svetskim kataklizmama, rad tajnih službi, što u hiperprodukciji ovog lista za čitaoce poprima dimenziju zabavnog, poput, uzmimo, gledanja akcionih filmova. Drugim rečima, oni „istraživači medija“ koji iz sebi interesnih razloga „otkrivaju toplu vodu“ saznanjem da tabloid poput Informera obmanjuje javnost neistinitim informacijama i na taj način pokušavaju da ga kodifikuju u normative, potpuno promašuju suštinu; koncept o kojem je ovde reč nikada nije ni bio osmišljen da funkcioniše u okvirima dihotomije istina–laž. Mogli bismo reći da kao da sam list i njegovi urednici svojim nategnutim preterivanjima između redova upozoravaju da je shvatiti većinu priloga previše ozbiljno – jedna, za zdrav razum, sasvim neozbiljna stvar.

Informer, još više nego Alo!, napadno gasira tekstove koji govore o opoziciji i kosovskim Albancima, Hrvatima i Bošnjacima, većinom u direktnu i indirektnu korist aktuelnog političkog režima, baš kao što to čini i Srpski telegraf, koji je po svojoj uređivačkoj politici najbliži Informeru. Među četiri izdvojena negativna priloga spadaju članak o izjavi „ruskog eksperta“ Viktora Kolbanskog pod naslovom „Srbi, ako želite mir, spremajte se za rat“ od 30. marta 2018, a zatim i prilog „Aleksandar Čepurin: Kosovo srpski Krim“ koji je ukrašen nadnaslovom „Jasna poruka ruskog ambasadora u Beogradu“ od 12. septembra iste godine, koji su rezultat očajničkog vaganja i balansiranja kako se ne bi razljutili proruski čitaoci. Tu je i svečano prelomljena uskršnja poslanica patrijarha Irineja sa latentnim i nedovoljno određenim porukama namenjenim državnom vrhu i njegovoj politici prema Kosovu i Metohiji. Zbog toga ovaj list od svih ostalih okupira najizrazitiju funkciju pacifikacije kojom, po svemu sudeći, uspešno prevodi ekstremno desničarsko i desničarsko biračko telo (SRS, DSS i derivati), i predstavlja opciju Srpske napredne stranke, ili makar njenog lidera, kao prihvatljiviju i razumniju.

3.2.3 Večernje novosti i Politika

Dva najdugovečnija mejnstrim dnevna lista, Politika i Večernje novosti, sasvim verno odražavaju državotvornu nacionalnu politiku po pitanju rešavanja kosovskog problema i prednost daju formi objektivnog, neutralnog izveštavanja i klasičnih informativnih vesti, koje su građanima u principu najkorisnije i najpotrebnije, a kojih sve manje ima u drugim medijima. Oba lista, u tom smislu, takođe uvažavaju i prenose stavove Crkve i njenih velikodostojnika, s tim što Novosti to ipak čine izraženije, pak im češće ustupaju prostor za intervjue u kojima se izražavaju nazori koji su u suprotnosti sa Predsednikovom inicijativom, te na taj način utiču na javno mnjenje.

Iz ovog lista je zbog toga izdvojeno 20 priloga i naslovnih strana, a primeri naklonjenosti uređivačke politike prema Crkvi i verskom sentimentu mogu se videti u tekstovima „Mislimo svojom glavom i nećemo ćutati o Kosovu“ od 19. septembra 2017, koji predstavlja reakciju episkopa bačkog Irineja na izjavu potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović da Crkva treba da poštuje Ustav Srbije i da se ne meša u državnu politiku, potom u intervjuu istog sveštenog lica „’Stara Srbija’ je naša tapija za Kosovo“ od 24. decembra 2017, u sličnoj formi i sa mati Atanasijom iz igumanije manastira Devič „Ima nade da Kosovo ostane naše“ od 28. januara 2018, uskršnja poslanica patrijarha Irineja naslovljena sa „Ne smemo dati teritoriju za ulaz u Evropu“, te izveštaj sa Sabora SPC od 11. maja 2018, sažet u rečima „Crkva protiv podele Kosova“ koju prati fotografija čitavog sastava Sabora preko cele širine novina. Izdvojeni su i intervjui sa nekim od potpisnika Apela za odbranu Kosova i Metohije poput Svetomira Arsić Basare i Ljubiše Ristića. Dolaskom Milorada Vučelića na čelo lista očekivao se veći akcenat na nacionalističkom motivu u odnosu na prethodni period, ali ova analiza u tom smislu ne uočava nikakvu očiglednu promenu.

Sličnu vrstu naklonjenosti prema Crkvi pokazuje i Politika, gde članci takođe uvek sadrže ključnu poruku u vezi sa Kosovom i Metohijom, pa tako izveštaj sa okruglog stola na tu temu u Matici srpskoj od 18. novembra 2017. nosi naslov „Dogodine u Prizrenu“, intervju sa patrijarhom Irinejem od 7. aprila 2018. naslovljen je „Niko ne sme da se saglasi sa otuđenjem Kosova“, od 21. avgusta iste godine „Kosovo ne smemo dati, ako hoće neka ga okupiraju“, dok je vest da je Sabor SPC „protiv podele Kosova i Metohije“ od 11. maja identično kao u Novostima prelomljena grupnom fotografijom svih članova Sabora, koja je iz Crkve i stigla. Najveći broj negativnih priloga u Politici, međutim, stiže iz rubrike Pogledi u kojoj je otvorena javna debata o inicijativi Predsednika, naročito od jeseni 2017. kada je prvi put javno izražena potreba za unutrašnjim dijalogom kao neizostavnim aspektom rešavanja kosovskog pitanja u trajnom smislu reči.

Premda tekstovi u ovoj rubrici nesumnjivo daju veliki doprinos razmeni ideja, i u njima se, nažalost, najčešće primećuje odsustvo konstruktivizma, pa tako najveći broj autora izražava ili apriori pozitivan ili negativan stav prema modalitetima inicijative najviših državnika, i to na način što tačno određene grupe autora repliciraju jedna drugoj u potrebi da što više puta ponove već ranije izražene stavove o istom pitanju, umesto da prostor za pisanje možda bude ustupljen novim autorima i originalnijim rešenjima. Tako se javna debata na stranicama Politike mestimično pretvara u uzajamni rat dobropoznatih autora, što ih dalje neminovno više čini političkim agitatorima i netrpeljivim politikantima, nego istinskim učesnicima u intelektualnoj debati koja je otvorena radi opšteg dobra i poboljšanja političke situacije u zemlji. Negativni prilozi u ovoj rubrici potiču od sledećih autora: Radomana Jovića, Slobodana Samardžića, Dragana Maršićanina, Đorđa Vukadinovića, Miloša Kovića, Boška Jakšića, Miše Đurkovića, Čedomira Antića, Nikole Jovanovića, Alekse Nikolića, Slobodana Orlovića, Lazara Babića, Miodraga Kreculja, Ratka Markovića, Živadina Jovanovića, Dragomira Anđelkovića, Nikole Stojanovića, Zorana Vučinića, Zorana Ivoševića, Branka Pavlovića, Muharema Bazdulja, Dragiše Bojovića, Vladimira Prvulovića i Novaka Bjelića.

Izvestan broj ovih autora, kao deo poraženog resantimana Vojislava Koštunice, oglašava se na istu temu i u nedeljniku Pečat, ali i u drugim medijima; Politika je, takođe, jedini list, pored Pečata, koji je na Badnji dan, 6. januara 2018. godine, objavio Apel za odbranu Kosova i Metohije sa listom njegovih potpisnika. Od otkaza koji je nakon svoje ostavke sa mesta glavnog urednika ovog lista sredinom 2016. dobila Ljiljana Smajlović, primećena je nešto manje agresivna snishodljivost prema Rusiji; istovremeno, urednik političke rubrike u Politici, Bojan Bilbija, takođe je i redovan autor Pečata. Ukupan broj izdvojenih negativnih priloga dostiže 65, a od njih je samo šest van rubrike Pogledi; poznati disklejmer „prilozi objavljeni u rubrici ’Pogledi’ odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista“ u prelomu stoji, slučajno ili ne, najčešće ispod nekog od negativno intoniranih tekstova.

3.2.4 Vreme, NIN i Nedeljnik

Kada govorimo makar o nedeljnicima Vreme i NIN, važno je znati da time ujedno stupamo na teren koji u strogom smislu reči više nema inicijalnih veza sa novinarstvom kao informativnom i izveštavalačkom delatnošću. Jedina rudimentarna stvar koja je preostala, a i ona je tu samo da bi ispunila formu, jeste intervju, koji je u ovim medijima po pravilu predefinisan na način što se uvek vodi sa istomišljenicima, tj. sa licima koja sa novinarem koji ih intervjuiše poseduju najmanji zajednički sadržalac kada je reč o domaćoj politici – negativan (a ne kritički) odnos prema aktuelnoj vlasti, koji je takođe po pravilu uvek u krajnjem izveden samo iz odnosa prema političkoj ličnosti Aleksandra Vučića. Odlika ovih medija je, dakle, to što su bukvalno izgrađeni na negativnim prilozima; sve što postoji, osim intervjua, jesu novinarske kolumne, dok reportaže pre liče na autorske tekstove od kojih je napravljen poligon za forsiranje sopstvenih stavova.

Višedecenijsko iskustvo u novinarskim manipulacijama ovde je presudnije od formalnog obrazovanja; dobar deo novinara ne samo što nema završen odgovarajući fakultet, nego krije da radi sa srednjom stručnom spremom. Istovremeno, ovaj ambijent poprište je nikada veće arogancije i intelektulističke umišljenosti, gde se novinari, osim toga što i sami nisu edukovani za posao kojim se bave, ali veruju da je baš ono što čine nekakva viša forma novinarstva, ponašaju i kao veći znalci drugih javnih profesija od onih koji su ih stekli stručnim obrazovanjem i usavršavanjem. Tako se stiče utisak da misle da se bolje razumeju u politiku od samih političara, u ekonomiju od ekonomista, u istoriju od istoričara, itd, što posebno važi za ton kojim odiše Nedeljnik Veljka Lalića. Mediji o kojima u ovom delu govorimo indiferentni su na svako ideološko očajavanje, ne poznaju problem u kakvom se, uslovno rečeno, nalazi Pečat, jer su, po pravilu, pod direktnim uticajem krupnog kapitala iz privatnih tokova (pre svega Miroslava Miškovića, Dragana Đilasa i Dragana Šolaka), što znači da su prisiljeni da provlače interese svojih finansijera u sopstvenim tekstovima, a tuđe stavove da prekodifikuju u svoje. Sve ovo je uslov da jedan medij počne da funkcioniše po principu „sve ide“ i da nevažno postane ko je iz koje sfere i kojih su političkih boja kontributori, dok god je sve koncentrisano na zajedničku metu. Novinarstvo izveštavanja ovde je sasvim zamenjeno novinarstvom lansiranja, a novinarstvo informisanja novinarstvom efekata; norma uspeha u novinarstvu postaje mera odjeka i uticaja, umesto mera istinitosti, čast smenjuje prljavština i bezobrazluk, dok se listovi takmiče ko će pod plaštom „istraživačkog novinarstva“ da otvori više afera – sve to jer se navodno više nema vremena za gubljenje u uzajamnim razmiricama, budući da je na kocki nečiji već uložen novac. Sve ostalo samo su nijanse u razlikama.

Tako su u Vremenu dominantne dve vrste ukombinovanog delovanja: relativizacija i kafanski cinizam: potonje je samo aroma da bi se izvršila simulacija inteligencije i ozbiljnosti, dok se relativizacija najčešće vrši zamenama teza i obrtanjem fokusa. Time je postepeno, višegodišnjim kontinualnim pisanjem takve vrste o jednom režimu, formirana paralelna stvarnost, koja se zatim etablira kao patos da bi sve drugo, tj. realni potezi čelnika vlasti redovnim čitaocima delovali kao neprestana i nesnosna laž. Tema Kosova i Metohije ovde je, dakle, najčešće samo jedna od mnogih pozornica za izvođenje ovakvog manipulativnog delovanja, što znači da konkretan odnos na taj način zasnovanog medija prema ovoj temi (ili nekoj drugoj) kao takav ni ne postoji. Pravi primer za to su kolumne glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića, čiji domen podrazumeva posprdan osvrt na nedeljni izbor scena i ništa više od toga. U takvim okolnostima svaka nova tema ili događaj postaju samo povod koji se uvek može navući na svoju vodenicu, te jedino u kontekstu tih i takvih izopačenja npr. prilog o hapšenju Marka Đurića od 29. marta 2018. može dobiti naslov „Kosovsko proleće Aleksandra Vučića“, a smrt Olivera Ivanovića, dva dana pošto se desila, biti opisana kao „Politika najavljenog ubistva“. Iz ovog nedeljnika, u kojem je, dakle, postupak relativizovanja vrlo često samo korak do još milije kriminalizacije, izdvojeno je ukupno 117 priloga.

Jednostranost kao odlika svakog od ovih listova podrazumeva mnogo više od toga da se afirmativan prostor ustupi samo opozicionim liderima ili njima bliskim pojedincima. Ona uključuje uslov da i sami novinari poklanjaju nepodeljenu ličnu naklonost upravo njima i da za osnovu istinitosti i relevantnosti u svojim prilozima bezrezervno uzimaju upravo ili isključivo ono što od istih tih predstavnika opozicije dolazi. To znači da ne postoji intervju u kojem se prećutno čak i nešto neugodnija pitanja ne fingiraju kao samo usputna i prisutna jedino radi privida objektivnosti. Oni pak tekstovi koji ne spadaju u intervjue, u NIN-u su, na primer, prinuđeni da budu prepuni ironije jer za svoje polazište uzimaju upravo gore opisano. Da tome nema granica, te da zapravo ničega nema što ne bi bilo podložno odbrani, samo ako to može nekako da se okrene protiv režima, svedoči tekst Sandre Petrušić od 18. januara 2018. pod nazivom „Crkva može sve samo da ne dira vlast“, gde se optužba Amfilohija Radovića da je Vučić na putu da počini veleizdaju, kada je reč o Kosovu i Metohiji, izvrće i prećutno opravdava posledicama, tj. napadom na odgovore koji su usledili od državnih zvaničnika i medija bliskih vlasti zbog izjave Radovića.

Na taj način se tema teksta manipulacijom šiftuje i više nije reč o novinarkinoj nameri da eventualno ispita utemeljenost i motive izjave mitropolita crnogorsko-primorskog, nego o silovanju konteksta da se u centar stavi „medijska mašinerija“ koja se zbog izjave Radovića (ili Save Janjića) pokrenula radi odbrane Predsednikove inicijative. Prilog je opremljen nimalo slučajno fotografijom koja prikazuje Radovića kao mučenika sa zatvorenim očima, sklopljenim rukama i pognutom glavom, koja u ukupnom učinku treba da pokaže kako prolazi Crkva pod čizmom jedne autoritarne vlasti. Šta tek, međutim, reći za opremu megaintervjua od čitavih osam strana koji je isti „mučenik“ dobio u Nedeljniku 19. aprila iste godine, listu koji, uzgred budi rečeno, ima tri puta manje izdvojenih negativnih priloga od NIN-a (97 : 31)? Na nestvarnoj fotografiji objavljenoj preko cele stranice, Amfilohije u crnoj mantiji i sa štapom u ruci okružen je sa tridesetak dece na poljani (motiv na brojnim ilustracijama o Isusovoj propovedi), odevenom u belo koja stoje i kleče oko njega u strahopoštovanju, dok mu jedno od njih ljubi ruku. Naslov intervjua glasi „Nemoj nikad da ratuješ sa crkvom“ (poruka komplementarna onoj koju je citirajući Svetog Pavla uputio na opelu tokom sahrane premijera Đinđića 15. marta 2003. godine: „Ko se mača lati, od mača će i poginuti...“). Dakle, dva različita nedeljnika, dve različite novinarske forme – u suštini, jedna te ista poruka.

U prilog principu „sve ide“, zapanjuje lakoća kojom se do tada potpuno nepoznata osoba, Bogoljub Milošević, nastavnik iz Kosovske Kamenice, mogla naći na naslovnoj strani NIN-a od 13. septembra 2018, u krupnom planu, samo zbog toga što nije želeo da ide na miting Aleksandra Vučića u Kosovskoj Mitrovici, čije su pismo mediji Danas i N1 pre toga objavili. Činjenica da je ova osoba, identično kao i Anfilohije Radović, razloge odbijanja videla u nameri Predsednika da „proda“ Kosovo i što je svoje prisustvo na mitingu doživljavala kao saučesništvo u „izdaji“, što su par excellence ortodoksni i nacionalistički razlozi, uredništvu NIN-a nije ni najmanje zasmetala da u fokus priloga stavi navodnu prisilu koju vladajući režim sprovodi nad građanima kako bi se pojavili na Vučićevom mitingu. Analizom smo se odlučili da apostrofiramo upravo ovu vrstu motiva (crkvenih, nacionalističkih) kako bi čitalac tačno mogao da uoči razliku u njihovoj upotrebi u odnosu na primere sa istim motivima iz ranije navedenih medija. Dakle, identifikacija novinara sa bilo kakvim ideologemima, pa makar i delimična, u ovim nedeljnicima, ali i u ostalim medijima čiji pregled sledi, ne igra više apsolutno nikakvu ulogu.

3.2.5 Blic i Kurir

Za ova dva tabloida, pored uglavnom bezlične uređivačke politike koja u nekim periodima funkcioniše samo na bazi pretpostavke, važi pravilo da su otvoreni za upliv spoljnjeg kapitala, sa koje god strane on dolazio, koji najčešće iznuđuju ucenjivanjem ne samo političara, već i javnih ličnosti sa estrade. Zbog toga se stiče utisak da u ovim medijima postoji određena konstanta – fiksacija na tačno određenu grupu ljudi iz sfere politike i estradne ličnosti koji su uvek na lošem glasu (Bratislav Gašić, Aleksandar Vulin, Jelena Karleuša...), te nikada ne mogu dobiti pozitivan ili makar delimično pozitivan prilog. Osim te kategorije, postoje i one ličnosti koje su na meti samo periodično, u vezi kojih se najpre piše negativno, a potom uopšte ne piše ili se pak to čini ređe pozitivno. Ovo najbolje ocrtava novčanu determinantu i činjenicu da ovi mediji umeju da budu toliko fleksibilni i savitljivi (beskičmeni) da u svakom trenutku mogu da se prilogode i izađu u susret najvećem broju „sponzora“, makar oni bili i lični, politički ili poslovni rivali, te na taj način profitiraju, odnosno ekstraprofitiraju. To nas dovodi do zaključka da striktne, tj. konzistentne uređivačke politike u ovim listovima ni nema jer, uslovno govoreći, njihovu „uređivačku politiku“ u najvećoj meri čini zapravo samo zbir sa raznih strana interesno sklepanih i na jednom mestu objavljenih priloga, bilo da su oni naručeni i pretplaćeni, ili tek treba u svojstvu upozorenja da ostvare dobitak iznudom (koju tako ne zovu). U poređenju sa npr. listom Danas i televizijom N1, koji su pod apsolutnom, čak i vlasničkom kontrolom krupnog kapitala, i čije uređivačke politike najdirektnije zavise od jednog ili nekoliko međusobno povezanih biznismena, pa se u tom smislu može reći da su jasnije orijentisane i koherentnije, Blic i Kurir izgledaju kao prodavnice-svaštare, tzv. salate. Znati praviti novine (porodično geslo Radisava Rodića) u ovom slučaju, dakle, znači, znati kako maksimalno isplatiti, odnosno unovčiti svaki objavljeni prilog.

Ovakav konceptualni okvir novina preliva se u Blicu čak i na temu od opšte važnosti, kakva je inicijativa za rešavanje kosovskog pitanja. Zavidan broj izdvojenih negativnih priloga dolazi od izjava ili intervjua opozicionih lidera, čiji se naslovi i nadnaslovi, po pravilu, gotovo nikada ne izvrću i ne relativizuju u odnosu na poruku koje je to lice želelo da pošalje. Drugi korpus predstavljaju kolumne, među kojima su najčešće one Veselina Simonovića, višedecenijskog uzurpatora Blica što sa mesta glavnog urednika, što direktora, Ranka Pivljanina, inače novinara ovog lista i Olje Bećković. Posebnu bizarnost, neobjašnjivu iz vizure novinarskog profesionalizma, čine uratci pod pseudonimom „poslušni građanin Srba“ glumca Žarka Jokanovića, upućeni u formi pisma pretežno predsedniku Srbije, bez decidnog oslovljavanja i u drugom licu jednine. Ovi naime satirični članci odražavaju ubedljivo najvulgarniji i najprostačkiji sadržaj u tabloidu. Rubrike kulture, zabave i sporta takođe su intervjuima poznatih glumaca, muzičara, režisera, književnika, intelektualaca, pa i sportskih trenera, koji se samo formalno pozivaju profesionalnim povodom, neretko ispolitizovane posredstvom naslova koji sadržajno uopšte ne korespondiraju s profesijom tih lica, već su navodno tu da opišu krajnje negativno „stanje u društvu“.

Ipak, presudno za temu kojom se ova analiza bavi jeste mahom snobistička, „visinska“ pozicija (slično Nedeljniku) sa koje pišu novinari ovog lista, a koja upravo zbog toga završava u neizbežnoj površnosti, poput naslova u Pivljaninovom prilogu od 7. oktobra 2018. koji glasi „Vučić šeta, Tači plovi, a na Srbe pucaju“, ili pak onaj u tekstu Ivane Mastilović Jasnić o stavu kancelarke Angele Merkel prema promenama granica na Balkanu: „Pitamo se čije je Kosovo, a za Zapad je to gotova stvar“. Ova forma, kao deo najobičnijeg novinarskog foliranja, da je Blic kao „glas razuma“ uvek na strani naroda koji „sve vidi“ i kojem je „sve jasno“, gde su političari oni koji po pravilu ne vode računa o građanima već o samima sebi, jeste ovde najčešći stil manipulacije, posebno degutantan i licemeran ako se uzme u obzir prethodno opisani odnos uređivačke politike Blica prema uplivu novca. Sličan koncept snobizma, sa dodatkom sprdnje i ismevanja koji mogu da dele samo politički istomišljenici, vidljiv je i u stripovima Marka Somborca (kao uostalom i kod karikaturista Predraga Koraksića i Dušana Petričića), gde se predsedniku Vučiću neretko spočitavaju motivi iz njegove političke prošlosti isključivo radi pokušaja relativizacije aktuelne politike koju vodi i izazivanja prividnog paradoksa.

Problem sa ovako koncipiranim „konceptualnim“ umetnicima, međutim, pre svega leži u tome što u njihovim crtežima od humora (ili satire) važnija postaje najčešće hiperostrašćena, uskojednodimenzionalna poruka kako treba interpretirati neki politički događaj, koja se šalje prošvercovana kroz tzv. umetničku formu. Ovaj tabloid, iz kojeg je izdvojeno 105 negativnih priloga, objavljivao je tematski serijal pod nazivom „Šta je budućnost Srbije na Kosovu i Kosova u Srbiji“, u kojem su samo neki od naslova: „Za rešenje problema Kosova nisu spremni ni vlast ni narod“ od 9. jula 2017, „U dijalogu više nema dobrog rešenja za Srbe“ od 11. jula 2017, „Sve politike Srbije za Kosovo su stranačke“ od 21. jula 2017, „Koliko se zakasnilo sa idejom o podeli Kosova“ od 5. avgusta 2017, „Dijalog je potreban, ali kasni bar 10 godina“ od 6. avgusta 2017. godine, itd. Blic je medij koji je prvi najavio Predsednikov govor u Kosovskoj Mitrovici kao „Vučićev Gazimestan“ i time napravio direktnu aluziju na Slobodana Miloševića, koju su zatim preuzeli ostali.

Kurir pak, kao što je to jasno uočljivo u kvanititativnom delu analize, pokazuje najrazličitije ponašanje od svih medija, dovoljno veštačko da se može reći da je van svih periodičnih trendova, kada je reč o pojavljivanju negativnih priloga, što upućuje na postojanje kampanje koja ima za cilj iznuđivanje, a u ovom slučaju oprost krađe novca, direktno od države. Od ukupno 27 izdvojenih priloga, čak 23, odnosno oko 85 odsto, dolazi iz prvog kvartala, u periodu kada ovaj tabloid, pritisnut nalazima inspektora Poreske uprave Srbije da je firma Aleksandra Rodića Custom Group d.o.o., nekadašnja Kurir info d.o.o., nezakonitim prenosom nenovčanog kapitala početkom 2014. godine utajila porez koji na dan 10. jul 2017. iznosi tačno 366.558.068 dinara, vodi kampanju protiv vlasti zamenom teza da se režim preko Poreske uprave obračunava sa tim medijem zbog objavljivanja negativnih priloga, dovodeći tako javnost u zabludu i krijući pravo ime firme zbog koje su blokirani i računi povezanih kompanija. U pitanju su prilozi u kojima se Predsednik i Srpska napredna stranka optužuju za „veleizdaju“ zbog poziva kosovskim Srbima da učestvuju u najvišem izvršnom organu prištinskih vlasti, dok se Predsednikov poziv na nacionalni dijalog u tekstu pod nazivom „Vučić traži saučesnike za priznanje Kosova!“ od 13. jula 2017. karakteriše kao „alibi za odustajanje od Kosova i Metohije“. Samo dan kasnije, u prilogu „Ko pazari kukavičje jaje“, čitava inicijativa za trajnim rešenjem biće proglašena „šupljom pričom“ uz zaključak, slično kao i u Blicu, da je Predsednik zakasnio za nacionalni dogovor. Srazmerno novčanim problemima, napadi ovog tabloida toliko su beskrupulozni da se čak i izjava predsednika Olimpijskog komiteta Srbije Božidara Maljkovića da srpski sportisti neće bojkotovati himnu Kosova, tj. da neće mešati politiku u sport, prilogom od 18. avgusta 2017. predstavlja u negativnom kontekstu.

Dok je čekala na razrešenje situacije, odnosno „strateške partnere“ koji će preuzeti Kurirova dugovanja prema državi, redakcija ovog tabloida, kako je vreme odmicalo, postepeno je u talasima, gotovo kalendarski precizno, obustavljala, ili bolje „otpuštala“ napade na strukture vlasti, i to na način poprilično sličan onom kako je i započela da ih napada juna 2017, te ranije oktobra 2015. godine. Aleksandar Rodić razvio je sukcesivni model reketiranja koji se može protezati i u dužim vremenskim intervalima, a čija glavna karakteristika podseća na dugotrajno reptilsko varenje, tj. sve veće stezanje obruča kroz sve jaču i sve centriraniju sugestiju onome koji je jedini u stanju da odobri iznudu – predsedniku Srbije. Sistem koncentričnih pritisaka, nazovimo ih poetično „krugovima pakla“, funkcioniše posredstvom kaskadnog doziranja koje se postiže pažljivim targetiranjem ličnosti ili grupe koji pripadaju strukturama vlasti. Oni manje lojalni i ne preterano bliski Aleksandru Vučiću na udaru su u prvom naletu, zatim oni bliži, pa stranka, i najzad sam Predsednik, nakon čega sledi obrnuti proces. Kao što je već rečeno, ovaj kontraktivni ciklus stezanja i otpuštanja već je sa Vučićem dva puta, reklo bi se uspešno, ponovljen od 2015. naovamo; broj negativnih priloga u vezi sa inicijativom rešavanja kosovskog problema u četvrtom kvartalu, dakle, u vreme njihovog opšteg trenda rasta, svega je dva.

3.2.6 Danas i N1

U profesionalnom smislu, list Danas je samo formalno medij; u političkom, on je ništa drugo do propagandno glasilo antivladine grupacije Savez za Srbiju, koja je projekat Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića – dakle, umivena verzija nekadašnjeg Pressa. Iako ne izveštava o estradi, čime se obično bave tabloidi, ovaj list, a naročito od stupanja Dragoljuba Petrovića – novinara proizvedenog u Rodićevoj fabrici „novinarskih veština“ (tabloidima Glasu javnosti i Kuriru) – na mesto glavnog urednika juna 2016, suštinski je „inoviran“ prenetim know-how i primenjuje sve manire koji čine tabloidno novinarstvo. Profesija novinara u Danasu ne poseduje nikakvu strukovnu maksimu već samo politički cilj, a to je smena režima kojeg reprezentuje Aleksandar Vučić, na osnovu čega proizilazi nezajažljivost u hiperprodukciji od čak 264 negativna priloga u analiziranom periodu samo na temu rešavanja kosovskog pitanja i unutrašnjeg dijaloga. Ovaj list nepovratno je izgubio nekadašnji epitet „građanskog“ iz vremena borbe protiv Slobodana Miloševića i postao oličenje tajkunskog pamfletizma, ili eufemizovano, potpada pod potpuni uticaj biznismena sa političkim aspiracijama. Od septembra 2018. prostor za svoju nepotpisanu kolumnu podrugljivog naziva „Reč tajkuna“ ima i sam Miroslav Mišković, koju koristi da napada vlast, provlačeći uzgred svoja viđenja, najčešće o razvoju privrede, a pre svega poljoprivrede, razvoju sela, zadrugarstvu i sl. – sebe, zajedno sa svojim kolegama, pominjući u trećem licu.

Objavljivanjem velikog broja laži i poluistina, naslova i lidova koji ne korespondiraju sa sadržinom tekstova, skrivanjem imena autora iz prenetih tekstova koji se plasiraju u inostranstvu a potiču iz Srbije, zbog tendencioznog prepravljanja tuđih reči i falsifikacija, pa čak i otvorenog vređanja svojih meta pod plaštom formi satire i humora, Danas krši kodekse novinarstva na dnevnom nivou i list je sa ubedljivo najvećim brojem demantija, odgovora i reagovanja u Srbiji. Istovremeno, ova istina se nimalo slučajno od javnosti skriva potpuno oprečnom kampanjom, koja simptomatično jača što je uticaj krupnog kapitala iz privatnog biznisa veći, o tome da su mediji poput Danasa, TV N1, Vremena i drugih jedina preostala slobodna, nezavisna, profesionalna i objektivna glasila. Za ovo je pak zadužen Savet za štampu kojeg od 2016. praktično kontroliše politički kartel pod nazivom Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), čiji se predsednik Slaviša Lekić, intimus Dragana Đilasa, prema uticaju koji ima na taj tabloid, može smatrati nezvaničnim Petrovićevim kourednikom u Danasu. Vrhunac „profesionalizma“ ovde npr. predstavljaju kvaziankete na koje se izjašnjavaju pretežno istomišljenici, a u kojima je jedno od postavljenih pitanja i ovo: „Šta mislite o tome što predsednik Srbije Aleksandar Vučić svoje konferencije za štampu završava rečima ’hajd’ zdravo’?“

Većina kolumnista ili autora tekstova ovog lista istovremeno su politički aktivisti i članovi opozicionih partija, a neretko i sami njihovi lideri, čijim se prilozima nikada ne manipuliše. Suprotstavljeno mišljenje, tzv. druga strana kao neizostavna za svaki iole balansiran izveštaj, odnosno mišljenje predstavnika vlasti, u ovom tabloidu uopšte ne postoji niti se smatra nužnim za izradu priloga, kao ni sastavnim delom posla. U formuli Danasa rezultat ostaje zagarantovano negativan sa ili bez njihovog participiranja, zbog čega malo ko iz vlasti uopšte još želi da učestvuje u takvim prevarama, da daje izjave za taj list i na taj način bude uvučen u prljave i niske novinarske rabote. Za izradu priloga koji treba da idu na štetu vlasti, novinari Danasa su, dakle, u stanju da pozovu i do pet sagovornika-istomišljenika odabranih uvek tako da se otprilike zna kakvi se odgovori mogu od njih očekivati, formirajući onda finalni proizvod koji im prividno omogućava da se sakriju iza mišljenja sagovornika. Jednostranost pomešana sa prefriganošću, koja brojem učesnika u prilogu treba da simulira da postoji nekakav konsenzus o negativnom mišljenju prema vlasti u širem delu javnosti („Analitičari složni:..“, „Eksperti se slažu:...“, i sl.), manipulativna je karakteristika ovog lista i njegovih novinara još iz vremena kampanje koju je vodio protiv premijera Đinđića, među kojima se isticala i Jasmina Lukač, aktuelna urednica političke rubrike. Lukačeva u ovom tabloidu danas pak ima zadatak da takoreći „poravna neravnine“, tj. potencijalnim biračima učini prihvatljivim ideološki nespojive pojedince okupljene u Savezu za Srbiju.

Onako kako je Savez za Srbiju, tj. Dragan Đilas okupio pojedince nespojivih ideoloških uverenja, pokušavajući da kopira catch-all princip, upravo tako je Danas postao njihov poligon za javno iskazivanje stavova i kada je tema Kosova i Metohije u pitanju, gde na jednom mestu konačno mogu da pišu pojedinci od Boška Obradovića iz Dveri pa sve do novinarke Snežane Čongradin, drugosrbijanskog dekadenta. Posebno opskurni slučaj sa ekstremno desnog spektra predstavlja figura Marka Jakšića, nekadašnjeg člana DSS-a, danas predstavnika Narodnog pokreta Srba „Otadžbina“, koji umesto da se oglašava u svom, reklo bi se, nativnom ambijentu, listovima kao što su Pečat, Afera i slični, funkcioniše pak kao pivot-figura na navođenje, te zbog svojih interesnih veza sa Đilasom, prostor dobija samo u onim medijima na koje Đilas ima uticaj – u Danasu, N1, NIN-u, Novoj srpskoj političkoj misli i drugima – uostalom, slično kao i Rada Trajković, koja bi inače trebalo da bude lokalni antipod upravo Jakšiću. Zato će, onako kako su novine Pečat i Politika, zbog delimičnog ideološkog preklapanja njihove čitalačke publike, u vreme božićnih praznika 2018. objavile Apel za odbranu Kosova i Metohije, latinični Danas u sekciji oglasa 12. marta iste godine, na petnaestogodišnjicu ubistva premijera Đinđića, biti finansijski prinuđen da u originalnom ćiriličnom pismu objavi nacionalistički proglas u kojem se režim takođe optužuje za izdaju, tzv. narodnu inicijativu pod nazivom „Ustani za Kosovo!“, iza koje stoji upravo „Otadžbina“, kao što objavljuje i druga saopštenja ove organizacije.

Pored propagandnih priloga Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Borka Stefanovića, Borisa Tadića – ali u poslednje vreme ne i Saše Jankovića koji je u sukobu sa Draganom Đilasom – upakovanih u formu vesti agencija Beta i FoNet, koje su to u stanju da naprave i od jednog običnog tvita, ovaj tabloid, baš kao i televizija N1, redovno prenosi sve izjave zapadnih, ali i prištinskih zvaničnika i njima srodnih intelektualaca koje se suprotstavljaju Predsednikovoj inicijativi, a neke od njih i direktno intervjuiše (Aljbin Kurti, Škeljzen Malići, Mustafa Nano, Azem Vlasi...), na taj način pokušavajući da dekodira albansku propagandu i učini je antivučićevski delatnom i u srpskom mnjenju. Usled široke liste uzajamno neuporedivih sagovornika, od kojih je Đilas u međuvremenu napravio saveznike, mogu nastati međusobno potpuno oprečni naslovi, od kojih svaki ipak podrazumeva kontekst protiv nastojanja vlasti, pa tako dve sukcesivne naslovne strane, od 29. juna i 30. juna 2018. glase „Referendum o Kosovu bolje rešenje od izbora“ i „Referendum o Kosovu potpuno besmislen“, dok se treći sličan naslov pojavio dva meseca kasnije, 27. avgusta: „Referendum o Kosovu biće farsa u režiji vlasti“.

Na to da je opoziciona ostrašćenost praktično srasla sa uređivačkom politikom, ukazuje neshvatljivo agresivna kampanja ovog lista protiv kosovskog rešenja, da je čak i podršku američkih i ruskih zvaničnika za Predsednikov plan o razgraničenju navijački nastojao da prikaže kao neistinu, npr. u naslovnicama „’Putin stišao Vučića’“ (unutra dodato ispred „Diplomate:“) od 3. oktobra i „Vučićev plan za Kosovo nije prošao kod Putina“ (unutra „Putin se nije izričito izjasnio o Vučićevom planu za Kosovo“) od 4. oktobra, te „Skot srušio predstavu da SAD menjaju politiku“ od 18. oktobra 2018. godine. U svojstvu pobornika teorija zavere i teze kako je priznanje Kosova između Tačija i Vučića već odavno u Briselu dogovoreno, a da je sve ostalo samo predstava za javnost, redakcija Danasa je dva dana nakon brutalnog hapšenja šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, 28. marta objavila naslovnicu „’Kao da je Marka Đurića neko namerno žrtvovao’“ (navodnici u službi već objašnjenog zaklanjanja iza sagovornika, među kojima je i Sonja Biserko), a samo dan po Vučićevoj poseti Kosovu, kada su Albanci organizovali barikade i napali kolonu iz Srbije, 11. septembra 2018. prilog „Sanja Kljajić: Još jedna predstava u kojoj su novinari kolateralna žrtva“. U ovom tabloidu, u kojem se više ne može naći nijedan prilog u korist predsednika Srbije ili stranke na čijem je čelu, identično kao što to čine i nedeljnici Vreme i NIN, posredstvom izjava pripadnika opozicije sa severa Kosova bliskim Draganu Đilasu, ubistvo Olivera Ivanovića povezuje se sa Milanom Radoičićem iz Srpske liste, kako bi se izvukla veza do državnog vrha u Beogradu i isti označio kao nalogodavac za taj zločin.

N1 je od samog osnivanja zamišljena, a time automatski i zapečaćena, da bude informativna televizija zavisna od kablovskog operatera SBB i njenog vlasnika Dragana Šolaka, posredstvom krovne Junajted grupe koja je vlasnik i brojnih drugih kanala koji se emituju na ovoj mreži, a koju svojom pretplatom finansiraju građani Srbije i samim tim političku propagandu N1. Još uoči redovnog emitovanja programa, da bi prikazala kakva medijska batina planira da bude radi ostvarivanja poslovne dobiti svog vlasnika i dobijanja ustupaka od države koji takvu dobit omogućavaju, ova televizija odlučila je da se reklamira scenama prebijanja rođenog brata predsednika Republike sa Parade ponosa septembra 2014. godine i taj snimak u promo svrhe stavi na raspolaganje drugim televizijama. Glavni čovek od Šolakovog poverenja u ovom mediju jeste programski direktor Jugoslav Ćosić, medijski trgovac sa bogatom istorijom posredovanja i medijskog aktivizma npr. u dovođenju TV Fox u Srbiju 2006, potom njenoj akviziciji 2009. od strane Antena grupe, kao i prilikom dokapitalizacije medijske kuće B92 oktobra 2010, nakon koje je isto pravno lice postalo većinski vlasnik dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Nekadašnji novinar Ćosić zakoračio je na teren potpuno transparentnog sukoba interesa, postavši u međuvremenu i član Upravnog odbora SBB Fondacije u vlasništvu SBB-a, a njegova N1, postavljena na prvo mesto liste kanala koju korisnici ne mogu da menjaju, paralelno s tim, puki propagandni megafon firme SBB, monopoliste na tržištu kablovskih operatera, kojem zbog toga više nije ni potrebna sopstvena PR služba i koji se, osim direktno sa aktuelnom vlasti, preko N1 najčešće obračunava sa povezanim državnim neprijateljima: RTS-om, Regulatornim telom za elektronske medije (REM) i Telekomom, svojim najvećim biznis konkurentom. U portfoliju investicionog fonda KKR, donedavnog vlasnika čitavog regionalnog konglomerata, N1 je bila predstavljena kao televizija koja navodno podržava proreformsku i proevropsku srpsku vladu, i zalaže se za međusobnu toleranciju i pomirenje među narodima u regionu.

Zaradu od oglašavanja, odnosno emitovanje reklama na Šolakovim kanalima u čitavom regionu obezbeđuje firma Dragana Đilasa Dajrekt medija, koja je 2018. po drugi put u istoriji fingirano prodata (prvi put 2013. bugarskom državljaninu), a zapravo samo privremeno ustupljena Šolaku koji sa Đilasom preko firme Junajted medija ulazi u biznis produciranja i emitovanja domaćih filmskih, serijskih i drugih programa na kanalu Top. U svojstvu neizbežnog Đilasovog partnera, Miroslav Mišković sredinom 2018. dobija prostor za intenzivno reklamiranje svoje knjige „Ja, tajkun“ na svim kanalima Junajted grupe, pa čak i na setu sportskih kanala Sport Klub, dok mu je svečano predstavljaju i promovišu mediji u kojima Đilas ima uticaja: N1, Danas, Vreme, NIN, Nedeljnik, Nova srpska politička misao, Blic, Kurir i drugi. Politički prilozi o Đilasu, delovi njegovih intervjua iz drugih medija, njegova saopštenja ispred antivladine grupe Savez za Srbiju, repliciranja drugim političarima i sl, na sajtu N1 opremaju se bez ikakvih skrupula specijalnim portret-fotografijama koje prikazuju Dragana Đilasa u markiranom odelu, sa skupocenim ručnim satom i kancelarijskom stolicom na sivoj pozadini u raznim pozicijama, kreiranim isključivo za tu namenu.

U tom smislu, televizija N1 služi samo kao elektronski slivnik, sabirni centar udruženih radnji, poligon za ekranizaciju priloga koje su u pisanoj formi objavili novinari svih interesno povezanih štampanih i internet medija, koji se tim povodom pozivaju u jutarnji program „Novi dan“, ili emisije „Dan uživo“, „360 stepeni“, „Pressing“ i druge. Na ovaj način, u procesu repeticije, pojačavanja i recikliranja kao osnovnog modela manipulisanja javnim mnjenjem, nastaju novi prilozi tzv. originalne proizvodnje. Zbog odsustva ozbiljnog broja kompetentnih komentatora, na ovoj televiziji gosti su ponekad totalni anonimusi, o kojima je malo njih pre toga uopšte išta čulo, nekonkretno predstavljeni samo kao – „novinar“, „sociolog“, „advokat“, „ekonomista“, „aktivista civilnog sektora“ i sl. Iz istog razloga, kako bi prikrila manjak kredibilnosti svojih gostiju za određene teme, N1 poziva i široki dijapazon javnih ličnosti iz sveta kulture i, slično ih, kao i Blic, zloupotrebljava za produkciju antivladinog sadržaja i političkih priloga, pa tako ima iste probleme kao i list Danas – odsustvo prisustva druge strane koja ne želi da gostuje, znajući da će od njihovog gostovanja uglavnom biti napravljen negativan prilog.

Paralelno s tim, novinari ove televizije – podružnice CNN-a koja im ustupa produkcijske standarde, čime stvaraju alibi za neprofesionalnost i neobjektivnost – hvale se, pak, nepostojećom novinarskom formom koju nazvaju „kritičko izveštavanje“ i koja podrazumeva niz sugestivnih pravila i uputa kojih se reporteri sa lica mesta moraju pridržavati ne bi li doprineli negativnom prizvuku vesti, odnosno priloga i time ujedno opravdali najčešće unapred zacrtani naslov. Tako je, uzmimo za primer, za potrebe propagande redakcija N1 od svojih terenaca i spikera tražila da verbalno hipostaziraju pojmove razgraničenja i kompromisa kao da su u pitanju do sada nepoznate reči u srpskom jeziku, ne bi li pokazali da celokupna javnost navodno ne razume šta takve poruke pripadnika vlasti znače ili šta bi mogle značiti, proizvodeći tako zaključak da na kraju ništa bitno nisu ni rekli. Međutim, ni po pitanju teme rešavanja kosovskog pitanja i unutrašnjeg dijaloga, ovaj medij, dakle, ne proizvodi ništa posebno novo, dok u sadržajnom smislu služi samo kao pojačalo-snagaš svemu onome što se već nalazi u listovima Danas, Vreme, NIN, Blic, Nedeljnik i drugima, a možda nije dobilo zadovoljavajuću afirmaciju.

4. Zaključak

Ova analiza, kako se to i očekivalo, ne predstavlja samo tematski izveštaj o distribuciji negativnih priloga u vezi sa temom inicijative predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić o rešavanju pitanja Kosova i Metohije, već je ujedno i jedinstveni pregled srpske medijske scene i šematizovanja njenog načina rada u glavnim crtama, bez čega se zadata tema nikako ne može objasniti. Iz kvantitativne analize izveli smo zaključak o jasnom postojanju gotovo eksponencijalnog trenda u poslednjem kvartalu kod većine medija, pogotovo kod Danasa i N1. Nakon kvalitativne analize možda nam je jasnije i zašto je do toga moralo doći u toj meri, te da pored toga što postoji potreba za direktnim kontriranjem Predsedniku i njegovim stavovima, postoji i činjenica da je država preko Telekoma rešila da stane na put dominaciji SBB-a i time ugrozi trenutne interese sva tri uzajamno povezana tajkuna, pošto se ni Danas ni N1 ne vode nikakvim konkretnim stavom prema kosovskom pitanju. U tom smislu, analiza pokazuje u kojim sve pravcima i na koje načine prska prvobitna ortodoksna, nacionalistička identifikacija i kako disperzira duž čitavog medijskog polja u nešto što sa tom identifikacijom kao da nikada nije imalo veze. Vučićeva inicijativa za unutrašnjim dijalogom, koji je uslov za bilo kakvo održivo rešenje, tako deluje poput onog sprej reagensa koji u CSI serijama otkriva (medijski) zločin, pokazujući nevidljive tragove krvi na mestu gde se on dogodio (ili upravo događa).

Budući da su predmet analize samo negativni prilozi i njihova kvantifikacija i kvalifikacija, ona ne može, niti treba da odgovori na pitanje u kojoj meri oni realno utiču na javno mnjenje, pa je zbog toga više pisana kao apendiks nosiocima inicijative i njihovim budućim strategijama, kriznom menadžmentu koji nakon ovakve determinacije treba da zna da predupredi ili odgovarajućim objašnjenjima o njihovom poreklu i motivima najširoj javnosti, koja nije ništa drugo nego konzumentaristička, još bolje razjasni situaciju u društvu, amortizujući medijske napade i opstrukcije. Ne treba, međutim, još jednom smetnuti s uma da je sve što po ovom pitanju svih pitanja Aleksandar Vučić radi u Beogradu, neophodno da neko drugi u istom smislu uradi i u Prištini, jer trajno rešenje dolazi samo pod ovakvom pretpostavkom. U jednom trenutku, kada su već bili u toku radovi na analizi, tokom avgusta i septembra, izgledalo je kao da su se odjednom stvorili uslovi da taj neko u Prištini bude Hašim Tači. Danas, pak, kao da smo opet prinuđeni da se zapitamo: Hoćemo li se ikada više vratiti u situaciju da makar pomislimo da je početak takvog rešenja ponovo tu?

U Beogradu, 16. decembra 2018.

Ištvan Kaić, analitičar medija

(Medijski dijalozi No.33, mart 2019.)