Hajka povodom teksta "Treći metak Branke Prpe"

Ovo je hronologija najznačajnijih tekstova koji su usledili nakon autorskog teksta "Treći metak Branke Prpe", koji govori o udruženom medijskom naporu pojedinih intelektualaca, novinara i njihovih udruženja da po svaku cenu relativizuju i ospore rezultate istrage, kao i sam institucionalni koncept radnog tela – komisiju koja se bavi istraživanjem ubistava novinara – koje je osnovano u skladu sa Zakonom o Vladi.

Do dana današnjeg nije pružen nijedan validan argument protiv činjenica iznesenih u ovom tekstu. Sasvim suprotno, svi akteri koji su učestvovali u ovoj medijskoj kampanji uhvaćeni su u lažima i osramoćeni jednostavnim postupkom ponavljanja njihovih sopstvenih radnji, smeštenih u jedinstveni i odgovarajući koncept. Branka Prpa još jednom je slagala javnost da nije tužila decu Slavka Ćuruvije, što je izvodima iz suda dokumentovala Ljiljana Smajlović. Nezavisno udruženje novinara Srbije je na godišnjicu ubistva 2014. godine, paralelno satanizujući moj tekst, prvi put optimistično reagovalo na rezultate istrage, pre svega kako bi sa sebe pokušalo da skine tragove sramnog ponašanja dokumentovane u mom tekstu.

Najveći problem ispao je zato što sam u tekstu citirao navode iz intervjua Jelene Ćuruvije, ćerke pokojnog novinara, koju istovremeno u napadima na mene niko nije smeo da spomene. Vrlo brzo biće jasno i zašto; Fondaciju Slavko Ćuruvija, na čijem je čelu njegova ćerka, finansiraju isti fondovi koji finansiraju i NUNS, a čitav projekat koji stoji iza toga usko je vezan za ovo novinarsko udruženje, posebno preko delovanja sajta Cenzolovka koji je, paradoksalno, plaćen da vodi hajku na premijera Aleksandra Vučića, jednostrano izveštavajući o navodnoj cenzuri u Srbiji, a čiji je glavni urednik Perica Gunjić, između ostalog i novinar CINS-a, koji je osnovao NUNS.

Treći metak Branke Prpe

Opstrukcije prvog stepena

Kada je 20. septembra 2012. godine Vlada Srbije donela odluku o formiranju međunarodne komisije koja će da istraži nerešena ubistva novinara u Srbiji, osim uobičajenog i ništa više opravdanog skepticizma, nije bilo značajnijih reakcija u javnosti izuzev onih koje su se mogle svesti na negodovanje zbog činjenice da je takva odluka inicirana od Aleksandra Vučića, koji je u vreme jednog od tri ključna ubistva bio na funkciji ministra informisanja. Ovo loše argumentovano negodovanje vrlo brzo će se pretvoriti u suptilnu diskvalifikaciju, najpre ideje koja je, zbog njenog inicijatora, navodno unapred osuđena na propast, tako postepeno i novinara koji pored predstavnika MUP i BIA čine trećinu sastava Komisije. Neki od tih novinara i sami su otvoreno iskazivali rezervu po pitanju svrsishodnosti postojanja Komisije, ili su pak odbijali da učestvuju u njenom radu navodno ne znajući da je reč o mešovitoj komisiji koju osniva Vlada, čime su i sami posredno učestvovali u diskreditaciji tog tela.

Iz takvih razloga svoju ostavku na mesto člana komisije dala je najpre Vesna Mališić, urednica nedeljnika NIN, 29. januara 2013, više od četiri meseca nakon donošenja odluke o njenom formiranju i samo dan nakon prvog sastanka koji je otvorio vicepremijer Vučić, izjavivši tada da će komisija imati potpunu dostupnost arhivama. Na tom sastanku u predmet istraga Komisije, koja radi u tesnoj saradnji sa Tužilaštvom, pored ubistava novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, uvršten je i slučaj pogibije radnika RTS-a tokom bombardovanja 1999. godine.

Nešto manje od tri meseca posle toga, 10. aprila, ostavku na mesto člana komisije podneo je još jedan novinar, Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, pod izgovorom da je „neprihvatljivo nuditi pogodbu ključnim ličnostima režima Slobodana Miloševića za koje postoje sudske presude za organizovanje političkih ubistava“, tj. ponuditi im status svedoka-saradnika ili zaštićenog svedoka. Treba napomenuti da se u to vreme već uveliko radilo na rasvetljavanju slučaja Ćuruvija, ali i ostalih predmeta, kao i da odluku zbog koje je Obradović podneo svoju ostavku ne donosi Komisija već Tužilaštvo i da je u okolnostima o kakvim je ovde reč, potpuno uobičajena kako u domaćim tako i stranim tužilašnim praksama.

Međutim, ovaj kvazi-argument biće tek uvod za ono što će uslediti nakon Vladine konferencije za štampu, 14. januara 2014, na kojoj su obelodanjena imena osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i imena nekih od ključnih svedoka na koje je pre manje od godinu dana mislio Obradović. Taj događaj će poslužiti da se, na istoj liniji kvazi-argumenta, diskredituje verodostojnost informacija do kojih se došlo u istrazi, pa samim tim obezvrede i njeni rezultati, a lica koja svedoče protiv osumnjičenih učine nemerodavnim. I Mališić i Obradović deo su udruženja NUNS koje se već duži niz godina otvoreno stavlja u službu zaštite interesa Demokratske stranke i njenog lidera Dragana Đilasa zagovarajući tezu o medijskoj represiji najveće stranke u vlasti. Njih dvoje su više puta javno izjavljivali da „ne veruju Vučiću“, time jasno stavljajući do znanja zbog čega nisu u stanju da sarađuju u bilo čemu što bi imalo veze sa Vladom Srbije kao najvišom izvršnom vlašću u državi.

Pored preteranog problematizovanja ličnosti inicijatora njenog osnivanja, Komisija je osporavana i po „legalističkom“ ključu. Sâmo njeno formiranje u startu je ocenjeno kao izbegavanje i dezavuisanje institucionalnih pravila, zbog čega je to telo proglašavano para-institucijom koja preuzima ulogu Tužilaštva, bez obzira što su njegove nadležnosti definisane tako da se ne preklapaju sa organom sudske vlasti i da rade sa njim u koordinaciji. Kako dve trećine članova komisije čine pripadnici MUP i BIA, delatnost Komisije i formalno se svrstava pod regularne predistražne i istražne radnje ovih organa koje su, kao u svakom postupku, osnova za dizanje optužnice preko koje uspostavljaju jasnu vezu sa Tužilaštvom. Ova forma zavodljivog „legalizma“, koji je vrhunac svoje praktične primene doživeo u periodu dominacije Vojislava Koštunice i satanizacije Zorana Đinđića, a koja je posebno delotvorna kod većine onih koji se daju lako zavesti kada su pravna tumačenja u pitanju, ili pak onih koji pravnu nauku svode na rigidno normativnu totalitarizaciju sopstvenog pogleda na svet, ponovo je iskorišćena u cilju diskreditacije rada Komisije kao i unižavanja njenih rezultata.

Zanimljivo je da je isti duh Koštuničinog „legalizma“ upotrebljen i ranije kada je, u nedostatku snažnijih argumenata, pokušavano da se dokaže da je funkcija pod nazivom „prvi potpredsednik Vlade“ protivzakonita, odnosno nelegalna i nelegitimna, zbog toga što se takva nigde ne spominje u Zakonu o Vladi. Niko, međutim, od pobornika te vrste argumentacije, nije uspeo da pokaže ono što je najbitnije kako bi taj argument postao validan – da li je takva funkcija u suprotnosti sa tim Zakonom. Kako Zakon u članu 10. prepoznaje predsednika, potpredsednike i ministre kao članove Vlade, a funkcija prvog potpredsednika Vlade je formalno-pravno i dalje funkcija potpredsednika, odgovor na jedino relevantno pitanje – da li Zakon prepoznaje i kako definiše poseban odnos među potpredsednicima – nalazi se u članu 12. stav 2., članu 13. stav 3. i 4. i članu 14. stav 3. Iz tih mesta je jasno da su posebna zaduženja i nadležnosti nekom potpredsedniku i te kako moguća i predviđena, i da njih izdaje predsednik Vlade koji od potpredsednika može da napravi i svog zamenika, ako tako hoće. U međuvremenu, skraćenica „PPV“ odomaćila se u širim kritizerskim krugovima u konotaciji koja bi trebalo da izazove aluziju na izmišljenu funkciju.

Zaminljivo je da se pitanje vaninstitucionalnosti komisija koje formira Vlada takođe može vrlo lako oboriti članom 33. o radnim telima Vlade istog ovog zakona, pa bi malo kome razumnom palo na pamet da tvrdi da su one nelegalne, već se konstantno insinuira da preuzimaju nadležnosti koje su u domenu Tužilaštva, što je već ustanovljeno da je netačno.

Sledeći svoje interese i sve upitnije vrednosne sudove, Vesna Rakić-Vodinelić, Branka Prpa i Vesna Pešić su početkom 2014. godine primenile isti ovaj princip osporavanja Vladinog radnog tela, ali ovoga puta na rad komisije koja treba da istraži pozadinu atentata na premijera Đinđića. Slučajno ili ne, pod plaštom borbe protiv komisija, sve tri su na manje-više isti način otvoreno pozvale građane da na izborima glasaju za listu koju je predvodila Demokratska stranka kao navodno poslednjeg stožera demokratije na političkoj sceni Srbije, izvodeći ovaj zaključak iz jedne jedine premise koja se svodi na personalnu isključivost prema Aleksandru Vučiću.

Kontroverzna uloga Branke Prpe

Naredni talas tih samo naizgled nepovezanih reakcija nastupio je već nakon što je Vučić 28. decembra 2013. godine na konfrenciji za medije u Vladi rekao da će podneti ostavku ukoliko slučaj Ćuruvija ne bude rešen, da bi već narednog dana saopštio da iza tog ubistva stoji država, tj. vlast koja je ubijala neistomišljenike i protivnike. I ova izjava naišla je uglavnom na podsmeh onih kojima je na prvi pogled delovalo kao da ništa novo ne otkriva. Međutim, ona je istovremeno bila nešto mnogo više od puke konstatacije jer ju je po prvi put izgovorio neko ko je bio i deo vlasti koja je osumnjičena, i ko i sa te strane snosi deo moralne odgovornosti za ono što se Ćuruviji desilo. Tako se, neposredno nakon ovih izjava, pojavila dilema vezana upravo za to u kojoj je meri bivši ministar informisanja zaista bio odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije, ponovo sa ciljem da se izazove atmosfera koja unapred kompromituje istragu i njene rezultate u najavi.

Talasu opstrukcija i javnih osporavanja pridružio se i prilog RSE od 30. decembra koji je pokušao da dâ odgovor baš na to pitanje, obelodanjujući pri tome jedan veoma kontradiktoran stav. U prvom planu se našla Branka Prpa i njena izjava pretvorena u naslov da je „i Vučić ćutao“ neposredno nakon ubistva, te da je u tom smislu saučestvovao sa ostalima u vlasti koji se nisu oglašavali niti osudili zločin. Maliciozne Prpine aluzije sažete u tvrdnji o „montipajtonovskom pristupu“ kojom je dala svoju ocenu tajminga istrage, istakavši pri tome i ličnu odbojnost što se tog posla latio baš Vučić, bile su rezultat očigledne nespremnosti da se prizna notorna činjenica da je za razjašnjenje Ćuruvijinog ubistva bila neophodna politička volja koja je stvorena konačnim odlaskom Demokratske stranke sa vlasti, za koju je ona, paradoksalno, pozvala da se glasa. Već u ovom intervjuu postalo je jasno da je Prpa propagirala ono što će, nakon što osumnjičeni budu obelodanjeni, decidno pojačati u intervjuu za Slobodnu Dalmaciju od 25. januara kada će direktno optužiti Vučića da je „učestvovao“ u ovom brutalnom ubistvu.

U istom tekstu se, međutim, našla i izjava novinara Vremena Filipa Švarma koja ne govori u prilog tezi da je Vučić na bilo koji način „učestvovao“ u ubistvu, pa čak ni da je nužno „znao“ da se ono sprema, kako je to Prpa pokušala da insinuira. „Mi iz Vremena, kao i svi ostali iz novina išli smo u hotel Metropol gde se nalazilo Ministarstvo informisanja. Dve osobe su pregledale novine koje će sutradan izaći, Aleksandar Vučić i Radmila Višić. Naravno, Vreme je posvetilo veliki tekst ubistvu Slavka Ćuruvije, i kada sam ja doneo printove, povela se rasprava. Radmila Višić je imala silne primedbe na taj tekst, međutim, Aleksandar Vučić, tada ministar informisanja, bio je za to da se taj tekst objavi. Oni su mogli da spreče da Vreme izađe, ali Vučić je svojom odlukom da Vreme izađe sa takvim tekstom, na neki način pokazao da je on protiv tog političkog ubistva“, rekao je Švarm za RSE. Uprkos ovakvoj izjavi u kojoj se navode i svedoci, izjave Branke Prpe, koje su spram ovog u sferi čistog nagađanja, ostale su u fokusu teksta kao navodno najbitnije.

Ovde treba razjasniti i poreklo uverenja da bi baš Prpa morala da važi za najbitniju, tj. ključnu osobu kad god se povede reč o ubistvu Slavka Ćuruvije, kako se neretko potencira u medijima. Kao što je poznato, Prpa je 11. aprila 1999. godine u šetnji sa svojim tadašnjim partnerom Slavkom Ćuruvijom, neposredno nakon što je u njega pucano iz pištolja sa prigušivačem, bila onesvešćena od udarca pištoljem u glavu. Iako u medijima skoro uvek predstavljana kao Ćuruvijina nevenčana supruga i ključni svedok ubistva, slabo se zna ono što je tek nedavno, iz njenih vlastitih izjava, postalo poznato. Prpa je, prema sopstvenom priznanju, svojevremeno vršila značajan pritisak na Ćuruviju politički manipulišući baš kao što to čini i danas, uz to što je nakon tragičnog događaja pokušala još i da se, kako simbolički tako i bukvalno, nametne kao osoba pozvana da preuzme celokupno nasleđe njenog tadašnjeg partnera.

U intervjuu Politici od 19. januara 2014. godine, Jelena Ćuruvija, ćerka ubijenog urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, navela je da je Prpa dva meseca nakon ubistva tužila porodicu Ćuruvija za imovinu pokušavajući da dokaže vanbračnu zajednicu sa Slavkom. Ona i njen brat Rade Ćuruvija govorili su više o tome još februara 2007. za tadašnju Reviju 92, kada su izjavili sledeće: „Prpa je jedna od žena sa kojima je naš otac bio posle razvoda krajem 1997. godine. Ipak, to je nije sprečilo da već 15. juna 1999. godine, samo dva meseca posle ubistva, podnese tužbu protiv nas, čiji je cilj 'otimanje' naše imovine. Važno je znati da kad kažemo jedna od, mislimo na veoma važan događaj u tatinom životu, a to je veridba sa jednom našom poznatom umetnicom 1998. godine, koja je bila pristojna da svoj intimni život zadrži kao intiman.“

Deca Slavka Ćuruvije shvatila su da je ubistvo njihovog oca, ali ne i njegovo razrešenje, vrlo brzo postalo sredstvo za političku kapitalizaciju, zlata vrednu pojedinim interesnim krugovima među kojima su konkretno naznačeni, ni manje ni više nego udruženje NUNS, isto ono koje danas najaktivnije radi na diskreditaciji i opstrukciji Komisije koja se bavi slučajevima ubijenih novinara. Zanimljivo je da je ovo udruženje svih ovih godina ignorisalo i nije pozivalo Ćuruvijinu decu i njihovu majku čak ni na komemoracije koje je organizovalo, plasirajući uvek lažne informacije o prisustvu porodice. Da bi kapitalizacija bila potpuna, a kredibilitet dodatno našminkan, Branka Prpa je morala biti proglašena najbliskijom osobom ubijenog novinara, kako bi se njena reč jednog dana, ispostaviće se, otvoreno stavila u službu interesa Demokratske stranke, pa čak i po cenu da se, zarad dnevnopolitičkih interesa, zaustave pokušaji privođenja pravdi ubica i njihovih nalogodavaca.

„Sedmogodišnje uporno predstavljanje Prpe kao supruge, nevenčane supruge, pa čak i udovice, podseća na neku vrstu strategije. Postavlja se pitanje, zašto osoba, koju sedam godina lažno predstavljaju, nije to nijednog momenta demantovala. Sve što je trebalo da uradi jeste da pozove par urednika, zamoli ih da je tako ne predstavljaju, objasni im da to nije istina i nije fer prema porodici, koja je ostala iza njihovog kolege“, rekli su Jelena i Rade u intervjuu 2007. godine. Prema njihovim tvrdnjama, Prpa je pokušala da zadrži i listove Dnevni telegraf i Evropljanin, ali u tome nije uspela. Umesto toga, „dobila je, prvo kao smeštaj, a kasnije na poklon, od tate potkrovlje u strogom centru Beograda od 130 kvadrata. Ipak, pokušala je da uzme, u čemu, naravno, nije uspela, i njegov stan u kome ja sada živim sa svojom porodicom“, izjavila je tada Jelena.

Koštuničini anđeli

Međutim, do prave provale oblaka došlo je tek nakon što su obelodanjeni dotadašnji rezultati istrage na konferenciji za štampu u Vladi Srbije 14. januara 2014. godine. Tog dana je obelodanjeno da je nekadašnji šef DB-a Radomir Marković osumnjičen da je direktni nalogodavac ubistva. Uhapšeni su nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, koji je osumnjičen kao podstrekač i načelnik Šestog odeljenja tog centra Ratko Romić, koji je osumnjičen kao neposredni izvršilac. Pored Romića, kao neposredni izvršilac osumnjičen je i nekadašnji pripadnik posebne službe obezbeđenja u DB-u Miroslav Kurak, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Ključni svedoci u istrazi su već ranije osuđeni kriminalci, a među njima i nekadašnji službenici Vlade, na prvom mestu Milorad Ulemek Legija, i neki drugi članovi nekadašnjeg „zemunskog klana“ kao što su Miloš i Aleksandar Simović, Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi. Pored njih do sada su saslušani i Milorad Bracanović, Jovica Stanišić, Franko Simatović, Branko Crni, Milan Popivoda, Olivera Antonić, Predrag Gikić, Jelena Ćuruvija i drugi.

Mediji su, međutim, nekoliko dana ranije već najavljivali da će do obelodanjenja doći, pa je tako kontroverzni novinar Nikola Tomić iz lista Danas, pozivajući se na anonimne izvore iz vrha vlasti, već 10. januara pisao kako će hapšenja uslediti naredne nedelje, plasirajući pored toga i nešto što će se ispostaviti da je čista dezinformacija – da su optužnice već spremne. Sa druge strane, vicepremijer Vučić je na konferenciji izjavio da je tužilac uveren da će do početka marta moći da podigne optužnicu. Spin iz Danasa Vesna Pešić je u svom tekstu od 9. marta za sajt Peščanik iskoristila na sledeći način: „Istraga je toliko dobro napredovala da je u jednom momentu izgledalo kao da je sve rešeno: ubice imenovane, već napisana optužnica, neki već i pohapšeni. Ispalo je da optužnice nema, jer tek sledi istraga, ali će biti podignuta do početka marta.“ Iako je tačno da do pisanja ovog teksta optužnica za slučaj Ćuruvija još uvek nije podignuta, potpuno je netačno da su navedena lica uhapšena kako bi istraga tek počela. Kao što je na konferenciji više puta ponovljeno, istraga je i dalje u toku, pa su dodatni detalji koji se mogu pojaviti u njenom nastavku i kompletirati optužnicu takođe mogući razlog zbog čega se sa tim još uvek čeka.

Napadi koji su usledili od tog trenutka, kao reakcija na sve izvesniji rasplet ubistva i prve konkretne pokazatelje da je rad Vladine komisije urodio plodom, koji opet veoma podsećaju na vreme dominacije tzv. „legalizma“ i opstruisanje svega što bi imalo veze sa Đinđićem i njegovim najbližim saradnicima, krenuli su sa dva fronta. Prvi i prednji front tiče se osporavanja ili relativiziranja rezultata istrage obelodanjenih na konferenciji, dok je drugi, pozadinski, ali i ciljni – nastavak onog dotadašnjeg – vezan personalno za Vučića, ali ovoga puta unapređen premisama koje deriviraju iz prvog fronta. Taj prvi front sastoji se iz nekoliko kolona među kojima su najuticajnije tri, gde u svakoj po jedna od novopečenih „Koštuničinih anđela“ igra prominentnu ulogu: aktivno negiranje da je Miroslav Kurak neposredni izvršilac ubistva – slično ulozi u kojoj je Milan Veruović, očevidac atentata na Đinđića, plasirao priču o „trećem metku“ – vrši Branka Prpa; aktivnim izazivanjem sumnje da istraga neće obuhvatiti „pozadinu ubistva“ i stići do krajnjih nalogodavaca pozabavila se Vesna Pešić; diskreditovanje svedoka zbog njihovog kriminalnog pedigrea, a time i njihovih iskaza kao relevantnih dokaza u optužnici pripalo je pak „legalističkom“ ekspertu Vesni Rakić-Vodinelić, iako se sve tri u nedostatku sadržaja dotiču i obnavljaju teme onih drugih.

Istog dana, samo sat vremena od početka konferencije u Vladi, tabloid Blic je objavio isečke iz intervjua koji je Branka Prpa navodno već dala nedeljniku NIN, baš onom u kojem je jedna od urednica i Vesna Mališić, bivša članica Komisije i članica NUNS-a, uz naslov „Kurak nije ubica“, što su odmah preneli i ostali mediji. Prpa je u tom intervjuu objasnila da je za nju Kurak novo ime, tvrdeći da on nije pucao u Slavka. „Ne liči mi na tu osobu“, bio je njen komentar, što bi po logici stvari za pretpostavku moralo da ima to da je ona ipak u stanju da prepozna lice osobe koja je pucala u njenog partnera. Međutim, kada opisuje osobu koju je videla, Prpa samo kaže: „Bio je mlad, imao je crnu kapu i bio obučen u crno.“

I u nastavku teksta, gde Prpa govori o tome kada je prvi put bila pozvana u policiju da rekonstruiše lik koji je videla, preovlađuju ništa manje nekonzistentnosti. Tekst se završava tvrdnjom da ju je osoba čiji je foto-robot urađen pozvala naknadno iz Finske i da je, u tom smislu, bilo raznih nameštaljki koje su činili organi gonjenja. Iako je nedavno potvrđeno da je zaista bilo podmetanja, Prpa je u njih umetnula i aktuelnu istragu koja je do tih saznanja došla. No, iz teksta uopšte nije jasno da li je kao svedok zločina na kraju uspela da rekonstruiše lice izvršioca i da li je na osnovu njenog svedočenja eventualno napravljen foto-robot. Umesto toga, samo se govori o foto-robotima koje je podmetala DB. Okolnost u kojoj je Prpa na licu mesta onesvešćena, kao i njeni uopšteni opisi počinioca tako idu mnogo više u prilog tezi da ni ona sama nije sasvim sigurna šta je videla (što je uobičajeni problem sa očevicima sličnih događaja), te da se, po svemu sudeći, ni ne može nazvati neupitno verodostojnim svedokom.

Na kontroverzne delove Prpinog svedočenja, nekritički se nadovezala Vesna Pešić u već spomenutom tekstu: „Malo se ko zapitao kako to da jedini živi svedok koji je prepoznao Ćuruvijinog ubicu, a to je žena Ćurivijina Branka Prpa, nije ni spomenuta, a kamoli pozvana da svedoči. Ona je već u istrazi koju je vodila Đinđićeva vlada ubicu prepoznala i zna se njegovo ime.“ Ali, izvesni problem u ovoj rečeničnoj konstrukciji javlja se zbog toga što se njom anticipira da pravi ubica može biti samo onaj za koga sama Prpa potvrdi da je to on, po čemu se najbolje vidi da je njena uloga u ovom slučaju svesno ili nesvesno postala predmet čiste zloupotrebe. Takođe, ukoliko je tačno da je Đinđićevoj vladi na osnovu Prpinog svedočenja bilo poznato ime ubice, kako tvrdi Pešić, zbog čega to lice još tada nije privedeno pravdi? Tri su moguća odgovora: ili je Đinđićeva vlada želela da zaštiti ubicu; ili se ispostavilo da za lice koje je Prpa identifikovala nema dovoljno dokaza; ili Prpa nikog nije ni uspela da identifikuje. Tvrditi bez ikakve odgovornosti da se još od tada „zna ime ubice“ ipak znači zanemariti makar dve od ove tri realne mogućnosti.

Takav nivo neozbiljnosti, međutim, ne treba da čudi kada je u pitanju Vesna Pešić koja se u svim svojim javnim nastupima ponaša kao ekskluzivna vlasnica kristalne kugle koja već unapred zna sve šta će da se dogodi. U tom izvežbanom maniru je, samo dan uoči konferencije, 13. januara, javno ustvrdila da je ubistvo Slavka Ćuruvije naredila Mirjana Marković, bivša liderka Jugoslovenske levice, ali da ona sigurno neće biti obuhvaćena optužnicom i da nas, s obzirom na to, sada „samo zavaravaju da su nešto istražili“ i u granicama svojih artikulacionih sposobnosti saopštila da nas „Vučić sve šprica u mozak“. Na Vladinoj konferenciji sutradan je pak jasno rečeno da još uvek nisu pronađeni sudski validni dokazi za umešanost Mirjane Marković u ubistvo, ali i da istraga i dalje traje.

Na istoj liniji argumentacije, Vesna Rakić-Vodinelić je 15. januara, u još jednom prilogu RSE koji je slučajno ili ne ponovo uradila Branka Mihajlović, otišla korak dalje i odmah napravila paralelu sa pozadinom atentata na Đinđića, koristeći je kao stereotip za nešto što vlasti ne dozvoljavaju da se sazna. Nije ni slutila da će samo mesec dana kasnije pokušati da kritikuje komisiju koja je zadužena upravo za otkrivanje te iste pozadine, dogovorenu u kabinetu tog istog Vučića, pa je stereotip bila primorana da proširi i sugeriše da čak i ako vlast krene da radi na otkrivanju pozadine, to sigurno neće biti ona prava. Kao treći „legalistički anđeo” koji javnost uporno vraća u vreme Dragana Jočića i čuvene „optužnice na staklenim nogama“, pored pokušaja formalnog napada na Komisiju kao takvu za koji je već ustanovljeno da je neodrživ, Vesna Rakić-Vodinelić je pokušala da baci senku i na rezultate istrage tako što se pozvala na pitanje verodostojnosti svedoka osuđenih u nekim drugim procesima za teški kriminal i ubistva (!). Tako je 23. januara u intervjuu za nedeljnik Vreme, čiji naslov „Legijina hiljadu i jedna priča“ takođe podseća na nekada plodnu propagandu pokojnog Aleksandra Tijanića, optužila Vladu da time što za glavnog svedoka u slučaju Ćuruvija uzima Milorada Ulemeka vrši njegovu novu „promociju“, što je predstavljalo samo dalju razradu stanovišta koje je prethodno iznela u svom autorskom tekstu za sajt Peščanik od 17. januara.

U pokušaju osporavanja rezultata istrage preko kredibiliteta svedoka, trebalo bi se samo zapitati npr. da li bi optužnica za ubice pokojnog premijera ikada bila podignuta da pojedini kriminalci poput Ljubiše Buhe Čumeta, Dejana Milenkovića Bagzija, Zorana Vukojevića, Miladina Suvajdžića nisu „propevali“ o svojim nekadašnjim kolegama ili pak da li bi se u „Sablji” razjasnilo ubistvo Ivana Stambolića da nije postupano prema iskazima kriminalaca i da nisu proveravani njihovi navodi? Teza kojom operiše i direktno manipuliše profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić svodi se na notorne neistine u koje može poverovati samo laik – da kriminalna dosijea određenih lica mogu njihove iskaze u nekom novom predmetu učiniti po definiciji irelevantnim, a njih same nemerodavnim, kao i to da se pojedinačnom svedoku tek tako veruje na reč bez ikakve provere po mogućnosti više drugih svedoka koji te iskaze mogu da potvrde, ili pak direktnim uvidom u činjenično stanje koje se iskazom tvrdi, kao što je to npr. svojevremeno utvrđeno lociranjem Stambolićevih ostataka.

Da li je moguće da Vučić nije učestvovao

Drugi front napada na Vladinu komisiju zasniva se na spekulacijama o posebnoj odgovornosti tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića za ovo ubistvo. Temelj za napade ovog tipa je rečenica koja kao prepisana cirkuliše u izjavama svih protivnika pokrenutog procesa, a u kojoj se tvrdi da je „nemoguće da Vučić nije znao da je Ćuruviju ubila država“ s obzirom na funkciju koju je tada obavljao, što je bila reakcija na izjavu koju je Vučić dao 28. decembra 2013. godine. Ali tek nakon konferencije održane 14. januara, u danu kada su pohapšeni osumnjičeni koji su bili dostupni organima gonjenja, postalo je jasno da smisao te rečenice iz decembra nije u tome da li je Vučić ili bilo ko drugi znao da iza ubistva Ćuruvije stoji država, jer to svi „znaju“, nego da bi to na osnovu sprovedene istrage i pribavljenih dokaza konačno moglo i u sudskom postupku da se dokaže. Sudska presuda osumnjičenom nalogodavcu Radomiru Markoviću, nekadašnjem šefu DB-a, sama po sebi bila bi dovoljna da dokaže jednu takvu tvrdnju.

U tom smislu je, za sve one koji pre imaju potrebu da označe neprijateljsku metu, nego da objektivno ocenjuju i prate rad istražnih organa i Tužilaštva, postalo mnogo bitnije izazivanje nedoumice da li je Vučić na način koji bi se mogao podvesti pod krivičnu odgovornost umešan u oduzimanje Ćuruvijinog života ili pak nije. Bilo je potrebno insinuirati neki lični motiv za likvidaciju, pa je profesorka prava, ponovo vođena životnim principima starog legaliste Vojislava Koštunice, u pomenutom tekstu od 17. januara plasirala fotografiju naslovnice „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje ’Dnevni telegraf’“, iz novina za koje je Vučić, u vremenu pre nego što je postao ministar informisanja, dao intervju. Tako se sa pitanja ’da li je znao’ skreće u pitanje ’da li je učestvovao’ i to dvostruko: iz ličnih razloga da bi se osvetio novinaru koji je pisao o njemu i samim tim što je nakon toga bio na poziciji ministra informisanja, dakle, deo vlasti koja je ubila Ćuruviju.

Na ovakav sklop koji kombinuje krivičnu i moralnu odgovornost, bez tendencije da ih razgraniči, nadovezuje se i motiv Vučićevog izvinjenja koje je uputio porodici žrtve i javnosti zbog vremena koliko je proteklo od ubistva. Evo na koji način Prpa objedinjuje ove motive u razgovoru za RSE od 15. januara: „Sad se mi možemo baviti rekonstrukcijom, šta sve podrazumevamo pod vrhom države. Ne treba zaboraviti da su tvorci Zakona o javnom informisanju po kojem od jeseni 1998, godine počinju progoni novinara, uključujući Slavka na prvom mestu, da su tvorci tog Zakona JUL i Srpska radikalna stranka. Ima tu gomila aktera u celoj toj priči. Zato sam ja očekivala da će se Vučić izviniti, ne zato što se čekalo 14 godina da bi se uhapsile ubice, nego zato što je učestvovao u takvoj vlasti i to na poziciji ministra informisanja.“

Međutim, nesumnjivo je da bi upravo takvo izvinjenje kakvo očekuje Prpa, a to ne bi bilo ništa drugo nego izviniti se za ubistvo, bilo naširoko zloupotrebljeno da se Vučiću spočita ne samo moralna nego i krivična odgovornost, budući da bi ispunjenje tog Prpinog zahteva isprovociralo nova pitanja i insinuacije koje bi išle u pravcu manipulacije o tome do koje je mere on sam umešan u zločin, da li je imao saznanja da se zločin sprema, ili je i sam učestvovao u njegovoj organizaciji. Osnov za takve manipulacije bi se našao u pitanju na koje se odgovor po sebi nazire: Zašto bi se neko uopšte izvinjavao za ubistvo, ako već nema ništa s tim? Ovako, smatra se da se nije izvinio zato što nešto krije, ili je jednostavno nemoralan. Tako se dolazi do, za zdrav razum, jedne apsurdne situacije da šta god da Vučić uradi, to će naići na osude nezadovoljnih, ali i za manipulaciju veoma pogodnog miljea u kojem, kako god da se okrene, meta uvek biva pogođena.

U već spomenutom intervjuu za Slobodnu Dalmaciju od 25. januara, Branka Prpa sa formulacije „nemoguće da nije znao“ i „učestvovao u takvoj vlasti“ konačno prelazi na „učestvovao u tom ubistvu“, bez ikakvog daljeg objašnjavanja, a kamoli dokaza za tako ozbiljnu tvrdnju. Međutim, ona postaje blago kontradiktorna u istom razgovoru kada kaže: „Hoćemo li uraditi korak dalje od izvršitelja? Pogotovo što je u to vrijeme Državna bezbjednost bila pod direktnom komandom Slobodana Miloševića, bez ikakve kontrole parlamenta. I sad će mi netko reći da su tajni agenti svojevoljno odlučili ubiti Ćuruviju?! Neće biti.“ Pored toga što u istrazi nije reč o tome da li neko misli da su službe bezbednosti svojevoljno odlučivale o ubistvu, nego, što je jedino relevantno, da li će se pojaviti dokazi koji bi mogli da osude nekog od političara iz tadašnjeg vrha vlasti, pravo pitanje je ipak sledeće: Ako Prpi nedostaje samo karika između Radomira Markovića i Mirjane Marković ili Slobodana Miloševića, gde se tu onda uklapa Aleksandar Vučić, dvadesetdevetogodišnji ministar tolikog uticaja u vlasti da je i ozloglašeni Zakon o informisanju pripremljen dobio samo da potpiše? Ne govori li to još više u prilog tezi da je Vučić o malo čemu mogao samostalno da odlučuje i da su se medijski, finansijski, pa i napadi fizičke prirode na Ćuruviju vršili upravo pod patronatom nekog drugog? Uprkos neupitnoj Vučićevoj političkoj i moralnoj odgovornosti zbog same pripadnosti zločinačkom režimu Slobodana Miloševića, sama Prpa će mesec dana kasnije izneti pojedinost koja, pored već navedene Švarmove izjave, takvu pretpostavku neumitno više potvrđuje nego što na nju baca sumnju.

Povodom tribine pod simptomatičnim nazivom „Stvarnost u koju ne verujem“ održanoj u CZKD-u 24. februara u organizaciji NUNS-a, a pod direktnim predizbornim pokroviteljstvom Demokratske stranke Dragana Đilasa, u tabloidu Blic je narednog dana osvanuo tekst još jedne kontroverzne novinarke Tamare Spaić pod nazivom koji opet dovoljno govori sam za sebe: „Branka Prpa: Ne verujem ni u šta što Vučić kaže, jer on iskreno laže“. Pored nje, na tribini su između ostalih govorili i Vukašin Obradović, već pomenuti bivši član Komisije i Vesna Rakić-Vodinelić. Prpa, koja u to vreme već uveliko izjavljuje da hapšenja osumnjičenih izgledaju kao turske serije, okarakterisana i u ovom tekstu kao „životna saputnica ubijenog novinara“, objasnila je da je pola sata nakon što je na dnevniku RTS pročitan tekst „Ćuruvija dočekao NATO bombe“ 1999. godine primila telefonski poziv od jedne novinarke koja je prenela da je zvao Aleksandar Vučić da kaže da se to više neće dogoditi.

Prpa je ovaj momenat iskoristila kako bi Vučića prikazala u ulozi nekoga ko izaziva „lažnu empatiju“ koja je, po njenom mišljenju, trebalo da relaksira Ćuruviju pred samo ubistvo, i da, prema tome, optuži bivšeg ministra informisanja lično da je sa predumišljajem bio deo državnog zločinačkog projekta. „Ja sam Slavka ubeđivala da on pokušava time da ga anestezira da ne bi pomislio da je u opasnosti i da neutrališe Slavkove odbrambene mehanizme.“ Međutim, nasuprot onome što je Prpa želela da poruči i šta god značili ti „odbrambeni mehanizmi“ (!) u situaciji kada država želi nekoga da ubije, ova rečenica mnogo više stavlja do znanja ne samo ono na čemu se zasnivala tadašnja aktivnost Branke Prpe, već upravo ono čime bi ukratko mogla da se definiše i njena današnja uloga – jednom aktivnom dezavuacijom i svesnom ili nesvesnom opstrukcijom istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije. Ono što je u Prpinom karakteru bilo sklono tada da čini Ćuruviji, svom trenutnom partneru, sada je samo ustremljeno na javnost naviklu da se hrani sveopštom nevericom i negiranjem stvarnosti. Upravo zbog toga, utoliko jači postaju razlozi da se razmišlja u pravcu da ne samo da Vučić nije znao šta će se desiti sa Ćuruvijom, nego i da danas, sa pozicije neprikosnoveno najmoćnijeg političara Srbije, iz zakonskih, političkih i ličnih razloga želi da se ovaj slučaj razreši do kraja, kako bi sa sebe sprao bar deo odgovornosti za ono što zbog svoje nemoći tada nije bio u stanju da spreči.

***

Na osnovu preovlađujuće klime i stanja javne svesti, za očekivati je da će se isti ili slični mehanizmi manipulacije koje smo naveli ponoviti u vremenu koje predstoji i kada je reč o Vladinoj komisiji koja je oformljena radi ispitivanja pozadine atentata na premijera Đinđića. Štaviše, prve potvrde već su stigle; napad je ponovo usledio obmanjivanjem javnosti da Komisija narušava ustavni poredak zemlje i da se meša u nadležnost Tužilaštva. U prilogu upriličenom ponovo u RSE, i opet kod Branke Mihajlović od 27. februara 2014. godine, već sam naslov „Komisije umesto države: Posle Ćuruvije, na redu Đinđić“ zasniva se na jeftinom pravničkom triku, koji uz to najavljuje ponovnu mobilizaciju manje-više istih lica zaslužnih i za diskreditovanje prethodnog slučaja.

Druga plasirana laž je da Komisija ne postupa prema već postojećim tužbama koje je napisao pokojni advokat Srđa Popović, što je, paradoksalno, u tom istom tekstu na RSE demantovao advokat porodice Đinđić Rajko Danilović potvrdivši da se upravo po njima i postupa. Svejedno, to nije sprečilo profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić da u svom tekstu od 3. marta, četiri dana nakon objavljenog priloga, izostavi tu informaciju i da zavrti još jednom staru oprobanu „legalističku“ propagandu, poput gramafonske ploče koja se polako, ali sigurno, usled nesavladivog animoziteta prema jednom jedinom čoveku, sve više i više trca...

(Politika, 08.04.2014.)

NUNS o pisanju “Politike”

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) ocenjuje da je Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku, objavljivanjem teksta „Treći metak Branke Prpe“, u beogradskom dnevnom listu „Politika“, posegnuo za, u poslednje vreme, učestalim manirom na srpskoj javnoj sceni – pravljenju spiskova.

Ovoga puta, na meti su se našli svi oni koji, prema mišljenju Kaića, diskredituju istragu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije.

Zanemarujući činjenicu da Nezavisno udruženje novinara Srbije već dve decenije dosledno i uporno insistira na razrešenju ubistava novinara, osim NUNS-a i njegovog predsednika Vukašina Obradovića, u tekstu se poimence prozivaju Branka Prpa, Vesna Mališić, Vesna Rakić Vodinelić, Vesna Pešić, Nikola Tomić, Tamara Spaić, Radio Slobodna Evropa i Branka Mihajlović. Svi oni, prema mišljenju Kaića, svesno i “samo naočigled nepovezanim reakcijama” zapravo stvaraju atmosferu koja, kako se navodi, treba da unapred kompromituje istragu i njene rezultate.

Posebno je degutantan deo teksta u kome autor iznosi detalje iz privatnog života Branke Prpe ne bi li je, očigledno, i na ovaj način difamirao kao ključnu osobu koja je, prema osnovnoj Kaićevoj tezi, spremna i da opstruira proces otkrivanja počinioca i nalogodovca ubistva Slavka Ćuruvije samo da bi sprečila Aleksandra Vučića da pobere zasluge za formiranje Komisije i rešavanje zločina nad vlasnikom „Evropljanina“ i „Dnevnog telegrafa“.

NUNS je, podsećamo, i posle izlaska Vukašina Obradovića iz Komisije za rešavanje ubistava novinara, pružao i pružaće punu podršku svim naporima u rasvetaljavanju ubistava Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića. Sigurni smo da i navedeni pojedinci u tekstu nemaju nikakvih dilema kada je u pitanju razotkrivanje ubica novinara.

Objavljivanjem ovakvih tekstova sigurni smo, medjutim, da ta istina neće biti ni za milimetar bliža srpskoj javnosti.

(NUNS, 8.04.2014.)

Nunsovska omaška

U svom saopštenju od 8. aprila, Nezavisno udruženje novinara Srbije optužilo me je da sam u tekstu „Treći metak Branke Prpe“, koji je istog dana objavljen u dnevnom listu „Politika“, posegao za popularnim „pravljenjem spiskova“ i time posredno relativizovalo sadržaj teksta, a direktno izjednačilo moj postupak sa nedavnim postupkom „Naših“, koristeći pogodnu atmosferu u društvu kojoj je doprinela ova ekstremistička organizacija.

Budući da su sva lica koja se navode u ovom saopštenju, a koja sam označio u svom tekstu kao glavne protagoniste, otvoreno zagovarala svoj stav, ili su kao novinari doprineli tome da u svojim prilozima ostave lični pečat sa očiglednom intencijom nipodaštavanja i defamacije budućih rezultata rada Komisije za rasvetljavanje ubistva novinara kao i samog Tužilaštva, što je u online izdanju teksta i dokumentovano linkovima, ne vidim zašto bi bio bilo čiji problem da imena tih istih lica i navedem, osim ukoliko NUNS ne želi da mi kao autoru sugeriše primenu neke vrste „poželjne“ autocenzure. Takva sugestija ove organizacije, čija je glavna agenda da optužuje strukture vlasti upravo za ono što ovim saopštenjem pokušava meni da predloži da uradim, takozvanih nezavisnih novinara u službi sebičnih političkih interesa njihovih mentora, ima za cilj da najprizemnijim podmetanjima i zamenom teza ospori faktografsku utemeljenost mojih tvrdnji. Svakome ko se usudio da pročita „sporni“ tekst jasno je da su lica u njemu navedena poimence jedino zbog onoga što su ona sama rekla ili zastupala. Njihovo mišljenje je u tekstu decidno i ponovljeno, pa čak i citirano isključivo radi sučeljavanja argumenata i pokazivanja da ih niko od pomenutih u pravom smislu reči ne poseduje.

Nikakav drugačiji zaključak iz ovog saopštenja ne može da se izvuče osim toga da NUNS očigledno preferira navođenje samo linkova bez imena njihovih autora ili protagonista, što ukazuje da je ovom danas, najblaže rečeno, opskurnom udruženju stalo da određene figure, koje se aktivno mešaju u sferu politike, drži pod staklenim zvonom, zaštiti ih od svake kritike, i štaviše – neguje njihov kult ličnosti neupitnih „moralnih veličina“ koje su ove nekada u prošlosti nosile. Načelo u kojem postoje „nedodirljivi“ je u direktnoj suprotnosti sa svim načelima nezavisnog novinarstva, čije principe NUNS već odavno ne sledi. Dokaz za tačnost navedenog zaključka jeste i činjenica da su u saopštenju NUNS-a kao sporna navedena imena samo onih lica koje kritikujem, a ne svih lica koja su u tekstu poimence pomenuta, pa je i problematičnost mog „spiska“ zapravo selektivna. U tom smislu, nema dileme da NUNS ovakvim ispadom teži da zabrani navođenje samo određenih imena, interesno povezanih sa tom organizacijom, što dodatno potvrđuje tačnost moje teze na koju sam ukazao u tekstu.

Što se tiče detalja o „privatnom životu“ Branke Prpe koje sam navodno izneo u tekstu, i njih sam samo ponovio, jer to nisu moje izjave već izjave najbližih srodnika ubijenog Slavka Ćuruvije koje su takođe javne i navedene u linku. Ovo je samo još jedan pokušaj zamene teza od strane NUNS-a – u pitanju, naime, nisu bili neki puki detalji iz privatnog života Branke Prpe, već reakcije koje imaju direktne veze sa smrću Slavka Ćuruvije i koje se moraju uzeti u obzir s obzirom na današnje delovanje Prpe, NUNS-a i tzv. nezavisnih novinara koji je godinama lažno i moralno besprizorno predstavljaju kao „suprugu“, „nevenčanu suprugu“, „udovicu“ i sl. radi jačanja njenih navodnih argumenata u diskreditaciji postupka koji današnjih dana dobija svoj epilog. Istovremeno, oni koji su u najbližem srodstvu sa ubijenim Ćuruvijom tendenciozno su bili marginalizovani, a njihovi stavovi nipodaštavani.

Takođe, ovo udruženje ni na jednom mestu u svom saopštenju nije negiralo činjenicu iznetu u tekstu da je godinama unazad, a naročito u protekloj izbornoj kampanji, radilo pod direktnim pokroviteljstvom Demokratske stranke i njenog predsednika Dragana Đilasa, organizujući zajedno sa tom političkom partijom skupove i tribine na kojima su širene laži upravo preko lica kao što su Branka Prpa, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, Borka Pavićević i ostalih iz te interesne zajednice.

Meni lično, budući da vrlo dobro poznajem frojdovsku problematiku omaški, najzanimljiviji deo saopštenja NUNS-a nalazi se u tvrdnji da optužujem Prpu da je „spremna i da opstruira proces otkrivanja počinilaca i nalogodovaca ubistva Slavka Ćuruvije samo da bi sprečila Aleksandra Vučića da pobere zasluge za formiranje Komisije i rešavanje zločina nad vlasnikom ’Evropljanina’ i ’Dnevnog telegrafa’“. U delu koji sam podvukao jasno se vidi da NUNS nije odoleo sopstvenoj interpretaciji čime je nesvesno otkrio motive kako rukovodstvo tog udruženja doživljava i koliko ga pogađa tekst čiji sam autor, jer te reči ja nikada nisam upotrebio. Iako se slažem sa zaključkom NUNS-a da Prpa „svesno ili nesvesno“ (to su reči iz mog teksta) opstruiše istragu, kao što se može očekivati da će otežavati i sudski postupak jer će svoje usluge po svemu sudeći ponuditi advokatima odbrane, moj stav u tekstu nema veze sa tim da ja želim da „Vučić pobere zasluge“, već sa tim da se ne ometaju istrage organa vlasti koje su u toku i da se unapred ne sudi o njenom toku, u čemu su sudelovala sva pomenuta lica sa „spiska“, zajedno sa NUNS-om, koji licemerno ni u svom kontradiktornom saopštenju nije propustilo priliku da naglasi da se deklerativno zalaže za otkrivanje počinioca ubistava novinara. Drugi stav u mom tekstu jeste da je jedino objašnjenje za ovoliko usiljenu opstrukciju personalni animozitet prema funkcioneru Vlade, Aleksandru Vučiću, što je privatno svakako dozvoljeno, ali ne i u javnoj sferi u kojoj su se svi „argumenti“ pobrojanih lica svodili upravo na to.

Sasvim suprotno tvrdnjama rukovodilaca NUNS-a, ovakva omaška upućuje samo na to koliko je kod ovih struktura prisutan strah da Vučić eventualno ne pobere zasluge za razjašnjenje ubistva, jer zaista, šta i ako zaista pobere zasluge? Zašto bi to trebalo toliko da tangira jedno udruženje koje se predstavlja kao nezavisno i koje ne bi trebalo politički da preferira bilo koju opciju? Kao nezavisni autor koji nikada nije, niti će raditi pod bilo čijim patronatom osim pod rukovodstvom sopstvene savesti i zdravog razuma, nisam mogao sebi da dozvolim da budem deo orkestrirane hajke protiv državnih organa i nemam apsolutno nikakav problem da se u takvim uslovima stavim na stranu države – ni sada, kao ni u svakoj budućoj sličnoj prilici – koliko god se to „nezavisnim“ nosiocima totalitarne svesti sviđalo ili ne.

(NUNS, 09.04.2014.)

NUNS kritikuje Kaića i “Politiku”

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) ocenilo je juče da je Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku, objavljivanjem teksta „Treći metak Branke Prpe”, u beogradskom dnevnom listu „Politika”, posegnuo za, u poslednje vreme, učestalim manirom na srpskoj javnoj sceni – pravljenju spiskova. Ovoga puta, na meti su se našli svi oni koji, prema mišljenju Kaića, diskredituju istragu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije.

Zanemarujući činjenicu da Nezavisno udruženje novinara Srbije već dve decenije dosledno i uporno insistira na razrešenju ubistava novinara, osim NUNS-a i njegovog predsednika Vukašina Obradovića, u tekstu se poimence prozivaju Branka Prpa, Vesna Mališić, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, Nikola Tomić, Tamara Spaić, Radio Slobodna Evropa i Branka Mihajlović. Svi oni, prema mišljenju Kaića, svesno i „samo naočigled nepovezanim reakcijama” zapravo stvaraju atmosferu koja, kako se navodi, treba da unapred kompromituje istragu i njene rezultate.

Na sajtu NUNS-a objavljen je i odgovor Ištvana Kaića, u kojem autor kaže da su u njegovom članku u „Politici” navedena imena i mišljenja osoba „jedino zbog onoga što su one same rekle ili zastupale”.

Kaić zaključuje da je NUNS-u stalo da određene figure, koje se mešaju u sferu politike, drži pod staklenim zvonom, zaštiti ih od svake kritike, i štaviše – neguje njihov kult ličnosti neupitnih „moralnih veličina” koje su ove nekada u prošlosti nosile. Načelo u kojem postoje „nedodirljivi”, kaže Kaić, u direktnoj je suprotnosti sa svim načelima nezavisnog novinarstva, čije principe NUNS već odavno ne sledi.

Kaić podvlači da NUNS u svom saopštenju „nije negirao činjenicu iznetu u tekstu da je ovo udruženje godinama unazad, a naročito u protekloj izbornoj kampanji, radilo pod direktnim pokroviteljstvom Demokratske stranke i njenog predsednika Dragana Đilasa, organizujući zajedno sa tom političkom partijom skupove i tribine na kojima su širene laži upravo preko osoba kao što su Branka Prpa, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, Borka Pavićević i ostalih iz te interesne zajednice”.

(Politika, 10.4.2014.)

Sličnost nije slučajna

Ovaj tekst pišem na dan ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Desilo se juče, za čitaoce „ Blica“ danas! Poražavajuće je da urednica njegovih novina, Ljiljana Smajlović, kao njegova saradnica, dođe na njegovu komemoraciju posle objavljenog teksta u njenim i državnim novinama, teksta nedostojnog svakog čoveka i ljudskosti, u kojem se žrtva difamira. Malo premnogo!

A Slavko Ćuruvija se borio protiv prototipa osoba o kojima čitamo u enciklopedijama, a koje pomenuta Smajlovićka zastupa.

Na primer: Urednike novina je imenovao lično, i niko ko nije imao pismeno odobrenje partije nije se mogao baviti novinarstvom. Koristeći apsolutnu kontrolu nad štampom, postepeno je gradio legendu o sebi kao o čoveku koji je uvek u pravu i koji može da reši sve političke i ekonomske probleme. Lično je, u vremenskim razmacima, preuzimao vođenje ministarstava unutrašnjih poslova, vojske i oružanih poslova, Ministarstva inostranih poslova, gradskih uprava, javnih radova i ponekad istovremeno bio na čelu više ministarstava, a ujedno bio predsednik vlade i vođa najmoćnije stranke. Opoziciju je slistio.

Prepoznajete li ovu ličnost i koga Smajlovićka brani na grobu Ćuruvije!

Ako ne prepoznajete, na vašu štetu.

Ovo su izvodi iz biografije Benita Musolinija, svaka sličnost nije slučajna, pa vi vidite!

(Gordana Suša, Blic, 12.04.2014.)

Objavljotina Ištvana Kaića

Od nekih stvari čovek da se spase ne može. Pokušao sam da me mimoiđe ta svinjarija, ama nisam uspeo. Zainteresovan i privatno i profesionalno za Slavka Ćuruviju i njegovo mučko ubistvo, morao sam da podlegnem. Papirnu verziju Politike nisam uzeo u ruke, jer mi je rečeno da ja tamo izašla skraćena verzija, a da se to pismeno u punom obimu (pisalo je ispod) može naći u internetskom izdanju. Zanimljivo. Potpisani se predstavio kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, što je još zanimljivije, kao što ćemo videti.

Duboko sam uzdahnuo, sipao lozu, zapalio cigaretu i seo pred računar. Probao sam prvo Tanju da nagovorim da mi prepriča svojim rečima i s razumevanjem, ali me je odbila jer da se „TO prepričati ne dade“. Preseli su mi i loza i cigarete (dve-tri).

To se, dakle, zove „Treći metak Branke Prpe“, a napisao je Ištvan Kaić, na dobrih 15 hiljada slovnih znakova. Moj glavni urednik Žarković posle je napisao da bi od njega moglo nešto biti, ako nauči da piše kraće; uz dužno poštovanje za Žareta, ja bih izbacio ono „kraće“. Ištvan Kaić, naime, ne ume da piše. Taj nedostatak uveliko pokušava da nadoknadi pakošću i pasjalukom; kanda mu se čini da javnost traži skandal i gadosti, a da su pamet, stil i organizacija teksta, kao i elementarna pristojnost tu suvišni. Treba ga razumeti: takva je moda, šta zna dete…

G. Kaića primetio sam pre nekoliko godina dok se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije. Bio je podjednako pakostan, polupismen i konfuzan kao i sada – i dosadan do bola. Sada se pojavio ni manje ni više nego u Politici, što ja ne bih pripisao onome što se u pravu zove „doselost“, a u švaleraciji (da citiram jednu moju drugu): dala sam mu samo da mi se više skine s vrata.

Nije to, naime, bez neke da je gđa Ljilja Smajlović odlučila da objavi tu gadost. Čujem da se posle vadila: da, kao, glavna urednica ne mora da deli mišljenje svojih saradnika i već da je o slobodi govora reč. To je sve tačno, ali urednike je Bog u svojoj premudrosti stvorio upravo zato da u novinama ne bi izlazile gluposti i gadosti. Normalan urednik pročitao bi to (ne više od prve dve-tri hiljade znakova), zgužvao i bacio u koš, tj. Recycle Bin, je li. Naime, ta je objavljotina niska, pakosna, glupa, klevetnička i, da, polupismena.

G. Kaić tu ulazi u privatne i porodične stvari; on pronalazi švalerke pokojnog Slavka (sa estrade, naravno, ali su fine cure, pa neće to da pominju); on – što je glavno – zamera Branki Prpi to što se nije oduševila genijalnom idejom Ace Vučića i Verana Matića osnuju jednu nepotrebnu komisiju koja će rasvetliti ono što država, kao, ne može. Delim te Brankine rezerve iz dva razloga: prvi je da je svaka komisija, kako lepo kažu Kinezi, životinja sa četiri zadnje noge; drugi je da mi to mnogo smrdi na zajedničku, joint venture, marketinšku operaciju Ace Vučića i Verana Matića.

Isti je slučaj i sa ovom novonajavljenom komisijom koja da će rasvetliti čuvenu političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića. Koga zanima, neka nađe tekst g. Kaića na sajtu Politike, nemam živaca da ga dalje prepričavam; pametni ste ljudi, videćete i sami.

Tu smo sad došli do suštine stvari. Neformalna, da ne kažem podzemna, ekipa Vučićevih spin-doktora i marketingaša zaključila je da sada treba opljunuti svakoga ko se ne raduje uspesima njihovih projekata poput Veranove komisije. Ti spin-doktori našli su – u nedostatku boljih – čoveka najsličnijeg sebi po karakteru: pakosnika, svađalicu, strasnog čovekomrsca i drkadžiju, da prosti vaše lice. Takva vrsta „neslanih budala“ (Dostojevski) pre ili kasnije nađe poslodavca.

Ovoga puta nije bilo lako. Naime, ta je svinjarija bila prvo ponuđena Peri Lukoviću i e-novinama; čak je i Pera odbio da to objavi, uprkos pritiscima iz izvesnih krugova kojima je blizak (ili obrnuto: koji su njemu bliski; to nije isto). Sama okolnost da Pera nije hteo to da objavi trebalo bi da bude upozorenje majstorima; Pera voli svašta da objavi, kao što znamo, ali ovo je bilo previše čak i za njega.

Onda je nađena gđa Smajlović. Dobro: svi znamo da je stara dama Politika izgubila devičanstvo još 1987, otprilike, putem silovanja; ali smo se svi nadali da se od te traume oporavila u međuvremenu; bilo je takvih naznaka. Desilo se, međutim, da gđa Smajlović tu gadost objavi, pa da se zatim ukaže i održi govoranciju 11. aprila, na petnaestogodišnjicu Slavkovog ubistva. Tako je povredi dodata i uvreda.

Neko ko ima osećanje stida ne bi se usudio da svoju facu pokaže tamo, tog 11. aprila, pred časnim ljudima i lepim ženama; ali izgleda da sam ja konzervativni matorac, da ne pratim trendove i da sam uopšte matora budala. Neka sam, više volim tako.

E, sad: pošto se dotični g. Kaić izvoleo potpisati kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, neko je pozvao Bebu Popovića da ga pita jel’ to istina. Beba se uredno ogradio, izjavio da on pojma nema i da ovaj Kaić za njih ne radi. Indikativno je da taj Institut nije osetio potrebu da kraćom noticom u Poilitici demantuje tvrdnju g. Kaića; otprilike ovako: ne, taj gospodin ne sarađuje s nama; i tačka, dalje ne treba.

Taj Institut je operacija Bebe Popovića, koju je on zasejao u Podgorici, pa presadio i ovamo. Znajući čoveka, operacija je svakako komercijalno-marketinška i to je u redu: takav im je posao i molim. Znajući, opet, čoveka, ne mogu da poverujem da je spao na Ištvana Kaića; radio je Beba sa jačim, mnogo jačim, likovima. Bolje da se ogradi od njega što pre.

(Miloš Vasić, Autonomija.info, 14.04.2014.)

Suša i Benito

Povodom teksta Gordane Suše „Sličnost nije slučajna“ („Blic“, 12. april) reagovala je glavna urednica dnevnog lista „Politika“ Ljiljana Smajlović, koje prenosimo u celosti: “U kolumni povodom godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije, Gordana Suša me optužuje što je ‘Politika‘ objavila tekst ‘nedostojan svakog čoveka i ljudskosti, u kojem se žrtva difamira‘. Bojim se da čitaoci ‘Blica‘ ne pomisle kako je ‘Politika‘ objavila neki tekst u kojem se ‘difamira‘ Slavko Ćuruvija.

Ništa nije dalje od istine. Gospođa Suša je ta koja kleveće i podvaljuje, prikrivajući informacije o tome šta ju je toliko raspalilo.

Zato pozivam čitaoce ‘Blica‘ da posete sajt Politike i pročitaju tekst Ištvana Kaića objavljen 8. aprila pod naslovom ‘Treći metak Branke Prpe‘.

Uveriće se da Slavka Ćuruviju autor niti jednom jedinom rečju ne kleveće, naprotiv.

‘Politika‘ je objavila mišljenje Ištvana Kaića, koje se radikalno razlikuje od mišljenja gospođe Suše. Ali Kaić, za razliku od Suše, čitaocu daje na uvid podatke i tačne citate na kojima gradi svoje zaključke. Čitalac ‘Politike‘ tako dobija elemente pomoću kojih može da proveri utemeljenost Kaićevih zaključaka i sam donese svoj sud, kako kodeks novinara Srbije i nalaže.

Tvrdnja gospođe Suše da mi, kao urednici Slavkovog ‘Evropljanina‘, nije bilo mesto na obeležavanju godišnjice Slavkovog ubistva, klasičan je primer komesarskog načina razmišljanja.

Bilo bi dobro da gospođa Suša prestane da fabrikuje Slavka Ćuruviju po meri sopstvenog poimanja politike i profesije. Izdavač ‘Evropljanina‘ nije bio kreatura ‘druge Srbije‘, a srpsko novinarstvo nema koristi od naknadnih pokušaja da ga svedu na tu jednu dimenziju.

Verujem da bi Slavko i danas objavljivao različita mišljenja i da ne bi robovao ničijoj političkoj dogmi. A što se Benita Musolinija tiče, i kukavičluk nedorečenih aluzija u kolumni Gordane Suše, dobro se dosetila. Ona je jedino u poređenju sa Musolinijem demokrata liberalnih uverenja .”

(Ljiljana Smajlović, Blic, 15.04.2014.)

"Vojko i Savle" - drugi deo

Obeležavanje petanestogodišnjice ubistva Slavka Ćuruvije se po mnogo čemu razlikovalo od sličnih skupova održanih ranije. Najpre, prvi put, čini mi se, za ovu deceniju i po, kraj haustora, u Svetogorskoj, kolege, prijatelji, članovi porodice,došli su, uglavnom, sa verom da nećemo još dugo čekati na sudski epilog ovog monstruoznog zločina. Istraga je, kažu, pri kraju, očekuje se ubrzo optužnica.

Osim te prigušene nade, svako ko se tog dana zatekao u Svetogorskoj, mogao je da primeti još nešto - nelagodu.

Ne znam kako se osećala  Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a i glavna i odgovorna urednica „Politike“, dok je polagala venac kraj ploče Ćuruviji, ali „najstariji dnevni list na Balkanu“, samo koji dan ranije, utisak je većine prisutnih, objavio je sramnu paškvilu pod naslovom „Treći metak Branke Prpa“, zapravo nastavak serijala „Vojko i Savle“.

„Politika“ je zarad jeftinog, udvoričkog politikantstva, dozvolila sebi da osobu koja je ležala sa Slavkom u istoj lokvi krvi, optuži  da manipuliše Slavkovom smrću. Nisko, prizemno, nedopustivo.

Branka Prpa će, siguran sam, preživeti i ovaj „treći metak“, ljudski povredjena ali moralno neokrznuta. Uostalom, navikla je.   Kao i mnogo puta do sada, kada god je govorila ono što nije prijalo nečijim ušima, posezalo se za sličnim diskvalifikacijama. Ono što, medjutim, brine je mogućnost da neko smatra da i ovakvi tekstovi spadaju u istražne radnje.

Ako je zaista tako, i ako zarad podizanja optužnice treba opaliti rafal u Branku Prpu i još po nekoga, onda istina o ubistvu Slavka Ćuruvije i nije tako blizu kako nam se učinilo jednog trenutka.

(Vukašin Obradović, NUNS, 16.04.2014.)

Treći metak iz petparačke priče

Pozivi na linč, pravljenje spiskova izdajnika, crtanje meta, provlačenje kroz medijsko blato, brutalni obračuni sa neistomišljenicima, diskreditacija i difamacija kritičara vlasti i ostale javne prljavštine kojima smo godinama izloženi, izgleda da su došli do vrhunca. Može li se gore i može li se dalje ovako?

Pravljenju spiskova nepodobnih, tom učestalom maniru na srpskoj javnoj sceni, nije mogla da odoli ni Politika, dnevni list sa najdužom tradicijom na Balkanu. U tekstu “Treći metak Branke Prpe”, kojim se treba natrljati nos svima koji su na neki način izrazili sumnju u svrsishodnost Komisije za ubistva novinara, autor Ištvan Kaić nabraja nekoliko članova “zavereničkog društva”.

Na spisku onih koji, prema mišljenju Kaića, diskredituju istragu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, uglavnom zbog lične netrpeljivosti prema Aleksandru Vučiću, jesu Ćuruvijina nevenčana supruga Branka Prpa, predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, urednica NIN-a Vesna Mališić, novinarka Radija Slobodna Evropa Branka Mihajlović, urednik Danasa Nikola Tomić, novinarka Blica Tamara Spaić, profesor Vesna Rakić Vodinelić i Vesna Pešić.

VOJKO I SAVLE: Prozvano je i Nezavisno udruženje novinara Srbije kao udruženje koje služi interesima Dragana Đilasa i DS-a, tako da autor, možda i nesvesno, od celog ovog udruženja pravi metu, jer to u atmosferi u kojoj visoki funkcioneri najjače vladajuće stranke pozivaju na zatiranje Đilasovog i Miškovićevog semena nije naivno etiketiranje.

“U klimi kada većina medija služi samo kao logistička podrška istražnim organima, pitanje pojavljivanja ovakvog teksta bilo je samo pitanje vremena. U ‘slučaju Ćuruvija’ obznanjen je čitav scenario ubistva pre sudskog procesuiranja. Branka Prpa je jedina dovela u pitanje zvaničnu verziju i odmazda se mogla očekivati. Iznenađenje je jedino brutalnost kojom se krenulo na Prpu.

Ovaj tekst se jedino može porediti sa čuvenom paškvilom ‘Vojko i Savle’, pre svega zadiranjem u privatni život Slavka Ćuruvije i Branke Prpe”, smatra prozvani predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

Indikativan je i tajming objavljivanja “Trećeg metka Branke Prpe” – tri dana pre obeležavanja 15 godina od ubistva Slavka Ćuruvije. Baš zbog toga liči na naručenu harangu da bi se ućutkali i diskreditovali oni koji su iskazali sumnje u Komisiju čije postojanje treba opravdati, pokazati neki rezultat, jer se o godišnjicama ubistava uglavnom o tome priča.

Optužnica je, prema najavama Aleksandra Vučića, već trebalo da je podneta, ali se to ipak nije dogodilo.

"Mi se bavimo dokazima koje imamo u rukama, a tek čekajte da se završi istraga. Prvi put da je tužilac uveren da će do početka marta moći da podigne optužnicu", rekao je Vučić novinarima u Vladi kada je saopšteno da su uhapšeni osumnjičeni u ovom predmetu Ratko Romić i Milan Radonjić.

Izgleda da to sa optužnicom u slučaju Ćuruvija ipak ne ide tako lako. Za kvalitetnu optužnicu potrebni su kvalitetni dokazi, a ne posredna saznanja. Možda je problem u tome što su istražni organi saznali ono što su i dosad znali. Zbog toga je trebalo preduprediti nezgodna pitanja i diskvalifikovati one koji bi mogli nešto da prigovore.

META JE PRPA: Dugačko i dozlaboga dosadno Kaićevo petparačko štivo obiluje selektivnom faktografijom (pozivanje na izjave i tekstove) ubačenom u kontekst koji odgovara naručiocu ili, ako naručioca nema, onda onom ko je objavio tu nedefinisanu količinu zlonamernih rečenica.

“Ne želim da odgovaram na prostačke uvrede i politička pakovanja, jer mislim da je to ispod svakog ljudskog nivoa. To mnogo govori o akterima te hajke, pre svega o glavnoj urednici Politike Ljiljani Smajlović koja bi trebalo da ima dovoljno profesionalne etike i morala kada vodi jedan državni medij kao što je Politika. Ja nemam nameru da se čupam i pljujem sa takvim ljudima”, kaže Prpa.

To što je Politika list u vlasništvu države ovom slučaju daje mnogo ozbiljniju dimenziju. Država postavlja glavnog i odgovornog urednika Politike, što znači da je uređivačka politika uslovljena podrškom države glavnom uredniku. Država je direktni vlasnik 31 odsto i još do 78 odsto posredno, kroz vlasništvo javnih preduzeća. Ostatak poseduju mali akcionari. Pitanje je da li je stav države da su označeni novinari i jedno udruženje odgovorni za miniranje istrage ubistva Slavka Ćuruvije.

Ko se to u nekom ozbiljnom mediju, a Politika bi valjda trebalo da bude baš to, bavi prirodom veze dvoje odraslih ljudi, koliko su se voleli…

U tom kontekstu bio je deo teksta o Branki Prpi prema kojem ispada da je ona bila samo jedna od Ćuruvijinih ljubavnica, koja je odmah posle atentata u kojem je Slavko Ćuruvija stradao krenula da se dokopa pokojnikovog stana. Pri tom se zaboravlja da svaki spor ima dve strane. Kao da i sama Prpa nije bila žrtva toga dana jer ju je jedan od napadača udario u glavu, od čega je izgubila svest, ali su joj srećom atentatori poštedeli život.

“Branka Prpa se, najpre, javno izjasnila protiv Komisije za rešavanje ubistva novinara. Potom, nakon što je Miroslav Kurak označen kao neposredni izvršilac, Prpa je izjavila da, prema njenom sećanju, Kurak nije osoba koja je ispalila smrtonosne hice u Ćuruviju. Na taj način je počinila neoprostivu jeres. Plašim se da je ovaj tekst samo početak tog procesa njene difamacije s krajnjim ciljem da se na vreme diskredituje kao kredibilan svedok. NUNS, Vesna Pešić, Vesna Rakić Vodinelić, Vesna Mališić, Branka Mihajlović, Nikola Tomić, samo su kolateralna šteta. Mi smo tu samo kao dekor da bi ova “objavljotina” dobila kakav-takav logički okvir. Meta je, ponavljam, Branka Prpa”, tvrdi Obradović.

ZAMALO NEOBJAVLJEN: Nije trebalo mnogo truda da se proveri da je Kaićevo pismo kružilo, a prema saznanjima Novog magazina, bilo je ponuđeno najmanje još dvema redakcijama, ali su urednici, zbog bljutavštine koja prska iz svakog reda, odbili da ga objave.

Nije ga objavio portal E-novine s kojim je Kaić sarađivao, a teksta nema ni na web stranici Instituta za javnu politiku čiji je Kaić, navodno, saradnik. Bar tako se potpisao ispod teksta u Politici i ljudi su taman pomislili da je u pitanju neka čudna i protivprirodna misija glavne i odgovorne urednice Politike Ljilje Smajlović i Bebe Popovića, osnivača rečenog instituta, ali to nije slučaj. Osim Politike, tekst je prenet i na internet stranici Udruženja novinara Srbije, čija je predsednica upravo Ljiljana Smajlović.

“To što sam objavila taj tekst je moj komentar. Smatrala sam da tekst zavređuje da bude objavljen”, bilo je sve što je rekla Ljiljana Smajlović.

Većina pomenutih u tekstu već je podnela žalbu Savetu za štampu i ta žalba će biti ozbiljan test za ovo samoregulatorno telo, jer Ljiljana Smajlović vodi glavnu reč i u ovom telu.

“Iskreno se nadam da Ljiljana Smajlović neće zloupotrebiti poziciju predsednice Upravnog odbora Saveta i članice Komisije za žalbu. Verujem, takođe, da se članovi Komisije iz Udruženja novinara Srbije pri odlučivanju neće povoditi za činjenicom da se radi o mediju na čijem je čelu predsednica UNS-a, već da će se striktno držati odredaba Kodeksa novinara. U suprotnom, plašim se da će ugled Saveta kao samoregulacionog tela biti ozbiljno doveden u pitanje. Ujedno, to će biti i povod za ozbiljnu raspravu može li jedna te ista osoba biti u isto vreme i predsednica Upravnog odbora i članica Komisije za žalbe”, kaže Obradović.

KAO DEVEDESETIH: Sudeći prema reakcijama, pa čak i prema komentarima na sporni tekst objavljenim u Politici, veliki deo javnosti zgražava se nad ovakvim postupkom uredništva “najstarijeg lista na Balkanu”.

Društvene mreže su toga dana gorele od komentara, a mnogi su se setili uloge Politike i UNS-a tokom devedesetih kada su bili medijska štaka i batina režima Slobodana Miloševića. Podsećalo se i na sličnost sadašnje strukture vlasti sa ondašnjom i odnosom UNS-a prema njoj. Mnogi su se setili i po zlu čuvene rubrike "Odjeci i reagovanja", koja je služila za sistematsku pripremu javnog mnjenja za ono što je sledilo – krvavi raspad SFRJ. Kako je duhovito primetio tviteraš @HladanOblog: “U vreme S. Miloševića u Politici su bili Odjeci i reagovanja, a danas Jauci i podrigivanja”.

I danas je ta rubrika simbol političke instrumentalizacije medija u svrhu orkestrirane manipulacije javnim mnjenjem. Pre dve i po decenije ta rubrika je bila razlog da UNS dodeli Žiki Minoviću, glavnom i odgovornom uredniku Politike, nagradu "Dimitrije Davidović" kao "najviše priznanje za uredničko-novinarski rad u 1989. godini". Izgleda da se u Politici za to vreme malo toga promenilo.

Setimo se samo teksta iz Politike ekspres “Ćuruvija dočekao bombe”, koji se smatra smrtnom presudom ovom novinaru. Sad je i Prpa dočekala da se upravo Politika obračunava s njom, živim svedokom Ćuruvijine tragedije.

“Ovo je već drugi put za deset dana da sam u Politici pomenut u negativnom kontekstu. Nadam se da neće biti i trećeg puta. Prvi put sam prozvan kao neko ko preko bosanskih medija kritikuje vlast u Srbiji. Kao u onom najgorem maniru 90-ih. Kao da je najveća jeres reći nešto protiv vlasti. Sada me autor ovog dugačkog i dosadnog uratka nazvao kontroverznim novinarom, a ja i ne znam šta bi to trebalo da znači. Tekst liči na literaturu teorije zavera koje izdaju neke šund izdavačke kuće, a ne, kako vole da se pohvale, najstariji list na Balkanu. Kao da smo mi neko tajno udruženje koje se bavi diskreditacijom Komisije za ubistva novinara”, kaže urednik Danasa Nikola Tomić.

Ovakav gaf Politike ne doprinosi poboljšanju klime u medijima koji su inače u katastrofalnom položaju. Ako to neko slučajno ne primećuje, može naći u upozorenjima šefa delegacije EU u Srbiji Majkla Devenporta, ali i u izveštaju zaštitnika građana.

“U trci za tiražima i gledanošću, ali i pod neposrednim uticajem ili pritiskom različitih centara moći, građanima se, uporedo sa istinitim informacijama, plasiraju selektivne, nepotpune, poluinformacije, pa i potpuno lažne, činjenično netačne (dez)informacije… Tabloidizacija medija, na koju je u prethodnom godišnjem izveštaju najozbiljnije upozoravano, dobila je još veći zamah i u ovom izveštajnom periodu prerasla u tabloidizaciju države”, piše u izveštaju ombudsmana.

Kao da smo, bar što se medija tiče, opet na početku, tamo gde smo bili pre 14 godina. Za tamo gde smo krenuli, ako se krećemo ka EU, bez obzira na priču o reformama, ovakvo stanje u medijima nije preporuka. Pre će biti da je ono “treći metak za evropsku budućnost”.

(Ratko Femić, Novi magazin, 16.04.2014.)

Ekskomunikacija Ištvana Kaića

Nije retkost da stavovi nekog autora „Politike” izazovu žestoka osporavanja. U čemu bi inače bila draž? Ali „topli zec” kroz koji je „druga Srbija” propustila 34godišnjeg Ištvana Kaića samo zato što se usudio da 8. aprila u „Politici” objavi članak pod naslovom „Treći metak Branke Prpe”, predstavlja donekle nov fenomen i iziskuje nešto veću pažnju čitalaca.

Prvo se oglasilo Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje je tekst nazvalo „degutantnim”. Na tviter teren su zatim istrčali „borci za ljudska prava” Vesna Pešić i izvesni Dragan Popović, pri čemu je Pešić namah posumnjala da Kaić „radi u Kabinetu, u BIA?

Očito mu neko daje ove zadatke”, dok se Popović još manje dvoumio: „Ovako Ljilja Smajlović i Beba Popović brane Gospodara kad se udruže”. Koji dan kasnije Miloš Vasić je na novosadskom sajtu Autonomija, pod naslovom „Objavljotina Ištvana Kaića”, objavio sopstvenu „objavljotinu”, garniranu izrazima i dopunjenu komentarima čitalaca koje „Politika” kao porodični list ne može da štampa.

No ostalo je dovoljno i objavljivih prostakluka na račun mladog čoveka koji je na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao na temu „Povratak Frojdu u Lakanovoj simboličkoj strukturi”, a drugu diplomu, za kompjuterski inženjering, stekao na Fakultetu za poslovne studije. Vasić je Kaića „primetio još pre nekoliko godina kada se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije” (sam Vasić se valjda rodio kao novinarski veteran i nije morao da se bori za mesto pod suncem, ni kad je počinjao u miliciji).

No evo šta je Vasić ove nedelje imao da kaže o Kaiću i njegovom tekstu u „Politici”: „svinjarija, glupost, gadost, pakost i pasjaluk”, „polupismen, konfuzan i dosadan do bola”, „niska, pakosna, glupa, klevetnička i polupismena objavljotina”, „pakosnik, svađalica, strasni čovekomrzac”.

I, konačno, „neslana budala”. Buka i bes „druge Srbije” nisu zaobišli ni „Politiku” ni njenu glavnu urednicu. Kako je u tom društvu davno apsolvirano da si sa nama ili protiv nas, a protiv nas su sve sami fašisti, predstavljena sam kao prijatelj Gebelsa i Musolinija u karikaturi u „Danasu” i kolumni Gordane Suše u „Blicu”. Kada se NUNS po drugi put u sedam dana oglasio istim povodom, njegov predsednik Vukašin Obradović dosetio se poređenja sa Miloševićem („Vojko i Savle” - drugi deo). Glavnoj urednici „Politike” to ide u rok službe, ali hajka na Ištvana Kaića nalikuje ekskomunikaciji iz neke neobično okrutne i nehumane crkve.

Nakon obreda nad žrtvom, Miloš Vasić je čak poslao i uvijenu pretnju Vladimiru Bebi Popoviću, osnivaču Instituta za javnu politiku čiji je Ištvan Kaić saradnik. Kao da ideološkopolitička družina strahuje da kažnjavanje Ištvana Kaića neće biti potpuno ako mu se ostavi neko mesto na kom može da se skrasi. Zato Vasić zahteva da se Popović što pre „ogradi” od mladog filozofa poreklom iz Kikinde, i da to učini u „Politici”, valjda da ne bi još neko iz istog društva pomislio da se Kaićevim putem sme ići, da negde ima „sigurne kuće” za otpadnike od naše crkve. Odmetniku ovo u „Politici” izgleda nije prvi put da dira u „svete krave” i tabu teme.

Pretražujući ga na „Guglu” posle prijema njegovog dobro argumentovanog članka koji skorije događaje vezane za istragu ubistva Slavka Ćuruvije analizira na nesvakidašnji način (ali uz podatke i citate koji čitaocu omogućavaju da sam prosudi jesu li Kaićevi zaključci utemeljeni), otkrila sam da je doskora objavljivao na sajtu „Dvogled”. Bio je tamo u društvu nekoliko istomišljenika, među kojim sam našla i ime Vesne Pešić, ali mora da im se nečim zamerio jer su mu iz arhive izbrisali većinu tekstova.

Nesvakidašnje oštar obračun sa dojučerašnjim saputnikom možda je donekle razumljiv sa stanovišta teorije malih razlika: izgleda da važi ono što je Henri Kisindžer rekao za obračune na Harvardu, da su utoliko suroviji što je ulog manji. Ali napad ima previše obeležja potere sa Divljeg zapada koja smera da brzopotezno obesi konjokradicu, čim mu pruži pošteno suđenje. Bilo kako bilo, „druga Srbija” u Kaićevom slučaju nema ništa zajedničko sa predstavom o grupi tolerantnih i visokoumnih, prozapadno i demokratski nastrojenih ljudi kojima je na pameti sloboda govora i mišljenja. I u čemu je, na kraju, greh Ištvana Kaića?

Što je dirnuo u nečije svete krave? Nema pravo da prati svoje mišljenje do logičkih konsekvenci? Voli da objavljuje ono što misli? Branka Prpa nam je tu skoro objašnjavala koliko joj smeta što se osnivanjem komisija „derogiraju” institucije države. No Oliver Vendel Holms, sudija američkog Vrhovnog suda čije je disonantno mišljenje 1919. godine udarilo temelje modernom poimanju slobode štampe, držao je s pravom da je „prava svrha i cilj postojanja naših institucija samo ovo: da možemo da mislimo šta hoćemo i da kazujemo ono što mislimo”. Zašto se to pravo uskraćuje Ištvanu Kaiću? Koja je liberalna vrednost iznad tog prava?

Zar cenzura i autocenzura nisu opasnije od otvorenih misli? Kao što sam već u sličnim prilikama pisala, uvek se treba pribojavati ljudi koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta. Oni samo nastoje da se unapred oslobode obaveze da slušaju njihove argumente. A upravo smo u Srbiji iskusili čemu služi, odnosno čemu prethodi, satanizacija protivnika. Što se „Politike” tiče, ona će nastaviti da objavljuje različite stavove, pa i one koji će šokirati pripadnike raznih ideoloških vera i sistema mišljenja.

Dovoljno je da podstiču razmišljanje i zasnivaju se na činjenicama. Jer samo su činjenice svete, dok su mišljenja slobodna. Ne zato što je to neki Amerikanac ili Englez davno rekao, već zato što su Srbiji životno potrebni mediji zasnovani na uverenju da svako može da razgovara sa svakim i da političke razlike ne smeju biti prepreka dijalogu. Da i u stvarima oko kojih se najviše gložimo uvek postoji mogućnost da je druga strana u nečemu u pravu, ili da, u najgorem slučaju, na pogrešan način izražava neki ozbiljan problem. To je ono parče slobodne teritorije koje danas štitimo ovde u „Politici”.

(Ljiljana Smajlović, Politika, 18.04.2014.)

Filozofija trećeg metka

Nadaleko je čuvena Ljilja Smajlovićka po nenadmašnoj sposobnosti da raznorazne pasjaluke i dubare plasira u javnost na saharinski sladak, društveno-prihvatljiv (i poželjan) način. Daš, recimo, Smajlovićki Mesalinu, ona je propusti kroz vord i eto ti očas posla Majke Tereze. Takav talenat je, razumljivo, u svakoj alotropskoj modifikaciji političke Srbije na velikoj ceni.

To je, međutim, cena koju je (za sada) lako ne platiti jednostavnim nečitanjem novina koje Smajlovićka uređuje. Što ja uglavnom i činim. Ali, da budem iskren, nekako na silu. Inercija! Moć nekadašnje navučenosti na Politiku! Mami me na trafici zaglavlje „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“. Povremeno pokleknem, pa kupim Politiku, kao što sam to učinio juče, na Veliki petak.

Kad tamo, u rubrici „Pogledi“, podugačak Smajlovićkin tekst. Uskršnja poslanica? Ma jok. Polemika! Uzela Smajlovićka da brani nekakvog Ištvana Kaića od drugosrbijanskog ostrakizma. V čjom djelo? Rečeni Kaić objavio u Politici tekst „Treći metak Branke Prpe“, koji - da ne bude zabune - nisam čitao jer se držim principa da ignorišem uratke zasnovane na teorijama zavere. Nije, ipak, da nemam pojma o čemu se u inkriminisanom tekstu radi jer sam pročitao tekstreakciju Miše Vasića na sajtu Autonomije.

Manje zbog znatiželje, više zbog Vasićevog vrcavog stila. Koji se Smajlovićki, zatočnici porodičnih vrednosti i urednici „porodičnih novina“, nikako ne sviđa. Nije Miša jedini. I Gordana Suša se - njen tekst sam čitao - zamerila Smajlovićki zbog insinuacije da navraća vodu na Overlordovu vodenicu. Ako je to tačno, Overlord ima sve razloge da se debelo zabrine jer je višestruka prva dama najstarijeg dnevnog lista vaktile navraćala vodu i na Koštuničinu vodenicu, pa vidimo kako je vodeničar prošao.

Za razliku od Smajlovićke, koja uvek dobro prođe. E sad, umesto da presavije tabak i da raščisti račune sa Vasićem, Sušom i još nekima sa javne scene za koje postoji opravdana sumnja da sa Smajlovićkom ne dele visoko mišljenje koje glodurka ima o sebi, Smajlovićka se - predvidivo - stavila na branik ljudskih prava i sloboda. Zavapila je da gorepomenuti nameravaju da ekskomuniciraju (odakle?) „mladog filozofa“ Kaića. Vaistinu nečuveno, ako imamo na umu da je i Vitgenštajn pisao o trećim mecima i ta pisanija objavljivao u Noje Fraje Prese. Što se Politike tiče - decidirana je glodurka - ona će nastaviti da objavljuje različite stavove, pa i one koji će šokirati i pripadnike raznih ideoloških vera i sistema mišljenja. Ništa ne sme biti prepreka dijalogu, kliče Ljilja!

Politika je - nastavlja da kliče - „ono parče slobodne teritorije koje danas štitimo ovde, u Politici“. Da li je baš slučaj udesio da se noć uoči Velikog petka mašim za knjigu Bele Hamvaša i da prva rečenica koju pročitam bude sledeća, navodim po sećanju: Propast Evrope počela je u momentu kada je religiju hrišćanstva potisnula religija malograđanstva.

(Svetislav Basara, Danas, 19.04.2014.)

“Treći metak” za Branku Prpu

Ove godine, 11. travnja, obilježena je 15. godišnjica ubojstva Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa i tjednika Evropljanin. Za zločin, najavljen tekstom “Ćuruvija dočekao bombe” objavljenim u Ekspres politici i potom u cijelosti pročitanim u večernjem Dnevniku Radio-televizije Srbije nitko još nije osuđen, tek nedavno su uhapšena dvojica pripadnika Službe državne sigurnosti (za trećim, označenim izravnim izvršiocem ubojstva, raspisana je tjeralica; navodno je u Keniji). Rezultat je to višemjesečnog rada državne komisije za istraživanje neriješenih ubojstava novinara, u kojoj se pored radnika MUP-a i Sigurnosno-informativne agencije (BIA), nalaze i novinari Veran Matić, direktor B92, i Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike i predsjednica Udruženja novinara Srbije (UNS), te Aleksandar Vučić, budući premijer srpske Vlade.

Od osnivanja komisije javnost je podijeljena u stavovima: jedni (pogotovo njeni članovi) su puni hvale o svom radu i rezultatima, drugi otpočetka upozoravaju da je komisija dokaz nemoći institucija, te da je Vučićeva slavodobitna izjava da se utvrdilo da je Ćuruviju “ubila država” samo ono što se ionako godinama znalo. Jednako kao što je općepoznata činjenica da je u vrijeme ubojstva Ćuruvije (vrijeme NATO intervencije protiv tadašnje SR Jugoslavije) upravo Vučić – tada Šešeljev radikal – bio ministar informiranja i glavni cenzor koji je provodio zloglasni Zakon o informiranju, koji je zatvarao i drakonski kažnjavao nezavisne medije.

Idiličnu sliku, u vremenu kad se ponovo proizvode neprijatelji i izdajice, kvare “nevjerni Tome”, pogotovo Branka Prpa, historičarka i supruga ubijenog Slavka Ćuruvije, koja je izjavila da Miroslav Miki Kurak nije osoba koja je ubila Slavka. Ona je, naime, u trenutku ubojstva u haustoru njihove zgrade bila s njim, udarena je pištoljem u glavu i pala na tlo, ali je vidjela ubojicu: nekoliko sekundi je dotični stajao nad njom s uperenim pištoljem prije nego je otrčao. Otkako je izjavila da Kuraka ne prepoznaje kao ubojicu, ne prestaju manje ili više zamaskirani napadi na nju, koji su kulminirali tri dana uoči obilježavanja 15. godišnjice ubojstva. Državni list Politika, kojem je glodurica spomenuta Ljiljana Smajlović, nekad novinarka Ćuruvijinog Evropljanina, objavio je tekst “Treći metak Branke Prpe” – treći metak je, inače, bio pokušaj diskreditiranja suđenja ubojicama premijera Zorana Đinđića – kojega potpisuje Ištvan Kaić, suradnik Instituta za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića. U najkraćem, u “supozitorijskom” tekstu u kojem veliča Vučića i pere mu biografiju, Kaić napada niz javnih ličnosti koje su kritički govorile o komisiji, od novinarke Vesne Mališić, profesorice Vesne Rakić Vodinelić, Vesne Pešić, Borke Pavićević, novinara Filipa Švarma, Nikole Tomića, Tamare Spaić, Radija Slobodna Evropa i njene novinarke Branke Mihajlović i pogotovo Branke Prpe, tvrdeći da svi oni “samo naočigled nepovezanim reakcijama” zapravo stvaraju atmosferu koja, kako se navodi, treba unaprijed kompromitirati istragu i njene rezultate.

Najteže kvalifikacije u tekstu, u kraćem obliku objavljenom u tiskanom izdanju Politike, s napomenom da se cijeli tekst može pročitati u “online izdanju” toga lista, tiču se Branke Prpe: ona je taj zli duh koji predvodi tu manipulaciju “naočigled nepovezanih” ljudi, ona se lažno predstavlja kao udovica i (nevjenčana) supruga, ona je Ćuruvijinoj djeci i bivšoj supruzi pokušala oteti (inače, svoj!) stan, ona pokušava dezavuirati Vučića i komisiju i “svjesno ili nesvjesno” opstruira istragu o ubojstvu Ćuruvije… Reagiralo je Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), ocjenjujući da je Kaić posegnuo za, u posljednje vrijeme, učestalim manirom na srpskoj javnoj sceni – pravljenjem spiskova. Ovoga puta, na meti su se našli svi oni koji, prema mišljenju Kaića, diskreditiraju istragu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije. Opet se javio Kaić, među ostalim kaže da argumenti NUNS-a ukazuju “samo na to koliko je kod ovih struktura prisutan strah da Vučić eventualno ne pobere zasluge za razjašnjenje ubistva, jer zaista, šta i ako zaista pobere zasluge? Zašto bi to trebalo toliko da tangira jedno udruženje koje se predstavlja kao nezavisno i koje ne bi trebalo politički da preferira bilo koju opciju?”.

Urednica Politike Ljiljana Smajlović je nekoliko dana šutjela, potom se pojavila na obilježavanju 15. godišnjice ubojstva, čak i govorila pokraj spomen-ploče u haustoru gdje je Ćuruvija ubijen. Na to je idućega dana, u dnevnom listu Blic, u svojoj kolumni reagirala Gordana Suša: “Poražavajuće je da urednica njegovih novina, Ljiljana Smajlović, kao njegova saradnica, dođe na njegovu komemoraciju posle objavljenog teksta u njenim i državnim novinama, teksta nedostojnog svakog čoveka i ljudskosti, u kojem se žrtva difamira. Malo premnogo!” Na to reagira Smajlovićeva, objašnjavajući, u stvari, u čemu je poanta cijele stvari: ona kaže da se boji da čitatelji Blica ne pomisle da je Politika objavila neki tekst u kojem se “difamira” Slavko Ćuruvija, da ništa nije dalje od istine, da je Suša ta koja “kleveće i podvaljuje, prikrivajući informacije o tome šta ju je toliko raspalilo”, te poziva čitatelje Blica da na internet-stranici Politike pročitaju tekst “Treći metak Branke Prpe” i završava: “Uveriće se da Slavka Ćuruviju autor niti jednom jedinom rečju ne kleveće, naprotiv”.

I tu je sve jasno: Branka Prpa, koja je i sama bila povrijeđena u trenutku kad je Ćuruvija ubijen – nije žrtva. Ona nije ni supruga (makar i izvanbračna), iako je “nesupružnički” manipulirala – po Kaiću – i samim Ćuruvijom, a čini se da nije niti svjedok, iako je jedina koja se oči u oči gledala s ubojicom. Sve je to lijepo Kaić napisao, a Ljiljana Smajlović dodatno objasnila. “Treći metak” za Branku Prpu ima i naravoučenje: dobit će ga i oni koji će se usuditi pisnuti protiv još jedne najavljene državne komisije, one koja bi trebala otkriti “političku pozadinu” ubojstva premijera Zorana Đinđića.

(Tatjana Tagirov, Novosti, 20.04.2014.)

Dobrotvorka i zaštitnica

„Mladim filozofima“ potrebni su dobrotvori i zaštitnici; naročito ako su skloni ispadima i gadostima, poput Ištvana Kaića. Za tu hvalevrednu ulogu kanidovala se (ponovo) gđa Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica Politike, koja je (Politika) „porodični list“, kao što čujemo. Prvo je bila dobrotvorka, kada je tu gadost objavila, a sada – sasvim prirodno – treba da bude i zaštitnica, pošto joj je na dobrom delu bilo zamereno.

Da se odmah razumemo: niko Ištvanu Kaiću ne brani da ima svoje mišljenje. Što bi rekao savremeni američki filozof „Prljavi“ Hari Kalahan: mišljenje je isto što i dupe – svako ga ima. Pitanje je kakvo je to mišljenje i – naročito – kako je izraženo. G. Kaić – kako čujemo – ima dve diplome i time smo odgovarajuće impresionirani. Nama smeta ono što g. Kaić nije naučio – a mogao je – što je isto toliko važno, ako ne i važnije: pristojnost, lepo vaspitanje, čast i saosećanje (srpski: empatija). Ah, da: i veština pisanja (neko će reći, talenat), jer je stil g. Kaića dosadan i gnjavatorski. Kaže gđa Smajlović da g. Kaića neki zli ljudi hoće da „ekskomuniciraju“. Iz čega? Iz „okrutne i nehumane crkve“, veli gđa Smajlović. I mene je bilo ekskomuniciralo iz dve-tri takve crkve, pa mi je bilo super: bio sam presrećan (pritom ne mislim na miliciju, tamo mi je bilo dobro). A zašto bi zli ljudi da ekskomuniciraju „mladog filozofa“? Zato što piše ono što misli (vidi gore pod Kalahan). Pritom gđa Smajlović koristi metaforu o konjokradici koga Amerikanci vešaju „posle poštenog suđenja“. Pa, ako je suđenje bilo pošteno, šta onda?

E, tu sad treba nešto razjasniti. Postoji razlika između dobrog i lošeg, između ispravnog i pogrešnog; između zanimljivog i dosadnog stila pisanja. Zao, glup i pakostan pisac nužno će imati loš stil; to je nekako fabrički ugrađeno. Onda gđa Smajlović meni zamera: da se nisam ni ja „rodio kao novinarski veteran“ i da nisam morao da se borim za „mesto pod suncem, ni kad sam počinjao u miliciji“. Potpuno je u pravu: u oba slučaja sam se učio, počinjao kao šegrt, pa kalfa, itd. Bio sam manji od makovog zrna i učio od boljih, iskusnijih i pametnijih, kakvih je – slava Gospodinu – bilo mnogo. Pozivajući se na Olivera Vendela Holmsa, sudiju Vrhovnog suda SAD i njegovu odbranu prava na slobodu govora, gđa Smajlović pita: „Zašto se to pravo uskraćuje Ištvanu Kaiću?“ Reč je, kaže ona malo pre toga, o „pravu da prati svoje mišljenje do logičkih konsekvenci“. Niko to pravo nije uskratio g. Kaiću; njemu je zamereno nešto drugo: pakost, klevetanje, podmetanje i – kao najstrašnije – loš stil i gnjavatorsko pisanje. Meni, recimo, gđa Smajlović zamera na rečniku koji „Politika, kao porodični list ne može da štampa“ (osim kad ih sama glavna urednica sa uživanjem iscitira, kao što je učinila na Veliki petak). Moj rečnik moža jeste uličarski, ali je zato precizan, što je mnogo važnije od hinjene finoće „porodičnih listova“. Kad je neko lažov i klevetnik, onda mu se to lepo otvoreno i kaže, kao što sam jednom rekao za Voju Šešelja (uostalom, on je i sam laž i klevetu bio proglasio za „legitimna sredstva političke borbe“). A onda se fina čaršija užasne: iju, c,c,c, sestro slatka i prijo moja, jeste li vi to videli! Dakle, on može da laže i kleveta do mile volje, ali mi ne smemo da ga nazovemo lažovom i klevetnikom, jer smo – ko biva – fini i „porodični“.

Mislim da bi za jedan „porodični list“ bilo mnogo bolje da ne objavljuje sastave kao taj Kaićev, jer se tako deca mnogo više kvare nego zbog mog direktnog i uličarskog rečnika. Znamo, uostalom, kako se u našim porodicama govori i nemojmo se praviti blesavi: neće se deca od mene naučiti prostaklucima, bez brige, sve već znaju – i više. Blagovaspitatelna misija „porodičnog lista“ trebalo bi decu da čuva od podlosti, a ne od prostakluka.

I, na kraju, o jednom podlom podmetanju. Gđa Ljiljana Smajlović optužila me je da „uvijeno pretim“ Vladimiru Bebi Popoviću, jer da je g. Kaić saradnik njegovog Instituta za javnu politiku, a namera zlih ljudi je da se g. Kaiću „ne ostavi nijedno mesto gde može da se skrasi“. Ne razumem, priznajem. Bebu Popovića poznajem preko deset godina i proveli smo mnoge sate u za mene veoma poučnim razgovorima. Poštujem ga i cenim, pa sam zato izrazio izvesnu zabrinutost što taj Institut nije u stanju da nađe jače saradnike od g. Kaića. Što se mene tiče, neka se g. Kaić skrasi gde hoće, šta ja marim, samo neka se lepo ponaša i bolje piše. Nisam, dakle, pretio nikome, Bebi Popoviću ponajmanje, pogotovo ne „uvijeno“, što znači da gđa Smajlović laže u svojim „porodičnim novinama“, što nije lepo.

Ako g. Kaiću i treba zaštita – a očito treba – g. Popoviću ne treba nikakva zaštita, ponajmanje zaštita gđe Smajlović, pogotovo zaštita od mene. Ja sam, doduše, pre koju godinu od strane gđe Smajlović bio proglašen za lice „moralno sumnjivo i politički prevrtljivo“ u izvesnoj polemici u Danasu, ali sve i da je to istina, teško da g. Kaića i Popovića treba od mene zaštititi. Ja nemam ništa osim deset prstića, malo pameti i one Krležine „kutijice olovnih slova“.

(Miloš Vasić, autonomija.info, 20.04.2014.)

Čuvari Vučićevog mraka

Medijski mrak nad Srbijom je potpun, jer ga sprovode večiti urednici svih režima. Nekada su se borili za Veliku Srbiju, danas na nju pljuju i okreću se Evropskoj Uniji kao spasiocu, a oni koji su se protiv takve Srbije nekada borili, zarad dobre zarade zaboravljaju protiv čega su onda bili.

Režim ih je sve kupio, kako bi narod uspavljivali lažnim obećanjima. Buđenje će biti bolno. I za vlast i njene medije, tvrdi Vučićev nekadašnji bliski saradnik Predrag Popović, ugledni novinar i urednik „Pravde".

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima...

Sve, samo ne sebe i stam ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija. Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatom i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad voda piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini moguć i način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom. Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana.

Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost. Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15godišnjih političkih avantura. S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala, lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere. Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik, „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića.

Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću. Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže. Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama. Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekst „Treći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce. Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije. Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoveme publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere“, em njen vlasnik iina bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen. Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović. Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao devstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom.

Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa. Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko pravosudno policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu. Kralj „Kurira" i princ prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu. Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter. Sa psihofizičkim karakteristikama lopte, predmeta ispunjenog šupljinom, prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve.

Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, amanzaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije. Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo. Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takode duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović. Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda. S tako rasporedenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima gradana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

(Predrag Popović, Tabloid, 24.04.2014.)

UNS spasao Politiku

Komisija za žalbe Saveta za štampu na današnjoj sednici nije donela odluku o tome da li je list Politika objavljivanjem teksta 'Treći metak Branke Prpe' prekršio Kodeks novinara Srbije, saznaje Novi magazin nezvanično.

Komisija za žalbe Saveta za štampu na današnjoj sednici nije donela odluku o tome da li je list Politika objavljivanjem teksta 'Treći metak Branke Prpe' prekršio Kodeks novinara Srbije, saznaje Novi magazin nezvanično.

Iako je sedam od prisutnih deset članova Komisije smatralo da je Kodeks prekršen, donošenje odluke je blokirano zbog toga što je izostao glas jednog od osnivača Saveta - Udruženja novinara Srbije.

Žalbu protiv Politike zbog kršenja Kodeksa podneli su Vesna Pešić, Nikola Tomić, Vesna Mališić, Tamara Spaić, Branka Mihajlović, Branka Prpa i Vukašin Obradović.

“Objavljivanjem teksta u kojem se iznosi niz neistina, ličnih uvreda i diskvalifikacija, kao i podataka koji spadaju u domen privatnosti, naneta nam je profesionalna i lična šteta, doveden u pitanje naš integritet i, možda najvažnije - optuženi smo da opstruiramo istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije, rukovodeći se pritom ideološkim ili političkim interesima”, navedeno je između ostalog u žalbi.

Tekst (Ištvana Kaića) “Treći metak Branke Prpe”, objavljen u listu Politika u skraćenom izdanju, a u znatno široj verziji na sajtu tog lista 8. aprila, izazvao je žučne polemike u stručnoj i širokoj javnosti. Podnosioci žalbe posebno su skrenuli pažnju na kršenje odredaba o istinitosti i odgovornosti izveštavanja.

Komisija, kao i Savet, odluke donosi konsenzusom, što znači da bar jedan predstavnik svakog od osnivača mora glasati “za” da bi odluka bila doneta. UNS predstavljaju predsednica Ljiljana Smajlović i predsednik Izvršnog odbora Petar Jeremić. Smajlović, koja je istovremeno i glavna urednica Politike, nije bila na sednici, a Jeremić nije bio saglasan da je Kodeks prekršen.

Žalba se, inače, podnosi protiv lista koji je objavio sporni tekst, ne autora.

Osnivači Saveta za štampu su Nezavisno udruženje novinara Srbije, Udruženje novinara Srbije, Asocijacija medija i Lokal pres. U komisiji, koja je izvršni organ, dva novinarska udruženja imaju po dva člana, AM tri, LP jednog, a još tri člana birana su po konkursu iz šire društvene zajednice.

(Jelka Jovanović, Novi magazin, 25.04.2014.)

UNS zaštitio “Politiku”

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) duboko žali zbog toga što Komisija za žalbe Saveta za štampu nije uspela da usaglasi odluku o tome da li je list “Politika“, objavljivanjem teksta „Treći metak Branke Prpe“, 8. aprila 2014. godine, prekršio odredbe Kodeksa novinara Srbije.

Ovakva odluka bitno narušava kredibilnost Saveta i dovodi u pitanje način na koji se donose odluke u tom telu.

Za odluku da je “Politika” prekršila odredbe Kodeksa glasalo je sedmoro članova Komisije za žalbe, dok su trojica bila protiv. Za odluku je bila potrebna dvotrećinska većina, ali nije ispunjen drugi uslov propisan pravilima rada Komisije – da “za” mora da glasa najmanje jedan predstavnik svakog od četiri osnivača Saveta i bar jedan predstavnik javnosti, zbog čega Komisija za žalbe nije mogla da donese odluku.

Stav većine nije mogao da bude pretočen u rešenje, jer je predstavnik Udruženja novinara Srbije (UNS) iskoristio ovu odredbu i praktično blokirao donošenje odluke.

Ne sporeći pravo na sopstveno mišljenje i stav prema objavljenom tekstu, NUNS smatra da je UNS, ovom prilikom, ne poštujući volju većine članova Komisije za žalbe, zapravo zaštitio list “Politika” čija je glavna i odgovorna urednica  Ljiljana Smajlović  ujedno i predsednica ovog udruženja, predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu i članica Komisije za žalbe.

NUNS smatra da je Savet za štampu izuzetno važno samoreglatorno telo i da je nužno naći način da nastavi da radi. Smatramo, takođe, da ovaj slučaj pokazuje da bi bilo dobro ozbiljno razmotriti promene Statuta i Pravilnika o radu Komisije za žalbe kako bi se na najmanju moguću meru svela mogućnost da se ponove ovakve situacije.

Žalbu Savetu za štampu povodom teksta teksta „Treći metak Branke Prpe“, autora Ištvana Kaića, podneli su Vesna Pešić, Nikola Tomić, Vesna Mališić, Tamara Spaić, Branka Mihajlović, Branka Prpa i Vukašin Obradović, verujući da je “Politika”, objavljivanjem spornog teksta u štampanom i onlajn izdanju lista, prekršila Kodeks novinara Srbije.

Sekretarijat NUNS-a
U Beogradu 05. maja 2014.

(NUNS, 5.05.2014.)

Za odluku potrebna dvotrećinska većina

Na osnovu članova 22.i 24. Statuta Saveta za štampu i članova 15.i 16. Poslovnika o radu Komisije za žalbe, Komisija za žalbe Savetaza štampu u sastavu: Stojan Marković, Zoran Ivošević, Petar Jeremić, Tamara Skrozza, Vlado Mareš, Predrag Azdejković, Igor Ćuzović, Božo Prelević, Tihimir Trišić i Zlatko Čobović, na sednici održanoj 24.4.2014. godine nije uspela da usaglasi odluku o tome da li je list „Politika“, objavljivanjem teksta „Treći metak Branke Prpe“, 8.aprila 2014. godine, prekršio odredbe Kodeksa novinara Srbije.

Za odluku da je Kodeks prekršen bilo je potrebne većine, ali odluka nije doneta jer nije uspunjen uslov da „za“ mora da glasa najmanje jedan predstavnik svakog od četiri osnivača Saveta  bar jedan predstavnik javnosti.

OBRAZLOŽENjE

Žalbu Savetu za štampu podneli su: Vesna Pešić, Nikola Tomić, Vesna Mališić, Tamara Spaić, Branka Mihajlović, Branka Prpa i Vukašin Obradović, verujući da je “Politika”, objavljivanjem spornog teksta u štampanom i onlajn izdanju lista, prekršila odredbe Kodeksa novinara Srbije koje se odnose na istinitost izveštavanja, odgovornost i nezavisnost novinara, kulturu i etiku javne reči, dok su delom teksta koji se odnosi na Branku Prpu povređene i odredbe Kodeksa o poštovanju privatnosti, budući da autor iznosi detalje iz njenog privatnog odnosa sa Slavkom Ćuruvijom, za koje ne postoji nikakav interes javnosti. “Objavljivanjem teksta u kojem se iznosi niz neistina, ličnih uvreda i diskvalifikacija, kao i podataka koji spadaju u domen privatnosti, naneta nam je profesionalna i lična šteta, doveden u pitanje naš integritet i, možda najvažnije – optuženi smo da opstruiramo istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije, rukovodeći se pritom ideološkim ili političkim interesima”, navedeno je, između ostalog, u žalbi. Autor, po mišljenju podnosilaca žalbe, krši Kodeks i iznošenjem zaključaka bez ikakvih dokaza ili indicija, što predstavlja kršenje prava građana na istinito informisanje, ali, istovremeno, i ličnu uvredu podnosilaca žalbe i pokušaj urušavanja njihovog profesionalnog i ličnog integriteta.

Redakcija “Politike” odbacila je sve navode podnosilaca žalbe, smatrajući da su urednici tog lista, prilikom objavljivanja teksta, u potpunosti poštovali Kodeks novinara. U odgovoru na žalbu ističe se da je tekst objavljen u rubrici Pogledi, u kojoj list objavljuje mišljenja i komentare spoljnih saradnika i da se savršeno uklapa u pravila pisanja kolumni Kolumbija univerziteta u Njujorku. Navodeći da podnosioci žalbe “ne osporavaju nijednu činjenicu iznetu u tekstu, kao ni tačnost izjava i citata na kojima je autor gradio svoje zaključke i vrednosne sudove”, već njegovo mišljenje, odnosno stavove, redakcija, između ostalog, navodi da se uređivačka politika “Politike” pridržava uređivačkog načela da su činjenice svete, a mišljenja slobodna. Redakcija je istakla i da niko od ponosilaca žalbe nije „Politici“ uputio demanti ili reagovanje, koje bi list sigurno objavio.

Većina članova Komisije nije prihvatila objašnjenje lista, smatrajući da je spornim tekstom ozbiljno prekršen Kodeks novinara iznošenjem, ničim potkrepljenih, optužbi, negativnih kvalifikacija i uvreda na račun više ljudi koji su izrazili legitimno neslaganje sa radom komisije koja ispituje ubistvo Slavka Ćuruvije. Po mišljenju većine članova Komisije, povređene su odredbe Kodeksa koje se odnose na odgovornost novinara, posebno u delu koji se odnosi na negovanje kulture i etike javne reči, odredbe o istinitosti izvrštavanja, koje zabranjuju novinarima da objavljuju neosnovane optužbe i klevete, kao i odredbe po kojima novinar mora da poštuje dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše.

Kad je reč o kršenju Kodeksa u delu koji se odnosi na poštovanje privatnosti, članovi Komisije bili su podeljenog mišljenja, jer je deo njih smatrao da se ne može govoriti o tome da je nečija privatnost narušena citiranjem nečega što je već ranije objavljeno.

Najveći broj članova Komisije smatrao je i da to što je reč o autorskom tekstu nekoga ko nije novinar nije od značaja, jer je uredništvo “Politike” moralo biti svesno da objavljivanjem spornog teksta krši etička pravila profesije. Tri člana Komisije smatrala su, međutim, da treba praviti razliku između teksta novinara koji o nečemu izveštava i teksta koji odražava lični stav autora o nekom pitanju. Oni su prihvatili stav redakcije da je autor teksta izneo mišljenje, odnosno vrednosne sudove, a ne činjenice čija se istinitost može osporavati, te da, prema tome, nema povrede Kodeksa novinara.

“Za” odluku da je “Politika” prekršila odredbe Kodeksa glasalo je sedam članova Komisije za žalbe, dok su tri člana bila “protiv”. Za odluku je bilo potrebne dvotrećinske većine, ali nije ispunjen drugi uslov propisan pravilima rada Komisije – da “za” mora da glasa najmanje jedan predstavnik svakog od četiri osnivača Saveta i bar jedan predstavnik javnosti, zbog čega Komisija za žalbe nije mogla da donese odluku.

Beograd, 24.4.2014.
Predsedavajući
Stojan Marković

(Savet za štampu, 5.05.2014.)

Prepiska

Prepiska između Gordane Novaković, generalnog sekretara Saveta za štampu i istoričarke Branke Prpe, povodom odluke Komisije za žalbe Saveta za štampu.

Poštovani,

Komisija za žalbe Saveta za štampu razmatrala je žalbu koju ste podneli na tekst “Treći metak Branke Prpe” objavljen u “Politici”. Na žalost, članovi Komisije nisu uspeli da usaglase odluku. Obrazloženje je u prilogu.

S poštovanjem,
Gordana Novaković,
generalni sekretar Saveta za štampu

Poštovana gospođo Novaković,

Svaku rečenicu iz objavljenog teksta mogu osporiti na osnovu činjenica. Prvo da je sporni stan od 1997. godine u mom vlasništvu i da su deca bila ta koja su sudski to htela da mi oduzmu. Drugo, da smo u istom tom stanu Slavko Ćuruvija i ja živeli od 1997. godine. Treće, da sve te činjenice zna Ljilja Smajlović, jer je u naš stan dolazila kao član redakcije Evropljanina. Četvrto, da je tu istu Ljilju Smajlović Slavko Ćuruvija izbacio iz naše kuće. Peto, da sam ja žrtva takođe, koja je preživela rikošet od 17 metaka i bila povređena, ali živa i pri svesti, tako da sam se sa ubicom gledala u oči.

Na kraju, ta bedna sapunica u kojoj se žrtve vuku po blatu, nedostojna je svakog čoveka, a novinara posebno.

S poštovanjem,
Branka Prpa

P.S. Javno nereagovanje, koje sam ja izabrala, jeste način da od jedne tragedije ne pravim petparačku priču. Dokazivati očigledne stvari je istorija i praksa svih totalitarnih sistema u kojima krvnik ima samo jedan problem, a to je da nije nevin. Zato je neophodno nevinog učiniti krivim i u prećutno saučesništvo, ćutanjem, uvesti sve ostale. I kako bi to rekao Kami, kad ideja nevinosti nestane i kod samog nevinog, onda se bez problema vlada jednim očajnim svetom!

Poštovana gospođo Prpa,

Žao mi je što ovi detalji nisu bili navedeni u žalbi, jer bi to možda uticalo na odluku nekih od članova Komisije. U svakom slučaju, ja ću Komisiju, uz Vašu dozvolu, upoznati sa Vašim tvrdnjama.

S poštovanjem,
Gordana Novaković

Poštovana gospođo Novaković,

Ja sam istoričar i zato, ne samo što imam tvrdnje, imam i dokumente. Zato Ljilja Smajlović svesno laže. Nije moguća nikakva diskusija koja se vodi u odsustvu fakata. To je, inače, princip civilizacije racionalizma kojoj pripadamo. Moja karijera, naučna i politička (mada ne znam za svoju pripadnost bilo kojoj partiji tokom mog života), proizlazila je iz mojih ličnih znanja i uverenja. Ponavljam, Ljilja Smajlović nema nikakav kredibilitet da se na bilo koji način bavi Ćuruvijom. Nju je on, pred svoju smrt, ekskomunicirao iz svog života. Moja pristojnost nije moja slabost. Možda se te stvari povezuju, ali to je pogrešna interpretacija nečijeg karaktera.

Pozdrav,
Branka Prpa

P.S. Ćuruviju sam upoznala kada je radio veliki intervju sa mnom za Našu borbu, subotnji dodatak, oktobra 1990. Ne vidim kako sam ja kao doktor istorijskih nauka napravila karijeru na mojoj ličnoj tragediji. Ne vidim, takođe, kako sam ja eksploatisala tu činjenicu u svom životu? Mozda su to dve pretnje smrću koje sam dobila tokom 2007, ili stalna opservacija SDB-a, ili životna ugroženost kao svedoka ubistva? Kao istoričar moram da kažem da je kroz istoriju Srbija imala trenutke uspona i padova ali ovakav manir, koji se primenjuje na meni, bio je moguć samo u okupacijskim sistemima.

(Peščanik, 8.05.2014.)

Lažna istorija Branke Prpe

Branka Prpa tvrdi da svaku rečenicu iz teksta Ištvana Kaića „Treći metak Branke Prpe“ (Politika, 8. april) može da ospori na osnovu činjenica. Jedina „činjenica“ koju nudi je laž da je „sporni stan“ od 1997. u njenom vlasništvu i da su deca Slavka Ćuruvije ta koja su „sudski to htela da mi oduzmu“.

Istina je upravo obrnuta. U Prvom osnovnom sudu u Beogradu postoje nepobitni dokazi da je tužilja Branka Jovanović Prpa u junu 1999. podnela tužbu protiv Slavkove dece Radeta i Jelene Ćuruvije radi utvrđivanja prava svojine. Tužba se odnosi na sve nepokretnosti Slavka Ćuruvije, ne samo na stanove Slavka i njegove dece, već i na jahtu-gliser Škorpion, džip Pajero, klima uređaj, televizore, rekordere, muzičke uređaje, kuhinju i džepni kompjuter, kao i monitor za kompjuter čija je vrednost 5000 dinara. Tužilja se pozivala na pravo vanbračne supruge, a spor je trajao do kraja novembra 2005.godine, kada je sud doneo rešenje da se tužba Branke Prpe „smatra povučenom“ s obzirom na to da se nije pojavila na glavnoj raspravi a svoj izostanak nije opravdala. Drugim rečima, Prpa je izgubila sudski spor protiv Slavkove dece.

Iz ove prve laži proizilaze i ostale fikcije Branke Prpe, pa je potpuno lažna i njena tvrdnja da njene navodne „činjenice“ zna i Ljilja Smajlović „jer je u naš stan dolazila kao član redakcije Evropljanin“.

Ne znam ni za kakav „naš stan“. Naprotiv. Znam da su u potkrovlju Svetogorske 35, vrata do vrata, postojala dva stana koja je izgradio i opremio Slavko Ćuruvija. Znam da sam kao urednica Evropljanina dolazila u oba stana. Sastanke redakcijskog kolegijuma Evropljanina smo naizmenično održavali u oba stana. Iz sudskih spisa znam da deca Slavka Ćuruvije nisu pokušala da Branki oduzmu veći od ta dva stana, u kom je živela sa sinom, ali znam da Branka jeste tužila decu Slavka Ćuruvije za manji stan u kome je živeo njihov otac (kao i za drugu nepokretnu imovinu njihovog oca).

Ne znam zašto me Branka Prpa na sajtu Peščanika uvlači u tu „bednu sapunicu u kojoj se žrtve vuku po blatu“, kako je sama naziva. Slažem se da je to blato nedostojno svakog čoveka, a novinara posebno, ali o tome je morala da misli pre nego što je protiv dece podnela sudsku tužbu dva meseca po smrti njihovog oca.

Sve što gospođa Prpa sada kaže na moj račun nedostojna je i bedna kleveta, uključujući i najnoviju izmišljotinu o tome kako me je Slavko „pred svoju smrt“ tobož „ekskomunicirao iz svog života“. Tu gospođi Prpa neće pomoći ni pozivanja na Albera Kamija.

A što se tiče njenog pozivanja na dokumenta i zanimanje istoričara, ipak neće biti da je Ćuruviju upoznala kada je radio veliki intervju sa njom za “Našu borbu” u oktobru 1990. godine. Ćuruvija je bio novinar “Borbe”, a „Naša borba“ do 1994. godine nije postojala.

Ljiljana Smajlović,
glavni urednik Politike

(Peščanik, 15.05.2014.)

Čiji je moj tekst?

U e-mail prepisci sa Gordanom Novaković, generalnim sekretarom Saveta za štampu, koja je načinjena javnom na sajtu Peščanik, Branka Prpa iznela je niz neistina i značajnih manipulacija na koje mi je, s obzirom da sam autor spornog teksta „Treći metak Branke Prpe“, dužnost da ukažem. Sličnom postupku pribeglo se i u tekstu koji je priredila novinarka Milica Jovanović navodeći tekst žalbe koju je povodom mog teksta Savetu za štampu podneo NUNS.

Najpre, potpuna je laž da Prpa, ili bilo ko drugi ko je spomenut u mom tekstu može da ospori „svaku rečenicu“ u njemu, a kamoli nekakvim činjenicama. Umesto toga, imali smo to prilike da vidimo, u nedostatku bilo kakvih protivargumenata odgovarano je samo uvredama, difamacijama i etiketiranjem na moj ili račun urednice lista koji se usudio da moj autorski tekst objavi. Takvi argumenti jednostavno ne postoje, jer da bi se osporio moj tekst, potrebno je najpre osporiti sve one izvore na internetu koji su svima bili dostupni i pre objavljivanja teksta u kom sam ih na jednom mestu pobrojao, kako bih pokazao dokle je jedna interesna grupa ljudi bila spremna da ide u toku predizborne kampanje.

Niko ne može da pobije činjenicu o tome kakvu su ulogu Branka Prpa, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, pojedini novinari medija Peščanik, Blic, RSE, Danas, Vreme, NIN u koordinaciji sa udruženjem NUNS koje nije nikakvo nezavisno udruženje, već čisto interesno-političko udruženje stavljeno u službu jedne stranke, imali u vremenu uoči poslednjih izbora. I niko nema prava danas da se ljuti zbog toga što je radio, ali ima prava da se stidi što je smatrao da su zloupotrebe rešavanja slučaja Ćuruvija dozvoljene „u žaru političke borbe“, kako je to nekad umeo da kaže gotovo zaboravljeni Dejan Mihajlov.

Prpa u e-mail prepisci uporno izbegava da se obrati meni, autoru spornog teksta, i konstantno referira na urednicu lista Politika, anulirajući moje autorstvo nad tekstom i tretirajući ga kao nekakav politički i lični projekat Ljiljane Smajlović. NUNS je u žalbi Savetu za štampu otišao korak dalje izražavajući sumnje da je moj tekst projekat lidera SNS i današnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića. Podlost je ovde dvostruka: običan je sticaj okolnosti da je moj autorski tekst, nakon što mi se nedeljama nalazio u kompjuteru, našao izdavača u listu Politika. Štaviše, upravo urednice Peščanika, koje dozvoljavaju da se provuče ovakva dezinformacija, Svetlana Lukić i Svetlana Vuković mogu da potvrde da sam, iz obzira prema kulturi dijaloga i tome što su pomenute tri osobe autorke njihovog portala, tekst ponudio pre toga njima. One su 29. marta svojevoljno odbile da ga objave, tvrdeći da tekst ne odgovara njihovoj uređivačkoj politici.

Nikada ne bih ni pomislio da u najstarijem dnevnom listu objavim takav tekst, koji uzgred nije pisan za štampane medije i koji, kako su mnogi primetili, prevazilazi format uobičajenog novinskog teksta, da mi to kao krajnju nuždu nisu predložili pojedinci sa meni bliskog portala e-novine, pa čak i pojedinci iz udruženja NUNS, koji su moji poznanici. Druga okolnost koja je prelila čašu da na kraju pošaljem tekst Politici bila je ta što je Ljiljana Smajlović članica Vladine Komisije za istragu ubistva novinara, te sam se u tom smislu, nakon brojnih neuspešnih pokušaja na drugim portalima, ponadao da će možda ona razumeti moje lične stavove u tekstu i zaključke do kojih sam samostalno došao kada sam složio slagalicu čiji su elementi, ponavljam, već prethodno bili dostupni na internetu.

Zato napade Branke Prpe na Ljiljanu Smajlović, koji su u ovoj e-mail prepisci više nego očiti, razumem kao nastavak napada na Vladino telo pomešano sa ličnim nezadovoljstvom, što je samo kontinuitet njenog modusa operandi koji sam već razradio u svom tekstu od 8. aprila. Nespominjanje mog imena pak tumačim kao znak da sam običan plaćenik Ljiljane Smajlović, Aleksandra Vučića, ili već ne znam koga, i posve nebitna osoba u celoj ovoj priči. No, specijalno za ovu priliku, imam veoma uznemirujuće i razočaravajuće vesti i za Prpu i za NUNS: tekst i nezadrživa želja da ga objavim i ne pristanem da trune u računaru potekla je od mene i samo od mene, deo je mog intelektualnog napora i temperamenta, kao uostalom i svi moji tekstovi, što mogu da potvrde i pojedinci sa portala e-novine, uz čiju se nesebičnu pomoć i sate razgovora o ovoj temi iskristalisala motivacija da ga napišem.

Zbog toga, ako ste već skloni etiketiranju, kako ste to vično i sa ponosom demonstrirali u prethodnih mesec dana konstantnog satanizovanja, budite hrabri pa pripišite meni, osobi koja kao od šale razara vašu premudru, a u isto vreme degeneričnu logiku „ko stoji iza“, da sam đavo, Gebels, Musolini, nacista, fašista, dželat, miloševićevac, deo Kabineta ili BIA, protivnik evropskih integracija (?!), pored svih onih gadosti koje ste prenosili, ne udostojivši se da ispoštujete ni minimum novinarske kulture – da vašim čitaocima pružite makar mogućnost da pročitaju moj tekst i sami procene da li ima osnova za ono što tvrdite, postavljajući i jedan jedini link koji bi vodio do njega. Odvažite se, gospodo, koliko god vam to neverovatno bilo, da uračunate da postoji makar promil šanse da je moj tekst plod mog ličnog uverenja, takvog kakav jesam, kakav god da sam, i kakav ću zasigurno nastaviti da budem jer sam siguran u ispravnost svojih stavova.

U atmosferi u kojoj čitaoci vaših portala ni ne znaju tačnu sadržinu mog teksta, nastavlja se manipulacija koju Prpa sprovodi i u ovoj kratkoj e-mail prepisci. Ona navodi da je „sporni stan“ u njenom vlasništvu od 1997. i da su deca (Jelena i Rade Ćuruvija) bila ta koja su htela da joj ga oduzmu. Ali, u delu gde prenosim svima dostupne delove intervjua uopšte se ne negira činjenica vezana za stan koji Prpa spominje, već se štaviše potvrđuje da je ona dobila „prvo kao smeštaj, a kasnije na poklon, od tate potkrovlje u strogom centru Beograda od 130 kvadrata“. No, Ćuruvijina deca tvrdila su nešto drugo i u vezi sasvim drugog stana, a to je da je Prpa „pokušala da uzme, u čemu, naravno, nije uspela, i njegov stan u kome ja (Jelena Ćuruvija) sada živim sa svojom porodicom“.

Dalje, Prpa tvrdi da joj nije jasno kako je kao doktor istorijskih nauka napravila karijeru na Ćuruvijinom ubistvu. Nigde u mom tekstu ne postoji pozivanje na njenu struku, niti me je njena profesionalna karijera uopšte i zanimala. Ono što sam tvrdio i iza čega stojim jeste da je svih ovih godina u javnosti izgrađivana figura Branke Prpe koja treba da bude jedina relevantna osoba („svedok“) kojoj se može verovati, kako kada je reč o ubistvu, tako i kada je reč o sveokupnoj zaostavštini njenog partnera koju je pokušala da prigrabi, i uopšte da drži tapiju na sve teme koje bi se ticale pokojnog novinara, što je uzgred demonstrirala i u ovoj e-mail prepisci samovoljno određujući ko ima a ko nema prava da se bavi Ćuruvijom. Pojedinci iz medija koje sam pobrojao, a pod okriljem političke organizacije NUNS, i dan-danas bezočno nastavljaju da učestvuju u podgrevanju ove lažne slike koja treba da zataška sve činjenice koje sam izneo u svom tekstu u Politici.

Dakle, iz mog teksta je nemoguće izvući navode koje Prpa tretira kao laž i klevetu. Štaviše, da u njemu postoji i jedan deo koji nije istinit, Savet za štampu ne bi imao problem da usaglasi stav i donese odluku da je tekst prekršio Kodeks novinara. Na sreću, bilo je i ponekih glava u tom telu koje nisu bile usijane, niti uvređene, nasuprot Zoranu Ivoševiću, Tamari Skrozzi, Vladi Marešu, Boži Preleviću, Tihomiru Trišiću, Zlatku Čoboviću i Stojanu Markoviću koje je trebalo snimati i javno objaviti sadržaj svih budalaština koje su izgovarali o mom tekstu.

I najzad, uz svo razumevanje pozicije Branke Prpe i traume koju je preživela pre petnaest godina, za mene je, a pretpostavljam i za nju, jedina prava žrtva mučki ubijeni novinar Slavko Ćuruvija. Zato je iskreno molim da, ako ništa drugo, makar radi još kakvog-takvog ugleda koji joj je posle svih ispada preostao u društvu, prestane da koristi tu nemilu činjenicu kako bi se predstavila kao veća žrtva od njega i da njegovo ubistvo zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe, onako kako to radi otkad je shvatila da se razrešenje tog ubistva približava za Vučićevog mandata. Jer to razrešenje jedino je što treba da bude važno i meni i njoj. A pogotovo njoj.

(Politika, 16.05.2014.)

Novi “odjeci i reagovanja”

Tekstom “Treći metak Branke Prpe”, objavljenim 8. travnja u dnevnom listu “Politika” i na internetskoj stranici tog lista, prekršena su načela Kodeksa novinara Srbije o istinitosti izvještavanja, odgovornosti i nezavisnosti novinara, kulturi i etici javne riječi, piše u zajedničkoj žalbi u tom tekstu prozvanih, Vesne Pešić, Nikole Tomića, Vesne Mališić, Tamare Spaić, Branke Mihajlović, Branke Prpe i Vukašina Obradovića, upućenoj Savjetu za štampu, njegovoj Komisiji za žalbe.

“Objavljivanjem teksta u kojem se iznosi niz neistina, ličnih uvreda i diskvalifikacija, kao i podataka koji spadaju u domen privatnosti, naneta nam je profesionalna i lična šteta, doveden u pitanje naš integritet i, možda najvažnije – optuženi smo da opstruiramo istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije, rukovodeći se pritom ideološkim ili političkim interesima. Molimo Komisiju za žalbe Saveta za štampu da uvaži naše argumente i da na taj način potpisniku ovog teksta i uredništvu lista Politika skrene pažnju na nepoštovanje Kodeksa i posledice koje to može da ima kako na obaveštenost građana i građanki Srbije, tako i na opštu klimu u društvu”, stoji u žalbi.

Komisija nije uspjela usuglasiti odluku, saopćeno je prije nekoliko dana, usprkos tome što je za osudu teksta glasalo sedam od deset članova. Odluke se ne mogu donijeti, naime, ako za njih ne glasa netko od predstavnika četiriju organizacija koje su u veljači 2009. osnovale Savjet: Asocijacije novinskih izdavača i elektronskih medija, Asocijacije nezavisnih lokalnih medija Lokal pres, Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Udruženja novinara Srbije. U ovom slučaju, svoj glas da je tekstom prekršen Kodeks novinara Srbije uskratio je predstavnik Udruženja novinara Srbije Petar Jeremić. E sad, predsjednica Udruženja novinara Srbije je Ljiljana Smajlović, koja je ujedno i urednica “Politike”, novina koje su objavile sporni tekst (nešto kasnije ga je i branila, tvrdeći da je autor pljuvačkog teksta iznio vrijednosne stavove i da namjera teksta nije bila “pranje biografije” premijera Aleksandra Vučića), te članica državne (Vučićeve) Komisije za rješavanje ubojstva Ćuruvije, vlasnika tjednika “Evropljanin” i “Dnevnog telegrafa”. Uz to je i predsjednica Upravnog odbora Savjeta za štampu i članica Komisije za žalbe kao jedna od dvoje predstavnika Udruženja novinara Srbije.

Savjet za štampu je inače definiran kao nezavisno, samoregulatorno tijelo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i online medija i novinskih agencija i profesionalne novinare. Osnovan je da bi pratio poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i online medijima, kao i u novinskim agencijama, te rješavao žalbe pojedinaca i institucija na sadržaje tih medija. U nadležnosti Savjeta je i medijacija između oštećenih pojedinaca, odnosno institucija i redakcija, kao i iznošenje javnih opomena za kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije – tako barem stoji na njihovoj internetskoj stranici.

Iako je sedam članova bilo za odluku da je tekstom povrijeđen Kodeks novinara – tu su, osim predstavnika osnivača, i predstavnici javnosti – prevagnulo je “unsovsko” mišljenje. Ljiljana Smajlović nije se pojavila na sjednici Komisije, valjda nije stigla zbog obaveza koje joj nameće čak pet funkcija koje trenutno ima.

Još se jednom pokazalo – a neki kažu da će ovaj slučaj dodatno produbiti razmimoilaženje dvaju novinarskih udruženja – da se na profesiju i Kodeks sasvim različito gleda. Predstavnici Nezavisnog udruženja novinara Srbije (nastalog početkom 1990-ih zbog neslaganja s kolegama koji su sudjelovali u ratnoj propagandi) u Komisiji nisu prihvatili da je riječ o kolumni vanjskog suradnika, a ne novinaru “Politike”, na kojega se Kodeks ne odnosi. Vlado Mareš je, nasuprot tome, rekao da je “Kodeks više nego prekršen”, posebno u dijelu teksta koji se odnosi na Branku Prpu. On je istaknuo da je riječ o “čistoj satanizaciji” ljudi o kojima se piše, krajnje malicioznom tekstu koji podsjeća na tekstove iz nekadašnje “Politikine” rubrike “Odjeci i reagovanja”. Autor teksta Ištvan Kaić, kaže, pokušava kontroverznu Komisiju proglasiti svetom kravom i sve koji imaju sumnje u nju prikazati kao kontroverzne, a u tekstu su prozvani i svi potencijalni kritičari novog premijera.

– Mišljenje je, naravno, slobodno, ali mišljenje zasnovano na budalaštini je budalaština i mora da postoji odgovornost urednika koji to objavi – kaže Mareš.

Slično misli i Tamara Skrozza, po kojoj je prekršeno mnogo više odredbi Kodeksa nego što je navedeno u žalbi. Sam naslov teksta je strašan, a neki termini, poput “kontroverzni novinar”, zlokobni, kaže ona.

U svakom slučaju, čak i tamo gdje su nezadovoljni, oklevetani, pa i ugroženi, kao Branka Prpa (u svojoj prepisci s generalnom tajnicom Savjeta za štampu ona piše: “Ne vidim kako sam ja kao doktor istorijskih nauka napravila karijeru na mojoj ličnoj tragediji. Ne vidim, takođe, kako sam ja eksploatisala tu činjenicu u svom životu? Možda su to dve pretnje smrću koje sam dobila tokom 2007., ili stalna opservacija SDB-a, ili životna ugroženost kao svedoka ubistva?”) dosad mogli naći neku satisfakciju, nje više nema. O posljedicama na “klimu u društvu”, na što se u žalbi poziva, Ljiljana Pet Funkcija Smajlović ne raspravlja, a kako i bi kada je jasno i javno ponovila stav svoga kolumnista Kaića da Branka Prpa – nije žrtva.

Premijera Vučića sporni tekst pak pere od grijeha, barem kada su mediji u pitanju. Činjenica je da je medijski prostor sve skučeniji, da caruju tabloidi, da se svakoga dana govori samo što je On o nečemu ili nekome rekao, da gotovo nema kritičke riječi, pogotovo na televizijama. Samo dva skora primjera: na sam dan formiranja Vlade, Vučićeva stranka je napala RTS, čiji pojedini novinari “ruše” vlast i napadaju Vučića, pa se već naveliko pakuju novinarske ladice, a u “Večernjim novostima” (čiji je glodur nama poznati Ratko Dmitrović) nakon gostovanja u jutarnjem programu RTS-a, zbog nekoliko kritičkih riječi o Vučiću smijenjen je šef deska…

(Tatjana Tagirov, Novosti, 19.05.2014.)

Slučaj Ištvana Kaića

„Mladi filozof” Ištvan Kaić (iz Kikinde) najavio je ovih dana jednu „sveobuhvatnu tužbu” protiv svih koji su ga opadali u životu, što ovako, a više na društvenim mrežama poput tog blesavog „Tvitera”. Lista budućih tuženih povelika je, kao što se vidi iz njegovog teksta u listu „Danas”, gde je nabrojao gomilu ljudi čije „najgore osobine” dolaze do izražaja na tom „Tviteru”. Dodajmo tu još i one koji su ga u jednom trenutku opljunuli po običnoj štampi – gde spada i skrušeni autor ovih redova – pa ćemo dobiti jedan impresivan spisak po broju, a naročito po ugledu navodnih opadača, koji su svi neke javne ličnosti određenih specifičnih težina, kako da vam kažem…

Pustimo sad mene: ja na te pošasti od „društvenih mreža” niti idem, niti ih pratim, a nisam ni neki uglednik. Ovde je zanimljivije jedno načelno pitanje: po kom pravnom osnovu g. Kaić može da tuži sve te ljude, pogotovo „sveobuhvatno”? Koliko se sećam, njega niko nije oklevetao; možda su ga izvređali, ali to je sada pitanje definicije, to jest razlikovanja uvrede od vrednosnog stava. Evo, na primer: ja sam ga nazvao „neslanom budalom” i istinitost tog vrednosnog stava mogu s najvećim zadovoljstvom da dokažem na sudu.

Vratimo se, međutim, na predmet spora, što nije lako, jer g. Kaić ima razvučen, dosadan i nepotrebno komplikovan stil pisanja. Ukratko, da rizikujem, g. Kaić je raznima zamerio što se žale na „cenzuru”, koje, kaže on, pod Gospodarom Vučićem nema, nego je sve to pakosno olajavanje zavidljivaca i napad na Vučića (i „njegovu porodicu”, dodajemo). Sve to baš nekako kada organizovane grupe opet obaraju sajt „Peščanika”, baš nekako kad taj sajt opet pominje doktorat Stefanović dr Nebojše. G. Kaić, kao pravi „mladi filozof” (tako ga je zvala gđa Smajlović iz „Politike” dok ga nije s pozicije važnog kolumniste spustila na nivo pisama čitalaca „Među nama”), poteže logičke instrumente: Okamovu britvu, recimo, da ne gnjavim sad. Opet ukratko: on tvrdi da cenzure nema, a da neki lažu da je ima, mada je očito da je nema itd., jer da ima slučajova koji se ne dadu podvesti pod cenzuru itd.

G. Kaić je saradnik Instituta za javnu politiku g. Vladimira Bebe Popovića (koji ga se, Kaića naime, jednom odrekao kao Sv Petar Hrista) i kao takav radi za svoga poslodavca, koji pak radi za Vučića (i Mila Đukanovića), a Vučić ga se takođe jednom odrekao. Sva ta odricanja, naravno, ne znače ništa.

Pouka ove priče je jasna: mladi g. Kaić ima sve da nas tuži, uveren u svoju nedodirljivost kao saradnika saradnikovog saradnika. E, jedva čekam to suđenje.

(Miloš Vasić, Pančevac, 4.09.2014.)

Ištvan Kaić traži 2,5 miliona odštete

Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku, podneo je Višem sudu u Beogradu tužbu zbog povrede ugleda i časti protiv novinara Miloša Vasića, povodom teksta „Objavljotina Ištvana Kaića“, objavljenog na sajtu autonomija.info.

Tužbom i odštetnim zahtevom, u iznosu od 2,5 miliona dinara, osim autora, obuhvaćena su i odgovorna lica u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), web portalu „Peščanik“, kao i listu „Pančevac“.

Objavljivanjem i prenošenjem navedenog teksta i komentara čitalaca, ističe se u tužbi, po shvatanju sredine u kojoj tužilac živi, „po njegovom doživljaju predstavljaju radnje kojima se kontinuirano povredjuje pravo na ugled i čast“, ali i tužiočev lični i profesionalni ugled, čime je „tužiocu naneta nematerijalna šteta zbog čega mu pripada pravo na novčanu nadoknadu“, zaključuje se u tužbi.

Tužilac, inače, obaveštava sud da će celokupnu naknadu nematerijalne štete uplatiti za pomoć licima nastradalim u poplavama.

Viši sud u Beogradu je naložio svim tuženima da u roku od osam dana podnesu odgovor na tužbu.

(NUNS, 27.10.2014.)