Čovek sa provizijom

Demokratska stranka poslovala je investicijama po jednom jedinom principu – veliki iznosi dolaze u obzir, mali nikako. Što je veća svota novca, to je veća mogućnost ugrađivanja, zarade i, naravno, veća korist investitora i svih uigranih, vertikalno i horizontalno uvezanih posrednika, angažovanih pomoćnih preduzeća, koji prihvataju da rade samo ukoliko su angažovani zajedno. Samo veliki, zbirni projekti dolaze u obzir. Malo para od Đilasa nikada niste mogli da dobijete, ali iznosi preko sto hiljada evra su već druga priča. Radovi za „dobrobit Beograđana” mogli su funkcionisati samo pod uslovom da pre toga postoji neka kapitalna dobit za one koji je izvode, potpisuju i benefit je sveukupan. Zašto trošiti manje kada može više i time zaraditi više? Upravo projekti kakvi su rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra i izgradnja Mosta na Adi i njegovih pristupnica spadaju u takvu vrstu joint venturea.

Evo jedne od tih „minijaturnih” ugradnji (objektivan izraz, rasipništvo) koje ne bi bile moguće da nisu deo velikog sistema aranžmana koji dolazi isključivo kao uslov u celokupnom paketu i nikako drugačije. U istrazi povodom sumnjivih poslova beogradske vlasti otkriveno je da je postavljanje semafora prilikom rekonstrukcije Bulevara 2010. godine koštalo 60 miliona dinara, a da je moglo da košta 22 miliona manje, sudeći prema ponudama na tenderu, što predstavlja interesno preferiranje određenih kompanija u odnosu na one koje nisu deo lanca u opisanoj šemi „sveopšteg benefita na veliko”.

Tako je poznata kompanija „Siemens” dobila ulogu postavljanja novih semafora na Bulevaru iako je njena ponuda bila 100 odsto viša od ponude domaće firme „Elkom”. Kako navode beogradski mediji, u policiji se sumnja da je u okviru tog posla uzet mito u iznosu od najmanje 100.000 evra. Dosadašnja istraga pokazala je da je „Siemens” za postavljanje semafora prvobitno tražio 80 miliona dinara, dok je prva ponuda od „Elkoma” iznosila 38 miliona.

„Odmah po dobijanju ponuda, gradska uprava je od „Siemensa” zatražila da spusti cenu, na šta po zakonu ima pravo... Oni to odmah čine i dostavljaju novu ponudu od 40 miliona dinara. Time dokazuju da je prva ponuda bila klasičan pokušaj pljačke po principu 'ako prođe, prođe'. Ipak, i ta smanjena ponuda opet je bila viša za dva miliona dinara. „Elkom” je tražio da i on dodatno smanji ponudu, ali mu to nije dozvoljeno i gradska uprava je sklopila ugovor sa „Siemensom”, navodi se u izvorima štampe.

Međutim, ispostavlja se da je ova ponuda zapravo modelirana tako da izostavi deo posla koji je bio uključen u prethodnu ponudu, pa je „Siemens” vezanim poslom koji je izostavljen iz nominalne ponude dodatno naplatio integraciju semafora. „Ne samo da su posao dobili za 40 miliona, već su uzeli još 20 miliona dinara za sinhronizaciju semafora. To znači da je građane taj posao koštao ukupno 60 miliona, a mogao je da se završi za 38 miliona dinara, pošto je „Elkom” u prvu cenu uračunao i tu sinhronizaciju”, kaže sagovornik.

U okviru istrage sumnja se i u dil koji je potpisan u vezi sa održavanjem, tj. servisom spornih semafora: „Održavanje „Siemensovih” semafora košta triput skuplje. Grad je sada primoran da plaća skupo servisiranje”, rekao je izvor naglasivši da se sličan scenario sprema i u poslu rekonstrukcije ulice Vojvode Stepe na Voždovcu.

Direktor JKP „Beograd put” Goran Aleksić potvrdio je da je „Siemens” dodatno angažovan i za programiranje semafora na Bulevaru kralja Aleksandra: „Po nalogu Sekretarijata za saobraćaj, uradili smo semaforizaciju na mestu ukrštanja bulevara i Golsfordijeve ulice, koja nije bila predviđena planom rekonstrukcije. Postavili smo kablovsku kanalizaciju, stubove i lanterne, a za signalni plan (programiranje semafora) morali smo da angažujemo „Siemens” za 278.000 dinara jer drugi nisu mogli da pristupe njihovom uređaju, niti smo osposobljeni za to.”

U kompaniji „Elkom” takođe su potvrdili da je pre skoro tri godine podneta prijava protiv nadzornog organa Agencije za investicije i stanovanje grada Beograda zbog sumnje da su namestili tender za „Siemens”. „Prekršili su ovlašćenja jer su u nekoliko dokumenata klevetali našu firmu. Tvrdili su da je naša oprema tehnički slabijeg kvaliteta od „Siemensove”, iako je Gradski sekretarijat za saobraćaj utvrdio da su identičnog kvaliteta”, istakli su u „Elkomu”.

Ovakvi poslovi kao što je ovaj o javnoj nabavci semafora koji sadrže znake insistiranja da se poslovi prepuste fingiranoj kompaniji najčešće znače da ta kompanija ovaj i druge slične aranžmane ima samo kao posledicu nekog kapitalno dugoročnijeg, strateškog sporazuma sa javnom upravom koji podrazumeva „pravo prvenstva” u dobijanju poslova, tj. vremenski oročenu preferenciju tog preduzeća.

Drugi primer poslovanja gradske vlasti, takođe aktuelan, ništa manje grandiozan, ali po svemu sudeći brzoplet i nedovoljno isplaniran, vezan je za nabavku 30 novih tramvaja, tzv. „španaca” od kompanije „CAF” koja je koštala 81 miliona evra. Potpredsednik IO SNS Aleksandar Jovičić objašnjava da je kupovina „španaca“ bila skupa investicija jer su vozila preplaćena, a održavanje papreno.

„Mađarski grad Debrecin je iste plaćao 1,8 miliona evra po komadu, a mi po 2,2 miliona evra, što je 400.000 evra skuplje. Razlika na 30 komada je 12 miliona evra. Uz to, procena je da je samo za održavanje „španaca“ potrebno 190 miliona dinara godišnje (1,4 miliona evra). Verujete li da je samo za šasije i točkove neophodno 300.000 evra”, rekao je Jovičić.

Kada je reč o potrebi za servisom, već pet novih stoji u garaži zbog kvara. Iako su tek dve godine na ulicama Beograda, iz istih razloga do kraja godine će iz upotrebe biti povučeno još pet, a do marta 2014. ukupno 15 tramvaja. Gruba računica pokazuje da je Beograđanima na taj način načinjena šteta od 53,4 miliona evra. „Istina je da će za šest meseci polovina „španaca“ biti povučena iz upotrebe zbog nefunkcionalnosti. To znači da je 40 miliona evra praktično bačeno. Stoje u garaži zbog kvara, a problem je u nedostatku rezervnih delova za tramvaje CAF koji su izuzetno skupi”, navodi izvor medija.

Ugovor o kupovini 30 tramvaja predstavnici Grada i kompanije CAF potpisali su novembra 2009, a prvi je stigao tek 5. maja 2011. Novac je obezbeđen iz budžeta, a 20 miliona evra iz kredita Evropske banke. Ovaj posao, za razliku od semafora čini se da je rezultat pre nepromišljenog, jednokratnog populističkog manira koji je ponovo po štetu građana trebalo da učvrsti podršku gradskoj vlasti i proširi listu „šta smo sve uradili za svoje građane”. Ali, da li mora biti baš tako?

Ogromne troškove servisiranja, koji očigledno nisu inkorporirani u potpisani ugovor, takođe neće osetiti firme i poslovni partneri, već građani. Štaviše, popravka tramvaja u svetu javnih nabavki uopšte ne znači gubitak već novu priliku za poslovanje i dodatni profit, šansu da se preduzeća opet mobilizuju. Na taj način, čak i neispravnost, tj. neadekvatna amortizacija kupljenih tramvaja može biti unapred isplanirana, ukalkulisana kao poslovni uspeh i bogaćenje interesnih strana obuhvaćenih ugovorom.

U odnosu na posao sa semaforima, izuzev momenta preplaćenosti, tj. plaćanja robe po interesno višoj ceni u odnosu na njenu tržišnu vrednost, ovde se zatiče novi momenat koji samo pokazuje do koje mere je gradska vlast u Beogradu bila spremna da ide u cilju obmanjivanja građana. Tako ispada da su građani bili suočeni sa tim da slave sopstvenu pljačku i još da zbog toga bodre onog ko ih je potkradao, što spada u posledicu toga što je za gradonačelnika izglasan neko ko je pre svega biznismen, a ne političar.

Ništa ne predstavlja prepreku da slične stvari očekujemo i u drugim, „humanitarnim” radovima Dragana Drvoseka Đilasa, poslovima izgradnje i remonta obdaništa, škola i sl., što je godinama stajalo u centru kampanje dotičnog tajkuna. Razumljivo je i zašto je većina građana ovog „velikog sela” upravo tvrdila da Beogradu baš takav treba, „poslovan čovek” a ne političar, kada uigrana armija privilegovanih investitora samo čeka da uleti u jedan takav „humanitaran” projekat protiv kojeg niko normalan, ko voli decu, majke, trudnice, mačke i sl., ne bi imao ništa protiv.

(e-novine, 28.11.2013.)