Čistoća je pola Đilasovog zdravlja

U okviru istrage poslova javnog preduzeća „Gradska čistoća”, čiji je osnivač grad Beograd, utvrđen je niz nepravilnosti, među kojima se ističu kupovina zgrade „Ineksa” za potrebe tog preduzeća, kao i poslovi nabavke i ugradnje 1900 podzemnih kontejnera, prateće opreme i mehanizacije, u periodu od 2009. do 2011. godine.

U okviru prvog posla, zgradu „Ineksa” je novembra 2009. za deset miliona evra kupio specijalno za tu priliku osnovan konzorcijum Grada Beograda i JKP „Gradska čistoća”. Kupovina je pre pet godina u režimskim medijima predstavljena kao „najbolji posao”, a sada se ispostavlja da je zbog ovog aranžmana „Gradska čistoća” gurnuta u milionske dugove, a sumnja se da su državni milioni preko stečajnih poverilaca „Ineksa” završili u džepovima tajkuna, navode beogradski mediji.

Ovu sumnju izrazili su i u novoj, privremenoj upravi Beograda: „Poslovna zgrada 'Ineks-intereksporta' je prodata iz stečaja, a pare koje su dobijene od kupca otišle su na namirivanje potraživanja stečajnih poverilaca. Na prvi pogled, na spisku tih poverilaca nema nijedne od poznatih tajkunskih firmi, ali mi imamo informacije da su neke od njih samo paravani i da je najveći deo otišao likovima poput Miškovića.” Bez ovih detalja se vrlo teško može objasniti insistiranje Đilasa da po svaku cenu kupi baš zgradu „Ineksa”.

Zbog ovog posla, firma je upala u ozbiljne finansijske probleme koji traju i dan-danas, navodi izvor u štampi i dodaje da je kupovina zgrade „Ineksa” od samog starta bila sumnjiva pošto je Beograd u trenutku kupovine imao na raspolaganju „bar deset državnih zgrada” u širem centru. Time se pouzdano može reći da je kupovina bila namenska, tj. da je bila samo deo šireg aranžmana iz kojeg je svaka od umešanih strana imala signifikantan benefit koji zvanično nije obuhvaćen konkretno ovim poslom.

Prema dokumentaciji istrage „Gradska čistoća” je u kupovinu zgrade „Ineks-intereksporta” uložila 640 miliona dinara, uglavnom iz bankarskih kredita. Naime, da bi firma dobila zajam, prethodno je veštački podignuta dobit sa dva na osam miliona evra, čime je poštovan i drugi deo forme Đilasovog menadžerisanja – namensko povećanje ili precenjivanje određene tržišne vrednosti predmeta kupovine tj. investicije da bi se stvorio prostor za ugrađivanje interesnih strana. „Pošto se, prema zakonu, polovina dobiti javnih preduzeća uplaćuje u gradski budžet, „Čistoća” je četiri miliona evra uplatila Gradu i tako, praktično, sama kupila celu zgradu „Ineksa”.

Na sve to, iako je „Gradska čistoća” kroz kredit i uplatu dobiti za zgradu „Ineksa” dala deset miliona evra, ona nikada nije upisana ni kao suvlasnik zgrade. A po ugovoru, uprava Grada bila je dužna da to učini. „Grad Beograd i „Gradska čistoća” su 31. decembra potpisali ugovor o podeli udela prema kojem je „Čistoća” vlasnik 60,1 odsto zgrade, a Grad 39,9 odsto. Ipak, Đilasova vlast negde već početkom godine nezakonito upisuje Beograd kao jedinog vlasnika zgrade”, saopštava izvor.

Na drugi posao, nabavku i ugradnju 1900 podzemnih kontejnera, prateće opreme i mehanizacije potrošeno je skoro jedanaest miliona evra. Milione iz gradskog budžeta dobile su firme koje se nikada ranije nisu bavile ovim poslovima, ali i kompanije čiji su vlasnici bliski prijatelji funkcionera DS, navodi se u dokumentaciji. O nelegalnostima na tenderu, povredama tadašnjeg Zakona o javnim nabavkama pre više od godinu dana pisao je i BIRN koji je tada radio istraživanje na ovu temu.

Ovaj posao oko podzemnih kontejnera tekao je sukcesivno u nekoliko etapa. Prvi deo posla ugradnje i nabavke specijalnih kamiona sa dizalicama za njihovo pražnjenje dobila je 2009. i 2010. firma „Blagojevica” iz Mladenovca, čija je osnovna delatnost bila „hladno vučenje žice” i koja je danas u stečaju. „Blagojevica”, koja nikada ranije nije radila u ovoj oblasti, kopirala je izgled i dimenzije portugalskih „Sotkon” kontejnera, ali je koristila loš materijal, što je dovelo do čestih lomova i kvarova, navodi se u štampi.

Ideja o podzemnim kontejnerima rođena je još 2009. godine, a u planu je bilo da do 2013. godine Beograd dobije ukupno 6,000 podzemnih kontejnera. Podzemni kontejneri su bili novina u Srbiji i očekivalo se da će „Gradska čistoća“ dati dovoljno vremena zainteresovanim kompanijama da izrade prototip u skladu sa zahtevima tendera, za šta je potrebno najmanje pet meseci. Po zakonu, naručilac može godinu dana unapred da najavi raspisivanje ovakvog tendera, kako bi dobio što bolju i jeftiniju ponudu. U ovom slučaju, zainteresovanima su data dva meseca da se pripreme - tender je najavljen u januaru, a raspisan u martu.

Mnogi proizvođači komunalne opreme tvrde da su tenderski zahtevi od ponuđača tražili da izrade kontejnere koji izgledom, dimenzijama i ostalim karakteristikama, u potpunosti odgovaraju kontejnerima koje je “Blagojevica” tokom 2010. godine već ugradila u nekim delovima Beograda.

Vrednost prvih 157 kontejnera iznosila je 56,6 miliona dinara (oko 600.000 evra). Firma „Blagojevica” je JKP „Gradska čistoća” isporučila i tri dizalice koje su koštale 15 miliona dinara (150.000 evra). Utvrđeno je da su kontejneri lošeg kvaliteta, ali i da dizalice ne poseduju odgovarajuće ateste i sertifikate, stoji u izveštaju istrage. Sličan motiv gde amortizacija koja proizvodi dodatnu lukrativnu priliku već smo imali priliku da susretnemo u slučaju nabavke španskih tramvaja firme „CAF”.

Hrvatska firma STP, koja zastupa kompaniju “Molok” iz Finske, odustala je od prijavljivanja na tender. Marko Brnčić, direktor STP-a, rekao je svojevremeno za BIRN: “Shvatili smo da je tender napravljen da pogoduje jednom proizvođaču.” Nekoliko direktora srpskih kompanija insistiralo je tada da govore anonimno, u strahu da ne ugroze buduće poslove sa državom. Jedan od njih je ovaj tender opisao kao “sistemsku pljačku.” Drugi rezignirano kaže da su mu iskustva sa tenderima uglavnom loša: “Više ne idemo na tendere. Stavićemo katanac na firmu.”

Još jedan od uslova konkursa praktično je isključio sve srpske proizvođače. Od firmi je traženo i da podnesu dokaz da su prethodno proizvele podzemne kontejnere u vrednosti od 25 miliona dinara. U trenutku raspisivanja tendera, od srpskih proizvođača jedino je “Blagojevica” mogla da zadovolji ovaj uslov, jer je ova firma ugradila prvih 157 i tada jedine podzemne kontejnere u zemlji. Ovaj kriterijum stručnjaci za javne nabavke smatraju diskriminacijom.

Dve kompanije iz Srbije uložile su tri zvanične žalbe na tendersku proceduru. Dve od tri žalbe su usvojene, ali “Gradska čistoća” je napravila samo kozmetičke promene u opisu zadatih uslova. Centrala “Moloka” iz Finske, jednog od najvećih svetskih proizvođača kontejnera, uputila je “Gradskoj čistoći” i kabinetu gradonačelnika Dragana Đilasa protestno pismo, na koje nikad nisu dobili odgovor.

I pored ovih problema, već na proleće 2011. raspisuje se nova nabavka za 1800 podzemnih kontejnera, a posao od 520 miliona dinara (pet miliona evra) u septembru te godine dobila je firma „Blok”, koja je bila prijavljena na istoj adresi na kojoj se nalazila i „Blagojevica”. Ista firma je naplatila i 8,2 miliona dinara (75.000 evra) za tri nove dizalice za kamione.

Kada je konkurs završen, tenderska komisija zaključila je da je ponuda konzorcijuma koji je predvodio “Blok” neispravna, a da je ponuda konzorcijuma “Eco Waste” bila i neispravna i neodgovarajuća. U ovom slučaju “Gradska čistoća” je, i pored toga što je jedna od ponuda bila neodgovarajuća, ušla u pregovore sa konzorcijumom koji predvodi “Blok” i sa njima potpisala ugovor. Drugi ponuđač “Eco waste” odlučio je da ne učestvuje, iako je pozvan na pregovore.

Dobitnički konzorcijum je naknadno potpisao ugovore vredne najmanje 40 miliona dinara, ili 350.000 eura, na ime dodatnih radova za popravku i servisiranje kontejnera, nepredviđene radove i dizalice za pražnjenje kontejnera. Ovo je, dakle, upravo posao koji direktno proizilazi iz prethodno potpisanog ugovora, iako zvanično uopšte nije njegov deo, niti se na bilo koji način podrazumeva da bi na poslovima amortizacije morao biti angažovan isti privredni subjekt. Sličan tretman imala je i kompanija „Siemens” u poslu amortizacije novih semafora na Bulevaru kralja Aleksandra.

Međutim, dizalice ni posle 18 meseci nisu zvanično primljene jer ne poseduju odgovarajuće ateste i sertifikate. Ugovorna obaveza „Bloka” bila je i da posle ugradnje kontejnera vrati u prvobitno stanje prostor oko kontejnera, ali te obaveze nije poštovao. Zato je JKP „Beograd put” to morao da uradi, što je koštalo oko 170 miliona dinara (1.500.000 evra), navodi se u papirima.

Od kako je potpisan ugovor, stotine kontejnera ugrađeno je širom Beograda. Ipak, različita poslovna sreća pratila je partnere u ovom poslu, dok je ostala nejasna uloga Živka Radojičića kako u “Blagojevici”, tako i u “Bloku”. “Blok” je krajem 2010. imao dvoje zaposlenih i prihod od pet miliona dinara (tada oko 50,000 eura). Krajem 2011. zapošljava 25 osoba, a prihod je povećan 20 puta, tako da je 2011. godinu završio sa ukupnim prihodom od 100 miliona dinara (oko million evra). Situacija u “Blagojevici” je znatno drugačija. Ova kompanija koju je Radojičić osnovao 1992. godine u blokadi je od juna 2012. godine jer ne može da plati 11 miliona dinara (oko 100,000 evra) neizmirenih obaveza. Radojičić je vlasnik još najmanje četiri kompanije koje su u stečaju ili u procesu likvidacije.

Vlasništvo nad “Blagojevicom” Radojičić je tri meseca uoči tendera za podzemne kontejnere preneo na svog radnika Milana Lukića. Dok Radojičića u Mladenovcu vide kao pravog vlasnika “Blagojevice”, njegovo ime se pojavljuje u zapisniku o postupku pregovaranja sa “Gradskom čistoćom”, gde je potpisan kao predstavnik “Bloka”. Pošto je Milan Lukić, koji se u privrednom registru vodi kao vlasnik i direktor “Blagojevice”, u avgustu otišao iz firme, nije sasvim jasno ko sada zvanično predstavlja “Blagojevicu”. Lukić je trenutno na upravljačkoj funkciji jednog komunalnog preduzeća iz Mladenovca, navodi se u prošlogodišnjem izveštaju BIRN-a.

Konačno, u martu 2012, nabavljeno je pet novih vozila sa dizalicama od firme „Multipartner”, čiji je vlasnik Milan Vranić, bliski prijatelj generalnog sekretara DS Aleksandra Šapića. Vrednost ugovora bila je 137 miliona dinara (1.200.000 evra), a u toku je nabavka još šest vozila, koju će verovatno ponovo dobiti ista firma za još 176 miliona dinara, što je 1.550.000 evra.

(e-novine, 06.12.2013.)