Sjećaš li se Emira Kusturice?

Voditeljka popularne talk-emisije na kanalu Russia Today, Sophie Shevardnadze, neiskusno je poželela da o temama kao što su evropske integracije, demonstracije u Kijevu i o mogućnostima njihovog širenja na Zapad porazgovara sa nekim ko nije spoljnopolitički ekspert ili političar. U svojoj potrazi nije ni slutila da je odabrala osobu koja se neuspešno pretvara da je i jedno i drugo. Čoveka koji svoju ideološku pozadinu skriva iza natuknica slobodan umetnik ili intelektualac koje uvek garantuju savršen alibi – Emira Nemanju Kusturicu, povratnika u neolitsko doba i prapostojbine kakve su Drvengrad i Kamengrad; Sojengrad i Zemungrad, ispostavlja se, takođe su u opticaju pre nego što proputinovski monah ode bogu na istinu.

U dvadesetominutnom intervjuu, širom sveta poznati šumsko-srpski hibridni entitet, personalizovan u neurednom čovekolikom biću, upitan je da prokomentariše tekuće događaje u Ukrajini i da napravi paralelu sa jugoslovenskim scenarijom, ako te dve stvari imaju nekakve veze. Popularni Kusta je odmah prešao na stvar tvrdeći da građanskog rata tamo biti neće, jer je za Ukrajince samo pitanje ko će dati više para. Zapravo, istakao je neimar, evropske integracije su uvek vezane za pare i u tome nikakve druge suštine ni nema, da bi već u sledećoj rečenici prešao na NATO i izjavio da je, iako ne formalno, to isto što i smisao širenja Evropske Unije, uporedivši ga sa nacističkom Nemačkom i izrazom „Drang nach Osten“. To je strateški razlog zašto su države kao što su Rumunija i Bugarska postale članice Unije pre Srbije i Hrvatske, poentirao je Emir uzgred se pomirivši sa sobom da je ulazak Srbije u EU neminovna stvar.

Međutim, za razliku od ovoga, prava Evropa, tvrdi ovaj filmadžija, nosi se u srcu, baš kao i Koštuničino Kosovo koje će također jednog dana biti deo EU i dato na transplantaciju u Brisel. „Šta je za mene Evropa? Ona je stari sistem koji nam je dao renesansu i najveća dostignuća u judeo-hrišćanskoj civilizaciji, i ja to podržavam“, naglasio je renesansom preporođeni reditelj konzerviran u veku mnogo starijem od renesanse. „Međutim, svako malo kada dođe do krize, javlja se formalni način pomoću kog se dolazi do potrepština koje se nalaze na drugoj strani“, objasnio je Nemanja zašto EU toliko brzo ovih dana, ili ovih godina, želi da se proširi na Istok, istakavši da je njegov problem sa ukrajinskom vladom taj što je odbijanje da se potpiše Sporazum o stabilizaciji i slobodnoj trgovini verovatno samo način da se tadićevski pregovara sa Evropom, da se dobiju povoljniji aranžmani i uzme više para. „Ali oni u stvari kao da ne znaju da Evropa nema ništa da im da“, naravoučenije je prosvećenog mokrogorskog šumara.

Nastavak sage koju je verovatno prežvakao od nacionalnih mudraca poput Milana Brdara zvanog „Dišanov pisoar“, radikalskog Petog elementa Mirka Zurovca, oca nacije Ćosića, atašea Bećkovića i njemu sličnih - sve pare su u stvari u Rusiji i to svi znaju i zato hoće da je porobe, na čelu sa Amerikom i EU, koja nije EU nego NATO. Kusta tvrdi i da je to sve zbog prirodnih bogatstava u Sibiru, ubrajajući tu i nasleđe prikrivenih vanzemaljaca koje je za sobom ostavio nekadašnji pad meteora u Tunguskoj. Svi su želeli to što ima Rusija: Napoleon, Hitler, pa čak i Medlin Olbrajt, dosetio se neimar; svi su želeli da osete onu prijatnu hladnoću Sibira zarad eksploatacije gasa i rudnih bogatstava.

Na pitanje kako mu se čine ljudi na Maidan trgu, toplokrvni reditelj, ali duševno po sudovima opskrbljen, izjavio je da mu izgledaju kao da se smrzavaju, što je valjda trebalo da znači da ne mogu bez majčice Rusije, ali taj deo je na vreme prekinula voditeljka polako shvatajući s kim ima posla. No, nevolje sa zaraslim gostom, čiji izgled treba da asocira na slobodarsku marginu društva, baš onakvu kakvu je zamišlja Razočarana Srbija, nastavile su se kada se priča iznenada nadovezala na proteste u Siriji koji su po Emirovom mišljenju bili instruisani na isti način kao u Ukrajini. U trenutku kada je voditeljka pokušala da kaže da su za to odgovorni islamski fundamentalisti, ta poslednja reč sevnula je u Kustinom umu kao oštrica Draškovićevog Noža, pa je nesrećnica naglo prekinuta. „Slušajte vi, ja sam žrtva fundamentalista iz Bosne. Etnički sam očišćen iz Sarajeva zajedno sa negde između 150 i 200 hiljada Srba. Ja znam šta je to. Ovaj rat uvek je privlačio ljude koji nisu želeli da se biju“, izjavio je Kusturica iz umišljenog položaja lažne žrtve.

Upitan da pojasni poslednju rečenicu, Nemanja je pokušao da kaže nešto o multietničkom društvu, nazivajući ga „dobrim uređenjem u kojem svi žele da žive“ i zaključivši da je manje privlačno živeti u državi u kojoj vlada zabrinutost oko nečega. „Danas, koliko god sam se nekada borio da se Jugoslavija ne raspadne, u delu u kom sam aktivan – u Republici Srpskoj – mislim da je vreme da pokušamo da živimo sami, da koristimo i odaberemo svoju definiciju kao samoodbranu, jer ako delite državu sa nekim ko vam govori da će muslimanska ideologija na kraju pobediti katolike i pravoslavce – budućnost te države nije izvesna“, povezao je Emir u jednoj rečenici novi Bermudski trougao: Siriju, raspad Jugoslavije i za njega izvestan budući raspad BIH.

Zahvalna što je pomenuo Sarajevo, voditeljka je iskoristila momenat distanciranja od moždane mase da bi neimara pitala ono što ga svi pitaju, iliti ono o čemu on sa posebnom ganutošću, koja se graniči sa neukusom, najviše voli da priča – šta bi se desilo ako biste se vratili u Sarajevo, Mr. Kusturica?

Između ostalog, i emocionalno blokirani Nemanja, požalio se da su mu svi koje je voleo u Sarajevu pomrli u ratu, da bi zatim ponovo ustvrdio bez ikakvih problema neobaveštenoj voditeljki da je Sarajevo etnički očišćen grad u kom živi 95 posto Muslimana. „Zvuči paradoksalno, grad je bio opkoljen sa svih strana srpskim snagama, ali je većina ljudi koji su bili civili, kako bi se reklo, Evropljani, kao ja, jer i sebe smatram Evropljaninom – bilo proterano“, rekao je paradoksalni režiser, evropejac iz doba jure, inače sklon manipulaciji elementima fantazije, kao što su izmišljanje i laganje, sa dozom levitiranja i letenja. Sve u svrhu umetnosti, razume se. Dakle, kad srpske snage opkole vaš grad i ubijaju ga godinama, a vi se pridružite njegovim ubicama, onda se to zove „proterivanje Evropljanina“.

Intelektualac Kusta, poznat po tome što na sudovima kao kukavica šapuće „jebaću ti mamicu“, nakon nekoliko još glupljih rečenica odglumio je i to da je apsolutno prestravljen da će njegovo razočaranje završiti kao neka „egzistencijalna priča Žan-Pol Sartra“, i da će se, ukoliko ikada bude otišao u Sarajevo, vratiti prazan bez ikakvih emocija, baš kao što je i krenuo. „Ljudi su se u tom gradu promenili – socijalno, religiozno, intelektualno – i u poslednjih dvadeset godina iznikao je drugi sistem vrednosti u koji ja ne mogu da se uklopim“, ukopavao se u močvaru sopstvenog uma samozvani neimar, ni najmanje ne stavljajući sagovornici do znanja da bi to moglo da ima neke veze sa onim srpskim trupama koje spominje u nekoj od prethodnih rečenica.

Omamljena šovinističkom patetikom, dražesna Sophie dosetila se da dobaci svom gostu kako je on tipičan predstavnik „izgubljene generacije“, na šta joj je uznemireni Emir odbrusio: „Da li ja vama izgledam kao izgubljena generacija?“ Potpuno sluđena ego-manijakom kakvog ima ispred sebe, u strahu da će i nju tužiti za pretrpljenu duševnu bol, dear Sophie odmah se ispravila u cilju refundiranja štete: „Ne, mislila sam kao Hemingvej, on je bio poznati pripadnik „izgubljene generacije“. Znate i ja sama se osećam kao izgubljena generacija, ne osećam pripadnost nijednom mestu, rođena sam u..., živim u..., a radim za... bla bla.“ Međutim, sve bi to bilo lepo da nije totalno glupo i da ima neke veze sa tim šta govori Kusta koji se nije libio da pojednostavi: „Ja sam 100% Srbin. Ali sa druge strane, radim svuda po svetu... Nije to ništa uopšteno, već raskid sa ovim velikim zemljama, kao što je i Jugoslavija bila, kakve proizvode posledice sa kojima je apsolutno teško nastaviti dalje.“

Usledila su ponovo pitanja o odnosu Srbije i EU na koja je Emir odgovorio, baš kao i današnja peta kolona njegovih istomišljenika u Srbiji, da će njen ulazak u EU biti veoma skup, istakavši da, kad bi on bio predsednik, nikad ne bi išao putem kojim danas ide Srbija. Taj nesuđeni predsednik dodao je samouvereno, na razrogačene oči voditeljke, da Srbija uvek može da preživi sama, uvodeći spremno odmah u priču Fidela Kastra, i eto za tili čas još jedne zajedničke tačke sa ekstremnim levičarima, peščanim žrtvama tranzicije i sličnim nevladinim produktima. Treći put ponovivši da je EU isto što i NATO, i recitujući postulate tadićevske vojne neutralnosti, nekada priseban reditelj filma „Sećaš li se Dolly Bell?“ izjavio je u autogol stilu: „Ne mislim da je život pojedinaca u zemljama kao što su Mađarska ili Češka mnogo bolji sada nego ranije, osim što mogu da putuju, imaju posao i rade razne druge stvari.“ „Ali, otkud mi znamo šta će biti sa krizom i Evropom za dvadeset godina?“, spetljao se neimar na koga je iz Razočarane Srbije prešao virus skepse prema svemu i svačemu, ne znajući više šta drugo da kaže i koga da okrivi.

Ali, sličnosti se za divno čudo nižu i dalje. Na pitanje zar nisu u Evropi danas zastupljene različitosti kao nekada u Jugoslaviji, Nemanja kojem je i „Zabranjeno pušenje“ popušilo, ponovo je prekinuo voditeljku, čim je osetio da može biti sateran u ćorsokak: „Molim vas, ostavite se idealističkih vizija. Evropa je Nemačka. Sva reproduktivna moć dolazi iz Nemačke. Kako Nemačka kaže, tako će da bude.“ Nastavljajući da odgovara zbog čega su Evropi, ako je to tako kao što tvrdi, potrebne Grčka, Španija, Italija i mnoge druge zemlje, omiljeni graditelj laktaša Dodika je u zavereničkom tonu dodao da je to zato što joj je potreban svaki komadić zemlje gde bi mogla da dovede „Siemens“, svoje banke, gde može da proširi svoju moć. Sasvim isti scenario okupacije u koji se zaklinju i sleva i zdesna.

Sledi dug i dosadan putinofilski pasus, jedan idiotski prikaz Skorsezeovog filma „Taksista“ sa netačnim krajem, još malo laprdanja o vezi Ukrajine i Jugoslavije, da bi se stiglo do najviše narscističke tačke koju je gost mogao da pruži, a voditeljka da primi. „Moja sloboda je u istini da nikada nisam bio političar. Onog trenutka kada bih postao političar sve bi se raspalo, jer onda moraš da imaš disciplinu, moraš da radiš kako ti neko kaže. Celog života sam radio ono što sam voleo i zato mogu da kažem da živim dosta uspešan i srećan život.“

Neuredno slobodan snob u ulozi kulturnog marginalca, izgubljen pre dvadesetak godina negde na potezu Sarajevo-Beograd, pregrizao sebi povodac putem da bi bio slobodan i vodio srećan život, odaziva se na ime Emir a ponekad i Nemanja, naglasio je i to da bi umro da je ostao da radi u Holivudu. On je rekao da se pored filmova bavi i drugim stvarima: „Završavam svoj drugi grad... Gradim svoju farmu na kojoj ću uzgajati krave i ovce...“ Međutim, Kusta, nedavno formiran i kao kinematografski mudrac, u celibatu jer mu je eksplodirajuća ovca ubila omiljenu žensku partnerku, za kraj je ipak obelodanio u čemu je smisao prisustva mu na planeti i koji je to tajanstveni razlog svih gradnji i angažmana po šumsko-srpskim predelima: „Nadam se da će moj život biti toliko raširen i šarolik, da kada bude došao trenutak za umiranje, neću ni osetiti da sam umro.“

Odakle toliki strah i nesigurnost nekadašnjeg reditelja filma „Nije čovjek ko ne umre“, ako je, u međuvremenu, kako pisac kaže, smrt postala „neprovjerena glasina“, ostaje otvoreno pitanje samo onima koji će evropski put Srbije i sve povoljniju klimu čitavog regiona pokušati da obesmisle uz malu pomoć jednog ovakvog miša. Bilo da su sa ove ili one strane Drine.

(e-novine, 18.12.2013.)