Plastični Mesija i dalje jaše

Dvadesetčetiri časa nakon što je opozicionarni tabloid Blic plasirao alarmantnu vest da listi koju prevodi bivši ministar privrede Saša Radulović za predaju nedostaje čak 2.500 potpisa, svi problemi samoproklamovanog reformskog mesije, blog-kreatora donkihotovskog ambijenta, preko noći su se „sami od sebe“ razrešili. Raduloviću je, ispostavilo se, pošlo za rukom nešto slično onome što je prema biblijskoj priči uspelo jedino Isusu, koji je sa svega dve ribe nahranio pet hiljada ljudi. Saša Radulović je, u istoj srazmeri, držeći se mesijanske parabole, samo jednim tekstom u Ringierovoj DS hobotnici, nekim čudom uspeo da, za samo jednu čarobnu noć, stvori dve i pol tisuće nedostajućih potpisa.

„Ničim izazvan“ tekst građanističke novinarke bliske Demokratskoj stranci Nataše Latković, o čijim smo političko-interesnim sklonostima već pisali, pojavio se 27. februara ranom zorom na sajtu žutog tabloida, čiji je cilj sveopšta satanizacija Đilasovih političkih arhineprijatelja, a pre svega SNS-a. Jasno je da je takav prilog imao za cilj da motiviše eventualne potpisnike i pripomogne Raduloviću, kolegi-trovaču na zajedničkom poslu, i da u nastavku kampanje udovolji Đilasovoj koaliciji presmešnim pričama o ugnjetavanju od strane aktuelnog sistema, i to centriranjem svakog napada isključivo na Aleksandra Vučića na čiju personifikaciju pokušava da se svede i vulgarizuje kompletan karakter vlasti.

U tom tekstu, đilasovski medij, ali i sam Radulović, poslali su jasan signal izgovorivši notornu nebulozu, u potpunosti u duhu glavnih aduta ove predizborne kampanje, koja centralnom političkom protivniku pokušava da nakalemi diktaturu, cenzuru, autocenzuru, strahovladu i sve atribute koji treba da se sliju u jedan jedini tok – asocijaciju na figuru Miloševićeve despotije i osobe koja je krajem devedesetih bila ministar informisanja. Saša Radulović je, pored svih svojih propagandnih blogova, mesijanskih medijskih nastupa u kojima se nije libio da ustvrdi da budućnost države zavisi samo od njega, kao i ostavke u trenutku kada je već postalo jasno da je Vlada pala, izrekao rečenicu koja je, možda najviše uticala da se ribarsko biblijsko čudo ponovi. Latkovićeva je prenela da će „ključna poruka njegove liste biti borba protiv parazitskog sistema, koji je gradio lider NDS Boris Tadić, a izgradio predsednik SNS Aleksandar Vučić.“

Može se pretpostaviti da je baš ova rečenica odigrala ulogu skrivene poruke potencijalnim saveznicima i otvorila vrata instantnom prelivanju potpisnika upravo one stranke i tajkuna, koji su vešto izbegnuti i abolirani ovakvom formulacijom, a to je niko drugi do Dragan Đilas i današnja Demokratska stranka, sada navodno, kako se to često sugeriše, očišćena od svih tajkunsko-mafijaških primesa koje su odgovorne za lopovluk masovnih razmera u skorijoj prošlosti. Ako je Tadić kriv zato što je „gradio“, a Vučić zato što je dovršio ono što je ovaj pripremao, to automatski stavlja glavne protivnike Demokratske stranke na istu liniju i baca ih u jedan koš, što je, propagandno gledano, upravo ono što je sada Đilasu potrebno. Tako je poslat iznuđen SOS signal u nevolji, što je faktički značilo da, iako nisu u istoj koaliciji, i ne nastupaju u istoj koloni, ipak mogu da rade za istu stvar i da od toga trenutno imaju obostranu korist.

Indikativno je, međutim, baš to da je sve do ovog trenutka, samo dan pre isteka roka za predaju izbornih lista, sam Radulović u svojoj kampanji često podvlačio da želi da se distancira od svih tajkuna, pa i decidno od Đilasa, kada je još početkom meseca bilo pokrenuto pitanje da li će formirati predizbornu koaliciju sa njim i Zoranom Živkovićem, čijoj je stranci inače personalno, ali i programski blizak.

Budući da je njegov najbliži saradnik Dušan Pavlović, preko Nove stranke, ujedno služio i kao oficir za vezu između Radulovića i Demokratske stranke tokom čitave kampanje i u pregovorima za koaliciju, izvesno je da je istim kanalom poslat i ovaj signal da bi Radulović, ukoliko mu se pomogne da preskoči prag od 10.000 potpisa, itekako mogao da odradi najprljaviji deo posla za svog interesnog saveznika Đilasa. To znači da bi učestvovanjem na izborima mogao da posluži kao džoker u rukavu Demokratske stranke, koji bi dodatno oslabio SNS, odvlačeći deo glasova koji su na prošlim izborima predstavljali „bele listiće“, čiju navodnu podršku reformator u pokušaju nikada ne propušta da podvuče. Ovo ujedno znači i da je obostrano procenjeno da glasovi koje bi Radulović eventualno dobio na izborima, zapravo nisu glasovi koji bi u značajnom smislu umanjili ionako krnje glasačko telo Demokratske stranke, te da ona apsolutno ništa ne gubi ukoliko mu se ekspresno pripomogne da u toku jedne noći sakupi 2.500 potpisa, što je četvrtina od ukupnog broja potrebnih potpisa. Prema procenama dobrih pozanavalaca prilika, Radulović najviše utiče na onaj minorni deo glasača koji su na prethodnim izborima poništavali listiće, a sada se dvoume, ili im je iz „poznatih razloga“ neugodno da glasaju za SNS.

Ovaj slučaj slikovito pokazuje koliko je Demokratskoj stranci bitno, ne toliko da pridobije što više glasova za sebe, jer je to praktično postalo nemoguće, već da po svaku cenu i ne birajući sredstva umanji procenat glasova svog ključnog političkog oponenta. Zbog toga i ne čudi da se veći deo kampanje DS-a na ovim izborima svodi na negativnu kampanju koja funkcioniše inkrementalno, kao sinergijski zbir pop-up fabrikacija (slučajevi navodnog policijskog uznemiravanja strane novinarke Lily Lynch, zatim lažne novinarke Tanjuga Jasminke Kocijan, pa kretenske emisije Mentalnog razgibavanja, skandaloznog „amoralnog“ venčanja koje služi kao dokaz za diktaturu, famozno „izvinjenje“ koje je falilo na konferenciji povodom ubistva Ćuruvije i koje treba da bude potvrda da je Vučič nešto imao sa tim ubistvom i sl.), čiji se navodi ne mogu dokazati jer su dokazi navodno nestali. To se ostvaruje tako što se sa raznih strana, preko raznih interesnih grupa i pipaka, korumpiranog dela nevladinog sektora, navodno nezavisnih udruženja novinara, naizgled autonomnih portala, pa čak i nekakvih ad-hoc i „apolitičnih“ organizacija kakva je SHARE fondacija, mobilizuju svi koji su na neki način poslovno, direktno ili indirektno, u medijskoj iznuđivačkoj hobotnici obuhvaćeni Đilasovom distributerskom imperijom, sa kojom se mora poslovati ne bi li se dobile kakve reklame ili donacije toliko potrebne za kakvo-takvo preživljavanje i nastavak parazitiranja.

Saša Radulović je otvorio prljavu izbornu kampanju i postao miljenik svih onih koji imaju nešto protiv SNS i učestvuju u satanizaciji Vučića, pa čak i miljenik Demokratske stranke koja je socijal-demokratska po programskoj orijentaciji i samim tim na potpuno suprotnim pozicijama od onoga za šta se on deklarativno zalaže. Budući da je bio ministar u vladi u koju je ušao na poziv samog Vučića, njegove posthumne optužbe na račun čoveka koji ga je politički stvorio, nakon neuspele ucene da se po hitnom postupku donesu pojedini zakoni bez šireg društvenog konsenzusa, prihvaćene su zdravo-za-gotovo i bez ikakve kritičke distance od strane svih onih koji su tako nešto jedva čekali i time dobili toliko potrebnu municiju za nastavak svoje istrošene i uveliko prevaziđene političke priče. Sam Radulović je proglašen svecem, osobom koja je „raskrinkala kabinet PPV-a“ i prikazala da je „car go“, što mu je ujedno i bio cilj i što je karta na kojoj jaše kroz čitavu dosadašnju kampanju. Na magarcu, doduše, a trenutno se, u „cvetnoj nedelji“ koja je pred njim, nalazi na samom ulazu u Jerusalim. Nastavak njegove izborne epopeje tek sledi.

(e-novine, 01.03.2014.)