Anti-Lazanski (Ukrajinski promašaj glavne urednice)

U tekstu objavljenom 27. jula u Politici „Jedan pogled s Istoka“ glavna urednica Ljiljana Smajlović iznela je niz problematičnih tvrdnji u vezi aktuelne situacije u Ukrajini. Pri pokušaju da uspostavi čvrstu analogiju sa raspadom SFRJ, kao i NATO intervencijom protiv Srbije, nastavila je da manipuliše činjenicama na gotovo identičan način na koji je to činila pre više od šest godina.

S obzirom na to da nije objavljen u dotad uobičajenoj rubrici „Uvodnik“ nego u novoformiranoj „Reč glavne urednice“, tekst nije tek jedno od različitih mišljenja zastupljenih u ovom listu, već aktuelni stav Politike po pitanju ukrajinske krize. O tome svedoči i činjenica da je 23. jula u redovnoj rubrici „Svet“ objavljen prilog „Lov na Putina“, čiji sadržaj je iskompromitovao upadljivo ideološki stav novinarke Jelene Stevanović, sa do tančina preslikanim tezama koje će pet dana kasnije potpisati njena urednica Smajlović.

Cilj oba teksta jeste da se kod čitalaštva izazove emotivna reakcija preko osetljivih događaja iz devedesetih, ponovo uzburka tradicionalni osećaj zapadne nepravde nad Srbima, da bi zatim, u nedostatku argumenata, takvo raspoloženje bilo preneto na prosuđivanje aktuelnih odnosa Zapada i Rusije. Iako će Smajlović napisati da ne želi da tvrdi „da smo uvek bili žrtve“, njen tekst prekriveno ipak zadržava podlogu kao da to jesmo bili. Teza da smo, ni krivi ni dužni, bili „pokusni kunići u nečijim tuđim eksperimentima i da je Zapad na nama vežbao ovo što sada radi Putinu i ruskim pobunjenicima u Ukrajini“ opasno prenebregava pojedinosti da su ti isti „pokusni kunići“ uspeli da drže više od hiljadu dana pod opsadom Sarajevo, rodni grad urednice, da počine genocid u Srebrenici i iz svojih domova proteraju 800 hiljada Albanaca tokom NATO bombardovanja.

Koncepti kritični prema Zapadu – koji su u cilju samokritike potekli sa istog tog Zapada, a ne sa Istoka kako stoji u naslovu koji je dala Smajlović – ne bi smeli da se koriste u svrhu zataškavanja našeg učešća i odgovornosti u ratnim zločinima. Siguran sam da nijedan od zapadnih mislilaca, čiji se koncepti na našim prostorima zloupotrebljavaju još od devedesetih, ne bi pristao na tako nešto, kao i da glavna urednica Politike to ima u vidu kada dalje u tekstu podvlači da je tačno da smo i sami proizvodili ratnu propagandu i da smo to skupo platili. Čemu pak onda nezaustaviva potreba da se kao nagovor na stav Srbije prema Ukrajini ponovo poturi ta crno-bela, miloševićevsko-radikalska, a sada i proputinovska slika po kojoj je Zapad predstavljen isključivo kao propagandni emiter, dok je Rusija – ista ona koja danas odlučuje o celokupnoj mreži gasa i naftnih derivata na području Srbije – bratska zemlja koja nam nikada „nikakvo zlo nije nanela“?

Pokazuje se da ova iznenadna regresija dolazi od i dalje veoma jednostranih interpretacija koje Ljiljana Smaljović godinama neguje po pitanju raspada SFRJ i NATO bombardovanja. O tome svedoči još jedna specijalna urednička intervencija – detalj da su na vrh liste povezanih tekstova ispod njenog za ove potrebe postavljeni autorkini tekstovi iz 2008. godine sa sličnom tematikom, a ne hronološki poslednji kako je to uobičajeno. Ako, na istom valu sa „pokusnim kunićima“, Smajlović nema problem da iskoristi miloševićevsku konstataciju i napiše da su se zapadne republike „silom otcepljivale“ od bivše Jugoslavije, onda je pitanje šta je uopšte i usvojila od gore pomenutog priznanja da smo proizvodili ratnu propagandu?

Za nju su odluke većine republika da zbog sveprisutnih nacionalističkih tendencija napuste federalnu državu SFRJ u istom rangu kao i „pobune Rusa protiv nasilne smene vlasti u Ukrajini“, dok je prisustvo „neformalnih“ ruskih trupa na Krimu i politika pripreme terena za njegovu aneksiju nimalo ne podsećaju na do dan-danas jednako prikrivanu logističku podršku iz Srbije pod okriljem JNA pripadnicima bosanskih Srba i njihovoj nameri da formiraju etnički čistu tvorevinu Republiku Srpsku. Da je, uz to, Putin demonstrirajući primenu prava jačeg u međunarodnoj politici sa lakoćom uspeo ono o čemu su Milošević i Šešelj mogli samo da sanjaju.

Urednica Politike, dakle, i dalje ne vidi nikakvu paralelu u devizi ’svi Srbi u jednoj državi’ i samoproglašenim republikama ruskih pobunjenika na istoku Ukrajine, niti razume da princip samoopredeljenja može da ima primat nad principom nepovredivosti teritorijalnog integriteta države samo u slučajevima kada ta država, gazeći osnovne civilizacijske norme, ugrožava deo svog stanovništva i kada zloupotrebi svoju vladavinu nad određenom teritorijom radi ugnjetavanja i terora nad manjinskom zajednicom.

Budući da tu razliku ne pravi, Ljiljana Smajlović bez ikakve logike izjednačava „stvaranje albanske države na Kosovu“ sa „pravom na samoopredeljenje Krima“ i pripajanje Ruskoj federaciji, iako je do dan-danas ostalo nejasno kako su pripadnici ruske manjine na Krimu bili ugnjetavani od Ukrajine da je to nužno zahtevalo dopremanje jakih oružanih snaga iz Rusije? Ako je razlog te manjine pobeda proevropske politike u državi, na koji je način ona ugrožava? Da li proces pridruživanja Ukrajine Evropskoj uniji podrazumeva možda etničko čišćenje na Krimu onakvo kakvo je Srbija u jednom trenutku uistinu realizovala na Kosovu, služeći se propagandom tokom bombardovanja kao diverzijom? Ili je Putin, izvinite, na kraju ipak samo bezočno lagao?

Zbog huškačke bujice od koje je bezuspešno pokušala da se distancira, Politika ne samo da je ovim promašajem nakon toliko godina ponovo pokazala koliko je ekspresno, zarad nezalečenih ideoloških slabosti, u stanju da se odrekne profesionalnih standarda, nego je, očito, želela i da u ime redakcije izvrši dodatan pritisak na Vladu Srbije, koja ionako poštuje teritorijalnu celovitost Ukrajine iz ne sasvim adekvatnih razloga.

Ukoliko nije u pitanju samo trag starog simptoma, zaista je prava šteta što amandman UNS-a o transparentnosti finansiranja medija iz stranih izvora nije prošao u Skupštini. Kada je reč o Politici, to bi možda moglo da objasni ovoliko prenaglašeno proputinovsko navijanje, uzgajanje jednodimenzionalnog auditorijuma, kao i neizostavnost dodatka Ruska reč koji jednim potezom briše svaku pomisao na svojevremenu „drugu stranu“ iz Njujork Tajmsa.

(Politika, 13.08.2014.)