Izvor: novosti.rs

Novi povod Škoru da skrene pažnju na sebe

Smatram da ponavljanje jednoličnog sadržaja koji zastupa­ od samog početka pojavljivanja na medijskoj sceni gospodinu Škoru ne ide u korist. Umesto da skrati muku i demantuje glavnog urednika „Večernjih novosti” u onim detaljima koje je eksplicitno izneo kao fakte, on nastavlja da pravi od sebe žrtvu kojoj je naneta neopisiva nepravda, zahtevajući da ja saosećam s tim.

Neka mi oprosti, makar bio najveće zlo na svetu, ali ne mogu da saosećam s nekim ko je pristao da od sebe stvori žrtveno jagnje, a da pri tom ni jednu jedinu reč ne posveti tome da demantuje da ga je Ratko Dmitrović smenio u procesu koji je trajao nekoliko meseci. Postoji Dmitrovićeva izjava da je više puta s njim razgovarao o tome kako nije zadovoljan njegovim radom, pa bi trebalo to da demantuje ako smatra da je u pravu. Meni izgleda posve nelogično da Dmitrović to izjavi, a da nije svestan da Škoro može da ga tuži.

Do dana današnjeg on to nije demantovao, pa me je odsustvo njegove reakcije navelo da se stavim na Dmitrovićevu stranu. Pored toga, urednik „Novosti” tvrdi da ima više svedoka za ono što je rekao, i to mi, sve zajedno, ukazuje da je gospodin Škoro na neki način znao da će uskoro ostati bez tog radnog mesta. Zar nije posve čudno koliko je malo vremena prošlo otkad mu je uručeno rešenje i reakcije NUNS-a, koji je unapred pokušao Dmitroviću da zapuši usta? Zar to ponašanje nije bilo, ma ko da je od njih dvojice u pravu, parekselans cenzorsko?

Dakle, cenzure u Srbiji ima, samo ne one na koju Škoro misli, a ja nikada nisam ni napisao da je nema. Ali je zato u gostovanju na RTS-u Škoro omalovažavao ministre samo zbog toga što ranije ništa nije čuo o njima. Preko mog teksta dobio je novi povod da skrene pažnju na sebe i ponovi svoju priču u maniru koji je opet sve samo ne profesionalan. Po ugledu na NUNS, prvu rečenicu iskoristio je da me uvredi i nalepi već postojeću etiketu, jer je smatrao da je time pola posla obavio. Zatim me je ekspresno povezao s imenima kao što su Beba Popović i Aleksandar Vučić, koji su mu takođe krivi za to što je izgubio radno mesto šefa deska.

Ne znam zašto se čudi što pišem o njegovom slučaju kad sam već r­anije najavljivao da ću to učiniti. O cenzuri ne pišem kao o načelnom problemu, već o konkretnim slučajevima za koje smatram da su čiste manipulacije u cilju diskreditovanja vlasti. Imam radno iskustvo u jednom elektronskom mediju koji je optuživan za cenzuru i autocenzuru, pa sam, videvši koliko je cela ta priča šuplja, tačno mogao da uočim kako funkcionišu napadi kojima se priključio i g. Škoro. No, on piše da ne znam gotovo ništa o toj temi i da u svojim tekstovima ne navodim ni jedan jedini argument. Da li to znači da su urednici „Politike” pogrešili kad su me prihvatili kao autora koji svoje tekstove gradi na dokumentovanim činjenicama i ponavlja izjave onih koji se posle ljute kad u ogledalu opaze kako izgleda to što su radili?

Profesionalni argument Škora koji treba da obori s nogu glasi: „Cenzure je uvek bilo i biće je.” Tvrdi da je svedok velikog broja slučajeva cenzure u „Novostima”, pa čak da se dešavaju i u drugim kompanijama s kojima nema nikakve veze. A ja pišem da Brankica Stanković kritikuje upravo ovo što čini Škoro i da, ako nešto zna o tome, treba da navede imena i prezimena, konkretne dokaze da bi tužilaštvo moglo da reaguje, a ne samo da nabaci cenzuru kao nešto opšte i da se stvar na tome završi. To je NUNS-ov model manipulacije koji više ne prolazi. Pa zar navođenje konkretnih stvari koje nismo znali ne bi bilo najveći šamar meni i svima onima koji su Srđanu Škoru stali na žulj? Dakle, ni tu nije spreman da bude decidan, što znači da manipuliše i da pod cenzurom zapravo podrazumeva odluku nekog urednika da nešto ne objavi ili izmeni.

Iz teksta na koji je Škoro odgovarao baš takvom uredničkom odlukom izbačena je trećina u kojoj sam kritikovao neprofesionalno ponašanje novinarki Olje Bećković, Suzane Trninić i njihovu uzurpaciju „autorskih emisija”, pitajući se, po uzoru na slučaj „Škoro”, šta bi se desilo kada bi njih neko smenio. Naravno da imam problem da se pomirim s tim i borim se na sve moguće načine da to objavim, ali mi za sada ne polazi za rukom. Međutim, za razliku od Škora, ne pada mi na pamet da takvu odluku urednika podvedem pod cenzuru i da izigravam žrtvu.

Kad je reč o satanizaciji Đinđića i iskustvu Srđana Škora u „Reviji 92”, on vrlo dobro zna da ta satanizacija nije vršena samo do perioda atentata, već je nastavljena i posle toga, posebno dolaskom Koštunice na vlast početkom 2004. i predajom Legije. Zato me ni najmanje ne čudi što se Škoro još služi tijanićevskom logikom, optužujući Bebu Popovića da je u značajnoj meri doprineo toj satanizaciji, jer se tu podseća upravo perioda posle atentata i satanizovanja Đinđićevih najbližih saradnika. Tu je, dakle, Škoro upao u sopstvenu zamku.

I najzad, ne bi mi bio problem da priznam da sam pogrešio, ako mi se predoče dokazi. Uvek sam više cenio ljude koji prihvataju svoje greške od onih koji se hvale da su večito na „ispravnom” putu. Kojima je glavna satisfakcija u životu da drugom kažu: „Jesam li ti rekao da će tako biti?” Ali iz nastupa gospodina Škora reklo bi se da on nikada neće biti u stanju ni da prihvati mogućnost surove i jednostavne istine da je radno mesto izgubio ne zato što ga je neko cenzurisao, već zato što nije dobro radio svoj posao. Zar je, uostalom, sad moguće biti hrabar i zadati sebi takav udarac? S druge strane, Vučić je više puta javno govorio i pisao o svojim greškama u prošlosti. Prihvata i neke od grešaka u sadašnjosti i zato nemam nikakav problem kada čujem da citira Đinđića. Naprotiv, imam problem s licemerima koji se predstavljaju kao da nikada nijednu lošu reč o Đinđiću nisu izgovorili.

(Politika, 15.08.2014.)