Da li je moguće da je Vučić najnapredniji čitalac „Politike“?

U odgovoru na tekst u kojem nije spomenut, ali koji po svemu sudeći itekako ima veze sa njim, Srboljub Bogdanović iskoristio je metode koje su tekovina ideološkog, a ne kritičkog mišljenja, istovremeno mi pripisujući da želim da ukinem „svako kritičko promišljanje“. Pokazaću na kojim mestima i na koji način ovaj recidiv, iza kojeg stoji ideologija agresivnog srpskog nacionalizma, pravi probleme autoru.

Od samog početka, Bogdanović pokazuje da je moj tekst obradio uglavnom površno, da ga nisu zanimali detalji i da time nije razumeo kakvu je korekciju predstavljao tekstu Ljiljane Smajlović. Umesto toga, autor je predočio paletu reakcija koje osvetljavaju sve bolne tačke koje sam pogodio kod preovlađujuće većine čitalaca „Politike“. Zato nije želeo da obrati pažnju na činjenice i dokaze koje sam predočio da identični stavovi koje je glavna urednica iznela u svom proputinovskom pamfletu cirkulišu takođe i u tekstovima koji ne bi trebalo da imaju veze ni sa kakvim autorskim stavovima i koji se plasiraju kao obične vesti. Svako ko razmišlja kritički zna da sa profesionalne strane to veoma kompromituje list koji u načelu želi da neguje objektivnost u izveštavanju.

Ta korekcija nije se bazirala ni na kakvom negiranju činjenica koje je Smajlović iznela povodom izvesnih reakcija koje dolaze sa Zapada. Naprotiv, on je samo kritikovao generalizaciju kojoj je autorka, koliko god joj se opirala, na kraju ipak podlegla, a to je da je uz pomoć prevaziđenih miloševićevskih etiketa, koje je kao od šale ponovila, izvukla zaključak da je ruska strana u pravu, što, očigledno, nikakve veze sa kritičkim promišljanjem nema. Sličnim greškama u zaključivanju sklon je i Bogdanović ne shvatajući da Ištvan Kaić ne zamišlja „novinarske redakcije“ kao nekakvu hijerarhijsku vertikalu, nego je u ovom konkretnom slučaju glavna urednica „Politike“ neprimereno iskoristila svoj položaj kako bi takvim predstavila list na čijem je čelu.

Umesto da se moj tekst razume kao ispravka svega onoga što Smajlović još nije u stanju kritički da obradi, većina čitalaca „Politike“, uključujući i Bogdanovića, doživela je svojevrsno raspamećivanje, pomračenje svesti, nešto kao totalnu blokadu u čitanju i razumevanju kada sam – kao neke od najupečatljivijih činjenica da smo u ratu činili stvari koje se ne mogu prebaciti na krivicu Zapada ili bilo koga drugog – naveo trogodišnje granatiranje Sarajeva, genocid u Srebrenici za koji je, po odluci Međunarodnog suda pravde, Srbija suodgovorna zato što ga nije sprečila i proterivanje 862.979 Albanaca sa Kosova u periodu od marta do juna 1999. godine. Da su malo bolje obratili pažnju, Bogdanović i njegova armija istomišljenika su ovu brojku mogli da pročitaju na stranici 189-190 dokumentacije o zločinima na Kosovu koju sam bio priložio u linku u trećem pasusu s kraja. Tu cifru, dakle, nije mi dao ni NATO, ni Si-En-En, ni Holbruk, niti bilo koji drugi demon većine čitalaca „Politike“ već je ona javni podatak organizacije UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, čiji su aktivisti nadljudskim naporima radili kako bi to na terenu dokumentovali.

Momentalno je usledilo poricanje, unezvereni napadi, diskvalifikacije kao da je ono što sam naveo bila glavna poenta i razlog pisanja teksta. Tom prilikom administrator onlajn izdanja „Politike“ bez problema je puštao komentare koji su dovodili u vezu nacionalno poreklo mog imena sa mojim navodnim „antisrpskim“ opredeljenjem, dok komentari onih koji su pokušali argumentovano i bez vređanja da brane stavove izrečene u tekstu i koji su sticajem okolnosti stigli na moju mejl adresu – nikada nisu objavljeni. U tom smislu, ne mogu da ne primetim ironiju u razvoju događaja i detalj da je osoba koja će mi zvanično odgovoriti na tekst morala da se zove „Srboljub“, jer, po kriterijumu „Politikinih“ čitalaca, izgleda, ništa približno ekvivalentno ne bi ni moglo da zaleči rane koje im je naneo jedan „Ištvan“.

Uvredio sam, dakle, zato što govorim o našim sopstvenim nedelima. Zašto je to toliki problem? Namera da se potisne afirmacija našeg udela u zločinima, da nikada ne dođemo do toga da sami odmeravamo sopstvene postupke ponovo nema ničeg zajedničkog sa kritičkim mišljenjem, i ovde je već jasno da se panično brani ideologija koja se zove nacionalizam, u konkretnom slučaju naš srpski nacionalizam. Međutim, ona ne doprinosi ni demokratizaciji, ni razvoju, ni promeni svesti, niti tome da bilo kao društvo ili kao pojedinci izgradimo naš integritet na prihvatanju sopstvenih grešaka. Da budemo bolji kao ljudi i da nas ne zanima da li to i drugi rade, nego da uradimo mi. Da prekinemo sa tom ružnom navikom da se brže-bolje branimo relativizacijom i kukavičkim pitanjem ’a šta su sve oni nama radili?’.

Zašto za promenu ne bi bilo odlično to kada znamo u odnosu na šta u sebi treba da budemo drugačiji? Da umemo tačno da kažemo – to više nikada nećemo raditi, umesto da poričemo da smo u pomenutom periodu manje-više etnički očistili opštine Glogovac, Srbicu, Đakovicu, Istok, Lipljan, Orahovac, Peć, Prizren? Da konačno, kao što to ova Vlada čini, javno progovorimo i o logorima na teritoriji Srbije iz devedesetih u Begejcima, Stajićevu kod Zrenjanina, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu? Da počnemo, kao što ova Vlada čini, da otkopavamo masovne grobnice kao onu u kamenolomu Rudnica u Raškoj? Da priznamo da smo bili zavedeni brutalnim manipulacijama kao u slučaju ubistva šestorice mladića u kafiću „Panda“ u Peći? Da li je moguće da je to čak i jedan Vučić shvatio? Da je napredniji od većine čitalaca „Politike“?

Nacionalisti su skloni da brkaju narod i građane; kada je reč o stvarima kojima se hvale, oni koriste reč narod, a kad treba od nečega da se izmaknu, onda sebe smatraju građanima. Po tom rezonu npr. Srbija devedesetih nikada nije bila u ratu, nego Jugoslavija. Isti trik će na više mesta u svom tekstu koristiti i Bogdanović. Najpre će reći da sam tvrdio da su pomenute događaje činili građani Srbije, iako nikakve „građane Srbije“ u svojim tekstovima ne spominjemo ni ja ni Ljiljana Smajlović. Na kraju, kada bude „guglao“ o značenju devize ’svi Srbi u jednoj državi’, navodno ne znajući šta ona znači, tvrdiće konfuzno najpre da je Milošević nikada nije izrekao, da bi zatim naveo kada ju je izgovorio i da je mislio na Jugoslaviju. Ali na Jugoslaviju je mislio upravo zato jer je deklerativno zalaganje za SFRJ bilo isprazan paravan za čuvanje te nacionalističke devize i jer je jedan od glavnih uzroka međuetničkih ratova bilo to što se nije smelo dozvoliti da Srbi budu građani nekih drugih susednih država. Zašto smo uostalom tako odbojno i gotovo sa mržnjom 2006. godine prihvatili da država u kojoj živimo bude današnja Srbija? Nije li to jasan psihološki recidiv naših nekadašnjih ratnih motiva?

Nije nikakav problem što Smajlović i Bogdanović navode pojedinačne primere, već to što im oni na kraju služe samo radi generalizacije i homogenizacije neprijatelja. Uopšte ne negiram dobar deo takvih primera, niti imam išta protiv da se iznose, ali zašto se onda svaki moj primer zločina u ime „srpstva“ u startu ismeva i proglašava „NATO letkom“? Automatski se svrstavajući na suprotnu stranu, za Bogdanovića je vlast u Ukrajini ekstremistička, bez objašnjenja koji su „neonacisti“ to došli na vlast i zašto se vlasti u Kijevu danas sukobljavaju sa nacionalističkom manjinom „majdanovaca“. Sve to što čini autor u najboljem slučaju može da se podvede pod emotivne razloge, ali opet nije deo kritičkog promišljanja nego ideološke polarizacije. Koristiti kao analogiju činjenicu da smo neretko bili i predmet manipulacije Zapada da bismo se i dalje metafizički bratimili sa Rusijom koja Srbiju odavno gleda pre svega kroz prizmu ekonomskih interesa i kao monetu za geopolitička potkusurivanja – može da znači takođe samo manipulaciju.

Zbog toga ne verujem nekadašnjem portparolu RRA da ne razume zašto ističem detalj ruskog monopola nad gasom i naftnim derivatima u Srbiji. Ne verujem mu ni da ne zna da je ruska firma Ist Media Grup suvlasnik „Politike“ koju trenutno ispituje Komisija za zaštitu konkurencije. Ali verujem da su i on i Smajlović ljuti na premijera koji je srećom shvatio ono oko čega oni još uvek grcaju.

(delimično objavljeno, Politika, 24.08.2014.)