Čudesna sudbina Srđana Tešina

Nakon teških reči i medijske bure koja se podigla oko slučaja Tešin, javnost u Kikindi, ali ne i šire, informisana je o tome da je pronađeno rešenje koje je prihvatljivo za obe strane, lokalnu samoupravu, odnosno Kulturni centar i književnika i bivšeg direktora te ustanove Srđana Tešina, kojem je, nakon smene, bilo ponuđeno mesto referenta za tehničke poslove i poslove održavanja.

U saopštenju koje je prosledio lokalnim medijima Tešin je naveo da ceni spremnost opštinskih vlasti i menadžmenta KCK da, nakon svih izrečenih teških reči i optužbi, promene svoju prvobitnu odluku. „Iskreno se nadam da u budućnosti više neće biti prilike da se bavimo ovim neprijatnim stvarima koje zaista nikome nisu bile potrebne”, saopštio je uz objašnjenje da mu je naposletku ponuđeno korektno radno mesto u skladu sa stručnom spremom, profesionalnim iskustvom, i umetničkim senzibilitetom, ali da se ipak opredelio da karijeru nastavi van KC i van Kikinde.

Gostujući na lokalnoj televiziji VK, direktorka Kulturnog centra Danijela Mandić izjavila je nedavno da je obavila razgovor sa Tešinom i da joj je tom prilikom bivši rukovodilac ove institucije, inače nesvršeni student filozofije, rekao da je prenaglio sa reakcijom koju je uputio nadležnima u Opštini Kikinda, kao i Mandićevoj lično, i da je to učinio više u afektu.

Da podsetimo, Tešin je tada u javnom dopisu decidno nabrajajući adresate kojima je njegova „kulturna” poruka namenjena poručio: „Marš u pičku materinu, bando fašistička! Ili na srpskom, marš u pičku materinu, bando pokvarena!” Međutim, ovo nisu ostale jedine poruke kojima se Tešin služio da ispolitizuje svoj slučaj i od sebe napravi 'žrtvu radikalske, tj. naprednjačke čizme', kako za kikindskog književnika razlika u politici SRS i SNS nije ni najmanje bitna, već su mu bitna, kako sam kaže, lica koja su, manje-više, jedna te ista.

Serijom intervjua, otkako je smenjen, kao i fingiranim saopštenjima Građanske inicijative, zatim Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), srpskog PEN centra, a zatim i Demokratske stranke koji su imali za cilj jedino da pokažu kako je reč o političkom revanšizmu i ponižavanju poznatog pisca, svaki put je bez ikakvih problema zaobiđena ključna činjenica. Ona se sastoji u tome da je Tešin sa mesta direktora KCK smenjen jer nije ispunjavao uslov koji je ponovo uspostavljen izmenom Statuta ove institucije, otkako je došlo do promene lokalne vlasti u septembru prošle godine. Tešin je ovaj detalj prikrio i u nedavnom intervjuu za BH Dane kada je izjavio: „Verujem da je reč o onome što se sportskim rečnikom naziva - preigravanje. Naime, neko iz vlasti - još uvek ne znam ko - doneo je odluku da svi saradnici bivše vladajuće strukture moraju da budu kažnjeni i degradirani. Tako je više od tridesetoro radnika opštinske uprave, među kojima su pravnici, filolozi, ekonomisti ili politikolozi, premešteno u poljočuvare. Po toj logici, ‘tamo neki Tešin’ koji je bio direktor može da bude i domar”.

Međutim, svestan da se ovakva priča veoma dobro prodaje van granica provincije kakva je Kikinda, Tešin je, kao i većina novinara koji su izveštavali o ovoj temi, prećutao, ili je, ako je za verovati, bio nedovoljno informisan, zbog čega je zapravo došlo do spomenute „degradacije” saradnika bivše vladajuće strukture, iako ovo konkretno čak ni ne spada u njegov slučaj.

Naime, na jednoj od poslednjih sednica lokalne skupštine uoči promene vlasti u Kikindi, odbornici Demokratske stranke, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Socijalističke partije Srbije koji su činili prethodnu vlast, znajući da je pad lokalne vlasti sve izvesniji, zaposlili su oko pedeset novih ljudi i zaštitili ih kolektivnim ugovorima tako da im se veoma teško može uručiti otkaz, osim da se proglase tehnološkim viškom na način što će im se radno mesto proglasiti nepotrebnim (slično je činila i vlast pre njih). Na taj način, prethodna vlast upumpala je kadrove spremne da po partijskom interesu opstruiraju rad buduće, danas aktuelne vlasti. „Degradiranje” tih kadrova od strane nove vlasti u tom smislu može se protumačiti kao logičan sled dešavanja, jer nije reč, kako Tešin tvrdi, o ponižavanju, već o tome da se kadrovi koji nisu dovoljno motivisani da sarađuju sa novom vlašću postave na mesta na kojim bi proizvodili minimalnu štetu u organizaciji rada Opštine.

Da je Tešin u ovom, kao i u svim svojim medijskim nastupima i saopštenjima potpuno ili delimično obmanjivao javnost postalo je jasno tek naknadno kada je na svetlost dana izbila činjenica da mu je mesto rukovodioca ove institucije bilo 2008. godine praktično namešteno od strane Demokratske stranke, čiji su odbornici, da bi mogli da ga postave na to mesto, glasali za izmenu Statuta u delu koji je nakon tih izmena dozvolio da se za direktora može birati osoba i sa četvrtim stepenom stručne spreme, tj. sa završenom srednjom (ekonomskom) školom koju Tešin jedino ima. Bez ikakve dileme, jasno je i to da je ovakva promena pravnog akta jedne kulturne institucije izvršena samo radi Tešina, i baš od tog trenutka njegova figura kao pisca i književnika biva potpuno pomešana i upletena sa funkcijom direktora KCK, što jedno sa drugim ne bi trebalo da ima nužne veze. Ovim gestom „burazerskih“ demokrata, njegova književna delatnost trebalo je da nadomesti menadžersku poziciju upravnika KCK i formalno obrazovanje koje se traži od čoveka koji se nalazi na tom mestu.

Time se činilo da je Demokratska stranka dugoročno zaštitila Tešina, a da je priča o njegovom stepenu stručnosti konačno prestala da bude prepreka za njegovu karijeru. Zbog toga je, sa jedne strane, sasvim neverovatan i nerazumljiv Tešinov naknadni otpor, koji se nakon smene vlasti ponašao kao da je zaboravio na koji način je doveden na čelo KCK, jer je, po svemu sudeći, i sam počeo da veruje u notornu zabludu da njegova književna delatnost jedino i isključivo opravdava mesto rukovodioca ove ustanove, bez obzira na stručnu spremu. Svojim rečenicama u pomenutom intervjuu Tešin to začudo i potvrđuje: „Jasno je da ti ljudi sa izlivom vlasti u mozak nisu čitali moje knjige, nisu upoznati sa mojim statusom u savremenoj srpskoj i regionalnoj književnosti: ili, naprotiv, misle da je moj književni i javni rad nešto što negira njihovu uljuljkanost i veru u tradicionalističku i nacionalističku prošlost, sadašnjost i budućnost.“

Isto tako, Tešin će koristiti sintagmu „umetnički senzibilitet“ kao ključnu odrednicu da objasni šta je ono što mora imati prioritet kada je reč o njemu: „Ponuđeno mi je radno mesto Referent za tehničke poslove i poslove održavanja. Uzgred, to sam radno mesto sam uveo u Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta; svaki zarez, svaka reč u opisu poslova tog radnog mesta je moja. Kakav paradoks! Doduše, ono zaista odgovara mojoj stručnoj spremi, ali ne odgovara mom dosadašnjem profesionalnom angažmanu, niti mom umetničkom senzibilitetu.“

U jednom drugom mediju, nakon što su nove činjenice isplivale u javnosti, pojaviće se takođe manipulativan tekst u kom će Tešin nespretno pokušati da prizna da je bio instruisan od strane Demokratske stranke i da nije imao drugog izbora nego da radi onako kako mu se kaže: „Meni je bila nadređena opštinska vlast koja određuje i visine plata i kadrovsku politiku, određuje sam status ustanove u kojoj radimo, jer je opština osnivač ustanove. Samo sam ja imao nesreću da sam kolateralna šteta, jer je jedna od tih osoba iz DS koju sam zaposlio bila tas na vagi koji je odlučivao o promeni vlasti.“ Međutim, kada je reč o neopravdanom povećanju koeficijenta, za šta aktuelna vlast na lokalu takođe tereti Tešina, zahtev nije došao od tadašnjih vlasti, već upravo iz KCK prema vlasti koja je takav zahtev samo odobrila.

No, ono što bode oči jeste forsiranje negativne politizacije u svakom saopštenju koje treba da pogodi, ne samo lokalnu SNS, već tu stranku u celosti i njenog lidera Aleksandra Vučića, što je posebno čudno s obzirom da dolazi od ličnosti koja ne propušta priliku da naglasi da je „vanstranačka“ i da nema veze sa politikom. Za ove svrhe koristi se još jedan element, a to je slučaj poznatog kikindskog novinara Željka Bodrožića, gde se „gašenje“ Kikindskih u kojima je ovaj bio glavni urednik takođe pripisuje osveti „preobučenih radikala“. Tako ni u intervjuu za BH Dane Tešin neće propustiti priliku da uporedi svoj slučaj sa poznatim opozicionarnim i višestruko tuženim novinarom, ali i nešto manje poznatijim upravnikom lokalnog fudbalskog kluba koji mu je kao feud bio ustupljen za vreme vladavine DS i LSV, propuštajući da navede činjenicu da je list „ugašen“ zbog dugova i prinudne naplate koje je izazvalo nesolventno poslovanje, neuredno vođenje finansijskih knjiga i konačno, utaja poreza.

Iz njihovih politički motivisanih nastupa stiče se utisak, bilo da je reč o Tešinu ili Bodrožiću, da su obojica uvereni, ili da makar računaju na potajno odobravanje tih uverenja, da borba tokom devedesetih i otpor koji su pružali režimu Miloševića, za šta zaslužuju svaku pohvalu, na neki način treba da im pruži nekakve specijalne grantove, gotovo trajne privilegije u odnosu na druge u vremenu nakon petooktobarskih promena pa do dana današnjeg. Ovo se tačno vidi u sledećoj rečenici koju je Tešin izgovorio pokušavajući da pruži argument za svoje časno vođenje KCK: „Pa dobro, za vreme njih, radikala, u Domu omladine (današnjem KCK, prim. I.K.) je gostovao Radovan Karadžić, odnosno dr Dragan Dabić; zar to nije dovoljno za sva vremena?!“

Pogledajmo sada, zar sličnu aboliciju ne traži danas i Dragan Đilas ili Boris Tadić? Jer, šta je jedna finansijska malverzacija, ili partijsko nameštenje, ili svojevoljno dizanje platnih koeficijenata u odnosu na, recimo, „sto Muslimana za jednog Srbina“? Pa ništa, prava sitnica... Ali je ipak protivzakonito, a čim je takvo tu više nema priče. Tu postaje potpuno nebitno da li se neko sveti ili ne, ili da li to rade samo „preobučeni radikali“ ili oni koji su uveliko raskrstili sa njihovom politikom. Jer činjenica je da skorijih događaja vezanih za Tešina ili Bodrožića ne bi ni bilo da nije bilo isključivo njihove (ne)odgovornosti – bilo krivične, bilo moralne. Štaviše, stav Tešina, Bodrožića ili Đilasa je isti onaj stav koji je radikalizovala nedavno i jedna mlada autorka na sajtu Peščanik, koja je u jednoj rečenici, budući da se danas kaje što je na prethodnim izborima bila beli listić, uspela da uključi sve što je potrebno za njegovu definiciju: „Ako u srpskoj politici biram manje zlo, to je uvek ono koje u biografiji možda ima sve (finansijske, prim. I.K.) greške ovog sveta, ali nema krvi na rukama i Veliku Srbiju u mislima.“

Međutim, u odnosu na ovako jake – neko će reći ideološke, a drugi sujetne – note, slučaj Tešin završio se neočekivano pomirivo i sa prigušenom amortizacijom. Nakon nekoliko kontakata sa državnim sekretarom u Ministarstvu kulture Dejanom Ristićem, kao i sa samim ministrom Ivanom Tasovcem, o čemu je u intervjuu za BH Dane otvoreno govorio, Tešinu je u KCK bilo ponuđeno mesto organizatora kulturno muzičkog programa. „Ponuđeno mi je adekvatno radno mesto koje sam odbio. I to ne iz inata, već zbog toga što smatram da se jedan ciklus mog života završio i da je vreme da okrenem drugi list i počnem da radim nešto drugo i na drugom mestu.“ Umesto toga, dogovoreno je da, u skladu sa važećim kolektivnim ugovorom, bude proglašen tehnološkim viškom, što će podrazumevati isplatu otpremnine u iznosu od 10 plata.

Iako se epilog ovog slučaja na kraju ispostavio zadovoljavajućim za obe strane, činjenica je da je takva situacija, koja je akterima, ali i celoj javnosti, ostavila gorak ukus, mogla biti izbegnuta. Može se steći utisak da neka pitanja, ipak, nisu do kraja razjašnjena, poput onog zašto je odlučeno da prvobitno rešenje za Tešinov angažman bude promenjeno, da li je reč o pritisku javnosti ili nadležnih institucija, i zašto je Tešin, naposletku, odlučio da ponuđeno korektno radno mesto odbije.

Sudbina je tako htela da je odgovor na poslednje pitanje stigao baš ovih dana, jer se ime kikindskog pisca nimalo slučajno našlo na listi članova Komisije za kulturnu delatnost Srba u inostranstvu pri Ministarstvu kulture republike Srbije.

U selektivnom propagiranju ’slučaja Tešin’ u prethodnom periodu učestvovali su sledeći listovi i portali u Srbiji: Autonomija, Peščanik, Danas, Radio Slobodna Evropa, Deutsche Welle, Blic, Vreme, NIN, Kontrapress i mnogi drugi.

(delimično objavljeno, e-novine, 22.02.2014.)