Zašto Insajder ćuti o lažnim novinarima?

Na dan otpočinjanja sa radom portala Insajder.net, 7. marta 2016. godine, i nakon odgledanog intervjua koji je redakcija ovog medija uradila sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem, preko forme na sajtu uputio sam pismo namenjeno urednici Brankici Stanković. Ovo pismo predstavljalo je moju molbu i iskrenu želju da, pored malog broja ljudi upućenih u tematiku, i najnagrađivanija srpska novinarka participira u evaluiranju opsežnog rukopisa od kojeg treba da nastane knjiga koja se bavi rezistentnošću određenih medijskih matrica i novinarskih krugova koji se reaktiviraju i deluju kako u vremenu vlasti pokojnog premijera Zorana Đinđića, tako i danas. Četiri dana kasnije, redakcija me je obavestila da je pismo prosledila Brankici Stanković, koja je, po svemu sudeći, rešila da ignoriše moju molbu.

Nasuprot tome, svega deset dana od početka rada trebalo je redakciji da se potpuno utopi i postane punopravni participator u medijskom delovanju kartela okupljenog oko Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Asocijacije onlajn medija, brojnih nevladinih organizacija koje se selektivno bave ljudskim pravima, antivladinih televizija i radija poput N1 i Radija Slobodna Evropa, tabloida kao što su Blic i Kurir i sl. – kada je stala u zaštitu KRIK-a i njenog urednika Stevana Dojčinovića, organizacije lažno registrovane kao medij, koja se od svog nastanka bavi isključivo otvaranjem afera i kriminalizovanjem ljudi i medija bliskih vlasti i samom premijeru, a neretko i otvorenim reketiranjem označenih meta.

U ovoj prilici, iznenađujuće, Insajderu nije bilo bitno čime se to Dojčinović bavi svih ovih godina, od 2008. kada je instaliran u CINS-u, do dan-danas, kada je još kao student (što je i danas), zarad toga da bi mu se oprostili mladalački nestašluci, postao mlada nada struktura u kabinetu Borisa Tadića, pre svega Miodraga Rakića, čelnih ljudi Tužilaštva za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, Saše Ivanića i Jasmine Čolak, i onih iz Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića, Slaviše Softića i Marije Nenić. Redakciju novoosnovanog portala nije zanimalo kako je to u međuvremenu Dojčinović postao omiljeni novinar Dru Salivena iz Sarajeva, Vukašina Obradovića iz Beograda i Željka Ivanovića iz Podgorice, koji su se pobrinuli da ga u javnosti stave na pijedastal muškog korelata Brankice Stanković.

Nije se Insajder, koji istovremeno insistira na otkrivanju istine o pozadini ubistva pokojnog premijera Đinđića i piše o Makinoj grupi čiji su članovi još uvek u bekstvu – uputio ni u to na šta liče poslednjih nekoliko poglavlja u Dojčinovićevoj knjizi „Šarić“, koju su mu 2014. godine pomogli da objave Veran Matić i Dru Saliven, da bi mu zatim ti isti ljudi, kao članovi žirija, dodeljivali nagrade u oblasti istraživačkog novinarstva. Odjednom je potpuno nebitno to što se u tim poglavljima reaktualizuju pojedini elementi iz afere „Nacional“ iz 2001. godine, kojom je Zoran Đinđić označavan kao učesnik u „duvanskoj mafiji“ – samo da bi Stevan Dojčinović nastavio tamo gde je 2008. godine stao Ivo Pukanić – da preko Stanka Subotića i Vladimira Popovića kriminalizuje premijere Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, a susednu državu Crnu Goru prikaže kao „mafijašku državu“. Isto ono što godinama unazad u manjoj ili većoj meri u Srbiji čine ili su činili mediji B92, Blic, Kurir, Press, N1, Politika, Večernje novosti, a u Crnoj Gori Vijesti, Monitor, Dan, TV Vijesti. Nije zanimljivo ekipi Insajdera čak ni to što se Dojčinovićevom šefu Dru Salivenu, upravo zbog toga što živi u inostranstvu, može da bude znatno manje obazriv kada napada Vladu premijera Vučića i tvrdi da Srbija iz poslova sa drogom „zarađuje više para nego Meksiko“.

Žmuri Insajder i na to što se ni na jednom mestu u Dojčinovićevoj knjizi, dok se spominje pranje Šarićevog novca u Vojvodini, ne traži odgovornost vojvođanske vlade u slučajevima Metals banke, a kasnije Razvojne banke Vojvodine, već se Demokratska stranka označava isključivo kao „stranka koja je hapsila kriminalce“. Kao što nema više nikakve veze to što Dojčinović na promocijama govori o tome kako je njegov izvor Rodoljub Milović smenjen zbog izjava koje je o njemu u sudnici dao Darko Šarić, a prećutkuje ono što je javno rečeno – da je to učinjeno zbog nezadovoljavajućih rezultata u akcijama „Grom“ i „Grom 2“, kada su najvažniji narkodileri uspeli da uteknu policiji upravo zbog Milovićevih veza sa Dragoslavom Kosmajcem, Vojislavom Jenićem i Milutinom Markovićem Putom, kojeg i sam Dojčinović spominje u knjizi kao Milovićevu vezu sa kriminalcima. Neće Insajder ni reč da prozbori o tome kako je i zašto protivzakonito praćen Dragan Marković Markoni i zašto Stevan Dojčinović i njegovi saučesnici Veselin Simonović, Željka Jevtić i Jovo Bakić tako zdušno obmanjuju javnost lažima i navijaju za to da se Ivica Dačić nađe iza rešetaka, te kako je u konačnom medijskom epilogu trećeg čina afere „Banana“ koju je lansirao Dojčinović, ovaj lažni novinar mogao tako ekspresno biti proglašen za Vučićevog saučesnika, samo zarad toga da se premijer Srbije od strane Zorana Kesića, Gordane Suše i njima sličnih optuži da stoji iza čitave afere.

Na kraju krajeva, nevažno je Insajderu i to što je Milović danima, pošto je uhapšen Darko Šarić, pokušavao „dobronamerno“ da priđe novoizabranom ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću saznanjem da se preko doktorske disertacije sprema njegovo kompromitovanje koje bi on mogao da spreči, kao što je i preko neistinitih službenih beleški maja 2014. godine nastojao da okrivi maloletnog sina premijera za izazivanje tuče na splavu „River“, da bi mu Vučić bio dužan jer će on to skloniti u fioku. Nevažno je što je Milovićeva ekipa morala biti odstranjena da bi Šarić konačno mogao biti priveden, da je čitavih godinu i po dana zamajavao premijera Srbije tvrdnjama da Šarić samo što nije uhapšen, zbog toga što mu nije uspevalo da nagovori Pljevljanina da na sudu lažno optuži Ivicu Dačića i Mila Đukanovića za umešanost u šverc kokaina, kao i kako su to u Blicu propratili Tamara Marković Subota i Vuk Z. Cvijić, dugogodišnje produžene ruke UKP-a i Tužilaštva. Nebitna je i aktuelna saradnja Aleksandra Rodića i Ratka Femića u Kuriru sa Marijom Nenić, Milovićevom nevenčanom suprugom i nekadašnjom sekretaricom, i proizvodnja emisije u kojoj se premijer Srbije praktično predstavlja kao krivac za ubistvo Slavka Ćuruvije, a za koju govore medijski atentatori Igor Božić, Slobodan Georgijev, Ivan Ninić i Stevan Dojčinović – baš kao što je nevažna i sve očiglednija interesna veza između korporacija Adria media grupe i United grupe koja finansira TV N1.

Zašto redakciju, dakle, ništa od toga ne zanima? Da li zato što je i sam Insajder godinama, ne znajući nužno to, participirao u rabotama UKP-a i korumpiranim strukturama Tužilaštva za organizovani kriminal kojima je slepo verovao, ne preispitujući njihove partikularne motive? Da li zato što je, upravo ono što je Dojčinović radio u zadnjim poglavljima svoje knjige, deo ove redakcije učinio još marta 2010. godine na TV B92 u emisiji „Reakcija“ Jelene Veljković koja se bavila Šarićem, a u čijih se poslednjih sedam minuta drugog nastavka u vezu dovode iste mete od značaja da budu kriminalizovane i Stevanu Dojčinoviću? Što je koncept ove emisije do tančina identičan konceptu knjige koja će se u štampi pojaviti četiri godine kasnije, a koji ne diktiraju ni Veljković, ni Dojčinović – nego politički instruisani UKP i Tužilaštvo? Ili pak zato što je taj isti Rodoljub Milović, da bi ostvario poverenje i nepreispitivanje uzrokovano psihološkim pritiskom, priredio životnu agoniju i dodelio danonoćno obezbeđenje Brankici Stanković nikada potkrepljenim službenim beleškama, u vezi s čim se sumnja konstatno očitava i u autobiografskoj knjizi urednice Insajdera?

Neće redakcija ništa da kaže ni o svom bivšem članu Ivanu Angelovskom, koji 2015. godine prelazi da radi za BIRN, a kojem odmah u zadatak pada pokušaj izazivanja međudržavnog sukoba između Srbije i Palestine i kompromitovanje Muhameda Dahlana, političkog prognanika predsednika Palestine Mahmuda Abasa, lažno optuženog za proneveru novca – sve zbog činjenice što je blizak sa Vučićem i Đukanovićem i što je Ministarstvo unutrašnjih poslova njemu i njegovoj porodici dodelilo državljanstvo, baš kao i u Crnoj Gori. Zabranjena je tema za Insajder kojom brzinom je novinar-islednik Angelovski savladao BIRN-ov „konzervativan stil“ pisanja kojim Stevan Dojčinović i njegova koleginica iz OCCRP-a Miranda Patrucić, po uputstvima Dru Salivena, podučavaju polaznike na BIRN-ovim skupocenim letnjim školama, zatim način na koji je u intervjuu koji je radio sa Abasom nastojao da izazove negativnu reakciju palestinskog predsednika prema srpskim zvaničnicima, kao i da se povukao istog trenutka kada je Dahlana palestinski sud pravosnažno oslobodio tih istih optužbi.

Ćuti Insajder godinama i o ulozi BIRN-ove generalne direktorke Gordane Igrić u medijskoj pozadini atentata na Zorana Đinđića, kada je novembra 2001. godine uz pomoć Željka Cvijanovića i Jovice Krtinića još pre Reportera na sajtu Instituta za izveštavanje o ratu i miru objavila lažan spisak od 362 policajca koje navodno traži Haški tribunal, a sve to u sklopu kampanje „Stop Hagu“ koju je vodio glavni organizator ubistva Milorad Ulemek. Ništa ne kaže ni o tome da je buduća osnivačica BIRN-a u biltenu IWPR po uputstvima JTI-a i londonske agencije FIA 2002. godine branila uhapšenog kriminalca Vukašina Volfa Minića, a da je za vreme vanrednog stanja 2003. godine zajedno sa Draganom Nikolić Solomon objavljivala laži kako je Svetlana Ražnatović u zatvoru maltretirana tako što joj se nije dozvoljavalo da spava, a da su neki drugi u šumi zverski mučeni strujnim udarima. Zaboravio je i da su Vreme i Slobodan Georgijev tokom 2003. i 2004. godine, pored Manojla Vukotića i Večernjih novosti, bili u Srbiji glavni afirmatori jedne od najbizarnijih i najbeskrupuloznijih afera na ovim prostorima, koja se pokazala kao potpuna nameštaljka u cilju kompromitovanja Mila Đukanovića i Stanka Subotića – afere „Moldavka S.Č.“

Insajder nastavlja da ćuti i kada isti taj Georgijev zajedno sa službenicom Vlade Miroslavom Milenović danas kriminalizuje najbliže premijerovo okruženje odrednicom ’Kum’ po istoj onoj medijskoj matrici po kojoj je Dragoljub Marković zloupotrebljen da bi Zoran Đinđić bio dovođen u vezu sa aktivnostima Surčinskog klana, uz još dodatnu metonimičku asocijaciju na Mileta Lukovića Kuma, najbližeg saradnika Dušana Spasojevića. Ne interesuje ga ni zašto se Miloš Vasić, recenzent Dojčinovićeve knjige, koji je 2005. godine u svojoj knjizi „Atentat na Zorana“, uz materijal kojim ga je snabdevao Vladimir Popović, precizno detektovao čitav niz državnih službenika, pripadnika javne i državne bezbednosti, vojske, sudija i tužilaca koji su radili u dosluhu sa Zemunskim klanom – danas javlja da brani njima sličnog Milovića kako ga ko spomene. Da li to radi samo zato što je umesto Đinđića na čelu države Vučić i što ga podržava Popović? Na sve to Insajder je rešio da zažmuri.

Uprkos deklaracijama koje je prethodno iznela da će biti nepristrasna, redakcija je stala na stranu upravo onih organizacija koje su osnovane samo da bi pružile podršku i omogućile neometani nastavak kriminalizacije koju sprovode Stevan Dojčinović i ostali. Trebalo joj je mnogo manje vremena od Cenzolovke, kada su je, posle nekoliko meseci rada, preuzeli Perica Gunjić, autor iskrivljeno prikazanog istraživanja o naslovnim stranama koji je istovremeno i urednik CINS-a, i iz mrtvih vaskrsli Zoran B. Nikolić, nekadašnji satanizator vlade Zorana Đinđića i saradnik Željka Cvijanovića u Blic News-u, koji se zajedno sa Koštunicom zalagao za ukidanje Biroa za komunikacije sa medijima – danas uz Tamaru Nikolić Đaković, kriminalizatorku Stanka Subotića, predvodnik trupe „Novinari ne kleče“. Deset dana od kada sam u intervjuu sa premijerom Srbije od Irene Stević mogao da čujem da Insajder nije i nikada neće biti ni na čijoj strani, te da ga zanima samo istina, redakcija optužuje Informer da je prekršio Zakon o javnom informisanju i medijima, citirajući članove iz kojih se ne vidi šta je ovaj tabloid tačno prekršio, osim ukoliko za novinare KRIK-a, BIRN-a i CINS-a, kvaziorganizacija koje opstaju samo u tranzicionim zemljama, ne važe ista pravila ponašanja civilizovanog društva i zakoni ove države kao i za svakog drugog. Tako je najednom veliko nedelo kada Informer raskrinkava novinare bez navedenih izvora, dok se svima onima koji se groze tabloida, a pogotovo KRIK-u, koji štiti i skriva svoje korumpirane izvore i neometano plasira afere po interesnoj direktivi upravo tih izvora, to oprašta samo zato što su im mete bliske vlasti. Tom vrhunskom licemerju, od kojeg je Brankica Stanković vrlo često prezala, danas preti da se pridruži i Insajder.

Postavlja se, dakle, pitanje: zar Insajder služi tome da ponavlja greške UNS-a i NUNS-a koji se po pravilu uvek stavljaju na stranu novinara samo zato što su novinari? Da li je poštovanje novinarskog kodeksa to kada KRIK složi formulaciju da ministar Zlatibor Lončar nije objasnio „svoje veze sa Zemunskim klanom“? Zar to nije isto ono etiketiranje, kriminalizovanje i uništavanje života ljudi na koje Insajder pokušava da bude osetljiv još od kada je počeo sa radom na televizijskom serijalu o ubistvu premijera, ili je odjednom tako samo kada su u pitanju novinari i samo zato što je Đinđić ubijen? Da li Insajder misli da to nije identično onom kada njegove novinarke trče za funkcionerima fudbalskih klubova i saveza i fingirano ih pitaju „zašto se ponašate kao da ste deo mafijaškog udruženja?“ Da li bi se Brankica Stanković u svojoj knjizi ili Svetlana Lukić u svojoj emisiji kajale zbog svega što su pisale i govorile o Đinđiću tokom njegovog života da je preživeo? Ili pak ponašanje medija konačno treba da počne da bude bitno i da se ispituje i valorizuje u svakom trenutku, a ne samo post festum? Hoće li Insajder ikada ispitati odgovornost novinara koja više neće zavisiti od toga da li se desio neki atentat ili ne, makar po cenu toga da se i radikalno sukobi sa kolegama i sebi bliskim interesnim grupama, za šta je u startu pokazivao potencijal, ili to ipak treba neko drugi da uradi?

Posle svega ovoga, mogu samo sa velikim žaljenjem da konstatujem da mi odgovor Brankice Stanković na molbu da pročita moj rukopis, koji je ogledalo jednog iscrpnog istraživanja o neprofesionalnom novinarskom ponašanju u Srbiji i Crnoj Gori u proteklih petnaest godina – više i nije potreban.