Izvor: Kurir

Saša Janković kao kandidat korumpiranih delova tužilaštva, BIA i MUP

Ovaj tekst prilažemo kao komentar na navode Saše Jankovića iz intervjua objavljenog 29. marta 2017. godine na portalu Insajder.net, u vezi sa saznanjima iz tužilaštva, MUP i BIA o njegovoj fizičkoj ugroženosti ukoliko se plasira u drugi krug predsedničkih izbora.

Institucionalizovanje ličnosti kao žrtve čini već dvadesetak godina bazični manipulativni manir celokupne novinarske kaste u Srbiji, a budući da kandidat za predsednika Srbije Saša Janković uživa otvorenu podršku nekoliko novinskih redakcija, te da se nekada i sam bavio novinarstvom, može se reći da je imao od koga nešto o tome i da nauči. Veza Jankovića sa novinarima, međutim, tek je plod ili posledica njegovih porodičnih konekcija sa bezbednosnim strukturama koje su još dugovečnije od onih koje je ostvario sa novinarima. Novinarska kasta, koja uživa da radi kako joj se plaća, u slučaju kandidata Jankovića samo je instrument korumpiranih delova tužilaštva, MUP i BIA, koji su svoju ulogu odigrali i prilikom sumnjivih okolnosti samoubistva Predraga Gojkovića u Jankovićevom stanu počinjenog 1993. godine – iz naknadno preregistrovanog Jankovićevog oružja.

Spavač Janković reaktiviran je u tom smislu nimalo slučajno aprila 2014. godine dolaskom Nebojše Stefanovića na mesto ministra unutrašnjih poslova, i to posle hapšenja Darka Šarića i najava o donošenju novog zakona o policiji, kada je upravo istim, nelustriranim delovima tužilaštva, BIA i MUP pretila opasnost da budu javno raskrinkani u svojim višegodišnjim nastojanjima da vode političke procese protiv određenih lica u interesu vlasti na čelu sa Demokratskom strankom. Malo koga tada nije iznenadila impozantna medijska logistika koja je spremno stala iza Jankovićevih tvrdnji o postojanju cenzure i o tome kako premijer Aleksandar Vučić tokom majskih poplava 2014. diže paniku na sednicama Republičkog štaba za vanredne situacije, da bi ubrzo po privođenju ljudi koji su uistinu lažima širili paniku na društvenim mrežama izjavljivao da panike zapravo nije ni bilo.

Krajem iste godine, Janković dobija mnogo ozbiljniji i nimalo bezazlen zadatak – da dâ sveopšti zamah kriminalizaciji premijerovog brata Andreja Vučića, koja se do tada vodila samo na društvenim mrežama i po manje poznatim medijima i sajtovima. Lajtmotiv postaje incident tokom održavanja Parade ponosa 28. septembra 2014, kada Janković svim silama pokušava da dokaže da se prekoračenje ovlašćenja nije dogodilo na strani pripadnika Žandarmerije već na strani obezbeđenja vojne jedinice „Kobre“, koja po zakonu štiti porodicu Aleksandra Vučića još od 2012. godine kada je on postao ministar odbrane. Insinuirajući da je ovo obezbeđenje protivzakonito, Janković bez skrupula ubrzo traži od ministra Bratislava Gašića podatke o celokupnom premijerovom sistemu obezbeđenja, koje ovaj odbija da dostavi pod obrazloženjem da bi odavanje takvih poverljivih podataka ugrozilo bezbednost premijera i čitave države.

Umesto afirmacije ove činjenice, mediji i udruženja koji potpomažu Jankovića kao personifikaciju „nezavisne institucije“ zaštitnika građana – konkretno Blic, Danas, Vreme, NIN, N1, B92, Kurir, NUNS i drugi – počinju da vode kampanju protiv ministra Gašića zbog toga što ne odgovara zahtevima ombudsmana, optužuju ga da time krši zakon, dok se paralelno sa tim plasiraju napisi o basnoslovnom obezbeđenju i bahatosti pripadnika vlasti, slično kao u vreme pokojnog premijera Zorana Đinđića. Januara 2015. godine Janković najzad čini ono što u poslednjih sedam godina, koliko se tada već nalazi na toj funkciji, nikada ranije nije – podnosi krivičnu prijavu protiv pripadnika „Kobri“ i to dok kolege iz niškog odreda Žandarmerije na društvenim mrežama pišu da je Andreja Vučića na Paradi ponosa trebalo ubiti.

Istovremeno, zbog toga što je dozvolio održavanje Parade ponosa, huligani koji su po pravilu nacionalisti i ekstremni desničari, osmišljavaju uvredljivu parolu protiv premijera i dve nedelje nakon njenog održavanja, 14. oktobra 2014, na stadionu Partizana pred početak utakmice Srbija-Albanija skandiraju „Vučiću, pederu!“. Te reči odmah postaju politička parola koju preuzima čitav odijum antivučićevskih, građanskih struktura, a između ostalih i stranke koje su podržale Jankovića u predsedničkoj kampanji, baš kao i delovi nevladinog sektora koji su šetali na istoj toj Paradi ponosa 2014. godine. Jankovićeva krivična prijava februara 2015. biva odbačena kao neosnovana i već tada postaje sasvim jasno da ombudsman izlazi iz okvira svojih nadležnosti i radi u interesu određenih delova bezbednosnih službi kojima nova vlast nije po volji i medija pod njihovim uticajem.

Ovaj čovek, kao dokaz za to, danas u predsedničkoj kampanji, nepunih 48 sati uoči izborne tišine, izjavljuje u intervjuu za Insajder, kod povratnice iz Hemofarma Danice Vučenić, da „njegovi prijatelji“ iz tužilaštva, BIA i MUP imaju podatke da mu je bezbednost ugrožena ako se bude plasirao u drugi krug i da ne znaju da li će država nešto učiniti da spreči fizičko nasilje nad njim. Jedan od njih, kako prepričava Janković, pripadnik BIA, simptomatično mu čak nudi da ga sam unakazi: „Saša, molim te, ja ću ti slomiti i noge i ruke da ne bi ušao u drugi krug, da ti se ne bi desilo ono što može da ti se desi kad uđeš u drugi krug, bolje da te ja fizički sprečim, nego da se ovo nastavi dalje... dakle, to ti ljudi znaju.“[1] Kako je naveo, to mu je rečeno u prijateljskom razgovoru pre 20 dana, u najboljoj nameri. Ovo, međutim, nije prvi put da se na ovako otvoren i plastičan način u propagandne svrhe apostrofira veza bezbednosnih službi i Saše Jankovića.

Upečatljiv momenat, na koji je malo ko obratio pažnju, dogodio se u jeku afere „Pištolj“ krajem aprila 2015. godine kada je kao protivteža optužbama koje su stizale iz provladinih medija izmišljen scenario da Jankovića prate nepoznata lica, te da mu takođe preti opasnost po fizičku bezbednost. I tada se Saša Janković obratio „svojim prijateljima“ iz BIA, ističući da odbija policijsko obezbeđenje koje mu je dodelio ministar jer nema poverenja u MUP, da bi u toku istrage odbio i da sarađuje sa policijom, dajući neverovatnu izjavu da se kao Saša Janković oseća bezbedno, ali da se u svojstvu ombudsmana radi sigurnosti obratio BIA umesto MUP.[2] Zatim na scenu stupaju medijske poluge korumpiranih struktura – Blic i Danas, te novinarke Katarina Živanović, Željka Jevtić i Lana Gedošević, poznate od ranije po antivladinom delovanju. Ova dva tabloida naizmenično se dopunjuju u smišljanju bizarnih momenata poput onih da „četiri čoveka“ pokušavaju da insceniraju incident sa Jankovićem koji bi u takvoj situaciji bio snimljen kamerama i na taj način kompromitovan, da ga jedan prati „automobilom u nameri da izazove saobraćajni prekršaj, dok ga drugi čeka iza zgrade sa psom“.[3]

Iako su u početku bila predstavljena neutralno, odjednom se pojavljuju podaci da je reč o licima koja su od ranije imala problema sa zakonom i da je „jedan od njih izuzetno blizak bezbednosnim strukturama“, dok se misteriozni čovek sa psom, u stilu jeftinih krimi-romana, opisuje kao osoba koja „ima crveni kačket koji mu je navučen na lice“, uz rečenicu: „Ovaj muškarac je po ulasku u džip psa stavio u gepek, što navodi na sumnju da mu je pas samo maska.“[4] Posle Blica štafetu ponovo preuzima Danas, gde se za osumnjičene najzad kaže da su „zaposleni u državnim organima“, a da je jedan od njih „savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao i šef obezbeđenja jednog visokog državnog funkcionera“.[5] Time se još jednom pokušalo sa kriminalizacijom lica bliskih Nebojši Stefanoviću, čime je targetirana upravo struktura koja je 2014. godine preuzela MUP i koja od tada pokušava da izvrši reformu tog resora. Samo dan nakon ovog teksta, 9. maja 2015, ministar Stefanović oštro je odbacio ove navode i otkrio da je Janković od četiri lica prepoznao dva, za koje se ispostavilo da su jedan njegov komšija, a drugi proslavljeni srpski rukometaš Predrag Peruničić. Saša Janković nikada više ni reč nije prozborio o ovoj neslavnoj epizodi, a na pitanje novinara Danasa u vezi sa tim slučajem početkom novembra 2016. samo će odgovoriti: „Ne bih o tome pričao. Ovo je moja zemlja i u njoj sam, bez obzira na sve, svoj na svome.“[6]

Bliže o tome ko su Jankovićevi „prijatelji“ iz tužilaštva, BIA i MUP sa kojima redovno komunicira stiže se posredstvom slučaja koji ima identičan potpis – navodnog praćenja i napada na tadašnju članicu Saveta za borbu protiv korupcije Miroslavu Milenović, po mnogo čemu analognog projekta u ženskom obliku iste ekipe ljudi, čiji se rad takođe zasnivao na zloupotrebi državne funkcije, baš kao i Jankovićev. Milenovićeva će mnogo upadljivije napadati strukture u MUP bliske Stefanoviću, izjavljujući da ne veruje instituciji policije, da se policija „guši u aferama“, da pokušava da „prikrije svoj nerad, nemar i nezainteresovanost“, da „u svojim redovima ne poštuje prave policajce i ne prepoznaje ljude, koji su sertifikovani u inostranstvu“,[7] da bi 26. novembra 2016. ovu sliku zaokružila rečima: „Nemam poverenja u radikalizaciju i stvaranje političkih bosansko-naprednjačkih lobija u policiji. Neću u tome da učestvujem.“[8] Svi ovi napisi se pojavljuju u kontekstu navodnog napada u haustoru zgrade u kojoj živi, koji 21. novembra 2015. godine takođe ne prijavljuje policiji, nego umesto toga poziva Jugoslava Ćosića, programskog direktora TV N1, koji odmah ceo slučaj lansira kao aferu i pruža Milenovićevoj podršku preko mere svakog ukusa i novinarskog profesionalizma.

Za to vreme takođe kriminalizujući Andreja Vučića na društvenim mrežama, Miroslava Milenović, koja se u javnosti godinama lažno predstavljala kao diplomac Ekonomskog fakulteta u Beogradu, izjavljuje da je vrlo bliska sa tadašnjim specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem, da mu se navodno preko veze obratila za pomoć, ali da, tobože, ni on ne može da joj pomogne jer se nalazi u reizboru. Time je nehotice jasno označila težišni centar koji sve vreme vodi kampanju protiv Nebojše Stefanovića, ubedljivo najnapadanijeg ministra u vladi Aleksandra Vučića, u čijoj se bližoj i daljoj orbiti nalaze dobro poznata prezimena nekadašnjih i aktuelnih funkcionera: Milović, Pušić, Đinović, Ivanić, Isailović, Softić, Veljović, Vukadinović, Popara i druga.

Javnost, međutim, nikada nije saznala verziju događaja poznatu i MUP-u da nikakvog napada na Milenovićevu nije ni bilo, već da je kao paravan iskorišten sukob koji se u njenom stanu desio prilikom ispostave računa između nje i haus-majstora koje je pre toga pozvala, a sličan scenario pokušan je nakon emitovanja emisije „Rušenje Vučića – poslednji čin“ 29. novembra 2015. na TV Pink i sa Slavišom Lekićem, novoizabranim predsednikom NUNS-a, kojeg je na to mesto kandidovao višegodišnji prostakluk na društvenoj mreži Tviter, gde se takođe pominje Jugoslav Ćosić. Miroslava Milenović je sredinom novembra 2016. godine podnela ostavku na mesto članice Saveta za borbu protiv korupcije uz obrazloženje „da je za promene u političkom sistemu potrebno političko angažovanje“, čime je i ona faktički priznala svevremenu zloupotrebu svoje funkcije.[9]

U aktuelizaciji svih ovih slučajeva, pored navedenih medija, učestvovali su i Nezavisni sindikat policije, kao i nevladina organizacija Beogradski centar za bezbednosnu politiku, čiji se pojedini članovi danas nalaze u izbornom štabu Saše Jankovića. Njegova instrumentalizacija od strane korumpiranih delova tužilaštva, MUP i BIA se nastavlja, a od 29. marta 2017. godine i uz ozbiljno upozorenje – da su te iste strukture sada spremne na novi korak koji su mu navodno dovitljivo ilustrirale: da mu u drugom krugu samo zarad svojih ličnih interesa mogu „polomiti koju ruku i nogu“.