Ljubitelj nacističkih simbola uređuje NIN

Čedomir Jovanović je u jutarnjem programu Pinka rekao da samo budali može da padne na pamet da stavi onakvu naslovnu stranu NIN-a. Reč je, naravno, o glavnom i odgovornom uredniku tog senzacionalističkog šund nedeljnika Milanu Ćulibrku, jer to niko drugi nije mogao da uradi. E, ta ista budala, nedelju dana pošto se oduševila kako predsednik Srbije stoji izoštren ispred snajpera izloženog na sajmu oružja 2017. i kako se to super uklapa sa pozivima ’Ruši, ruši!’ u naslovu, oduševljeno je imala potrebu da napiše da je taj broj NIN-a već bio gotovo rasprodat dan nakon što je izašao. Baš kao što je tu bolesnu potrebu imao i jedan od Ćulibrkovih nekadašnjih urednika Nikola Tomić, kada je vlast reagovala na naslovnicu „Glavni fantom iz Savamale“ 16. juna 2016, kojom se bez ikakvih dokaza za vođu rušenja nelegalnih objekata proglašavao ministar unutrašnjih poslova. Već tada sam shvatio da ti očajnici naslovnicama pokušavaju da dostignu svojih pet minuta slave, jer im ništa drugo nije preostalo. I radiće to bez ikakvih moralnih skrupula.

Sve je počelo kada je njegova naslovnica od 3. decembra 2015. „Udarena država“ uvrštena u ulični izlog „Progresa“, na izložbi novinarskog beščašća „Necenzurisane laži“. I tad je došao ispred sa svojim urednicima i slikao se sav zadovoljan, šegačeći se kao klovn i tupavo naslanjao glavu na staklo galerije. Naslovnica je pokazivala četiri ministra u Vučićevoj vladi, čije su glave i trupovi bili poslagani na žutoj pozadini tako da centralni prostor između njih tvori obrise kukastog krsta, tzv. znak svastike. I to je bilo kao slučajno, kao optička varka, uz glodurov izraz na licu sa kog se očitavalo sasvim suprotno – sadizam. Ispostaviće se ubrzo da je bolesnik žestoki ljubitelj nacističkih simbola, baš kao i njegov budući saradnik Dušan Petričić u kojem je čitav nedeljnik pronašao srodnu dušu.

Posle odluke Apelacionog suda, 4. maja 2017. prkosno je usledila repriza naslovnice iz juna 2016, uz infantilni trijumfalizam „Nebojša Stefanović IPAK glavni fantom iz Savamale“. Iako to nije imalo veze sa sudskom odlukom, ispalo je kao da je na sudu dokazana NIN-ova tvrdnja iz ranijeg naslova. Pre toga, 9. februara 2017, na naslovnici je u stilu Milovana Brkića izašla bizarna fotomontaža, gde su na slici Uroša Predića „Kosovka devojka“ akterima stavljena lica Hašima Tačija i Aleksandra Vučića uz naslov „Zloupotreba Kosova“. Ovaj gest dopašće se jako Brkiću, pa će ga od Ćulibrka pozajmiti i 8. avgusta 2019. u duplerici objaviti istu sliku, na kojoj takođe junaku stavlja Vučićevo lice i dodaje oko njega vreće pune američkih dolara. A ovo sa svežnjem novčanica će uzeti posle Petričić.

Drugog novembra 2017. NIN je, bez ikakve ilustracije, na crnoj pozadini belim napisao „Za Srbiju je najbolji rumunski scenario“ i tako ponovio konkretizaciju Saše Jankovića sa naslovnice od 21. septembra „Spasiću Vučića da ne prođe kao Čaušesku“. Jedan od svojih brojnih doprinosa dao je i Petričić, kada je u novogodišnjem broju, 27. decembra 2018, mnogo se zabavljajući, nacrtao Vučića kako na budućim stadionima pomoću oružanih snaga muči i ubija svoje neistomišljenike, sa jasnom paralelom na čileanskog diktatora Augusta Pinočea i njegovu vojnu huntu.

Ipak, najneukusniji potez ljubitelja nacističkih simbola ostaje naslovnica „Radni logor Srbija“ od 20. jula 2017, gde je u smislu kritike primene zakona o radu i štrajku za shodno našao da zumira poznati natpis na ulazu u esesovske koncentracione logore „Arbeit macht frei“, u turobnom, crno-belom izdanju, sa sve zlokobnim oblacima. Ćulibrk, koji ovakav izbor i dan-danas smatra efektnim i duhovitim, tako je uradio isto ono što će ponoviti slikom sa sajma oružja više od dve godine kasnije – svesno je hipostazirao naslovnicu, a njenu poruku udaljio od teme na koju ona treba da referira. Onako kako je „nehotice“ uvredio žrtve holokausta, želeći sasvim bezazleno da uporedi Srbiju sa Hitlerovom Nemačkom i upotrebivši ilustraciju koja nikakve veze nema sa pomenutom legislativom, tako je „nehotice“ kombinacijom slike i naslova poslao poruku da se Vučić sruši upotrebom snajpera, koji takođe nema veze sa minobacačkim minama koje se pominju u aferi „Krušik“. I to sve zarad izazivanja reakcije, kojoj će posle da zahvali zbog navodnog povećanja prodaje na kioscima.

Ništa nije vredelo te 2017. što je ne samo domaća, već i međunarodna javnost osudila i danima se zgražavala nad njegovim umetničkim delom, jer izvinjenje uredničkog kolegijuma koje je izašlo već istog dana, Ćulibrk je odbacio u listu Danas, samo dva dana kasnije: „Nije bilo izvinjenja i nikako se nismo ogradili od naše naslovne strane. To nije tačno i takođe je deo spina.“ Dodao je kako se NIN napada da bi se „skrenula pažnja s unižavanja položaja radnika u Srbiji“. Danas na svoje brljotine reaguje identično; ponovo je to neko ’skretanje pažnje’, ali uz novi momenat besramne agresije, zamenom teza da su „samo najmračnijim umovima mogle da padnu gadosti koje mu se pripisuju“. Te reči upućuje svima koji su osudili naslovnicu sa snajperom, uključujući i izdavača koji se oglasio saopštenjem da je naslovnica neprimerena u zemlji u kojoj je iz sličnog oružja ubijen premijer. Ne prihvatajući ni sada da se izvini, ova ’neslana budala i pakosnik’ je, kao i mnogo puta ranije, odlučila da se inati i da do daljnjeg objavljuje prazne naslovnice, jer veruje da tako kažnjava izdavača kojeg intimno smatra najodgovornijim za nastalu situaciju i da će, po starom oprobanom receptu „nezavisnih“, od sebe na kraju napraviti žrtvu.

Ljiljani Smajlović i UNS-u se takođe nije dopalo što se NIN-u spočitava da poziva na Vučićevo ubistvo i da učestvuje u atmosferi u kojoj se tako nešto inspiriše, pa se odmah dotakla svoje bolne tačke, osporavanja paralele sa medijskom satanizacijom Đinđića pred njegovo ubistvo, kada je radila upravo u NIN-u. „Nije Legija ubio Zorana Đinđića zato što je čitao Identitet ili NIN, i na osnovu članaka u štampi zaključio da Đinđića treba ubiti“, izjavila je najpre za Prvu, a potom napisala u Nedeljniku. U širem smislu, dakle, mediji po njoj ne formiraju javno mnjenje i ne mogu doprineti ambijentu da se neko ubije, a nedajbože da se pozovu na odgovornost ako se to zaista i desi. „Ne smemo to dozvoliti“, govori profesionalni bard kojeg godinama nagriza krivica i strah.

Retoričko je pitanje zašto je prećutala da Ulemek nije ni morao mnogo da čita jer je, upravo da bi obavio posao satanizacije, pošto mu je za vratom već disao slučaj Ibarske, odmah po osnivanju lista u jesen 2002. postavio Gradišu Katića za urednika i svog kuma Srđana Mijajlovića za formalnog vlasnika baš tog Identiteta. Lista direktno finansiranog novcem njegovog najbližeg ortaka Dušana Spasojevića, koji je ovaj stekao švercom narkotika i otmicama dogovaranim sa istim tim Ulemekom, sa kojim je zatim delio zaradu. Kao što je izlišno pominjati da se nije setila da je to prethodno pokušano sa Nacionalom Predraga Popovića i da je taj list preko svog formalnog vlasnika Milorada Antonića već bio pod uticajem ratnoprofiterskog kapitala iz Republike Srpske i vojnih službi bezbednosti, baš kao što su to bili i podgorički Dan, televizija YuInfo, ali i banjalučki Reporter. Da, isti onaj Reporter u kojem je njen dugogodišnji štićenik, a danas predsednik UNS-a, Vladimir Radomirović tokom 2001. crtao metu na čelu najpre Dodiku, a zatim Đinđiću, objavljivao polufabrikovane spiskove ljudi iz MUP-a koji navodno treba da budu poslati u Hag i tako radio naruku Ulemeku.

Ubistvo premijera je događaj koji kobno razgolićuje profesiju „amnezirane“ Smajlovićeve i njoj sličnih kao jedno najobičnije licemerje i zatiranje odgovornosti, a nju lično, tog „ajnštajna“ novinarstva, kao osobu koja ispada glupača svaki put kad o toj temi progovori. Od nje su gori samo još Dragan Janjić i Jugoslav Ćosić koji se nisu zadovoljili time da, kao ona, negiraju smišljeno pripremanje medijskog ambijenta za ubistvo, ambijenta u kojem su se mediji defakto plašili upravo tih kriminalaca a ne vlasti, nego su za potrebe odbrane NIN-a danas odlučili da relativizuju i krivicu samog neposrednog izvršioca atentata. Tako je u Betinoj vesti od 4. novembra uveče, u vezi sa novosadskim plakatima kao posledicom Ćulibrkove naslovnice, za Zvezdana Jovanovića samo napisano da mu je „suđeno za ubistvo premijera“, u stilu u kojem se u biografijama novinara, da bi se prikrila činjenica da nisu završili fakultet, obično navodi da su „studirali“ nešto. Sledeći dan, televizija N1 je u lidu priloga „NIN: Očekivali smo napade, ali to nas neće zaustaviti da pišemo o ’Krušiku’“ isto lice opisala kao „bivšeg komadanta Jedinice za specijalne operacije, prvostepeno (sic!) osuđenog za ubistvo premijera“ – punih deset godina pošto je za „suđenje veka“ doneta pravosnažna sudska presuda.

U širim novinarskim krugovima, glodur NIN-a – smeća u kojem poslovni sekretari i direktorke marketinga mogu da dobiju posao samo ako tvituju protiv Vučića – poznat je i po tome što najpre za intervju moli ljude koje deo javnosti kojem se obraća doživljava bliskim aktuelnoj vlasti, a onda ih, pošto ovi pristanu, zloupotrebi, prenerazi, ponizi i praktično im se posere na glavu. To čini na način što u istom broju, uz njihov, objavi i priloge protiv njih i tako ih natera da zažale što su ikada pristali na saradnju. Sa Vučićem je to uradio odmah pošto je ovaj stupio na funkciju predsednika Vlade Srbije u broju od 31. jula 2014. i time obesmislio intervju koji je najavljen na naslovnici. Pet godina kasnije, 19. septembra 2019, moralni prag mu već toliko pada da nema skrupula ni prema Marini Abramović, od koje jedino njegov nedeljnik dobija ekskluzivni intervju povodom otvaranja retrospektivne izložbe „Čistač“ u Muzeju savremene umetnosti, prve posle četrdeset godina. Iako je u krupnom planu najavljen u sadržaju na strani četiri, neprijatno iznenađenje nastupa već na strani šest, rezervisanoj za Petričićev crtež. Na njemu je motiv sa plakata izložbe iskorišćen tako što je Marina predstavljena u zagrljaju sa premijerkom Anom Brnabić, Vučićem i svima ostalima, koje karikaturista voli da zove „bagrom“, kako svi zajedno lopaticama zgrću svežnjeve novčanica od 100 i 500 evra. Intervju sa Abramovićevom, koja o ovoj pakosti ništa nije znala sve do izlaska broja, gurnut je na stranu pedeset.

Za samo tri nedelje, neće mu više uopšte biti potreban razmak u stranicama. U sekciji za ekonomiju objaviće intervju sa Dejanom i Aleksandrom Čolovićem, suvlasnicima kompanije Bekament, koje je svim silama pokušavao da navede da kažu nešto protiv vlasti. Pošto nije bio sasvim zadovoljan odgovorima, rešio je da, za svaki slučaj, kontekst predupredi prilogom „Ima li biznisa bez politike“ na stranicama ispred samog intervjua, i nadnaslovom „Zašto se Nebojša Stefanović ponosi što poznaje vlasnike neke privatne firme“ svojim čitaocima nametne kako treba da razumeju ono što sledi. Najzad, u broju u kom je izoštravao snajper na sajmu ispred predsednika, istovremeno je udesio da baš za taj broj intervju da i nesrećna savetnica predsednika za medije Suzana Vasiljević, što je još više pojačalo bizarnost situacije. Fotografija Vasiljevićeve u gornjem desnom uglu zadržana je na naslovnici i nakon što je ista načinjena praznom, tj. belom, kao jedina prisutna fotografija, i time zaokružila sadizam glodura.

Predstavljajući se u javnosti kao vrstan ekonomski novinar, Ćulibrk je, uz Mijata Lakićevića u Novom magazinu, još od ranije poznat po zlonamernom i parcijalnom tumačenju ekonomskih rezultata Vlade Srbije koji se, s obzirom na to da su najčešće relativni i zavise od više parametara, uvek spinuju tako da se pokaže kako akteri vlasti obmanjuju građane. I u ovoj hiperostrašćenosti i prenapadnom nastojanju koje takođe prati izveštačeno samozadovoljan, ali sve nervozniji izraz na licu, ljubitelj nacističkih simbola konačno se ove godine preigrao i sada se potpuno bespomoćno vadi.

Prvo je u svom nedeljniku objavljivao brojne analize i, na osnovu nešto niže stope BDP u prvom kvartalu, garantovao kako projekcija ukupnog privrednog rasta za 2019. ne može biti veća od 3 odsto i to zatim širio po brojnim medijima. Danas, za tu istu projekciju MMF daje 3,5 odsto, a vlast 3,7 i više odsto. Onda je 23. maja budaletina po mišljenju Čedomira Jovanovića u emisiji „15 minuta“ za Južne vesti izjavila da će podneti ostavku na mesto glavnog i odgovornog urednika NIN-a ako prosečna plata u Srbiji do kraja 2019. dostigne vrednost od 500 evra. Kako je vreme prolazilo i kako je postepeno shvatao da se žešće zajebao, jer je prosečna plata već u novembru premašila 500 evra, više nije pominjao ostavku, nego je počeo da govori o izvinjenju koje će uputiti Vučiću, ali i da će isto odmah povući ukoliko plate već u januaru 2020. budu pale ispod te cifre. Tijanićevska pičkica, koja je u decembru 2018. dobila nagradu koja nosi ime po pokojnoj Verici Barać iz Saveta za borbu protiv korupcije, prema navodima Dušana Antonića, nekadašnjeg predsednika Izvršnog odbora Agrobanke, pokušala je od njega da iznudi 1.000 evra za pisanje teksta na osnovu dokumenata koje joj je ovaj svojevremeno doneo. Pa sad neka Ringier Axel Springer vidi šta će s tim.

(informer.rs, 08.12.2019.)