Portret dekadenata u starosti: Hoće li vam sadizam praviti društvo i u samrtnoj postelji?

„Vi ste, popovi, razapeli Hrista; kada bi opet sišao na zemlju, vi biste ga opet razapeli. Zbogom!“
Kazancakis, N., Hristos ponovo razapet, Minerva, Subotica, 1972, str. 276.

Vodim se onom Gadamerovom iz „Istine i metode“, da niko ne raspolaže pravom da bude apriori tretiran kao autoritet, naročito ne zbog toga što je stariji. Autoritet se mora dokazati onom koji ga procenjuje, a i kada se dokaže, opet mora stalno da bude na proveri. U protivnom postaje predrasuda. Izuzev roditelja, kod kojih se ovaj nazor zbog edipovskog trougla teško do kraja sprovodi u praksi, nijedan čovek samo zato što je stariji ne polaže pravo na autoritet. Niti je nužno iskusniji i pametniji. Imperativ ’Slušaj me jer sam stariji!’ ne samo što je jedan od najpodmuklijih manira u vaspitavanju, već je i jedna od najvećih podvala prosvetiteljstva. Šta mi je, dakle, činiti kada već u želji konkretnog starijeg da nastupi kao autoritet vidim izuzetnu glupost? Jesam li upravo grešnik jer ne prihvatam to kao prirodu starosti, kao posledicu fundamentalne nemogućnosti njihove pripreme za skončanje? Činjeničnu naplatu istine da intimno živimo život kao da nam se smrt nikada neće desiti, iako nam se negde u pozadini nagoveštava da hoće?

Ako smo prethodno apsolvirali da je Milan Ćulibrk samo ’neslana budala i pakosnik’, onda Predrag Koraksić i Dušan Petričić ipak moraju biti pravi kučkini sinovi, tzv. jebači majki u američkom slengu, kako jedno drugom inače privatno tepaju i uzajamno se bodre. Opšte je poznato, mada ne i toliko popularno priznati, da treće doba od mnogo ljudi čini da iz njih izbija ono najgore. Svu onu titansku borbu, da se osobine i karakter koji su mukom pokušavali da prikriju i suzbijaju tokom života, kao da više nema smisla protažirati jer uskoro više ništa smisla neće ni imati. Pršti tako na sve strane, a ponajviše prema najbližima koji su oko njih i za koje misle da su bogomdani da ih trpe i služe: pakost, pohlepa, gramzivost. Sumanuta, beskrupulozna i posesivna akumulacija novca i bogatstva van svake pameti. Džangrizavost, oholost, mizantropija, sebičnost, zajedljivost, sadizam. Konstantno ponižavanje koje se objašnjava da je ’iz najboljih namera’. Da li, dakle, mora biti jalova rečenica koju smo s vremena na vreme u stanju da izgovorimo: ’ubijte me ako jednog dana postanem kao oni’?

Ko nije makar jednom, posle međugeneracijskog iživljavanja, poželeo da prospe sebi ili drugome mozak dok sluša reči ’ja tebi želim samo dobro’? Ko bi mogao da se otme utisku da tu nije reč o perverznom užitku nečastivog kada sve to počinje da liči na teatralno jadikovanje istovremeno zaista bespomoćnog i nesposobnog samrtnika? Nekada je to matora drtina koja nam se predstavlja kao profesor na fakultetu i koja ne razume da smo je odavno pretekli u znanju na određenom polju. Drugi put penzioner koji se lakta da prvi uđe u javni prevoz i gazi preko svih samo da bi sebi obezbedio mesto, kao da je to pitanje života i smrti. Jednom je to roditelj za kojeg bismo se, samo da nam to nije, bez imalo oklevanja zakleli da nam je najgori neprijatelj i da nas mrzi iz dubine duše. A nekada javne ličnosti sa jednom nogom u grobu, za koje ne možemo da verujemo koliku su količinu bljuvotina baš sad, pri kraju života, spremni da isporuče, a da to na taj način i tako otvoreno nikada ranije sebi nisu dopuštali. Zato je Frojd, više nego što možemo da zamislimo, bio u pravu kada je pisao i govorio da se čovek ne rađa ’dobar’ i da je sve ono što tako zovemo moralo najpre da se nauči – mukom.

Koraksića i Petričića, dvojicu u moru mnogih pacijenata koji spadaju u ovu poslednju grupu – među kojima su i Vesna Pešić, Dušan Teodorović, Goran Marković i drugi, od ostalih grupa odvaja to što se pretpostavlja da se karakter o kojem govorimo u njihovoj praksi ne ispoljava na njihove najbliže. On se, pre bi se reklo, da se upravo ne bi ispoljavao prema njima i zaobišao ih te pošasti, žestoko ispoljava i bljuje na metu koja se doživljava kao legitimna jer je proglašena za nešto što ništa blisko sa njima nema. Za takvu praksu, u smislu psihoanalize, možemo reći da je sublimacija koja je samo u početku mogla biti ono što u popularnom govoru nazivamo: ventil. Uzmimo, poput čoveka koji se snalazi da, kada je na ivici da prebije bližnjeg, učini umesto toga neku drugu rutinu... Da bismo, međutim, objasnili reperkusije naizgled jednostavnog mehanizma i u šta se on zaista vremenom pretvara, poslužićemo se primerom kojim ćemo im vratiti milo za drago za sve što rade i tako progovoriti jezikom koji ’bagra’ najbolje razume, celiva i sa kojim se identifikuje u svojoj praksi. Jezikom ljubitelja nacističkih motiva.

Žižek ga koristi u brojnim knjigama radi ilustracije cikličnosti koju podrazumeva Lakanovo shvatanje simptoma, kada navodi da su SS-oficiri u koncentracionim logorima širom Evrope za vreme Drugog svetskog rata, nakon užasa koji su tokom dana činili nad Jevrejima i ostalima, uveče, kada bi se povukli u svoje prostorije, neretko u miru slušali klasičnu muziku – Mocarta, Baha, Betovena – ili još bolje, Vagnera. Na taj način pokušavali su da unesu zrnce normalnosti u svoju psihu, u odnosu na ono zbog čega su inače bili tu. Noćno slušanje muzike tako je trebalo da amortizuje i olakša činjenje zverstava; što se više uživa u muzici, to bi se lakše prebrodio dan. Premda je isprva služilo kao ventil, koji u načelu uvek podrazumeva jednosmerno pražnjenje, usled novostvorene rutine i neprestane smene čas jednog, čas drugog, uživanje u muzici kao takvo prestaje da ima smisla bez prethodno počinjenih zlodela, a zlodela po sebi ne bi ništa značila da ne sledi nagrada i relaksacija uživanjem u muzici. Neko od njih bi mogao i da se zanese: što krvoločniji budem bio, to ću lepše doživeti (Malu) noćnu muziku... Tek ova ciklična perverzija, koja je od starta prisilna, postaje simptom u celosti, pa tako simptom nije samo određena „devijacija“ u ponašanju, već upravo to kako je psiha uklopila tu „devijaciju“ da bi nastavila iole da funkcioniše. Lakanov simptom ne remeti, nego omogućava život.

Ali i više od toga; odstranjivanje onog protiv čega se psiha u početku borila, sada postaje smrtna opasnost po funkcionisanje same psihe. Fenomen je poznat i u medicini: nekada je manji rizik ostaviti anomaliju u organizmu i pustiti ga da pokuša da se adaptira na nju, nego je odstranjivati iz celine u koju se već dobrano ukorporirala. Za nas je bitno da preko ovog mehanizma, zbog prirode doba naročito prisutnog kod onih sa jednom nogom u grobu, razumemo kako i zašto jedna od druge mogu da zavise nečije ekstremno nespojive i pri tom naporedne radnje. Npr. kada u jednom danu, 25. novembra 2019, prepodne čitamo da akademik Dušan Teodorović ponovo divlja, ucenjuje i preti rektoru univerziteta „Educons“ da će pokrenuti postupak za poništavanje akreditacije te ustanove ako ovaj ne bude preispitao doktorsku disertaciju guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, a uveče saznamo da taj isti Teodorović, inače stručnjak u oblasti saobraćaja, piše nekakve pesme za decu, da je izdao zbirku i to veče je predstavio u Domu omladine. Par excellence sadističko ponašanje, dakle, i ovde kao da mora da prati neka sama po sebi plemenita ili nevina radnja; odstranite ma koju od njih, i tako krhka psihička stabilnost totalno će da kolabira. Uzajamna, prisilno neurotična veza ove dve radnje – jedenja govana na Tviteru i pisanja pesama za decu – čuva novostečeni režim vitalnosti ovog nesrećnika.

Ne treba imati dilemu da su Koraksić i Petričić, pre nego što su postali smradovi i nosioci nacionalnih penzija, jednom u vremenu možda zaista crtali karikature u izvornom značenju te reči, svoj posao doživljavali kao pražnjenje da bi ostali normalni, bili verni hroničari društveno-političkih zbivanja i da se sve to nije na bitan način odražavalo na njihov odnos prema deci i unucima. Danas njihovo psihičko zdravlje, ali i kvalitet odnosa prema najbližima, u potpunosti zavisi od toga koliko će gori crtež po vlast i Vučića nacrtati i da li će svojim crtežima isprovocirati neke reakcije ili neće. Što jaču „presudu“, kako sada vole da zovu svoje radove, nacrtaju, to su srećniji, podnošljiviji i manje lošiji sebi i svojim porodicama, što više veze nema sa hronikom društveno-političkih zbivanja. Njihov najveći strah je, prema sopstvenom priznanju, da će umreti bez da dožive Vučićev silazak sa vlasti. Pa kako je došlo do ove „vitalne bolesti“ u kojoj Vučić postaje sidro psihičkog života i smrti?

Promene su vidljive već na nivou statistike; iz godine u godinu, kako je starošću rastao rizik da se neistrpivi oblik frustracije prelije na one na koje se to ne želi, rastao je i broj negativnih crteža koji referiraju na Vučića i SNS. U periodu od dolaska te partije na vlast do stupanja Vučića na mesto premijera, od 27. jula 2012. do 27. aprila 2014, Koraksić crta oko 63 odsto, a Petričić 42 odsto takvih crteža. Za samo godinu dana boravka Vučića na toj funkciji, zaključno sa septembrom 2015, bilans prvoga raste već na 79 odsto, a drugoga na 72 odsto. Četiri godine kasnije, broj crteža na kojima nema naznaka na Vučića ili SNS kod obojice je ravan statističkoj greški, a prema svedočenju Žarka Rakića, v.d. glavnog urednika Politike, Petričić već 2016. nije bio u stanju da nacrta karikaturu u vezi sa događajem na globalnoj političkoj sceni, ali je zato imao tri crteža sa Vučićem u rezervi.

Navedimo i neke druge forme sidrišta kod kojih sublimacija ne mora tako čvrsto ili makar na isti način da se veže za Vučića, kao što je to kod dvojice dinosaurusa. Kod Vesne Pešić, koja 2020. godine ulazi u devetu deceniju života, je ono disperzivno i vrlo često luta s jedne mete na drugu, ne mareći ni najmanje da li je metom u jednom od navrata štitila one koji će u drugom navratu upravo postati meta. Heroina koja nikada nije imala hrabrosti da preuzme bilo kakvu javnu funkciju i već nakon Petog oktobra traži ambasadorsko mesto samo da bi bila sa svojim partnerom u Meksiku, koja se tek na dan Đinđićeve sahrane setila da u autorskom tekstu u Danasu prozbori kako pokojni premijer možda i nije bio kriminalac i nije sve kontrolisao, u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. odlazi korak dalje od „belih listića“ i javno zagovara podršku Tomislavu Nikoliću. Ovo pak ne radi iz razloga što podržava njegovu politiku, već da bi se intimno svetila advokatu Srđi Popoviću, svom prvom mužu, njegovoj partnerki Lani Budimlić, producentkinji Peščanika, na kojem Pešićeva objavljuje tekstove, i Biljani Srbljanović, njihovom intimusu, sa kojima je u stalnom latentnom sukobu. Sledećih nešto više od šest meseci isforsiranog tituliranja Vučića i Dačića ’Čerčilom i De Golom’ samo su lična osveta toj grupi ljudi prepakovana u političko delovanje. Odmah nakon toga, Vučić, koji je bio sredstvo sadizma prema njima, sa neverovatnom lakoćom i bukvalno preko noći okupira mesto istog prisilnog sadizma, postaje najveće zlo, slično kao što je u zimu 2012. Boris Tadić postao „Al Kapone“. „Ištvane, ja ću sad da se okrenem protiv Vučića. Dosta je bilo“, rekla je samo. Od onda se na Peščaniku upinje da pokaže da je više sociolog nego što je poremećena.

Za razliku od ovog, amaterski i jedan od najrasprostranjenijih oblika dekadencije prisutan je npr. kod Gorana Markovića, kod kojeg prisila nije fokusirana na iregularne smene objekata, već na to koliko je u stanju da zakrivi, savije i uobrazilju podredi jednoj meti sadizma. Tako u tekstu „Pornografija“ od 26. oktobra 2019. ozvaničeni mrzitelj Đinđića laički falsifikuje i izokreće smisao i sadržaj Frojdovog mita o ocu prahorde iz knjige „Totem i tabu“, shvatajući ga kao ne-mit, odnosno kao sasvim izvesnu budućnost, da bi Vučića prikazao kao totema o kojem se gaji kult ličnosti, koji uteruje strah u kosti svima i protiv kojeg će se njegovi sinovi, građani koje teroriše, vremenom udružiti i ubiti ga. Imbecilu ni na kraj pameti nije palo da pojam totema inače, iz opšte kulture, podrazumeva nešto uvek-već-mrtvo, da njegova ključna delatnost praktično crpi značenje tek iz njegove smrti, posle koje nastupa pravi strah sinova, i da ga je otac psihoanalize koristio kako bi plastično objasnio iracionalno osećanje krivice koje samo izgleda kao da ima neko faktičko poreklo. Ono što npr. u Bibliji figurira za „prvobitni greh“, u smislu u kom se kaže: ’svi ga nosimo’, ’neka prvi baci kamen onaj koji...’, itd.

Kako bi prisilni mehanizmi funkcionisali, kako bi se organizam privikao na anomaliju, potrebno je, vidimo, neko prilagođavanje, neka korekcija psihe koja je u stvari iskliznuće koje Markoviću i ostalima omogućava da ono što je krivo nazivaju pravim, jer se stvari više ne rade iz istih pobuda kao ranije. Pitanje profesionalizma je sagorelo kao pitanje preče zdravstvene ravnoteže, zbog čega je kod Koraksića i Petričića karikatura nekada punom snagom konzumirala crtež, a sada, pod samrtne dane, crtež proždire karikaturu kao umetničku formu tako da je više i nema. U izvornom značenju reči, svaka karikatura podrazumeva neku vrstu referentnosti, ali istovremeno i distance prema fakticitetu događaja koji se pretpostavlja; dakle, jedno svesno nepojednačavanje sa povodom koji se dobio za crtanje. Ova distanca upravo je ono što crtežu obezbeđuje upliv umetnosti i što otvara polje u kojem je uopšte moguće prikazati stilske figure, neizostavnu hiperbolu, humor, duhovitost i poruku kakva ne bi ugrozila ništa od prethodno navedenog. Delovanje fakticiteta na crtača i simbolička veza crteža nazad prema fakticitetu formiraju stabilno, bogato i heterogeno međupolje karikature koje nikakvu ambiciju nema, niti mu je neophodno da menja, tumači, sudi ili manipuliše fakticitetom događaja. Nazovimo to klasičnom šemom karikature (Slika 1).

U radovima Koraksića i Petričića ovaj ekvilibrijum se, zbog psihe koja ne može bez sadizma, već u startu narušava jer sadizam ovde podrazumeva pretencioznost da se fakticitet događaja tek crtežom definiše, tj. da crtač natupa kao tumač toga šta se zapravo dogodilo i na taj način manipuliše. Distanca koja je omogućavala svu umetnost nestaje baš kao i pojam referentnosti, a prostor koji se crtanjem formira nastaje nekom vrstom stapanja i mešanjem onog što je u klasičnoj šemi stajalo čvrsto razdvojeno i omogućavalo karikaturu. Prevashodni proizvod crtanja više nije iskazivanje humora, duhovitosti i stila, nego je to ubeđivanje i politička agitacija u sastavu poruke, a smeju se i duhovita je samo političkim istomišljenicima. Hermeneutika je, dakle, utkana u crtež koji je izvršio nasilje nad definicijom karikature i koji pretenduje da predstavlja neki novi fakticitet (Slika 2). U onome što je crtač nacrtao nema više ni trunke karikature jer on čvrsto veruje i želi da drugi veruju da je to bukvalno i bez ikakve hiperbole ono što je stvarno. Tako se postaje kučkin sin i jebač majki.

Izgon humora i prioritet agitacije, međutim, nije zaštitni znak samo dvojice starih gadova, već je opšti trend u zatvorenom ekosistemu i nešto što susrećemo i kod Zorana Kesića, čije se emisije danas uglavnom svode na ruganje i kliberenje. Kod „malkice novinara“ kojem je 2015. fingirano dodeljena Nagrada „Stanislav Staša Marinković“ za istraživačko novinarstvo, uz zgražavanje i podsmeh strukovnih tela, i koji voli da priča kako mu je prvi zadatak poverio Đoko Vještica, izbegavajući pri tom da pomene da ga je sa istog Studija B najurio Zoran Predić jer je splavar po žurkama trošio firmin novac. O Ivanu Ivanoviću koji se smeje sopstvenim šalama, slika na reklamama ispred Đilasovog pilona sa uspravljenim prstom i na taj način ujedno kompenzuje nezadovoljstvo nižim rastom i dužinu polnog organa u erekciji – da i ne govorim.

Nije li Petričić još januara 2014. crtao kako Vučić podmeće novinarima pozorišnu lutku, tj. „lažnog ubicu“ Slavka Ćuruvije, kada su posle četrnaest godina uhapšeni osumnjičeni za to ubistvo? Nisu li baš to što je on nacrtao verbalno izražavali Branka Prpa, Vukašin Obradović i ostali? Ko je od koga dobio ideju da se sa tim krene – on od njih ili oni od njega? I gde je tu onda karikatura i šta je prava funkcija crteža? Sedam meseci kasnije, takođe je bio među prvima da donese presudu „jaču od sudske“ i na usluzi drugima da rastumači i objasni stvari, crtajući lik Olje Bećković sa crnom trakom preko ustiju, na čijem kraju je stajao Vučićev profil. Dve godine posle toga, 19. juna 2016, napašće Ružicu Đinđić jer je podržala Vučićevu inicijativu da se njenom pokojnom suprugu podigne spomenik na Studentskom trgu. Dvadesetog jula 2015. Koraksić je Vučića posredstvom miloševićevskog duha proglasio krivcem za gašenje Radija B92, a 17. marta 2015, četiri dana posle nesreće, crtao Vučića sa ministrima i novinarima kako na crvenom tepihu dočekuju vojni helikopter koji je prevozio bolesnu bebu, iako su na aerodromu u Batajnici bili samo Hitna pomoć i ministar zdravlja. Šta, dakle, zaključuje konzument iz svih ovih crteža, osim da treba da propagira neku aferu protiv vlasti? Gde su humor, hiperbola i ostalo? Gde je ono karikaturalno, kad je sve tu da se razume onako kako je i nacrtano bez daljeg filozofiranja?

Primetimo i zaokruženo orgijanje, svojevrsno kruženje materije i proticanje energije u ekosistemu. Drtine se informišu samo preko inherentno antivladinih i samim tim neizbalansiranih i neobjektivnih medija, što znači da tu neminovno pronalaze i inspiraciju za svoje crteže. Pošto bivaju objavljivani baš u tim medijima, crteži postaju neka vrsta dokaza za aktere tih medija da su bili u pravu, i znaka da se nastavi sa agitacijom, jer je ona kao fakticitet već etablirana u crtežu. Tako oni koji su isprva služili za inspiraciju sada postaju inspirisani i oduševljeni svojom ispravnošću jer su to Koraksić i Petričić aminovali, i sve tako u krug dok jebe lud zbunjenog. Pa će malo Demokratska stranka da se oduži i prodaje na štandovima Koraksićevu knjigu u špicu predizborne kampanje, a kompanjon Ivan Čolović, takođe sa jednom nogom u grobu, da se oduševljava što ovaj dodaje zarđalu kašiku svima koji sarađuju sa Vučićem, a posebno onima koji su devedesetih bili protiv Šešelja i Miloševića. Onda će nešto što se zove Novi optimizam da spoji opozicione političare i crtače na istoj tribini, gde će Koraksić ubeđivati ljude da nije crtao Vučića kao prostitutku nego striptizetu ili da to što je prikazao kako Martinovića i Orlića doje Hitler i Gebels ne znači da im je mentor predsednik stranke.

Poslednji u nizu bisera bio je kad je izlapeli starac proglasio ironijom crtež od 30. novembra, na kom se Vučić sa metom na grudima namešta ispred snajpera sa naslovnice NIN-a. Uhvaćen u agitaciji i u pokušaju da obesmisli kritiku Ćulibrkove prakse sračunatog izazivanja skandala naslovnicama, smetnuo je sa uma značenje te reči jer u njegovom crtežu ničeg ironičnog nema, nikakve metafore ili bilo koje druge stilske figure, pošto je želeo da pošalje poruku koju je i bukvalno nacrtao: da Vučić, u stvari, sam sebi stavlja metu. Ironija bi bila da je umesto toga, uzmimo, predstavio Ćulibrka kao razjarenog vojnog specijalca kako sa snajperom u rukama puca u nedužne i preplašene građane na ulici koji ne znaju gde će. Ali to Koraksić nije uradio, a i da jeste, njegovi konzumenti bi pomislili da stvarno tako misli. Štaviše, dan kasnije, pošto je i taj crtež podneo teret kritike, nacrtao je predsednika u krupnom planu sa osam novih meta.

Svih ovih godina, popovi Koraksić i Petričić živeli su u uverenju da niko ne sme da ih dira i da su nedodirljivi. Kada bi neko krenuo da ih kritikuje, rulja vernika bi se odmah digla da kaže da je jadna zemlja u kojoj se napadaju karikaturisti, a oni zaklanjali iza navodne umetnosti. Posle ovog teksta za takvim licemerjem više nema potrebe, a oni su svesniji nego ikada da dan kada će psiha ispostaviti svoj račun galopira. Poželimo im srećan ostatak života u paklu kojem su sami kumovali i koji ih čeka čim više ne budu mogli da rade to čime se danas bave. Neka je Bog njihovim najbližima u pomoći.

A ovi kada budu prinuđeni da biraju između roditelja i dece, neka naprave već jednom taj kopernikanski obrt koji njihovi roditelji svojevremeno očigledno nisu i, umesto njih, za promenu izaberu svoju decu. Ili je za to već prekasno?

(informer.rs, 06.01.2020.)