Virusologija medija: Bolesnici sa šiframa Petrović, Ćosić, Simonović... pronašli prirodnog saveznika u koronavirusu

Za Adama Santovca, novinara TV (H1)N1 i Nove S, se može reći da je samo jedno naivno provincijsko čeljade jer je pomislio da, ako završi novinarstvo, nastavlja nekakvu društveno humanu delatnost koju je kao srednjoškolac, dok je skupljao staru odeću i davao krv, upražnjavao u Crvenom krstu. Da ispadne glup u želji da kaže nešto lepo o sebi, postarali su se u njegovoj karijeri prvo Lila Radonjić, a zatim i Jugoslav Ćosić. No, kako onda tek okarakterisati čoveka čijoj inženjerskoj pameti nešto uporno nije jasno u vesti RTS-a od 14. marta da „Amerika, za razliku od Srbije, nema dovoljno testova za koronu“ ili to možda Dragan Đilas nema saznanja da Amerika ima gotovo pedeset puta više stanovnika nego Srbija, pa zato misli da to nije normalno? Đilasov mozak bez razmišljanja prelazi i na njegovog intimusa Slavišu Lekića, pa se i ovaj kao njegov bot pita isto to na jednako glup način, kao pas koji laje kako mu gazda zapoveda, u tekstu „KoronAVirus“ objavljenom 16. marta u tabloidu Danas. Čoveku ovde prosto dođe da ponovi ono retoričko pitanje Obi-van Kanobija iz „Nove nade“: Ko je veća budala – budala ili onaj ko je sledi? Đilas ili taja kojeg se i Mica stidi, zvani Lekić?

Čak su i urednici šund sajta Direktno.rs shvatili o čemu se radi, pa su bili prinuđeni da pokrivaju svog mecenu, izmišljajući naslov „LUDILO RTS: Srbija ima više od Amerike – testova za koronu“ u kojem je, da bi Đilas ispao pametan, „nema dovoljno“ iz originala moralo preći u „ima više od“. Naslednicima Telepromptera ovo nije predstavljalo ni najmanji problem jer su tako kako se njima dopada istog dana, 14. marta, falsifikovali i reči dr Predraga Kona i u naslov priloga stavili „Dr Kon najavio ostavku ako ne zatvore škole“, što ovaj nikada nije izjavio. Sajt po Đilasovom nalogu napada sve mere gradske vlasti i Gorana Vesića, šireći nemir i paniku da će kontrolori sanitarnim rukavicama zapravo zaraziti putnike, valjda baš kao što to čini i radno osoblje u apotekama. Tu se predlaže da se poveća broj vozila gradskog prevoza iako su na snazi mere koje ne treba da stimulišu nego da umanje mobilnost građana i time uspore širenje zaraze. Dan pošto se takav prilog sačini, jedan od bezglavih jurišnika SzS-a, obično Nikola Jovanović, te budalaštine obznani i na nekoj konferenciji, pa se bolest mozga tako reciklira u izotopima Danas, (H1)N1, Nova S i Blic. Taj Jovanović je 10. marta poturio manipulaciju da je „zvanično prvi čovek zaražen u Beogradu već nedelju dana osećao simptome i bio u kontaktu sa drugim ljudima“, što bi značilo da je reč o nultom pacijentu, premda takav zvanično uopšte nije iz Beograda već iz Bačke Topole.

Obolevši od Jovanovića, okuražena i prokužena novinarka, članica redakcije tabloida Danas Jelena Diković nacrtala se sutradan, 11. marta, u jutarnjem programu TV (H1)N1 da, uz uveravanja koja je dobila da je voditeljka neće prekidati i da će ćutati dok ona bude bljuvala po studiju, kaže kako predsednik Srbije Aleksandar Vučić krije od javnosti pravi broj obolelih, te da je čekao da obelodani prvog zaraženog dok SNS ne preda potpise za izbornu listu. Navodno nije želeo da bude suočen sa napadima da radi na širenju virusa zbog gužvi u redovima za potpisivanje. Ovu teoriju zavere preuzeo je 22. marta i opozicioni novinar Radmilo Marković na Nova.rs u prilogu „Prećutali prve zaražene zbog prikupljanja potpisa“, kada je zloupotrebio lapsus zamenice direktora Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ Darije Kisić Tepavčević i „prvu nedelju marta“ prekrstio u „1. mart“. Dikovićeva, baš kao i Marković, ne veruje ovoj vlasti, posebno „kada se zna na šta je sve spremna“, a kamoli, kaže, ministarstvu na čijem je čelu „Doktor Smrt“. Pa sad vi uzmite i gledajte one konferencije koje se emituju svakodnevno, na kojima se pojavljuje Zlatibor Lončar i budite ludi, pa u doba korone verujte nekome sa takvim „nadimkom“ i njegovim doktorima. Ili još bolje, svi oni anonimusi koji se zbog širenja laži, panike, nepoverenja u nadležne i uznemiravanja javnosti hapse na društvenim mrežama, istražnim organima mogu sada nonšalantno da kažu – nismo mi, majkenam! Čuli smo na virusnom TV-u od one iz Danasa! Ili one budale sa Nove.rs. I dok to sa njima neće biti slučaj samo zato što su anonimusi, Dikovićeva i Marković će izbeći zatvorske rešetke samo zato što su novinari, a Jovanović samo zato što je opozicioni političar. Zašto, dakle, baš ovde izostaje ono Basarino: „Udri, Vučiču, ruke ti se pozlatile“, gde je najpotrebnije?

Njena drugarica iz redakcije Sneža Čongradin, zvana „Čon-čon“, koja ima ćerku Sofju i od raka bolesnog oca koji samo što nije preminuo, što je sve interes javnosti jer o tome recituje u svojim političkim kolumnama, 27. februara napisala je da se Vučić ruga žrtvama virusa, ali da to za njega nije ništa čudno budući da je i devedesetih radio na ubijanju građana, tada tuđih a sad eto i svojih. To je njena reakcija na Vučićevu konferenciju za novinare koja je bila osmišljena da malo relaksira psihu i ismeje već nastalu paniku u društvu, a ne virus kao takav. Nimalo slučajno, isti dan na Peščaniku, Ljubodrag Stojadinović, jedan od Lekićevih botova iz crne sobe kojem iz očiju viri samo ona stvar – klekovača, dodaje: „Ubićemo sto virusa za jednog Srbina.“ Za neke je tri nedelje pre toga virus već mutirao u Vučića, pa je Milovan Brkić 6. februara na poslednjoj strani Tabloida preko cele strane pod naslovom „Vučić virus“ objavio fotomontažu predsednika iza kojeg se nalazi mnoštvo umotanih leševa, što na tlu, što na vozilima, dok će Koraks sa sličnom porukom da kasni više od mesec dana i 11. marta da nacrta „picousti“ virus, ne praveći razliku između zaraženog Vučića i Vučića koji je isto što i virus. Dva dana kasnije, pridružiće im se i Željko Bodrožić, čovek koji je izjavom od 17. februara – da se u NUNS-u dvoume da li da podrže delimičan ili apsolutni bojkot izbora – potvrdio ono u šta smo sve vreme sumnjali: da je najgluplji predsednik NUNS-a ikada jer je, za razliku od svojih prethodnika koji su to krili, otvoreno potvrdio političku ulogu ovog kvazistrukovnog tela. On je na naslovnici Kikindskih, u dodatku Danasa, montirao Vučića i lokalne opštinske čelnike u oblande virusa, uz natpis „Napredni virusi – opasna vremena“.

„Čon-čon“ je dan posle Dikovićeve, u kolumni od 12. marta, po zadatku ponavljala: Vučić zataškava pravi broj obolelih, a ministar mu ima nadimak „Doktor Smrt“ – nipošto im ne verujte! Tako se dugogodišnja osoba od poverenja Vladimira Bebe Popovića okrenula za sto osamdeset stepeni i postala strašilo i glasnogovornik „zemunskog klana“, rasadnik izmišljotina nekadašnjeg vođe te kriminalne grupe Dušana Spasojevića, koje je šaputao svojim „ptičicama“ Zoranu Vukojeviću i Dejanu Milenkoviću, počev od 12. oktobra 2001. kada je pušten iz pritvora po hapšenju 30. aprila u Parizu, i kada mu je postalo jasno da im je vlast Zorana Đinđića neprijatelj. Ponovila je i laž da se Vučić hvalio kako je slavio i alkoholisao se kada je ubijen Đinđić, što čak ni paćenik Lekić u svojoj emisiji „Vladalac“ nije mogao da dokumentuje da je Vučić ikada izjavio. Ovaj građanistički mit, lansiran od istih, podignut je na rang i strukturalno ima istovetnu funkciju kao nekada mit koji se koristio upravo protiv Đinđića – o famoznom „volu na Palama“, ali o tome ću drugom prilikom. Svoju ćerku zloupotrebila je da dva dana kasnije napiše tekst pod nimalo naivnim nazivom „Korona u našoj školi“, u kojem je vršila pritisak da se obustavi nastava u svim školama, kao da su deca u velikom riziku od oboljevanja, iako je istina upravo suprotna, što je glavna tačka koja koronu čini „najsmešnijim virusom“, tj. virusom čije ponašanje u najbitnijoj stvari odudara od onog koje prouzrokuje zaraza sezonskog gripa. Ipak, Sneža u tekstu, koji za temu ima pre svega decu ranog školskog uzrasta, virus na više mesta kvalifikuje kao „smrtonosnu bolest“ i na taj način, sasvim svesno, navodi na dezinfomaciju i proizvodi paniku kod roditelja. Ni ona neće videti, makar na nedelju dana, zatvorsku ćeliju.

Njen aktuelni bos medijske mafije Dragoljub Petrović, nesuđeni roudi Iron Maiden-a koji ipak najviše voli da poduva uz Bajaginu „Koraci k’o laki oblaci“, dobro je shvatio ono o čemu će njegova urednica političke rubrike Jasmina Lukač otvoreno pisati u svojim kolumnama mesec dana kasnije – da je koronavirus protiv Vučića delotvorniji od svake zamislive opozicije, da mu najviše štete nanosi ako mediji budu igrali na kartu izazivanja nepoverenja, straha i panike, i da je to najbolji način da mu se odvuku glasovi na izborima jer je briga za zdravljem nepobitno jača od bilo čega što glasače može vezati za neku političku opciju. Upregnut da im bude najjači adut, koronavirus je bolesnicima poput Draže i Jugoslava Ćosića postao prirodni saveznik, a sezona lova na duše oličene slikom i prilikom Munkovog „Krika“ otvorena je još mesec dana pre pojave prvog obolelog u Srbiji – 4. februara naslovnicom u Danasu „Srbija nema lekove ni opremu za koronavirus“. Tekst je nastao kontekstualnom zloupotrebom izjave epidemiologa Branislava Tiodorovića, a neposredni izvršilac radova je novinarka Zorica Miladinović, koja već ima istoriju manipulacija nad svojim sagovornicima. Kada je odmah sutradan Tiodorović za Tanjug demantovao ovaj naslov i obrazložio zašto se njegove reči nikako tako ne mogu interpretirati i generalizovati, Draža mu je u odgovoru spin-naslova „Iskoristili izjavu epidemiologa za napade na Danas“ 6. februara zamerio što nije poslao demanti Danasu, ponižavajući ga i vređajući mu inteligenciju da se valjda ponovo obrati listu koji ga je već prevario i izigrao mu poverenje.

Na sličan način, tabloidna redakcija vadila se i kada je 11. maja 2016. demantovana lažna vest da je Bratislav Gašić kandidat za direktora Uprave za kontrolu letenja, dok je nastojala da izazove još veći revolt građana zbog helikopterske nesreće za koju je Gašiću pripisivana krivica. Dva dana posle toga, šatro uvređeni i perući se pred čitaocima, smislili su uradak „Zašto Gašić nije rekao Danasu da informacija nije tačna?“, u kojem su aludirali na to da je ovaj zapravo na osnovu njihove vesti u međuvremenu promenio mišljenje, pa sad neka neko pokuša da dokaže da prvobitni podatak nije bio tačan! Četiri godine kasnije, u vreme vanrednog stanja, 19. marta, nakon demantovane laži da je 450 ljudi iz humanitarne organizacije „Dečje srce“ zaslugom Grada Beograda dobilo otkaz, beskrupulozni kurirovac poslao je sutradan na TV (H1)N1 svoju kolumnistkinju Safetu Biševac da pripiše zasluge ovom tabloidu što je zaposlene u humanitarnoj organizaciji tobože svojim pisanjem sačuvao od otkaza. Sve vreme, od razgolićavanja Danasovog beščašća javnost štiti Tamara Skrozza, NUNS-ova instalacija u opskurnom telu Savet za štampu, sa zadatkom da potencira demarkaciju između provladinih i „ozbiljnih medija“, jer nijedan provladin valjda ne može biti i ozbiljan, a svi koji su protiv vlasti to jesu. Srednjoškolka koja nema nikakve kvalifikacije da se bavi novinarstvom, dok soli pamet društvu o tome šta je etičko a šta neetičko, nije videla ništa problematično ni u bombastičnom Dražinom naslovu „Srbija ne veruje RTS-u“ od 9. novembra 2019, sačinjenom po identičnoj sintaksičkoj mustri kao i sporni naslov kojim je započeto širenje panike i nepoverenja u vlast i celokupni zdravstveni sistem Srbije.

Kada je pretnja virusa po zemlju postala već izvesna i vlast organizovala konferenciju na kojoj je ukazano kako mediji šire paniku, bivši ravnogorac, kojem je cilj sve samo ne informisanje, postepeno je nadograđivao etabliranu podlogu poluapsurdnim i varljivim naslovima, unoseći pometnju i zabunu među građane, a u širenju zaraze pratio ga je i podjednako amoralni Jugoslav Ćosić, te njegova televizija za kontaminaciju. Ovaj je tako 26. februara objavio naslov „Dok zaštitnih maski nema u Srbiji, država najavljuje da će poslati pomoć Kini“ i umesto relevantnijih sagovornika apostrofirao izjavu predsednika Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, Radeta Panića. Ovaj Panić će širiti paniku i u drugim antivladinim medijima, kao 5. marta u prilogu poznate NIN-ove otrovnice Sandre Petrušić „Virus da pukneš od smeha“. Dvadesetsedmog februara Draža će dodati da „U Srbiji čekaju da se nešto desi, pa onda reaguju“, a dva dana kasnije još jednu naslovnicu: „Korona virus će ogoliti sve mane našeg zdravstva“, ponovo uz pomoć tog Panića kojeg je koristio i Ćosić, koji isti dan „sipa“ prilog pod nazivom „Koronavirus blizu granice, u Srbiji savetuju alkohol i šoping u Italiji“. Uz to, (H1)N1 lansira i priču o mladoj operskoj pevačici kojoj je u međuvremenu otkazana audicija u Italiji, pa priča šta je videla na aerodromu u Milanu a šta u Nišu. Premda je iz njenih rečenica jasno da su naši carinarnici bili znatno pripremljeniji od italijanskih kolega, Ćosićev naslov je glasio: „Sletela u Niš iz Milana, tvrdi da na aerodromu nije prošla zdravstvene provere“.

Političko pojačanje Ćosićevog gazde Dragana Šolaka, sajt Nova.rs, na dan kada se zvanično otvara, 28. februara, od Vučićeve izjave o Srbiji kao trećoj po redu sa najvećim rastom BDP-a u Evropi i činjenice da bi bio još veći da nema problema sa pojedinim sirovinama i delovima koji ne stižu iz Kine zbog obustave rada i epidemije u naše fabrike – pravi vest da je predsednik zapravo „okrivio koronavirus što Srbija nije postigla najveći rast BDP-a u istoriji“ i to pakuje pod naslov „Najgluplje izjave političara i lekara o koronavirusu“. Ovu zarazu u Blicu pak širi Žarko Jokanović a.k.a. „ponizni građanin Srba“. Istovremeno, najčitaniji tekst na Nova.rs je izjava istetoviranog pulmologa iz beogradskog Zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu Dejana Žujevića da koronavirus manje napada ljude sa višim životnim standardom jer se više hrane voćem i povrćem, te najzad, kada bi plate u Srbiji bile veće (uzmimo, kao u Italiji), virus bi manje imao uspeha! Radni naslov za ovo đubre bilo je: „Najiskreniji srpski doktor: Kad porastu plate, porašće nam i imunitet“. Žujović, čija je izjava za razliku od Vučićeve predstavljena kao krajnje ozbiljna poruka stanovništvu, još jedan je od političkih karijerista u pokušaju koji je, pored Panića, igrao značajnu ulogu u širenju panike i dezinformacija, pa će ga isti sajt aktivirati i 11. marta kada će tetovirani da tvrdi sve suprotno od zvaničnih informacija: da Srbija nema dovoljno ni respiratora ni lekarskog kadra, kao i da se testira nedovoljan broj ljudi, uzbunjujući na taj način građane. Kada se direktorka ustanove u kojoj je zaposlen ogradila od njegovih izjava, Žujović je rekao da je želeo samo dobro i štaviše, u Dražinom stilu, proglasio sopstvenim uspehom nabavku dodatnih raspiratora u tu ustanovu! Postoji i treći jahač apokalipse, koji je pre godinu dana tvrdio da će Vučić zaraziti celu Srbiju jer je pristao da se bez maske slika sa obolelim dečakom u Institutu „Majka i dete“ – Zoran Radovanović; njemu samo Vučić smeta.

Platformu Nova.rs vode iskusne perjanice tabloidnog novinarstva: Ratko Femić, novinar-preletač, medijska prostitutka koja je promenila više redakcija nego vibratora, i Veselin Simonović kome je Šolak, osim funkcije glavnog i odgovornog urednika, podario i direktorsko mesto u još jednoj polufantomskoj firmi, United media digital, što ga smešta pravo u sukob interesa, baš kao i Ćosića kojem je na sličan način obezbeđena funkcija u Upravnom odboru SBB-fondacije. Vlasnik ove kompanije tokom trajanja pandemije glumi altruizam otključavanjem upravo onih SBB-ovih kanala koji ne spadaju u najgledanije i najkvalitetnije, poput HBO i CineMax. Simonović, koji se gotovo dve decenije nalazio na poziciji glavnog urednika tabloida Blic, odigrao je jednu od nečasnijih uloga tokom majskih poplava 2014, kada je odsustvom svake reakcije smišljeno stigmatizovao situaciju u vezi sa skinutim tekstom, koja je zbog rada na sajtu i brisanja blog sekcije iskorištena kao ilustracija Vučićeve cenzure u Srbiji, te zarad dodatnog dizanja panike i nepoverenja u vlast. Kada je 1. juna 2014. pozvan da građanima javno razjasni događaj, pobegulja iz Crne Gore ostala je dosledna svom zavetu ćutanja i bez ikakvog objašnjenja odbila da se pojavi u emisiji „Teška reč“ na TV Pink. Baš kao što je svojevremeno izostala informacija o izvorima za Blicov prilog „Bivši policajac Gavrilović dan pre ubistva tražio hitan sastanak sa Koštunicom“ od 8. avgusta 2001, kojim je na štetu Đinđića započela afera u vezi sa ubistvom visokog funkcionera Državne bezbednosti u ostavci.

Nije propustio Draža da iskoristi svaku iole situaciju koju mu je Vučić servirao, kao jedan od komedijaša na sceni koji je podlegao osnovnoj zamci – da svoje šale, u kojima ima malo šale, zaista shvata ozbiljno i sve više veruje da su odraz stvarnosti. Baš kao što Marko Dražić iz trupe Njuz.net 8. marta zaista ozbiljno misli da je Vučić ljubomoran što tema koronavirusa zasenjuje njegove političke aktivnosti ili kada ista ekipa klošara, u vreme epidemije pred vratima, tri dana kasnije objavi naslov „Sve više obolelih od članstva u SNS“, što više veze nema sa tzv. vestima u ogledalu. Tako je ravnogorac amplifikovao Vučićevu izjavu o čašicama alkohola i 3. marta na naslovnici Danasa objavio slike flaša rakija naručenih u tu namenu iz privatne pečenjare na kojima su imena braće Vučić, te konstruisao prilog sa glavnom tezom da su ove rakije „u opticaju“ unutar SNS-a, tj. da ih njeni članovi konzumiraju i tako se „leče“ od virusa. Ovu temu, iako nema nikakve potvrde iz SNS-a ni iz pečenjare da je išta od toga tačno, radi ismevanja i prikazivanja kako Vučić sve shvata neozbiljno, isto veče razrađuje i virusna (H1)N1, u čijem prilogu se iz flaša toči piće. Dražin tabolid baviće se rakijama kao temom od ogromnog značaja za javnost i naredni dan, kada iz Vučićevog kabineta budu rekli da prvi put čuju za tako nešto, dok u tekstu stoji da su slike pića gloduru navodno poslali čitaoci, valjda pijani članovi SNS u čijim krugovima takva jedino cirkulišu. Na taj način navlači se omraza građana prema vlasti i izaziva nepoverenje prema svemu onom što predstoji – još jednom idealno za prenosioce zaraze poput seljobera Jokanovića.

Onako slučajno kako je Draža navodno dobio fotografije rakija, tako je slučajno poslovni partner nultog pacijenta iz Bačke Topole (u prilogu pogrešno predstavljenog kao Subotičanin), koji je u naslovu naprasno postao prijatelj, 6. marta naleteo ispred bolnice u Subotici baš na ekipu TV (H1)N1 da se žali kako niko neće da ga primi da se testira. S obzirom na kampanju dezinformacija i širenja zabune i panike kakvu su vodila ova dva medija, na čijem su čelu jedan narkoman i jedan alkoholičar respektivno, njihovi konzumenti pohrlili su, logično, u zdravstvene institucije da se testiraju iako nisu imali simptome koje je SZO pripisala da su neophodni da bi se testiranje vršilo. Tako su, nakon što su s razlogom odbijeni ili naišli na „gluve telefone“, nezadovoljni zivkali upravo njihove redakcije da se žale na sistem, što su ova dvojica bolesnika dalje koristila da prave nove priloge. Hrana Ćosićevih i Petrovićevih žrtava manipulacije strahom bili su i sledeći naslovi: „Koronavirus u Srbiji: Građani primenjuju mere opreza, dok Vučića brine ekonomija“ ([H1]N1, 6. mart); „Korona virus kao deo predizborne kampanje“ (Danas, 10. mart); „Vanredne mere zbog ’najsmešnijeg virusa’“ i „Zaštitne maske u raspadu, ’sumnjive’ pacijente šalju od klinike do klinike“ (Danas, 11. mart); „Vlast tvrdi da respiratora ima dovoljno, a hitno nabavlja nove“ i „Neodgovorne izjave za uveseljavanje javnosti“ (Danas, 12. mart); „Konferencija lekara: Kinezi s maskama u Palati Srbija, srpska strana – bez“ ([H1]N1, 13. mart); „Javnost mora da zna da li je zdravstveni sistem spreman“ i „Uvrede umesto testa na virus“ (Danas, 13. mart)...

Sedmog marta na Nova.rs izlazi prilog „Dvoje zaraženih na konferenciji na kojoj je učestvovao Vučić“, posle čega kreće opsesivni temat o predsedniku kao potencijalno zaraženom i kliconoši, kako su ga nazvali u Vremenu od 12. marta, te pritisci da se testira, uprkos činjenici da kao štićena ličnost nije dolazio u kontakt sa publikom. Četiri dana od pojave inicijalne vesti, Juga Ćosić zvani H1N1 ispisuje novo poglavlje u analima medijskog beščašća naslovom „Američki senator koji se prošle nedelje sastao sa Vučićem se samoizolovao“, iz kojeg treba da proizađe da se Ted Kruz izolovao upravo zbog Vučića. Sam tekst se sastoji od svega tri rečenice, od kojih je već iz prve jasno da je razlog Kruzove samoizolacije sasvim druga osoba. I u prvom i u drugom naslovu Vučić kao označitelj (reč) je u funkciji suplementa, dodatka koji s jedne strane uopšte nije relevantan za osnovnu vest, a sa druge, kada se pogleda finalni proizvod – postaje neizostavna mirođija bez koje manipulativne poruke ne bi ni bilo! Kao što je to Velimir Ćurgus lepo zapazio u „Hajci“ na primeru još bizarnijeg naslova „Posle posete premijera Zorana Đinđića, pijani direktor zgazio dete“, koji je 5. marta 2002. objavio Predrag Popović u srpskom Nacionalu. Isti ludak Popović, danas Brkićeva desna ruka u Tabloidu, 19. marta piše da „mnogi njegovi saradnici, rođaci i novinari, pa i strane diplomate“ znaju da je Vučić zaražen, samo ne smeju ništa da kažu, a zna i Angela Merkel koja je zbog toga „odbila da ga primi“. Malo dalje će napisati da će Vučić epidemiju iskoristiti „za konačni obračun sa političkim protivnicima, nepodobnim novinarima i građanima koji ga ne podržavaju“, dok će vanredno stanje zloupotrebiti „za progon, pa i fizičku likvidaciju svih targetovanih neprijatelja“, naravno, pod izgovorom da su oboleli od korona virusa od kojeg se nikad nisu oporavili, i tako se složio sa Teofilom Pančićem u Vremenu koji strahuje da Vučić iz istih razloga vanredno stanje nikada neće ni ukinuti. Treba razumeti ove budale i nikako ne smetnuti s uma da, nasuprot onima na Golgoti – ove vrlo dobro znaju šta čine. Zašto ćeš im, dakle, Vučiću, to oprostiti?

Sve vreme, znači, na snazi je kampanja antivučićevskih medija kojom se želi pokazati da vlast nije pripremljena i da nije blagovremeno reagovala na bolest koja se širi svetom, uprkos stalnim uveravanjima predstavnika SZO, stranih eksperata, da to nije tačno i da su zadovoljni ponašanjem Srbije u ovim uslovima. Pošto bolesnici sa šiframa Petrović, Ćosić, Simonović i drugim misle samo na to kako da virusom panike zaraze druge, ne mareći ako se ti isti pri tom zaraze i aktuelnim koronavirusom, protumačili su da se komentar Tedrosa Adhanoma Gebrejesusa, generalnog direktora SZO, od 5. marta, da neke zemlje nisu dovoljno ozbiljno shvatile situaciju – odnosi na Srbiju, vladajuću garnituru i konferenciju na kojoj je Vučić zajedno sa lekarima pokušao da amortizuje medijski indukovanu paniku. To je opet naslovom u svom prilogu učinila upravo TV (H1)N1, što od tog trenutka postaje ključni argument u rukama opozicionih analitičara, političara, ali i novinara koji i dalje slepo veruju u „objektivni“ karakter ove televizije i Ćosića, koji se na ovaj podli potez odlučio iako je devet dana ranije, 25. februara, direktor SZO za Evropu Hans Kluge u intervjuu Politici izjavio da je Srbija „dobro pripremljena da se suoči sa svim tipovima opasnosti i vanrednih situacija u vezi sa zdravljem, uključujući i izbijanje epidemija koje predstavljaju opasnost po zdravlje u svetskim razmerama“. Tačku na ovo huškačko ludilo konačno je 12. marta stavio Miljan Rančić iz kancelarije SZO u Srbiji, odgovorivši na direktno pitanje voditeljke TV (H1)N1 da se Gebrejesusova izjava nije ticala Srbije nego Italije i da su sve mere koje srpske vlasti preduzimaju usklađene sa preporukama SZO, što je moralo da zapuši usta Ćosiću.

Strukturalno gledano, kampanja je identična onoj za vreme poplava 2014, a time i simptomi njihovih nepopravljivih vinovnika koji su samo ponovili napad svoje patologije, što se najbolje vidi po, ispostavlja se, jednom univerzalnom indikatoru – ponašanju intelektualističkih ruina iz sekte Peščanik, posebno Dejana Ilića, Sofije Mandić i Vesne Rakić Vodinelić. Tako se jedne te iste moralne hulje pojavljuju kao oni Đinđićevi kosturi posle zemljotresa, svaki put sa identičnom katatonijom reprezentativnom i za sve druge pacijente. Prvo su, baš kao i sad, osporavali pravovremenost reagovanja nadležnih, ne razlikujući vanredne situacije proglašene na nivou gradova i opština od one proglašene na nivou dela ili cele zemlje, te striktne zakonske odredbe koje na tačno propisan način uslovljavaju ovu zadnju proglašavanjem prethodnih. Onda su svaku Vučićevu konferenciju na kojoj je pokušavao da uozbilji stanovništvo proglašavali širenjem panike, baš kao i sad, i time opravdavali i jahali na onoj pravoj panici koja je već uveliko bila uzela maha i praznila rafove u radnjama. Kada su, treće pak, videli da premijer i ministri pomažu ljudima u nevolji i sami se angažuju u poplavljenim područjima, čupali su sebi kosu i zavapili od muke da Vučić na tragediji građana skuplja političke poene i da mu je mesto u kancelariji a ne među narodom, baš kao što to tvrde i sad. Mandićeva, tatino zlato, danas se u jednom tekstu pita zašto Srbija još nije proglasila epidemiju, a pojma nema šta ta reč uopšte znači i kada se stiču stručni uslovi za njeno proglašavanje. U drugom će građanima direktno poručivati da nisu u obavezi da slušaju Vučićeve molbe u vanrednom stanju koje se tiču njihove opšte bezbednosti, dok god se formalno-pravno ne donesu uredbe o tim merama, zagovarajući da je vanredno stanje samo radikalizacija Vučićevog osmogodišnjeg terora, zbog čega, naravno, ni ona neće završiti u zatvoru. Većina tekstova na Peščaniku i danas kulminira zaista bolnim, čemernim kricima i psovkama da se Vučić skloni sa ekrana i zavuče u mišiju rupu.

Jedan od zanimljivijih (nuz)efekata ove virusologije medija jeste to što su odjednom, kao pečurke posle kiše, jedan po jedan počeli da se pojavljuju pacijenti sa posebnom vrstom prouzrokovane teskobe koja ih nagriza: oni bi i dalje nekako da ne veruju Vučiću i ne slede njegove molbe i uredbe, ali su svesni da ovoga puta to može da ih košta rizika po zdravlje i život, a to im smeta! Njihov organizam pokušava da razvije antitela, ali bezuspešno. Nastaje dilema, svojevrsni rascep u subjektu, koju ne mogu lako da razreše i onda kukaju što su u stvari prinuđeni da otkažu ili suspenduju užitak mržnji prema Vučiću koja im godinama gradi ego, a ta mržnja im zatim vraća tako što kreće da jede njih same. To se ispoljilo u jadikovkama nekog nepoznatog klinca Vuka Velebita kome je sređeno da piše u medijima, SzS-analitičara Cvjetina Milivojevića koji, pozivajući se na memoare Mire Marković, tvrdi da porodici Vučić po silasku sa vlasti niko neće želeti ni sijalice u kući da zameni, i već neizbežnog Vese Simonovića; nijedan od njih ne može da veruje lažovu Vučiću, ali... A ima ih svakim danom sve više koji se javljaju sa istim simptomom. Posebna progresija uočena je u kapljičnom uzorku taje kojeg se i Mica stidi, koji po sopstvenom priznanju od 16. marta ne samo da ne može da veruje Vučiću, već mu zlokobna lažovska senka pada i na sve lekare koji se pojave pored ovog, pa Lekić tako nije u stanju da sluša ni dr Kona niti bilo koga drugog, što već potpada pod ozbiljan slučaj za respirator.

Dok mu je igla nalazila vene, maštajući o novinarstvu kao plemenitom zanimanju, naš jadni tragičar sa početka teksta Adam Santovac nije mogao ni da sanja koliko će se zajebati u proceni. Malo kopile iz Zimovrela postepeno je shvatalo da novinarstvo koje je zamišljalo samo po sebi nije ništa lepo, divno i krasno, baš kao i priroda čoveka. Ako ne nailazi na izazove stalnih obuzdavanja, nema više ni morala, ni distinkcije između dobra i zla, nema nikakvih granica niti kočnica – samo inertnost, stanje koje teži tome da se ne promeni. Serijalnost. Šabloni. Frojdov nagon smrti. Kao kad uvek ideš istim ulicama, znaš da ne moraš, ali to i dalje radiš. Sve se promenilo kada je doživeo prosvetljenje da u novinarstvu nema odgovornosti za zločine jer se petrovići, ćosići, simonovići i ostali uvek izvuku i nijedan ne završava iza rešetaka. Pod Vučićevom vlašću pogotovo. Pa zašto onda i on ne bi bio kao oni i upravljao se prema njima? Svi znaju za Vučićevu slabost, za hendikep koji nosi još iz vremena ministra informisanja i koji se odmah kao kletva reaktivira svaki put kad progovori o medijima. I onda im dozvoljava i ono što bi malo ko tolerisao, čak i na štetu ogromne većine. Zato svi trpimo nepravdu. Naučili su to vrlo dobro Santovca da koristi, baladu o zaštićenim belim medvedima, da se iritantno smeje u lice dok ponižava, tog plemenitog davaoca krvi i rekli mu: nije loše da se sad prikažeš kao human, s obzirom na to da si ubio čoveka koji je nekad izgledao kao ti, čiji su majka i otac izgledali kao tvoji majka i otac, i da se posle toga ništa nije desilo, da te policija nije ni tražila... Da, to je ono što izgovara Lorenc Fišburn u poznatoj sceni filma „Na tajnom zadatku“ iz 1992.

Žmuri i klima glavom nesrećno kopile na nekontrolisane izlive ludog fizičara Slobodana Prvanovića koji ni ne zna da ima dijagnozu, ili čoveku u telu svinje Marku Vidojkoviću koji širi laži da je koronavirus u Srbiju doneo Vučić organizovanjem turističkih bus-tura po Beogradu sa Kinezima iz Vuhana, kao i da dnevnim brojkama zaraženih i umrlih upravlja sablasni označitelj Vladimir Beba Popović. Zna Santovac da u bolesti prilikom ovakvih situacija ne prednjače političari, kao što se misli, već upravo novinari. U nekom drugom svetu, ali ne i u Vučićevom, neki licencirani novinari obrisali bi patos sa svim petrovićima, ćosićima i simonovićima. Nažalost, mi ne živimo u tom svetu. Ili je svet ipak ono što mi pravimo od njega?

(informer.rs, 25.03.2020.)