Čudesna sudbina Ane Lalić, novinarke koja je utekla svakoj odgovornosti

Još februara su pisali kako „Srbija nema ni lekove ni opremu za koronavirus“. To je bila poruka da su u pripravnosti i da imaju sve: svoje neimenovane izvore među lekarima i sestrama, svoje epidemiologe u penziji, svoje predsednike sindikata lekara i farmaceuta... Kada je počelo, davali su prostora svakome ko je hteo da iskali nezadovoljstvo na vlastima i zdravstvenom sistemu, izmišljali da nema dovoljno testova u kovid-ambulantama, u kojima se samo uzimaju uzorci i ne vrše testiranja. Senzacionalno u naslov stavljali da se srušio deo plafona na sajmu uz sliku svoda iznad privremene bolnice, kad je iskliznula gipsana ploča metar dužine u jednom od pristupnih tunela... Širili su paniku među građanima, tvrdeći kako im je posao da prenose njihove impresije, sve dok nisu stigli do toga da im voditelji otvoreno pozivaju da se ne veruje u zvanične izveštaje. Usuđivali su se i da posle takvih bljuvotina, žalopojki kako im neko onemogućava slobodu kretanja, svoje govorancije završavaju sa ’ostanite kod kuće’, da ipak ne bude da ih neko optuži da su preterali.

Znali su da je došlo vreme u kojem niko pouzdano ne zna koliko toga dovoljno je zaista i dovoljno, i to im je bilo glavno manipulativno tlo. Maske, rukavice, skafanderi, testovi, respiratori... Nije ih bilo briga da je tako svuda u svetu i da Srbija nije izuzetak. Crpeli su sve što su mogli, od svakog koga su mogli i grizli na sve strane. Čak su i rangirali svoje ispostave, pa su jedni objavljivali najprljavije, drugi manje očiglednije podvale, a treći kako-tako održavali privid čistote oslanjajući se sporadično na neke od njih. Koristili su pandemiju kao mecenu, kao svog sugar daddy partnera. Na konferencijama Kriznog štaba svakodnevno su pokazivali svoje lešinarsko lice, pa su svi mogli da ih vide onakve kakvi jesu; pitanjima su kao grabljivci lovili stručnjake u zamku, ne bi li posle politizovali njihove izjave i tumačili ih kako im odgovara. Nedostajala im je samo još jedna „sitnica“, ta inicijalna kapisla posle koje će nastati veliki prasak, definitivna potvrda da je sve drugačije od onog što se zvanično čuje, ključni empirijski dokaz kojim će pokazati da su još onomad bili u pravu kada su „upozoravali“ da ništa u državi u odbrani od koronavirusa ne funkcioniše. Danas znamo da su napravili klasičnu grešku – iz arogancije, obesti i uverenja u medijsku svemoć, kao primer su odabrali da difamiraju jednu od najsnabdevenijih zdravstvenih ustanova...

Moliti boga da se ne dobiju odgovori

Do tada široj javnosti nepoznata novinarka, Ana Lalić je na portalu Nova.rs, gde je zajedno sa grupom kolega predvođenim Veselinom Simonovićem prešla iz tabloida Blic početkom godine, u sredu 1. aprila, u 15.42 sata objavila prilog pod nazivom „KC Vojvodine pred pucanjem: Bez zaštite za medicinske sestre“. Sam naslov je sastavljen u stilu katastrofičnih objava na društvenim mrežama koje su namenjene da izazovu što masovniji animozitet potencijalnih pacijenata od zdravstvene ustanove kao i nezadovoljstvo sistemom, zbog čega su ljudi već privođeni, kako pre tako i u vreme trajanja vanrednog stanja. Formulacija „pred pucanjem“ kreirana je specijalno za naslov (nije deo izjave nijednog sagovornika). Prva rečenica koja je poslužila kao povod čitavom tekstu već sadrži momenat novinarske neprofesionalnosti: u njoj je izjava pokrajinskog premijera Igora Mirovića, koji je dva dana ranije rekao da se u Vojvodini „približavamo tome da je svaki peti oboleli zdravstveni radnik“, falsifikovana u neistinu da svaki peti zaraženi već jeste radnik.

Tekst je sačinjen na osnovu izjava tri anonimna izvora zaposlenih u KCV, uz napomenu da su njihova imena poznata redakciji. Novosadska novinarka ih je u nekoliko navrata bliže odredila: „Meni su podaci počeli da stižu od noći petka na subotu od tri različita izvora: dvoje lekara specijalista i jedne medicinske sestre. I to je sve što ću reći o tim ljudima“, izjavila je za TV N1 2. aprila. Osam dana kasnije, za hrvatski portal Lupiga dodaje: „U pitanju su doktor hirurgije, doktor anesteziologije i jedna medicinska sestra – laborant. Dakle, svako od njih mi je pisao o situaciji u onom domenu bolničkih uslova gde oni rade.“ Iz teksta se vidi da je doktor anesteziologije ženskog pola, dok u emisiji „Utisak nedelje“ 5. aprila progovara o prvom, očito ga poznavajući: „Strašno je da jedan hirurg ima svega jednu masku i jednu rukavicu za 24 sata rada i tako bude izložen riziku. Doktor, otac troje dece, je ceo dan radio sa maskom, koju ste na kraju mogli da probušite prstom.“ Doktor anesteziologije joj je pak rekla da u KCV vlada „potpuni izostanak sprovođenja protokola i organizacije“, da su sestre zbunjene i da ne znaju da rukuju opremom jer se premeštaju s jednog odeljenja na drugo. Navode se i detalji da je u „subotu uveče“ (pretpostavlja se, 28. marta) došlo do „pobune sestara“ jer navodno na odeljenju gde su bili smešteni pacijenti oboleli od COVID-19 „nije bilo zaštitne opreme“, dok je dan ranije pacijent sa obostranom upalom pluća (ne navodi na kom odeljenju i da li je kovid-pozitivan) intubiran bez ikakve zaštitne opreme.

Poslednja dva detalja su ujedno i najozbiljnija u čitavom prilogu, dok se ostatak više tiče nervoze zaposlenih, njihove frustracije vanrednim režimom rada, koje jesu normalne ali ne nužno i relevantne sa novinarskog aspekta u vanrednim situacijama prouzrokovanim epidemijama. Međutim, Lalićeva iz iskustva vrlo dobro zna da objavljivanje upravo takvih emotivnih komentara doprinosi dramatizaciji, efektu uverljivosti i naduvavanju, tj. gasiranju kompletne negativne slike na kojoj se već u naslovu insistira. Takvi navodi pretežno subjektivne prirode zato su uvek alarm koji zahteva proveru i prisutnost „druge strane“, koja u ovom tekstu pak upadljivo izostaje. Pri kraju teksta se samo kratko navodi da zvaničnici iz KCV i Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo nisu odgovorili na poslata pitanja, pa u vazduhu ostaje da lebdi da li bi konstrukcija teksta uopšte i bila u bilo kojoj meri promenjena da su odgovori stigli, a posebno ako bi se njima negirali navodi svakog od anonimnih izvora i bili razobličeni kao čiste laži, kao što se to desilo odmah sutradan. Svi oni koji su imali dilemu šta bi u tom slučaju Ana Lalić uradila, dobiće razjašnjenje 6. aprila, kada se indirektno i sasvim nenadano, u intervjuu koji je sa Brankom Stanković za Nova.rs radila Nataša Latković, takođe bivša novinarka Blica, u sklopu pitanja bude pojavila informacija da je Lalićeva na odgovore od nadležnih čekala jedva 24 sata pre nego što je objavila tekst.

U prilog tome koliko joj se žurilo da ga objavi u obliku u kom znamo za njega i koliko joj je uopšte bilo stalo do odgovora, svedoči i činjenica da joj na pamet nije palo, budući da živi u Novom Sadu, da odgovore na svoja pitanja, kako bi njen tekst dobio na kredibilnosti, potraži lično, insistiranjem na dozvoli za odlazak u KCV, posetom sedišta Sekretarijata, ili pak da uspostavi telefonski kontakt sa zvaničnicima. Druga opcija, koja joj je sve vreme bila otvorena, bila je da se ona ili neko iz redakcije njenog medija pojavi u Palati Srbija na redovnim konferencijama Kriznog štaba u 15 časova i direktno postavi pitanja koja želi, kao što su mahom činili svi ostali novinari, ali se ni to nije desilo. Sasvim suprotno, novinari sa Nova.rs počeli su da se pojavljuju i postavljaju pitanja na ovim konferencijama tek pošto je Lalićeva zbog teksta privedena, sa isključivim ciljem da aktualizuju njen slučaj i porade mu na publicitetu. Dodatno, braneći se posle u medijima, Lalićeva je u izjavi za N1 3. aprila tvrdila da je tekst pisala a materijal prikupljala „danima“, dok će u intervjuu za Danas 9. aprila reći da je podatke od izvora skupljala četiri dana. Njih je navodno „ukrštala i proveravala“, iako se iz teksta ne vidi da se izvori međusobno potvrđuju i dopunjuju, već da svaki daje neki detalj koji je doživeo, a u nekim slučajevima i koji je samo čuo iz priče, baš onako kako je rekla za hrvatski portal. Ako su ti isti podaci počeli da joj pristižu u noći između petka i subote, kako je izjavila 2. aprila, onda proizilazi da su joj podaci stizali još zaključno sa 31. martom, što je utorak (četiri dana), kada je već bila poslala pitanja KCV i Sekretarijatu (oko 24 sata pre objavljivanja).

Sve ovo dovoljno jasno ukazuje na to da su pitanja nadležnima bila poslata samo reda radi i da je Ana Lalić imala unapred zacrtan koncept teksta koji će da objavi, te da ni na koji način nije dozvoljavala da joj eventualni odgovori taj plan pokvare. To ujedno objašnjava njenu žurbu i upućuje na to da je postojala svesna namera da pošto-poto objavi neproveren i neizbalansiran tekst, jer odgovore „druge strane" nije posebno ni želela. Ovakva metodologija pisanja, kad se pitanja upućena meti šalju tek po izvršenoj konstrukciji teksta samo da bi se napisalo da su poslata, dok eventualni odgovori nisu konstituenti njegovog toka, kad na osnovu istih nije predviđena bilo kakva korekcija, a kamoli suspendovanje ili odbacivanje teksta, poznata je odlika tabloidnog i aferaškog novinarstva, gde odgovori i kad stignu obično završe u nekom dodatku ili antrfileu. Ovaj tip neprofesionalizma u Srbiji praktikuju i organizacije koje se predstavljaju kao „istraživački novinari“, među kojima je i Vojvođanski istraživački centar (VOICE) za koji je Lalićeva ranije pisala. Ipak, ni to ne bi bio toliki problem da nije zaboravila na najbitniju stvar – na svoju savest pri pomisli da su takvi postupci, budući da posredno mogu ugroziti nečije zdravlje, u svim zemljama sveta tokom vanrednog stanja uzrokovanog epidemijom strogo kažnjivi.

Zašto mene? Pa, ja samo „kritički izveštavam“...

Sedam sati nakon što je sporni tekst pušten, oko 22 časa, na istom sajtu pojavio se oštri demanti iz Kliničkog centra Vojvodine kojim se javnost obaveštava „da su sve iznete informacije objavljene u tekstu neistinite i da KCV raspolaže dovoljnom količinom potrebnih lekova, sanitetskog materijala i lične zaštitne opreme“. U saopštenju se dodaje da je KCV o ovom slučaju „zbog uznemiravanja javnosti i rušenja ugleda“ obavestio nadležno tužilaštvo i policiju. Manje od sat vremena posle ove objave trebalo je Ani Lalić da se agresivno obruši na njene potpisnike i potpuno ispolitizuje njihovu reakciju, sve u dogovoru sa uredništvom Nova.rs – Simonovićem i Ratkom Femićem. U munjevitom odgovoru, Lalićeva je iz demantija potisnula glavno osporavanje da ništa u njenom tekstu ne odgovara istini i fokusirala se isključivo na motiv „narušavanje ugleda“, optuživši čelnike te ustanove da su oni ti koji su ispolitizovali svoju profesiju i ukaljali svoj ugled kada su prećutali da je tvrdnja Vučića (u tekstu se ne navodi ni njegova funkcija predsednika države niti ime) da su sve mere zaštite preduzete na vreme – neistinita. To je, drugim rečima, i bio cilj da se u spornom tekstu pokaže; dakle, politički napad, iznad svega, a ne tobože briga i zaštita života zdravstvenih radnika, kako je Lalićeva ponavljala počev od ovog odgovora, pretvarajući sebe u Majku Terezu. Ništa zato, na sajtu njenog urednika Femića ovaj ispad će već sutradan biti zaboravljen postavljanjem retoričkog pitanja: „Koga je Ana Lalić politički napala i kako?“.

Odgovor je opremljen fotografijom iz njene lične arhive sa jednog od protesta, na kojoj drži transparent „Smrt fašizmu!“ i ceri se. Ova slika, objavljena uoči privođenja koje će uslediti istu noć, biće korištena u većini tekstova napisanih u odbranu novinarke i deo je podteksta u kojem se dotična predstavlja kao žrtva vlasti i ujedno borkinja protiv fašizma, pa time zgodno i – fašističke vlasti, dok će u izjavi za nemački ZDF 23. aprila reći da je tek posle privođenja shvatila da živi u diktaturi. Poruka sa fotografije s razlogom ipak nikada nije narativizovana jer nekako nije bilo zgodno za novinarku napisati da je politički aktivna i opoziciono orijentisana, budući da bi to ometalo pokušaje da se u danima koji slede javnosti predstavi kao nepristrasni, objektivni profesionalac koji „kritički izveštava“. Lalićeva je, međutim, nastavila sa kotradiktornim izjavama: kada joj je ukinuto zadržavanje od 48 sati, izjavila je tugaljivo da je celu noć „presedela na ivici kreveta“, da su joj se inspektori „privatno izvinjavali“ i da im je bilo neprijatno. Dan kasnije, 3. aprila, za N1 će priznati da je noć u pritvoru prespavala.

Paralelno sa njenim puštanjem povučen je i Zaključak vlade o centralizaciji informacija donet dan ranije, a koji se odnosio na to da, u cilju sprečavanja širenja dezinformacija brojevima obolelih i umrlih, jedini validan izvor informacija za novinare u vezi sa epidemijom bude Krizni štab, te da se podaci o tome koji potiču sa drugih mesta ne mogu smatrati relevantnim. Premda ovaj zaključak nije predviđao nikakve sankcije za novinare, niti poseduje pravnu snagu za bilo kakvu sankciju, on je već isti dan kada je donet u delu medija nazvan „cenzurom na lokalu“. Delom disonantno, mestimično iskreno mišljenje na tu temu, priznavši da je Lalićeva napravila grešku, među istomišljenicima se 3. aprila otelo jedino Dragoljubu Petroviću. Glavni urednik Danasa rekao je da je centralizacija informacija u vanrednim stanjima generalno uobičajena stvar i dodao da je situacija u kojoj se našla Lalićeva opasna i delikatna „jer novinari mogu nepromišljeno da naprave štetu i izazovu širenje panike, a koleginica iz Novog Sada je uradila upravo to“, da bi zatim po pravilu optužio vlast za uslove koji su tome doprineli. Tako je jedna od najvećih zabluda vanrednog stanja nastala upravo kao posledica istovremenosti puštanja novinarke da se brani sa slobode i odustajanja od centralizacije informacija; iako među njima ne postoji baš nikakva uzročno-posledična veza, od tog trenutka ona je neizbežno retroaktivno uspostavljena u notornoj laži da je Ana Lalić bila privedena na osnovu donetog Zaključka.

Broj javnih delatnika, medija, nevladinih organizacija, političkih partija – što domaćih, što u inostranstvu – koji se koristio ovakvom neistinom je nesamerljiv, ali je zato utvrđeno da je jedan od prvih koji je vodio vodu na ovu vodenicu bio Jugoslav Ćosić, programski direktor N1. Sadržaj njegovog tvita, poslatog još u noći kada je Lalićeva privedena, jedva su dočekala da preuzmu novinarska udruženja. Zagovaranje ovakve laži dalo je svima žarko željeni dokaz da iza čitavog slučaja stoje najviši funkcioneri vlasti, kako je to Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik Nova.rs, neprestano ponavljao. „Nemoguće je da to nisu znali predsednik ili premijerka!“ Činjenice da je tužilaštvo prijavu iz KCV baziralo na članu 343 Krivičnog zakonika za izazivanje panike i da je republički javni tužilac Zagorka Dolovac još 16. marta izdala obavezujuća uputstva za sva tužilaštva da se mora hitno postupati u slučajevima izazivanja panike i nereda, nisu se nigde mogle čuti.

Na taj način, prividno logičnim je učinjen jedan od prvih trijumfalnih apsurda u nizu Ane Lalić, koja se već očajnički hvatala za svaku slamku spasa – njen intervju 3. aprila za Nova.rs u kojem kaže da je ukidanje vladinog Zaključka dokaz da je bila u pravu i pisala istinu. Tvrdila je i da je njen tekst informativan, da nije izazvao nikakvu paniku, a već nakon toga prozborila da je u zdravstvenim ustanovama „sto puta gore od onog što smo mi objavili“. Reakcije njenih urednika i povezanih pravnih lica išle su kako u smeru osude privođenja, tako i u smeru usiljene odbrane sadržaja u spornom tekstu, koja se na momente činila polukomično jer su se oni koji su ih pisali trudili da deluju kao da su rođenim očima videli ono o čemu su govorili izvori u tekstu. Simonović je tužioce koji su priveli Anu Lalić nazvao „sramnim slugama vlasti“ i založio se za objavljivanje njihovih imena, vlast je nazvao „najlažljivijom u novijoj srpskoj istoriji“, a svoju novinarku „vrhunskim profesionalcem koji neće nikad ustuknuti pred silom“. Sličnim rečima poslužila se i Junajted medija, pod čijim okriljem posluju N1 i Nova S, kao i njihove web-platforme, kada je Lalićeva proglašena za „primer profesionalnog i hrabrog novinara“ koja je noć u zatvoru provela samo zato što je objavila istinu, a istina je da u KCV ne postoje „osnovna sredstva zaštite protiv koronavirusa“ i „da medicinske sestre i lekari u Kliničkom centru Vojvodine nemaju maske, rukavice i zaštitna odela a moraju da leče obolele od koronavirusa“. Ostaće nejasno na osnovu čega su bez ikakve zadrške oni koji nisu učestvovali ni u pisanju niti u pripremi teksta Lalićeve i pored demantija nadležnih mogli najpre da iznesu ovako nedvosmisleno ubeđenje, a onda ipak da saopštenje završe predlogom da bi KCV „možda trebalo da obavesti građane i pokaže im u kakvim uslovima rade zaposleni“.

Želja će im biti ispunjena već istog dana, kada kamere britanske agencije Rojters budu dobile ekskluzivno pravo da uđu u Infektivno odeljenje Kliničkog centra Vojvodine i snime upravo ono što je sastavljač saopštenja Junajted medije tražio da bi ga demantovali. A snimile su besprekornu organizaciju potpuno zaštićenih medicinskih radnika, najsavremeniju opremu za lečenje i monitoring bolesnika i ljude koji već uhodano rukuju svim sredstvima kao da ih mesecima poseduju – jednom rečju ništa od onog o čemu je pisala Ana Lalić, ni u tragovima. Ti snimci emitovani su na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a uprava KCV poslala je i dopis sa kompletnim inventarom opreme koji je čitan u glavnim informativnim emisijama. Predsednik Aleksandar Vučić je na osnovu toga izneo pretpostavku da je moguće da ni sami izvori Lalićeve nisu znali sa kojom količinom zaštitne opreme u rezervi, tj. u magacinu raspolaže njihova ustanova, dok je pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković izjavio da je oprema za borbu protiv epidemije u KCV počela da pristiže još u januaru, a izvore okarakterisao kao „zaposlene nezadovoljne svojim statusom i privilegijama koje su nekad imali“. Četiri dana posle toga, 6. aprila, isto odeljenje obići će i ekipa RTS-a predvođena novinarkom Anom Stamenković, koja je obavila i razgovor sa lekarima i nekoliko sestara – i opet bez ikakvih indicija koje vode u pravcu navoda iz spornog teksta. I baš kada se stvar činila zapečaćenom, medijski rat kao da se tek tada razbuktao.

Neka robija magacioner!

Kratak prilog o poseti Rojtersa na sajtu N1, dakle u mediju onih koji su u krajnjem tražili da budu razuvereni, kasnio je gotovo čitav jedan dan, u emisiji „Utisak nedelje“ aferaški novinar Slobodan Georgijev reportažu britanske agencije 5. aprila nazvaće spinom, dok će mirovna aktivistkinja Aida Ćorović dan ranije takođe za N1 jednostavno prosuti da „cela ta priča sa Rojtersom, i to slikanje, pokazuje da je Ana bila potpuno u pravu“. U isti jutarnji program 12. aprila uključiće se izvesna Smiljana Milinkov sa Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja će ustvrditi, kao da je i ona zaposlena u KCV, da Lalićeva nije objavila lažnu vest, da je sve učinila profesionalno i ispoštovala novinarske standarde, i da je, ključna stvar, medicinska oprema dan posle objave spornog teksta izvađena iz magacina i podeljena radnicima. U intervjuu za Novi magazin pod naslovom „Vučić nije suptilan u održavanju rejtinga“, psihološkinja Branislava Kostić, još jedan do tada široj javnosti nepoznati stručnjak, reći će 30. aprila da je KCV „na početku krize bio u ozbiljnoj oskudici opreme, što je ekspresno promenjeno nakon teksta Ane Lalić“. Najzad, Marinika Tepić, visoka funkcionerka Stranke slobode i pravde i bivša novinarka, danas poznata po širenju lažnih vesti i teorija zavere, u intervjuu za Vreme 15. aprila navodi da su neposredno pre početka snimanja „zdravstvenim radnicima u hodu nameštali kacige i skidali etikete sa opreme“ i da je glavni Rojtersov snimatelj zapravo „suprug žene iz najužeg kruga kabineta predsednice Vlade Ane Brnabić“. Sve to izrekla je u tekstu koji se zove „Vučić nas vraća u vreme Ozne“. U svakom od ovih odgovora očitava se zajednička namera da se pokaže da je makar u vreme njegovog pisanja i objavljivanja tekst Lalićeve bio istinit. Ali i to će vrlo brzo pasti u vodu.

Ana Lalić se posle ukidanja vladinog Zaključka takođe dohvatila magacina, svoje nove slamke, izvrćući predsednikov komentar tako da je zapravo abolira od odgovornosti i na taj način se uplela u nove laži, ovoga puta originalne proizvodnje. U već pomenutom intervjuu za Danas od 9. aprila pod naslovom „Moje pisanje potvrđuje sve više zaraženih medicinara“ tvrdiće odjednom da je sva oprema bila u magacinu, ali nije dostavljana zdravstvenim radnicima, te da je ona na to skretala pažnju, a onda je Vučić potvrdio to isto što je ona u stvari isticala. I to bi bilo zaista sjajno, samo da je Lalićeva u svom spornom tekstu na bilo kom mestu pomenula bilo kakav magacin, što je odmah u narednoj rečenici kontradiktorno i negirala, izrekavši da činjenicu da li se oprema nalazila u magacinu ili na nekom drugom mestu nije utvrđivala, niti je bilo na njoj da utvrdi. Kad je, dakle, na to uopšte upozoravala? Tokom gostovanja u „Utisku nedelje“, u jednom trenutku će sasvim providno ali i tužno, kao pravi krivac u nevolji zavapiti: „E, taj koji je krio to u magacinu – treba da robija!“ Nije na odmet pomenuti i da je novinarka Tamara Skrozza u međuvremenu smislila zgodan eufemizam, da tekst Lalićeve „ukazuje na potencijalne manjkavosti sistema“. Gde su se odjednom denule sve one spočetka tvrde formulacije iz Junajted medije?

Ozbiljan udarac novinarka Nova.rs pretrpeće kada 16. aprila direktorka Infektivne klinike Kliničkog centra Vojvodine Vesna Turkulov bude na RTS-u iznela podatak da je ta ustanova jedna od najuspešnijih u borbi protiv COVID-19, da ima svega 10 pacijenata na respiratorima i da u njoj i dalje nema zaraženog medicinskog osoblja, „osim jedne medicinske sestre, koja se virusom zarazila u privatnom kontaktu, a ne na radnom mestu“. U svom tekstu od 1. aprila, Lalićeva je pak objavila informaciju da se sedam sestara na toj istoj Infektivnoj klinici nalazi u izolaciji, što je s obzirom na sadržaj teksta predstavljeno kao posledica oskudice u opremi. Ako se ukrsti jedna vest sa drugom i na to doda da period inkubacije virusa traje od deset do četrnaest dana, postaje jasno da je sedam sestara očigledno testirano negativno, kao i da je veoma mala verovatnoća, gotovo nikakva, da do 16. aprila, dakle više od dve nedelje po objavljivanju teksta, ne bi bilo osoblja koje se zarazilo unutar ustanove da je situacija zaista bila onakva kakvom ju je predstavljala Ana Lalić. Da se ovim konačno pojavio i medicinski dokaz jači od svih drugih da je Lalićeva iznosila laži, znao je vrlo dobro i Jugoslav Ćosić, kada je devet dana kasnije, 25. aprila, u izjavi za Nova.rs, pokušavajući da kaže nešto u korist Lalićeve, navodio primere brojeva zaraženih radnika u ustanovama poput Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“ i Instituta za onkologiju (ni u jednoj od njih uzrok nije bio nedostatak opreme) – samo ne one ustanove o kojoj je Ana Lalić jedino i pisala. Tako su primeri iz drugih bolnica podmetnuti kao dokaz istinitosti spornog teksta, ono generalno dokazivalo je svako pojedinačno, egzistencijalni kvantifikator zamenjen je univerzalnim, jer je izjava dr Vesne Turkulov morala biti bačena u zapećak.

Prema ovoj nakaradnoj logici, ipak zgodnoj za manipulaciju u medijima, tumačene su i izjave epidemiologa dr Predraga Kona date u emisiji „Ćirilica“ 20. aprila i na jednoj od konferencija Kriznog štaba da pojedine zdravstvene ustanove (nije rekao koje) nisu imale dovoljno opreme ili su pak pogrešno procenjivale koliko im je potrebno. Izjava, koju je Kon definisao pre svega kao svoju tadašnju ličnu bojazan, referira upravo na onaj početni period kada definicija reči „dovoljno“ nikome nije bila sasvim poznata, tj. na vreme pre nego što je 21. marta u Srbiju stigao prvi avion kineske pomoći. Reč je, dakle, o čitavih nedelju dana pre detalja koje je u spornom tekstu datirala Lalićeva, sve i da je KCV bila jedna od tih institucija, a već se znalo da nije, jer je tu informaciju na insistiranje novinarke Kurira da se ta stvar jednom zasvagda razjasni, pored Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, direktno demantovala i dr Darija Kisić Tepavčević još 7. aprila na konferenciji Kriznog štaba.

Uprkos tome, politički komedijaš Zoran Kesić 22. aprila reagovaće na Konovu izjavu pitanjem hoće li se vlast sada izviniti novinarki Nova.rs, dok je Lalićeva, osokoljena, pretila tužilaštvu, obećavala da će epidemiologa pozvati za svog svedoka na sudu i time ponovo nametala iskrivljenu sliku da izjave govore u prilog tome da je pisala istinu. Baš onako kako je prethodno činila sa Vučićevim pominjanjem magacina. Jedini put, međutim, kada je Predrag Kon odgovorio direktno na pitanje o KCV i tekstu Ane Lalić bilo je odmah dan posle njegovog objavljivanja u emisiji „Pravi ugao“, kada je rekao da je moguće da je novinarka pisala o periodu dok još nije bilo dovoljno opreme, što bi u konkretnom slučaju značilo da je Lalićeva morala da se vraća čak na januar. To, međutim, neće sprečiti NUNS da u svojstvu samozvanog arbitra iznosi potpune neistine da je „dr Predrag Kon potvrdio da su navodi iz teksta Ane Lalić bili tačni, odnosno da je njen izvor govorio istinu“.

A ništa od toga očigledno nije omelo ni Lalićevu da nastavi da primenjuje principe neprofesionalnog, aferaškog novinarstva. Posle puštanja iz pritvora, serijom tekstova, u kojima je uočljiv rukopis istih izvora iz KCV, počela je da vodi osvetničku kampanju protiv pokrajinskog sekretara za zdravstvo Zorana Gojkovića, kriveći ga između redova za sve kroz šta je prošla. Tekstove o njemu, uz Femićev komentar da je „država nahuškala svoje kerove“, njena redakcija dovela je u vezu sa slučajem gume koja se Lalićevoj probušila 1. maja ujutru dok je pokušavala da isparkira svoj automobil, a iz unakrsnog poređenja priloga bilo je jasno da je ponovila postupak u kojem odgovore na poslata pitanja ni ovaj put nije čekala duže od 24 sata da bi objavila već unapred spakovan inkriminišući tekst. Pet dana kasnije, opet na osnovu istih izvora, optužiće predsednika Srbije da je prevario medicinare jer im nije dao povišicu, nego jednokratni stimulans na osnovicu od 10 odsto. Uprkos informacijama da je posredi administrativni propust i samo trenutno stanje koje će uskoro biti ispravljeno, kako tokom vanrednog stanja nije bilo moguće izvršiti promenu pravilnika po kojem se obračunavaju plate, u naslovu priloga presuda je već bila doneta – „Ništa od Vučićevog povećanja: Medicinarima samo stimulacija“.

Onaj koji je trebalo da donese pravu presudu, na kraju je nije doneo. Osnovno Javno Tužilaštvo u Novom Sadu odbacilo je rešenjem od 20. aprila krivičnu prijavu protiv novinarke Ane Lalić jer navodno nije moglo da pronađe dovoljno dokaza da je izvršila delo širenje panike. U dogovoru sa redakcijom, Lalićeva je i ovo prekodirala u dokaz da u tekstu nisu iznete neistine i tako nastavila da obmanjuje javnost. „Sada i zvanično nisam lažov“, ponavljala je i drsko najavila tužbe. Osoba koja je lagala u svom tekstu došla je, dakle, u poziciju da, zahvaljujući lažima koje je sama pisala, preti da će tužiti svakoga ko je izgovorio da ih je objavila, a najpre premijerku. Njen višestruko hapšen politički istomišljenik Borislav Novaković iz Narodne stranke najavio je 7. maja da će po promeni vlasti sudski biti gonjeni svi koji su učestvovali u njenom privođenju. Četiri dana pre toga, najveća sramota novinarstva u vanrednom stanju postala je jedan od laureata novinarske nagrade za slobodu govora koju će joj dodeliti Dojče vele. Tom prilikom isplivala je na površinu još jedna laž kojom su nas tovarili čitavo vreme – da je privođenje Ane Lalić tokom pandemije jedinstven slučaj u Evropi, jer se u obrazloženju navodi da ih ima još 16 i da će svi dobiti nagradu samo zato što su privođeni. Ništa o sadržaju, ništa o neistinama u tekstu. Nikada se neće saznati koliko ljudi je zbog njega odlučilo da ostane kod kuće kada je trebalo da se javi lekaru, koliko njih je zbog toga izgubilo dragoceno vreme... Krivac koji je dobio privatno obezbeđenje i „panik taster“ utekao je svakoj odgovornosti i doživeo čudesnu sudbinu da bude nagrađen. KCV je proglašen uzornom ustanovom u kojoj je do kraja vanrednog stanja oboleo samo još jedan zaposleni, takođe zaražen vani. Još jedan medijski zločin ostaje nekažnjen.