Izvor: skalaradio.com

Polarizacija medija: Ko ju je započeo i kakve to veze ima sa Basarinim prelaskom u Kurir?

„Neću danas, izaći ću sutra“, tako započinje i završava se jedna od najboljih priča Svetislava Basare koju je napisao sredinom osamdesetih. Mislim da je „Izgubljen u samoposluzi“, ali ne držite me za reč. Ne mogu sad ni da proverim jer su mi njegove najbolje knjige zadržali oni kojima sam ih davno pozajmio. Još u vreme rane adolescencije dok sam gutao ovog velikana srpske fantastike uz Albaharija, Pavića, Kneževića, Davida i ostale. I danas mislim da je njegova prva faza stvaralaštva („Priče u nestajanju“, „Peking by night“, „Kinesko pismo“ i „Napuklo ogledalo“) nepravedno potcenjena, zasenjena onim što je došlo odmah posle.

E tom Basari, koji za mene ne mari baš mnogo, a i što bi, trebalo je četiri i po godine, od kada se na mesto glodura Danasa volšebno nacrtao izvesni Draža Petrović, da „izađe“ iz lista koji je ovaj drugi, uz svesrdnu pomoć još izvesnijeg Dragana Đilasa, u međuvremenu dokrajčio kao tabloidno-propagandno, krajnje polarizovano, jednostrano i neobjektivno glasilo. Ovog Dražu je pak u Danas doveo njegov prethodnik, Zoran Panović – gle čuda – upravo iz Kurira, gde se Basara od Nove godine premestio i nastavio da piše dnevne kolumne. Ne znam da li bi Zoki 3. maja 2015. na Fakultetu političkih nauka ponosno izjavljivao da je Draža njegov omiljeni kolumnista da je znao da će ga samo godinu dana kasnije nekoliko Danasovih stejkholdera preko noći pustiti niz vodu za burek sa sirom i par korpi jabuka iz Miškovićevog Delta agrara, te da će doživeti da iz medija sazna da je smenjen.

Sad kad ti isti stejkholderi prebacuju vlasništvo lista u ruke jednog drugog Dragana, Šolaka i njegove Junajted medije, Draža je i zvanično kompresovan u člana kluba 2D-geometrijskih tela (od dva Dragana, prim.aut.), kao što su već od samog starta njegove kolege, tajkunski najamnici sa N1 i Nova S. Poput voditelja Ivana Ivanovića, zaljubljenika u isturene pilone i druge slične falusoidne oštrice (zbog kojeg je na spomeniku Stefanu Nemanji danas krst zamenjen mačem, tvrde vrapci iz off-a) i Draža je od početka bio humorista a ne novinar.

Ebart arhiva o medijskoj satanizaciji Zorana Đinđića beleži da je uoči dočeka nove 2002. zajedno sa Đokom Kesićem u Glasu javnosti napisao ovu urnebesnu humoresku o pokojnom premijeru: „Sledeće godine bićemo milioneri… Oni koji kažu da je to rekao Del Boj, a ne Đinđić, možda su u pravu, kao što su možda u pravu i oni koji tvrde da je junak ’Mućki’, za srpskog premijera čist amater ... Premijer nam pod jelku stavlja uverljivu žvaku kako danas živimo mnogo bolje nego u ONIM vremenima, čak i u ONIM kad je on hteo da uđe u ONU vladu. Sad će možda ispasti nejasno – koju to sliku vidi Đinđić sa svog prozora, ili je možda Ružica zaboravila da skine prašinu sa stakala, pa premijer ima krivu sliku uramljenu u boljševički ili jakobinski slogan: ’Ko nije sa nama, on je protiv reformi’.“ Prepoznajete ton i kontekst, dragi moji naprednjaci?

Kao miljenik Oca i Sina Rodić familije, Draža je preživeo spontani prebačaj sa konja na magarca, iz Glasa u Kurir i tamo uživao sve privilegije kolumniste, za šta u Srbiji misle da je isto što i novinar, pa je i on u to rešio da poveruje. Tamo će se podsmevati Majkama Srebrenice, njihovu tugu za izgubljenim sinovima predstavljati kao unosan i isplativ „šou-biznis“, a 1. jula 2007. Đinđića će genijalno okriviti da je sam inspirisao sopstveno ubistvo. Nije poznato da li su Panoviću baš ovakvi tekstovi privukli pažnju i zainteresovali ga za Dražu, ali jeste poznato da je i sam Zoki u poslednjoj etapi svog glodurstva na svoj način počeo sve više da ga oponaša – objavljivanjem lažnih vesti da radnike u firmi Jura u Leskovcu menadžment primorava da nose pelene ili da Bata Gašić, shodno aferi „Helikopter“, biva nagrađen mestom direktora Uprave za kontrolu letenja.

Kada se humorista dokopao ozbiljne funkcije urednika, apgrejdovao je postupak tabloidizacije koju je Zoki započeo (iako ovaj u svom biseru tvrdi da Danas nikada nije vodio kampanju ni protiv koga) i pretvorio novine u čistu sprdnju. Oko sebe je okupio klan Đilasovih istomišljenika, među kojima se posebno istakla Jasmina Lukač, žena onog Davora iz FoNet-a i Vremena kojeg ne vidimo, ali ga čujemo kako se izderava na lekare tokom konferencija Kriznog štaba kao da trpi nervni slom. Muž od one koja je poznata po konfuznom i hermetičnom toku svojih kolumni, od kojih u onoj od 29. septembra 2020. pod nazivom „Petnaest sekundi“ sasvim ozbiljno tvrdi da kratke pauze jutarnjeg programa na Pinku, u kojima se pojedinačno emituje reklama za Telekomove BOX pakete, postoje isključivo da bi Vučić cenzurisao Anu Brnabić svaki put kad ova kaže nešto što ne treba.

Da bi ozabavio i time čitalaštvu obesmislio optužbe za političku saradnju, koju svi 2D-kompresovani objekti moraju da negiraju jer inače ne bi mogli sebe da zovu nezavisnim, Draža se dosetio da uradi sledeće. Za 22. rođendan Danasa, u dodatku broja od 8. juna 2019, svoj i Đilasov tekst (u kojem se – pazite sad, cenjeni publikume – Đilas žali kako ga Draža loše tretira, a ovaj zauzvrat svoj list ironično naziva „Đilasovim smešnotiražnim tabloidom“) prelomio je i opremio crtežima dece roditelja zaposlenih u Danasu, među kojima je i onaj njegovog sina koji je svog oca nacrtao sa povećim – ne Sebastijanom (bilo bi to odviše frojdovski) – već džointom u ruci. U prilog daljem izlivanju ludila u mozak, nikada ozbiljni humorista u nekada ozbiljnom listu nedavno je objavljivao seriju priloga o mladom muzičaru kojem nadrndani komšija ni u pristojno vreme ne dozvoljava da u stanu vežba klavir, pretvorivši ih u političku priču sa retko glupim zaključkom – klasična muzika ne može biti buka!

Poltronstvo prema Đilasu definitivno je prestao da krije kada se neuhvatljiv lik iz nekoliko Svetislavovih romana zvani Rozenkrojc, posle zimskog sna konačno u Kuriru usudio da kaže da je veći deo redakcije Danasa pod uticajem tajkuna. Želeći da pokaže da Đilas valjda nema veze sa Basarinim odlaskom, Draža je 5. januara 2021. objavio jednu od brojnih sms prepiski sa istim licem, u kojoj na Đidovo pitanje – u čemu je razlika između onoga što Svetislav piše u Danasu i onog što Dragan J. Vučićević zvani Vučko radi u Informeru – odgovara da razlike nema i podseća Đilasa da se ovaj nekada sa Vučkom družio, a sa Basarom nije. I neka je ta doskočica Đilasu zvučala „jako“, ali šta to govori o humoristi koji je pre petnaestak godina sa tim istim Vučkom redovno odlazio na sabore ravnogoraca, gde su jedan drugome glancali kokarde, bosi đipali i pijani zapevali, a Draža pucao od sreće što mu se ime super slaže sa jednim drugim poznatim četnikom (ovaj to danas sve negira)? Odjednom, Svetislavov lik doživeo je proviđenje i na zidu konačno ugledao pravilan oblik reči INDOKTRINACIJA koji mu se do tada pružao samo unatraške, u izopačenju koje je prevideo da uračuna, poput natpisa MURDER u Kingovom, te Kjubrikovom „Isijavanju“ iz 1980.

Petroviću se nije dopalo što Basara srpsku opoziciju tretira još gore nego vlast, i to je ključno jer je takvo viđenje još davno ekskomunikovano iz Danasa. Pošto nije želeo ništa direktno da mu sugeriše (to je umesto njega učinila Lukačeva), radio je indirektno i na kraju ga oterao klasično ljigavo, onako kako se retko kome barem jednom u životu nije desilo: da u krajnjem ostanemo bez ikakvog drugog izbora nego da damo otkaz. Još da nam zatim kažu kako im je tobože žao što idemo i što smo doneli takvu odluku, samo da bi imali formalan dokaz da smo sami otišli i da oni kao ništa s tim nemaju.

Najpre je moderator odobravao svakakve komentare u čuvenom „podfamoznom“ i tako nabijao pritisak autoru. Kad to nije urodilo plodom, urađeno je ono najgore što urednik može da uradi svom kolumnisti: počeo je da odobrava i pušta tekstove protiv njega u rubrici Dijalog, koja je već sedam godina antiteza samoj sebi jer je u koliziji sa nazivom koji nosi, i koja služi isključivo kao teška artiljerija istomišljenika prema nadmoćnom neprijatelju. Nekada je Draža u istom broju umeo da pusti i po nekoliko takvih tekstova, uglavnom Đilasovih aktivista, antiđinđićevskih, ortodoksnih intelektualaca, zatrpavajući Basaru da na svom znatno suženijem prostoru na zadnjoj strani mora svima da odgovara. Međutim, kada na sve to zapazite da objavljuju još i pisma čitalaca koji arlauču da prestanete da pišete za njihov voljeni, zatvoreni, samodostatni i pod mehurom negovan smokvin list, te poručuju da vam u njemu nije mesto jer ga prljate, onda je to poslednja stvar. To je kraj, vrhunac bezobrazluka, a pored Basare i ja sam je pre šest godina doživeo na istom mestu posle samo jednog teksta. Raspitajte se kod Panovića.

Da se ne lažemo, mnogima iz različitih centara delovanja odgovaralo je da Svetislav ode, a otišao je u Kurir koji, uveravaju nas, više nije onaj Rodićev koji je izrodio Dražu, već sad neki Telekomov, pardon Žeželjev, koji takve kao što je Draža navodno ne kultiviše. Tim činom čika Bas je izgubio veliku većinu svojih komentatora, znatno više nego čitalaca, ali i čitaoce, pa „podfamoznost“ faktički više ne postoji. Ovaj ishod prenapadno podseća na ono što se 2013. i ’14. desilo Peri Lukoviću i njegovom portalu E-novine; tada je veliki broj komentatora, po kojima je ovaj sajt bio prepoznatljiv, u znak protesta prebegao pravo na sajt Danasa i u Basarinu „podfamoznost“. Lukovićev sajt su donekle još neko vreme čitali, ali su komentarisanje bojkotovali ili su pisali takve stvari da su one iz pristojnosti morale da se brišu. Bila je to kazna što Luković nije želeo da kritikuje novu vlast tamo gde kritici nije bilo mesta, a sajt je osim zbog nedostatka finansijskih sredstava i organizovanih tužbi za nematerijalnu štetu, propao zato što je Luković, baš kao i prekodecenijski Danasov kolumnista, pripadao izrazito liberalnom i građanskom miljeu, koji mu „izdaju među prijateljima“ neće oprostiti dok je živ. Da li takav usud čeka i Svetislava Basaru?

Basarin rasplet, međutim, ukazuje na nešto mnogo krupnije; on nam okreće um i baca ozbiljnu senku na uvreženu pretpostavku da je polarizaciju u medijima, preko koje zatim treba da se polarizuje i društvo, inicirala vlast, koja je dalje, sledstveno tome, prevashodno odgovorna i za sve posledice koje takva polarizacija pravi. Zašto to kažem? Pa, ispada, cenjeni publikume, da su svi elementi koji pretpostavljaju polarizaciju kao takvu – a to su isključivost, zatvorenost, netolerancija, jednoumlje, nekritičnost prema svojima, slepa poslušnost, hipersenzitivnost na svako talasanje, pa samim tim i strah od mogućih posledica ako se čini suprotno – odjednom značajno izraženiji u medijima koji su protiv vlasti, nego u onim režimskim, o kojima stalno slušamo da je tako od ovih kod kojih je to u stvari još gore. Jer oni su ovde iz svog medija praktično oterali ne čoveka koji podržava vlast, već nekoga ko samo misli da je opozicija kriva što imamo vlast kakvu imamo, što je na kraju ispalo da je veći greh nego kad bi Svetislav uistinu podržavao vlast. Nije li to što mu se kao liku iz romana dogodilo prava potvrda da je Rozenkrojc, koji je u međuvremenu postao deda, sve vreme bio u pravu, ali ga nisu razumeli? Ili su ga zapravo razumeli vrlo dobro.

Drugi skorašnji primer koji vas navodi na pomisao da ne znate da li o nekom opozicionom mediju da mislite kao o robovlasničkom društvu, sekti ili nečemu između, tj. da niste sigurni da li njihovi novinari i urednici to što rade rade samo zato što moraju, zato što svim srcem žele ili ima i jednih i drugih, bila je reakcija 2D-nebeskih tela N1 i Nova S na poziv UNS-a da se odupru uticaju tog 2D prefiksa na uređivačku politiku. Šta su uradili? Neki genije, a taj je valjda glavni 2D-priručnik, pomislio je da će dokaz da nije kako UNS kaže biti ako nateraju sve zaposlene, uključujući snimatelje, kamermane, novinare iz kulture, prezentere vremenske prognoze, kafe-kuvarice i čistačice – drugim rečima bez izuzetka sve zaposlene u školjka-firmama Adria News d.o.o. i United media digital d.o.o., koje, pazite sad kvaku, finansiramo svi mi koji smo preplatnici kablovske mreže SBB – da se potpišu ispod odgovora.

Umesto dubokotrajne penetracije koju su želeli da postignu Sebastijanom, doživeli su momentalni strmopizd jer su ljudi počeli da se pitaju da li su stvarno išli od jednog do drugog da ih potpisuju, kako se desilo da baš nijedan zaposleni nije smeo da odbije i da li su ih uopšte pitali ili su ih sve po kratkom postupku potpisali, ionako znajući da ne smeju da zucnu protiv? Taj kojem je to palo na pamet je isti onaj glavni 2D-priručnik (a svi znamo ko je to, što bi rekla Žaklina Tatalović) kojem je trebalo više od tri godine da shvati da priloge na N1 u kojima Đilas nešto govori ne treba da oprema portret-fotografijama koje je sa tim Draganom, a po želji drugog Dragana, napravio fotograf koji je na isti način fotografisao i zaštitne ličnosti iz impressuma te televizije.

Pogledajte samo kako prolaze voditelji, prezenteri i spikeri koji su sa nacionalnih frekvencija dobrovoljno odlučili da se samokastriraju i kompresuju na dužinu i širinu, ili matematički ograniče odozdo i sa strane. Nataša Miljković, Rada Đurić, Maja ex-Japundža, Jelena Obućina i Goran Dimitrijević se ponašaju kao da su pristali na dodatnu klauzulu (koja može da prođe i kao nepisano pravilo, vele vrapci iz off-a) i obavezali se ne samo da obavljaju poslove voditelja ili prezentera, već i da uzajamno gostuju jedni kod drugih u emisijama i iznose političke stavove koji se poklapaju sa 2D-interesima. Kao da je onaj glavni rešio da od njih napravi isto ono što je urađeno i njemu; izrabi ih, iscedi i eksploatiše, kao što je eksploatisao i cedio suvu drenovinu iz meteorološkinja ili ih pak opčinio da same hitaju da zadovolje svog gurua. Ja vas pitam, vaskoliki auditorijume, da li možete da se setite kad je bilo ko od navedenih išta slično radio pre nego što je odlepršao na oblak svete medijske slobode? Ili da mi kažete kad je bilo da, uzmimo, Mitrović naloži Mariji Egelji ili Ani Šupić da daju izjave u korist Vučića ili to same urade, verujući da se očekuje od njih?

Dok Đurićeva, koja je u „Beogradskoj hronici“ delovala da je na spidu i amfetaminima, seckajući goste na kockice za supu svaki put kad treba da poentiraju (nekulturu koju deli sa wannabe Hju Hefnerom na Happy TV), sada izgleda kao da zajedno sa gostima pluta u opijumskim vibrasferama svog prirodnog okruženja, Obućina – kao da je studirala glumu sa nekom putujućom pozorišnom trupom a ne novinarstvo na FPN-u, Goran Dimitrijević je doživeo ultimativno poniženje. Ovaj profesionalni spiker sa višedecenijskim iskustvom sad mora da polaže račune aferaškom novinaru Georgievu, koji je postavljen za direktora i dalje fantomske NewsMax Adria televizije – obratite pažnju – bez ikakvog prethodnog radnog iskustva na malim ekranima, što je do sad neviđeni pičvajz u istoriji srpskog televizijskog novinarstva.

Zajedno s tim besni i simptomatično ego-tripovanje kojim se potiskuje nezadovoljstvo. Jelena Zorić, uzdizana i nagrađena od viktorijanke Smajlovićke, u novogodišnjem intervjuu za nova.rs izvolela je poleteti ambicijom da su novinari ti koji pišu istoriju (čitaj, sude) o političarima, a ne istoričari (zapamtite ovo jer je izletelo iz podsvesti). Samo dan ranije rekla je svom advokatu da se novinarstvom bavi od svoje devete (brojevima 9) godine. Pretekla ju je samo bivša glumica Olja M. Bećković, koja je na istoj tribini na kojoj je Zoki kovao u zvezde svog budućeg dželata, a ovaj priznao da ne bi znao šta da radi u životu da nema Vučića – otvorila dušu rekavši da se kao novinar rodila.

Koliko god da je tužno, svi su tu da duvaju u iste tiple i da se prave da im je lepo, kao da su shvatili: ako se Đilas već usuđuje da preti nacionalno frekventnim novinarima da će sutra ostati bez posla, šta je onda takav lik još danas u stanju da uradi nama ako se ogrešimo o najmanji zahtev pretpostavljenih? Ajde ovi nacionalni i mogu da se rotiraju po frekvencijama, ali ako se zameriš jednom Draganu, to je automatski kao da si se zamerio i drugom Draganu. A ako si se zamerio i jednom i drugom Draganu, onda možeš da zaboraviš i na N1 i na Nova S, Danas, Vreme, NIN, Novi magazin, Nedeljnik, Direktno... Ako pak kojim slučajem pokušaš da pređeš na nacionalu, čeka te diskvalifikacija ala Svetislav Basara. Znači, nemaš kud. Lepo je Đinđić govorio, ne možeš od riblje čorbe da napraviš akvarijum.

Zašto onda ovi mediji uporno ističu da su slobodni, nezavisni, profesionalni, objektivni i najbolji, pitate se vi naposletku? Zato što je to tradicionalni baba Serin recept za VKK – Veliku klozetsku kamuflažu – da se drugi optuže za sve ono što i sami rade, da ispadne kao da se ontološki razlikuju, a u stvari se razlikuju samo ontički, tj. da govno u wc-šolju ispuštaju samo neki. Počeli su sa operacijom „Cenzura“, da nakače bivšem Miloševićevom ministru informisanja da je nastavio tamo gde je stao 1999, a to je, izvinićete, bilo toliko teško kao da tražite vampira koji vam spava u tavanskom kovčegu. Kad se to ponovo primilo, osnovali su, doduše u inozemstvu, svoj sabirni centar šifrovanog naziva, televizijsko pojačalo u koje se sliva sve što se sličnom raduje i izneli ponudu kakva se ne odbija: gostujte kod nas jer ćete ovde moći da pričate šta god poželite protiv njih!

Niko neće smeti da vas prekida, ni da preispituje istinitost vaših tvrdnji. Možete da vređate, psujete do mile volje – pravićemo se da nismo čuli. Organizovaćemo sportiste, glumce, pevače, lekare, arhitekte, ma nema koje ljude nećemo naći da stanu na vašu stranu, a onda ćemo vas opet zvati da komentarišete to što su rekli da bismo imali što više priloga i tako u krug. Dođite koliko god često želite, sve ćemo da fingiramo! Zahvaljujući Slaviši Lekiću fingiraćemo i protočni bojler, firmu koja će vam omogućiti da političke reklame plaćate kao obične, a za njihove reklame ćemo reći da nam se ne uklapaju u uređivačku politiku. I nemojte da brinete, napravićemo od naših novinara i voditelja vaše omiljene „držače mikrofona“, kako su to svojevremeno lepo okarakterisale Izabela Kisić i Katarina Lazović u članku „Medijska slika Zorana Đinđića“ iz zbornika „Zoran Đinđić: etika odgovornosti“ (danas se obe prave da imaju amneziju). Pa kad budete davali vetar u leđa antivakserima i aludirali da su vakcine koje su vlasti nabavile iz EU lošijeg kvaliteta jer su došle mimo COVAX programa, na konto onih priča da se milka čokolade ili praškovi za veš prave drugačije za istočno tržište – niko neće smeti ni da pisne! Najzad, biće tu i specijalnih bonusa u vidu estradnih novinara, nepoznatog Selje Jovovića, da vam kliču „Bravo, care!“ kad na mrežama okačite neku fotografiju iz mladosti.

Tražimo samo jednu stvar zauzvrat: od sada, pa nadalje i ubuduće, kad vas Gmitrić ili Ksenija budu zvali da gostujete, izmislićete neki razlog zašto ne možete da dođete, jednom, dvaput, triput... koliko god dugo budu zvali, a za to vreme ćete kod nas da pričate da vam je na Pinku zabranjeno da gostujete. Dokaz će biti što vas tamo nema, pa ćete tako i u vezi sa drugim televizijama. Možete da postavljate i nenormalne zahteve, pa da sami moraju da odustanu. Organizovaćemo i zastrašivanja na mrežama za sve kojima ipak padne na pamet da tamo ponekad odu i napraviti od toga skandal.

Ovim njihovim budalama što gostuju kod nas ćemo zagorčavati život, praviti im sačekuše, ismevati ih i iskoristiti za negativne i neistinite naslove. Kad budu shvatili šta se događa i šta im radimo, pa prestanu da dolaze, iskusno ćemo da pokrenemo priču da ne smeju više da dođu jer im je šef tako naredio, što se dalje super nadovezuje na diktaturu i strahovladu. A onda? Onda, kad sve tako raspolovimo, otvorićemo temu o polarizaciji i optužiti vlast da deli ljude i kreira paralelnu stvarnost. Isto tako ćemo da otvorimo temu dijaloga, pa ćemo reći da ga nema i da je za takvu situaciju u društvu „po prirodi stvari“ opet kriva vlast. I tako dalje, i tako bliže, sve po istom ključu i sve zbog toga da bismo zarađivali na konkurentskoj prednosti, ili što se kaže, da u ponudi imamo ono što oni nemaju. Kao kad odjednom povučeš paket kanala sa Telekoma, da bi mogli da se gledaju samo kod tebe, a onda taj isti Telekom još optužiš da neće da ih emituju i izvršiš dvostruki zajeb.

E, u tome se sastoji ta baba Serina Velika klozetska kamuflaža, čiju je funkciju u jednoj od Basarinih priča, koje su i zaista nestale pre nego što su stigle da budu objavljene, Rozenkrojc matematički zapisao kao f (x) = (1/x)^-1, što je samo otmeni, über alles (slobodni, nezavisni, profesionalni, objektivni i najbolji) manipulativan oblik za y = x. Kužite, dragi moji naprednjaci? Kužite Sebastijan!

(informer.rs, 21.01.2021.)