KRIK u interesu mafije

Opoziciono nastrojeni mediji ne slede načelo javnog već partikularnog interesa. To pokazuju kada, povodom detalja koje je otac nestalog navijača Partizana Strahinje Markovića nedavno izneo u javnost, uzimaju u zaštitu „Mrežu za otkrivanje korupcije i kriminala“ KRIK i njenog urednika Stevana Dojčinovića. Da nije tako, barem jedan od tih medija upitao bi ga kako objašnjava činjenicu da Veljko Belivuk, vođa kriminalne grupe „Principi“ i glavnoosumnjičeni za otmice, iznude, ubistva i druga krivična dela, preporučuje u telefonskom pozivu da se, povodom nestanka mladića za koji se sumnja da je baš on odgovoran, unesrećeni otac Nenad Marković obrati za pomoć KRIK-u, koji upravo o Belivukovoj i sličnim grupama ponajviše piše?

Da bismo odgovorili na to pitanje, potrebno je da se povodom godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića vratimo dvadesetak godina unazad, u vreme kada grupa koja će kasnije biti označena kao „zemunski klan“, po Beogradu radi isto što je donedavno radila i grupa „Principi“ – vrši otmice radi otkupa, bavi se iznudama i ubija ljude. Tada se Dušan Spasojević i Milorad Ulemek, komandant Jedinice za specijalne operacije MUP, dogovaraju da otimaju mahom one ljude za koje se u javnosti zna da su se obogatili u vreme vlasti Slobodana Miloševića, dakle, režima za koji su Spasojević i Ulemek do juče obavljali prljave poslove, kako bi sada izgledalo da takve radnje obavljaju za račun tek ustoličene postpetooktobarske vlasti.

Meta prve takve akcije 7. novembra 2000. bio je Vuk Bajrušević, mlađi brat Bojane Bajrušević, koja će se nekoliko godina kasnije naći na optuženičkoj klupi za šverc cigareta tokom devedesetih koji je predvodio Marko Milošević. Bojana, koja je nimalo slučajno i Ulemekova prijateljica, prima poziv od otmičara (Spasojevića) u kojem joj se stavlja do znanja da treba da „vrati pare koje je od naroda pokrala“, jer je na vlast došao režim koji zapoveda da ono što je pokradeno bude vraćeno u budžet (kriminalom stečeno, kriminalom oduzeto). Efekat ovakve scene na žrtvu, za koju se očekuje da će da širi to među narod, pa će time glasine da stignu i do medija, očigledan je: ovi što su došli nisu ništa bolji od onih koji su bili na vlasti pre njih.

Da bi Bajruševićevu dodatno zaplašili, Ulemek iz MUP-a nabavlja Spasojeviću dve šok-bombe koje njegova grupa baca u Bojanino dvorište, a onda isti Ulemek, glumeći rame za plakanje, da bi se našao Bojani u nevolji, odlazi u njenu kuću i obećava joj da će urgirati kod policije da joj se brat pronađe, te njegovi otmičari privedu pravdi. Dvadeset dana po otmici ugovoren je otkup u iznosu od milion i po nemačkih maraka, od kojih Ulemek, brižni prijatelj, u dogovoru sa Spasojevićem uzima polovinu, kako u knjizi „Otmice zemunskog klana“ navodi pukovnik Mile Novaković, pomoćnik načelnika UKP u vreme atentata na premijera.

Nizale su se otmice Stefana Živojinovića, Bojana Matijevića, Miroslava Miškovića i drugih, a do vlasti su paralelno stizale informacije da Ulemekovi i Spasojevićevi ljudi ne samo što reketiraju imućne i diluju drogu po Beogradu, već su kontrolu uspostavili i na teritoriji Vojvodine, tvrdeći da novac uzimaju u ime premijera Srbije lično. Negde u to vreme vrh vlasti dolazi do saznanja da ime Zorana Đinđića zloupotrebljava i tadašnji sitan privrednik i budući političar Dragan Đilas, pribavljajući sebi korist od pojedinih firmi u Beogradu, zbog čega je protiv njega podneta krivična tužba.

Ulemekova dvostruka igra kulminira 24. marta 2002. u otmici Milije Babovića, biznismena koji je kao i Bajruševićeva privatno bio blizak Ulemeku. Pošto je Spasojević već tada na merama, a Ulemek posle incidenata u „Tvrđavi“ i „Stupici“ udaljen iz MUP, njih dvojica dolaze na ideju da Ulemek u vreme otmice bude u Grčkoj kod Babovićevog prijatelja, odakle će teatralno pozvati Spasojevića da mu kaže da je čuo za otmicu i da mu pripreti ako on ima nešto s tim, kako bi to policajci koji slušaju čuli, i tobože zabrinut odmah naredni dan dojurio u Srbiju da ucveljen teši Babovićevu porodicu.

„Znali smo da otima ljude, da ubija. [...] U kući Milije Babovića je plakao zbog njegove otmice i govorio kako će ga pronaći i osvetiti, a on je organizovao otmicu. Isto tako je u Kuli plakao i klečao na podu, govoreći kako on hoće da prekine protest, ali ovi iz Jedinice to neće“, govori Čedomir Jovanović 11. aprila 2005, a u drugom tomu njihove knjige o „suđenju veka“ prenose novinarke „Politike“ Aleksandra Petrović i Dorotea Čarnić.

Dok je četrdeset dana mučeni Babović, koji je u međuvremenu pokušao i bekstvo, nabrajao ljude koji bi mogli da izvrše otkupninu, grupa oko Spasojevića pred njim se pravila da mrzi Ulemeka i oduševljeno prihvatila da on donese 10,5 miliona evra, dodajući da će tako ubiti dve muve jednim udarcem. Naposletku, srećan što je uopšte izvukao glavu, Babović u znak zahvalnosti što je ovaj navodno stavio život na kocku i prihvatio da donese novac, još poklanja Ulemeku ručni sat vredan 100.000 evra.

Devetnaest godina kasnije, Veljko Belivuk oponaša Milorada Ulemeka i u istom maniru upućuje poziv skrhanom ocu za čijeg se sina danas sumnjiči da ga je oteo i ubio, postavlja se prema njemu saosećajno i upućuje ga da se javi redakciji KRIK. Zašto?

Baš kao što je zemuncima bilo bitno da se o njihovim kriminalnim aktivnostima priča i piše kao o Đinđićevim, verujući da time što je to u medijima postalo nerazlučivo najbolje štite sebe, jer ako jedan padne mora pasti i drugi, tako je i Belivuk svestan da se njegovi interesi u tome podudaraju sa KRIK-ovim, jer se ta organizacija od osnivanja ne bavi razotkrivanjem korupcije i kriminala koliko povezivanjem ljudi bliskih Aleksandru Vučiću sa kriminalcima, sa kojima je Dojčinović i pred Višim sudom u Beogradu potvrdio da sarađuje u okviru svoga posla.

Zato odgovor na pitanje koje mu opoziciono nastrojeni mediji ne postavljaju nikada neće biti potreban.

(Informer, 16.03.2021.)