Razvojni put jednog oksimorona ili šta je to „optuženi narko-bos“?

Predrag Koluvija, suvlasnik jedne od najpoznatijih, najuglednijih i najuspešnijih firmi za proizvodnju organske hrane u Srbiji Jovanjica d.o.o., tužio je, i po svemu sudeći, nastaviće da tuži Mrežu za otkrivanje kriminala i korupcije (KRIK) i njenog urednika Stevana Dojčinovića, sve dok ga u svojim tekstovima bude nazivao „optuženim narko-bosom“ i „vlasnikom plantaže marihuane“. U tužbi se, između ostalog, navodi da državni organi ne terete Koluviju da je „narko-bos“, da Krivični zakonik Srbije ne poznaje to krivično delo, pa niko nema pravo tako da ga zove, kao i da se objavljivanjem takvih tvrdnji podstiče mržnja prema njemu i dodatno rasplamsava njegova kriminalizacija.

Dojčinović je u svoju odbranu odgovorio da „poštuje sve profesionalne standarde novinarstva“, tvrdeći da se ne može reći da je Koluvija nazvan „narko-bosom“ jer je ispred te reči napisano „optuženi“. Ipak, u vesti od 2. novembra o pristigloj tužbi, najednom je odlučio da zaobiđe spornu sintagmu koju brani i Koluviju označio kao onog „kome se sudi da je šef kriminalne grupe koja je proizvela više od tonu i po marihuane“. Pošto se delo koje se Koluviji stavlja na teret zvanično zove „proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga“, dok u optužnici ne postoji nijedna optužba, a kamoli dokaz da je Jovanjica zajedno sa firmom Superior, sa kojom je potpisala ugovor o uzgajanju industrijske konoplje, vršila bilo kakvu prodaju droge, u očiglednom smo problemu.

Kako se, dakle, neko ko je samo proizveo drogu – pod uslovom da su navodi iz optužnice tačni, tj. da se pronađene biljke na plantaži mogu okarakterisati kao marihuana i dokaže da su uzgajane s ciljem da to budu – može kolokvijalno nazvati „narko-bosom“, čak i da je pravosnažno osuđen? Zar taj pojam u najčešćoj upotrebi ne podrazumeva nužno neku vrstu trgovine i trafikinga?

Umesto da to objasni, Dojčinović se zapleo u ne preterano inteligentno izgovaranje i otkrio da je sporna sintagma u stvari samo njegov bukvalni prevod izraza iz engleskog jezika (“accused drug boss” ili “crime boss”), koji naime koriste i svetski priznati mediji poput Vašington posta i Gardijana. Poznato je da je KRIK takođe deo kontroverznog međunarodnog projekta OCCRP, kojim iz Sarajeva rukovodi još kontroverznija IREX pijavica Endru Saliven, i da paralelno produkuje tzv. istraživačke priče na srpskom i engleskom jeziku. Tako se Dojčinoviću evidentno jako dopalo šta se dobija kao proizvod kad se engleska sintagma, delom iz pomodarstva, prosto prepiše na srpskom.

Nevolja je ipak u tome što takva nije u duhu srpskog jezika i ne može da se prevede bukvalno, jer trpni pridev poput „optuženi“ („osumnjičeni“, „okrivljeni“ i sl.) zahteva eksplikaciju odnosa bilo veznikom („optužen za to i to...“) ili u formi zavisne rečenice („optužen da je to i to...“), dok samo pored imenice izaziva konfuziju, pa čak i protivurečnost, te neku vrstu oksimorona koji nije duhovit nego glup. Istovremeno, u kontekstualnoj upotrebi može biti i opasan, jer tako iskazan doprinosi neometanom etiketiranju i kriminalizaciji, pa postaje način da se, s jedne strane, zalepi željena etiketa (oznaka), a dodavanjem besmislenog prideva, sa druge strane, u slučaju optužbi za neprofesionalizam iskoristi kao odstupnica. Budući da ga u Srbiji niko drugi ne koristi, pitamo se da li je oksimoron „optuženi narko-bos“ rezultat čisto Dojčinovićeve pokvarenosti smešane sa neinteligencijom, koja je svaki put sve upadljivija kada se pod lupu stavi njegova profesionalnost?

Nije prvi put da se urednik KRIK-a u manipulativne svrhe služi ovakvim i sličnim oksimoronima, niti mu je prvi put da ne reaguje baš najbistrije kada mu bilo profesionalni, bilo lični integritet vise o koncu. Početkom maja, kada je zbog „istraživačke priče“ u kojoj ga je doveo u vezu sa kriminalcima primio tužbu od direktora BIA Bratislava Gašića, Dojčinović se isto tako pravdao da nije prekršio pravila profesije i, iz samo njemu znane pameti, otkrio da je Gašiću pitanja poslao tek pošto je čitavu priču već bio završio, praktično priznavši da mu druga strana uopšte ne utiče na prethodno zacrtan sadržaj. Ponosno se još pohvalio da je na odgovore čekao čitavih 24 sata, pre nego što je tekst objavio. Zbog ovakve i slične prakse, koja očito dodirnih tačaka sa novinarstvom nema, raširila su se ubeđenja da je Dojčinović medijski reketaš u pokušaju, jer onaj ko jedan dan dobije pitanja – a to su obično imućni pojedinci – pa vidi da je kompletno „istraživanje“ objavljeno već narednog dana, s pravom pomišlja na to da je svrha poslatih pitanja bila nešto sasvim drugo.

Dojčinovićev takmac u aferaškom novinarstvu Slobodan Georgiev uhvatio ga je sredinom februara 2018. da bombastično predstavlja kao svoje istraživanje podatke koje su „na izvol’te“ dobile mnoge redakcije i koje je prva objavila Pištaljka još pre godinu dana. Posle razmenjenih uvreda na Tviteru, urednik KRIK-a svoju prevaru na kraju je zamaskirao objašnjenjem da je podatke ipak trebalo proveriti, što po njemu takođe iziskuje izvesni istraživački napor. Pod sličnu definiciju istraživačkog novinarstva podveo je i filtriranje i izbacivanje „psovki i ružnih reči“ iz protivzakonito dostavljenog transkripta sa saslušanja Veljka Belivuka i Marka Miljkovića pre njegove objave marta ove godine.

Na pitanje ministra Zlatibora Lončara sa jednog skupa iz februara 2016, dok je Dojčinović izigravao portparola i produženu ruku pokojnom vođi „zemunskog klana“ Dušanu Spasojeviću i njegovim obmanama, gde je bio kada je on tokom akcije „Sablja“ u više navrata nosio policiji dokumenta u vezi sa kupovinom spornog stana, na opšti podsmeh prisutnih kolega, urednik KRIK-a odgovorio je: „Bio sam mali.“ Kad mu je Anica Telesković sa RTS-a prošli mesec u intervjuu pomenula odluku Komisije za žalbe Saveta za štampu, koja se zajedno sa obrazloženjem može naći na sajtu Saveta, po kojoj je KRIK prilikom pisanja o firmi Mineko septembra 2020. prekršio novinarske kodekse jer je odbio da objavi demanti te kompanije, Dojčinović je izgovorio da tu odluku ne prihvata jer nije video njeno obrazloženje, i ostao živ na mestu. Teleskovićeva nije slutila da postoji i presuda Višeg suda u Beogradu, u predmetu koji je urednik KRIK-a sam pokrenuo, u čijem se obrazloženju na jednom mestu konstatuje da je tokom suđenja nesporno utvrđeno da je Dojčinović prekršio novinarske kodekse, ni manje ni više nego nepoštovanjem prezumpcije nevinosti lica o kojima piše.

Što se ličnog integriteta i neozbiljnosti tiče, primećeno je da u javnim nastupima, a naročito tokom boravka u sudovima, pokušava da prikrije ili makar ublaži svoj delinkventski stajling umetanjem repa u kragnu od košulje, koja je uvek dovoljno duga da mu, bilo zimi ili leti, prekrije tetovaže na rukama, takođe i da skida deo napadnog pirsinga, sve da bi auditorijum stekao utisak o primernom, pametnom i uzornom novinaru. Maska mu ipak pada u govoru, pa je tokom jednog svedočenja, odgovarajući na pitanje kakvu je štetu trpeo od teksta koji je predmet tužbe, rekao da komšinica njegove mame više nije htela sa njom da ide na pijacu, dok je u drugom postupku, on koji je poznat po nehigijenskim navikama i samopovređivanju kože, kazao da je, pročitavši tekst u kojem je kritikovan, dobio psorijazu. Ubeđen da na taj način odbija kompromitujuće optužbe, otišao je 2016. u emisiju kod Zorana Kesića, gde su obojica natakli kačkete sa napisom „narkoman“ i tome se smejali. Tu fotografiju urednik KRIK-a je zatim postavio za profilnu sliku na svom tviter nalogu.

Pre toga, Dojčinović je na istom mestu držao poznatu fotografiju krupnog plana svoje face, koju je godinama isticao i distribuirao kao svoj zaštitni znak, kojom su se opremali svi njegovi ili prilozi o njemu u medijima, pa čak i knjiga iz 2014, sa pomalo zagonetnim, mona liza osmehom. Tek relativno skoro, pošto je osvanula na jednom od sajtova BIRN-a, postalo je jasno da je fotografija kropovana i napravljena kad je urednik KRIK-a sedeo natrćen na stolu, dok se u pozadini ispod reflektornog svetla uočavaju dve osobe sa sanitetskim maskama koje deluju kao da mu tetoviraju zadnji deo ili rade kolinoskopiju. U leto prošle godine, uključen je preko skajpa uživo u program TV N1 da prokomentariše demonstracije ispred Skupštine Srbije i huliganske grupe koje su, između ostalih, učestvovale u neredima. Samo nekoliko minuta po završetku uključenja, na društvenim mrežama je vidno uzbuđen objavio fotografiju da bi pokazao da je, dok je davao izjavu, sedeo za laptopom u boksericama. U svojoj redakciji zapošljava, gotovo po pravilu, većinom pripadnice ženskog pola.

U pomenutoj knjizi „Šarić“, koja je izdata pre početka suđenja Pljevljaninu, na strani 145 se o glavnom akteru govori kao o „narko-bosu u begu“, a na stranici 163 se za istog tvrdi da je „osumnjičeni narko-bos“, što je još bizarniji oksimoron od „optuženi narko-bos“, koji je upotrebljen dalje na strani 269, premda Darko Šarić, baš kao ni Predrag Koluvija, nikada ni u jednoj zemlji nije bio pravosnažno osuđen za trgovinu drogom. Maja 2015. Dojčinović je u Podgorici dobio 6.000 evra u sklopu nagrade koju mu je sredio predsednik žirija i ataše Salivenovog OCCRP-a za Srbiju Veran Matić upravo za ove tekstove u knjizi, koju mu je takođe on izdao. Na sudu, urednik KRIK-a, međutim, nije mogao da se seti ni kako je ime ubijenom novinaru po kojem nosi naziv fondacija koja mu je dodelila nagradu, pa je umesto Duško Jovanović, sudiji rekao da se nagrada zove „Duška Jovanić“, što je ime poznate beogradske novinarke, inače žive i zdrave.

Dve godine pre toga, za „istraživačke priče“ koje je uglavnom pisao u interesu paralelne bezbednosne strukture kojom su rukovodili Boris Tadić i Miodrag Rakić, poput serijala o Miškoviću koji je Tadiću odgovarao u obračunu sa Draganom Đilasom, nagradu „Jug Grizelj“ mu pak sređuje Vukašin Obradović, tadašnji predsednik NUNS-a, koji je danas takođe deo grupe novinara koji pišu u korist korumpiranih policajaca. Iako negira svoje veze sa bivšim režimom i da su ga snabdevali ili dan-danas snabdevaju poverljivim podacima i dokumentima, te odbacuje prigovore da se bavi politizacijom, korisnike Tvitera, kad mu je izašla knjiga, mamio je porukom „otkrijte tajne iz Mikijeve (Rakićeve, prim.aut.) fioke“ i pisao kako Aleksandar Vučić i Milo Đukanović ne bi voleli da se ona pročita.

Dve godine kasnije, govoranciju u sudnici je započeo sa „svi na Tviteru znaju da je aktuelna vlast ogrezla u kriminalu i korupciji“, dok je bivšu vlast 19. decembra 2014. u Studentskom dnevnom listu mrtav ozbiljan opisao po infantilnom ključu mi-kauboji-oni-indijanci: SPS kao partiju koja je povezana sa narko-kartelom, a DS kao stranku koja je uglavnom hapsila loše momke. Kada je u septembru 2015. objavio mutirane video snimke Ivice Dačića sa Rodoljubom Radulovićem, bivšim predsednikom Teniskog saveza Srbije, na pitanje novinarke RSE o izvorima i da li ga je neko možda iskoristio, urednik KRIK-a odbio je da odgovori, dodajući da bi, ako to učini, „mogli da se izvuku razni zaključci“. Za potrebe afere tad je pak Radulovića nazivao „narko-bosom“, bez obzira na to što se u optužnici protiv Šarićeve grupe teretio samo za snabdevanje brodovima.

Kao što se iz priloženog da videti, oznaka „narko-bos“ je, prema načinu na koji je upotrebljavaju KRIK i Stevan Dojčinović, jedna veoma fluidna kategorija koja se bez problema može preneti čas na jedno, čas na drugo ime (označitelj), zbog čega njen pojam nikada nije striktno definisan. Zašto? Upravo zato što, osim što služi da kriminalizuje lice na koje se u tekstu direktno odnosi, uz koje stoji kao atribut u rečenici, služi ujedno i tome da se jednim elegantnim potezom pera zaprljaju i kriminalizuju sva druga imena, koja se u javnosti već dovode u vezu sa „optuženim narko-bosom“ i koja će Dojčinović i njegove devojke postaviti u sintaksičku blizinu ili u isti kontekst sa tom oznakom. Tako taj primarni kriminalizovani označitelj počinje da postoji za nekog drugog označitelja, kao što Koluvija postoji npr. za Andreja Vučića, a ovaj dalje samo zarad predsednika Srbije. Isto znači i da time Andrej postaje „narko-bos“, a kada to postane, Koluvija kao „narko-bos“ više nije bitan, baš kao što neće biti bitan ni Andrej kada preko njega „narko-bos“ postane Aleksandar. To je ta dojčinovićevska logika, premda u osnovi nastaje kad se pokvarenost smeša sa neinteligencijom.

Umesto da ukaže novinaru na kršenje profesionalnih kodeksa i opomene ga, što je u opisu posla strukovnog udruženja, NUNS je Koluvijinu tužbu okarakterisao kao „pokušaj ućutkivanja zbog Jovanjice“, otvoreno navijajući za to da afera traje što duže. Aferaški ideali NUNS-a, međutim, ne treba da nas čude kad se ima u vidu ko je danas na njegovom čelu i da su se nedavno pojavile informacije da je Željku Bodrožiću, inače dugogodišnjem borcu za legalizaciju marihuane i preprodavcu džointa, prodaja droge porodičan posao, jer se njegovom rođenom bratu sudi zbog šverca heroina koji je krio u puter kiflama.

(informer.rs, 12.11.2021.)