Zaštitnik paparazzo revolveraša

Viđen je do sada u raznim ulogama. Potpisujući se simbolično sa VO, u Ekspres politici ostao je još tokom cele 1992. godine nakon što se čak i Žarkoviću smučilo da piše ratnohuškačke tekstove. Na talasu profiterstva, Zapad će mu pomoći da otvori štampariju u Vranju, a u vreme vlasti Demokratske stranke, donacije Evropske komisije uredno će mu prosleđivati Božidar Đelić. Shodno tome, 2010. godine zajahao je čelnu funkciju isto tako profiterskog NUNS-a i ostao zabeležen kao prvi predsednik koji je do koske ogolio koristoljubivost tog udruženja.

Posle promene vlasti 2012, videćemo ga kako u Centru za kulturnu dekontaminaciju, zajedno sa Brankom Prpom i sličnim perverzijama, učestvuje na govoranciji na kojoj su po zidovima visile naslovne strane sa Draganom Đilasom u negativnom kontekstu. Omiljeni događaj u istoriji novinarstva mu je ubistvo Slavka Ćuruvije, a voli da izvlači i nešto raniju epizodu „Vojko i Savle“ i takođe je koristi kao matricu za manipulisanje, kukumavku i izvlačenje zapadnih para.

Uža javnost ga pamti i kao mučenog isposnika, sveca u pokušaju koji je čitav jedan dan izdržao da radi medijskog publiciteta štrajkuje glađu, kad mu je poreska uprava zbog insolventnosti i dugova zatvorila preduzeće u Vranju. Uradio je to da bi od sebe napravio novu žrtvu vlasti koja koristi institucije države u obračunavanju sa „nepodobnim medijima“ Vranjskim, Kikindskim i Kurirom u doba „pacova Rodića“. Doduše, toliko daleko u nemoral kao njegov drug, osuđivani kikindski narkoman i alkoholičar Željko Bodrožić, koji je u cilju izbegavanja obaveza puštao da propadnu, a zatim nonšalatno otvarao firmu za firmom, nije otišao.

Kao predsednik NUNS-a istakao se i po tome što se tajno sastajao sa kontroverznim policajcima da bi montirao afere praćenja i prisluškivanja novinara, a viđaće se i sa medijskim tajkunima, istim onim u čijoj je službi onomad nastupio u CZKD-u. Okupator je, uzurpator i uništitelj jedne od prestižnijih regionalnih novinarskih nagrada „Jug Grizelj“, kad je praktično na odlazak primorao Ćurgusa-Kazimira i za godinu 2014. dodelio BIRN-u nagradu za tekst o Tamnavi koji je izašao 2015. godine. Na sudu će kao prava novinarska kukavica na sve načine izbegavati odgovornost zbog uvredljivih tekstova koji su objavljivani na sajtu NUNS-a, iako se po Statutu NUNS-a upravo on kao predsednik stara o tekućim poslovima u koje spada i vođenje sajta.

Kratko vreme piše kvalitetne analize na temu kosovskog čvora na Peščaniku, a onda u Vremenu ponovo osvežava praksu udbaškog novinarstva i blisku vezu sa parapolicijskim strukturama iz bivše vlasti. Javio se u jednom trenutku i da miri doajene aferaškog pogromaštva, Dojčinovića i Georgieva, kada je na videlo izbilo da njegov nitovani i istetovirani šegrt bez ikakvog stida sebi pripisuje tuđe zasluge. Odnedavno je na Šolakovom platnom spisku, na mestu urednika lokalnih vesti u Danasu, sa kog omogućava Bodrožiću da vodi svoje privatne, prljave lokalne ratove i putem ovog mejnstrim medija.

Kao urednik u tom Danasu, u ponedeljak, 13. juna, Vukašin Obradović napisao je kolumnu u kojoj je izjednačio pisanje zapadnih medija o sinu Margaret Tačer, Donaldu Trampu Junioru, Hanteru Bajdenu i na kraju ćerki Hilari Klinton, za koju se sumnjalo da nije i ćerka Bila Klintona, sa pisanjem domaćih aferaških medija, čiji je i sam službenik, o Danilu Vučiću. Čitav tekst napisan je samo da bi se navodno logički izvela prethodno zacrtana, poslednja teza, koja je izvučena i u glosu: „I zato, ako je reč o tome, Danila Vučića medijski zloupotrebljava, i to u političke svrhe, jedino njegov otac i niko drugi.“

Beskrupulozni otac, dakle, toliko je operisan od svake ljudskosti da zloupotrebljava svoga sina radi političke koristi. Dva dana kasnije, časni novinar je otrčao na jutarnji program N1, da bi naslov priloga bio samo to – „Danila Vučića zloupotrebljava jedino njegov otac“. Kada su provladini mediji kritikovali njegov potez dehumaniziranja oca, Obradović se ponovo našao u ulozi svete isposničke žrtve koja, eto, ne može ništa da uradi protiv sile „Vučićevih tabloida“. Onda je uzeo i 20. juna objavio tekst o samome sebi, neukusno nazvan „Naša i njegova deca“, u kojem je širio laži da novinari ne spadaju u ličnosti čiji je rad takođe na ispitu javnosti. A za ponašanje predsednikovog sina napisao je da „može imati ozbiljne posledice po državu i njeno funkcionisanje“!

U međuvremenu, sa mesta aktuelnog predsednika NUNS-a, Bodrožić vraća uslugu za lokalno iživljavanje i saopštenjem od 17. juna, ponavljajući Obradovićeve primere, zaključuje da je „legitimno pravo domaćih medija da izveštavaju o tome sa kim se druži i fotografiše stariji sin predsednika Srbije Aleksandra Vučića i da zbog toga ne budu diskriminisani“. Ako sad spojimo ortake, dobijamo sledeću genijalnu misao: Danilovo druženje i fotografisanje može imati ozbiljne posledice po državu i njeno funkcionisanje.

Zanimljivo je i to da fotografisanje i praćenje u stopu drugih lica i Obradović i Bodrožić ovde vrednuju kao profesionalno novinarstvo. Za njih je u tom smislu isto tako legitimno pravo, uzmimo jedan od najpoznatijih primera, paparazzo progon Princeze Dajane, koja je, bežeći upravo od tih i takvih za koje se Obradović zalaže, izgubila život. Ili da se setimo onog višemesečnog lešinarenja medijskih revolveraša oko „Garden Lodža“, rezidencije Fredija Merkjurija u Kensingtonu, u poslednjim danima njegovog života, koji su čak i vozača koji ga je vozio iznemoglog na bolnički pregled u novinama predstavljali kao njegovog novog dečka. Obradović se zato u stvari zalaže za to da, kad je u pitanju Danilo Vučić, mediji sa kojima je povezan dobiju dozvolu da se otvoreno ponašaju kao tabloidi, a da i dalje sebe nazivaju profesionalnim.

Ne treba sumnjati, Obradović je od starta vrlo dobro znao da Danilo Vučić nema nikakve sumnjive poslove sa firmama, ne trguje u Ukrajini nekretninama, ne drogira se, ne rasipa državni novac i ne pravi ispade u javnosti kao, uzgred, znatno starija deca Margaret Tačer, Donalda Trampa ili Džoa Bajdena, sa kojima je pokušao da ga uporedi. Uz to je dao sebi i oduška da pokaže da bi želeo da o Danilovom ocu drugi misle kao o nečoveku. On je svojim tekstom kao častan novinar samo hteo da zaštiti i opere svog udbaškog pulena, nitovanog i istetoviranog šegrta Dojčinovića, i sličnima dalje omogući neometanu kriminalizaciju, pružajući blagoslov nastavku satanizacije predsednikovog sina kroz zloupotrebu fotografija koje ne potpadaju ni u kakvo delo, a kamoli u neko sa „ozbiljnim posledicama po državu i njeno funkcionisanje“.

Kako ga i ne bi štitio, kad mu se ne baš preterano inteligentni Stevan, nazvavši ga svojim drugim učiteljem, toliko zahvaljivao u knjizi „Šarić“, da je uzgred naveo da mu je ovaj pružao i dragocene savete kako da se mnogo ne provali da je gotovo sve podatke za knjigu dobijao od BIA i Saše Vukadinovića, iz Tužilaštva od jednog od najgorih srpskih tužilaca Saše Ivanića i od UKP-a Roćka Milovića.

O drugom udbaškom novinaru, Vuku Cvijiću, ću pak – u nekom od narednih tekstova.

(Informer, 23.06.2022.)