Misao u Ničeovom 'Antihristu'

Kakav je status religije u ovoj knjizi? Pretpostavimo da nam je u sadržaju to poznato. Ovde hoćemo, nasuprot sadržaju, da pitamo, šta je sve potrebno da bi religija u jednoj misli zauzela status kakav je zauzela ovde?

U čemu se sastoji misao koja nečemu dodeljuje neki status? Da o nečemu mislim na način na koji mislim? Da li od onoga na šta mislim zavisi i na koji način mislim o tome? A ako mislim o religiji, svešteniku, Bogu, Jevanđelju, Isusu, hrišćanstvu..? Da li u tim slučajevima hoću da izrazim svoje mišljenje, jedno od mnogih, različitih? Ili pak moram da mislim tako što znam da ću se, ako svemu tome kažem ne, konfrontirati sa mnogima?

To nas zanima. Ako kažem da, malo njih me neće razumeti. Jedni će misliti da smo se našli u istom, pogledaćemo se, i to će biti dovoljno. Ni reči više o tome. Kazaćemo jedni drugima, dovoljno je. Oni drugi takođe će razumeti, ali se blago podsmehnuti. To su ustvari iste pozicije, bilo za jedne, bilo za druge. Ali ako kažem ne, i još krenem razlozima za koje mislim da možeš da ih shvatiš?

Pre bilo čega, ti zaključiš da ja vrlo ozbiljno držim do toga, svi prosti odgovori pali su u vodu. Nisam mogao da kažem samo ne, to mi ne bi bilo dovoljno. Nešto razbuktava vatru u meni kad god me pitaš za to; ubrzavam svoj govor, rečenice mi izleću, a ti se pitaš, da li je ovo isti čovek od malopre? Da li onda bilo koja tema izaziva u meni ovu vatru, ili sam samo u trenutku bio nervozan? Ne, nego baš ova. Baš zbog nje ne mogu da se smirim. To je Niče.

Ali zašto smo tako planuli? Zar to nije moglo da se kaže mirno i staloženo? Ne, mi smo pre tempirana bomba koja se, uticali mi na to ili ne, aktivira kad god neko od mene traži, ili ja čujem da drugi... To je misao kojoj nije svejedno ni kako drugi misle, bez obzira što to nismo mi rekli. Kao da je sve na svetu stalo iza nje, a ako je ne razumeju, onda to shvatamo lično. U kakvoj misli se tako nešto može sadržati?

Sa jedne strane, religija kao tema kod Ničea izaziva ovakvu vrstu misli, sa druge, ona ulaže kompletno njegovo biće i tera ga da bude istinit na način na koji bi to trebalo i drugi da razume. Samo misao za koju mislimo da je očigledna može da radi ovo. Ona je snažna i ja je osećam, ide iz mene, ali je tu pre nego što bih razmislio kako bih ja da mislim. Ali samo ja je izgovaram, niko drugi osim mene!? Zašto? Ja znam da i ti znaš, ali ti ćutiš o tome, čak i kad ja kažem?? A o čemu ti je nezgodno da govoriš na ovaj način? Pa, baš o religiji, Bogu, Isusu, Jevanđelju, svešteniku... To je još jedna istina.

Ako je moja misao o ovim stvarima istinita, onda se istina o tome kako ti reaguješ na moju misao, takođe podudara sa njom. Tvoje ponašanje je deo moje velike istine. Ti hoćeš kao normalan čovek da misliš o onome što ti se govori, ali ako se govori o... ti si rezervisan. I ti na tom mestu kao da si već razmislio pre nego što te bilo ko pita, pa sad više ne moraš. Mi radimo slično, ali ja mislim o onome o čemu ti nećeš. Ti si rekao, na ovom mestu mišljenje je zabranjeno, vera – to znači, prestajem da mislim, sveta teritorija. Ti na svakom mestu možeš da budeš ti, ali tamo ne, ne sa tog drveta, sa ostalih da. Ali ja kažem, ti se najbolje osećaš tamo gde znaš da ne treba ništa da misliš, tamo gde je sve zatvoreno, gde kruži, gde postoji zagrobni život, gde si ponizan radi večnog života i carstva nebeskog, gde slušaš sveštenika kao da nije u pitanju čovek kao ti, nego onaj ko je uvek bliži i bolji od tebe. Ti si najsigurniji u zatvoru koji deluje kao tvoj omiljeni dom. Šta prouzrokuje ceo ovaj kontekst?

Jedna tema tera nas da budemo potpuno drugačiji od sebe, nego kada mislimo o bilo čemu drugom, to je problem. Koliko se ti smiruješ u tome, ja sam sve agresivnije protiv toga da budem tuđ, jer je to svuda oko mene, i pritiska me. Toliko malo je dovoljno da budem kao ti, potrebno je jedino da ništa ne govorim. Da se samo jednom na vreme ne probudim, bilo bi kasno za sva vremena. Ali ako je moja misao istinita, onda je istina i to da ju je ono o čemu mislim nateralo da mislim upravo na način na koji to činim, ista stvar koja tebe tera da se ponašaš onako kako se ponašaš.

Ničeova misao je jedna rezultirajuća misao. Nju proizvodi utegnuta situacija aktuelnog prisustva u mnoštvu i osobina koje to prisustvo ispušta, bez obzira da li je svesno toga ili ne. Ta misao nastaje u zadruzi sa kancerom koji je nosi, i zato takva u čoveku deluje da je jača i realnija od svih drugih, koje su u poređenju sa njom samo prazne filozofije. To je ona čuvena neponovljivost i jedinstvenost koju Niče oseća. To je reaktor iz kojeg se crpi snaga, jer je ista ispala takva, da je svakog trenutka osigurana od sumnje u sebe, sve uz pomoć kancera koji je, sam po sebi, opozit produkciji. U jednoj tački vremena i prostora, to je za njega ipak čudo neviđeno. Ali, može li ta misao da misli bez da se neprestano cinično ruga kanceru koji ju je porodio? Može li Ničeova misao da bude nešto bolje od parazita po modelu?

Bog je mrtav, a da bi se on ubio, trebalo je čekićem govoriti tamo gde su drugi ćutali. Trebalo je samo da se pogledaš u trenutku kakav si dok si drugačiji i tuđ, da se oljigaviš sebi i zgadiš na pomisao da si na jednoj istoj zemlji, u jednom istom životu, na jednom mestu bio svinja od čoveka, jer si znao da uvek možeš na drugom da izigravaš nevinašce i vernika. Da pogledaš u sveštenika i kažeš mu, i ti si samo čovek, i ti znaš ono što i ja znam, ništa ti nisi bolji... A ono što si zaista shvatio jeste koliko na tebe represivno deluje misao da je ono što je najbolje uvek negde sa druge strane, nedohvatljivo i za tebe smrtnika stalno neshvatljivo. Ne zanima nas ko je šta hteo, da li je imao dobre namere ili ne, nego kakve je posledice ostavio činivši to što je činio. A, da li ti je samo smetala pomisao da nešto ne možeš iskreno da znaš, ili ti je smetalo i to što na mestu gde treba da je ima najviše, ima najmanje iskrenosti?

Da ne osećam iskrenost i predanost nečemu ne bih mogao ni da imam ovakvu misao. Ona je kao poslednja opna koja štiti ono što jedino preostaje od čovekove vrednosti kada su svi slojevi pali, i neizmernim učinkom nagona radi u kontrasmeru ne bi li ga održala. Ničeova misao je sila koja se sva napreže prema održanju, koja je sačekala da bude poslednja, jer samo onda ukazuje na sebe samu, i sa uspehom upućuje na ozbiljnost. Njegova filozofija je življa od bilo čijih, pošto je sazdana od nagona sa kojeg se očitava misao. Ona od sebe same pravi sadržinu, a ne pre sebe.

To je poruka za modernu misao, za novu iskrenost, znanje i veru. Nije dovoljno da mi kažeš da znaš, i da ti ja odvratim da znam. Ti napravi od sebe nešto, pokaži mi, da bih imao razloga da te cenim, a ja moram da znam da raspoznam to što mi drugi nudi. Moram da učim da budem nov i da uvek proizvodim znanje, da stalno radim i da budem bolji. Ne da sam večito nespreman, nego da ustanem i kažem, sad ili nikad, sve ili ništa. Ne da sam stalno umoran, nego ma koliko bio umoran, da dozvolim da uvek ima nešto u životu što će da me pokrene, da uvek tražim to. Ne zato jer mi je neko rekao da je to put za carstvo nebesko, i večni život, nego suprotno. Baš zato što je život jedan. Šta ćeš ti da uradiš u znanju da ćeš jednog dana da umreš, da te više neće biti, da neće biti ničega za osetiti, ničega za videti, ničega za sanjati..? Šta si spreman svakog trenutka da uradiš u životu sa ovim znanjem? Kako ćeš da živiš? Hoćeš li da se zbog toga ponašaš kao da se još uvek nisi ni rodio, kao da si još uvek u majčinoj utrobi, pa da umreš nerođen, ili ćeš da shvatiš da se samo jednom živi, i ne libiš od stvari od kojih se drugi libe, ili se pitaju zašto ih radiš? Hoćeš li da budeš za druge brzi voz, ili šarena krava muzara? Ti si jedno od milion semena koje je uspelo, kako ćeš da živiš kada to znaš? Da kažeš da prosto veruješ, ili da učiniš sve da u jednoj tački svemira pokažeš u šta veruješ zaista, i uložiš rad?

Niče je uradio ovo zadnje, a ono prvo deklasirao za ludost. Stvaranje je postalo jedini način preživljavanja, ali ne ono, mrdnem prstom i stvaram svet, nego, nosim i radim ono što niko ne razume, što niko ne ceni, i dajem sve od sebe da to bude shvaćeno i cenjeno. Za sebe, pa onda za druge. Isus i Niče, to je jedno te isto, ali ne hrišćanski, nego onaj običan, samo čovek kakav smo ti i ja. Hrišćanstvo je za ovu misao znak određenih posledica. Ako se ono njima jednom pripoji, šta se više isplati: spašavati ime i govoriti u logici, izvor je netaknut, ili napraviti rez u paroli, hajde da mislimo o nečem novom, jer je ovo što imamo na sve strane obolelo, i više ne možemo da odvojimo, šta je u njemu dobro a šta loše?

(prethodno neobjavljeno, 22.04.2004.)