B92 gori od Granda

Ako je neko pomislio da je tzv. projekat „Ludog četvrtka“ bio najniža tačka do koje može da se sroza TV B92, a istovremeno najviši domet treš-komercijalizacije koju bolesni umovi Verana Matića, glavnog urednika, i ice-cream superstara Manje Grčić, njegove sveobuhvatne direktorke, mogu da smisle, onda nije mogao gore da pogreši. Jasno je još tada bilo da B92 formira jedan novi neo-urbani šund, dobrostojeći i imućni fenseraj, klasu ljudi (obići lokale kao što su Tube, Cinema, Brankow bar, Absinthe i sl.) koja će se deklarativno udaljavati od svega što važi za nekulturno (prostačko) i ujedno ekstremno političko, ozbiljno, ironično i sofisticirano. Sve što je drugačije od toga deluje čudno, loše je i sumnjivo. U tom levku između lošeg sa jedne i lošeg sa druge strane, po Manjinom genijalnom ubeđenju, leži, naravno, Dobro, platonovski ideal, kakvo jedino može biti. Jedan miks svega i svačega, nalickanih voditeljki u minićima, informacija umotanih u ruho razonode i šale (možda je to nova super-formula kojom se prenosi stvarnost), ispada i neukusa, razvrata i stida.

Nedavno se, nakon dragulja tipa „Samo večeras“, „Velika Srbija“, „Džet set“ pojavio (za ime boga) još jedan paket urnebesnih inovacija po kojima je zašla snobovska pamet Grčićeve (Matić je tu sasvim sigurno samo konj kojeg ova jaše) – emisija po imenu „Dnevni magazin“ i nešto što se senzualno čedno, mistično-sexy naziva „Noćni TV projekat“, obe u produkciji Emotiona, javne kuće novog kulturnog debilizma. Kako se navodi, u stilu jeftinih marketing udica, „dnevni magazin je kolažna emisija uz koju će početak svakog vašeg dana biti vedar“. Ali o tome koliko je bazični koncept ove emisije, koja svakog radnog dana traje nepuna dva sata, zaista idiotski svedoči tek sledeće: „Za sve one koji se svakoga dana pitaju šta danas da kuvaju za ručak, recept dana dobiće od Mikija Đuričića. Ukoliko vam se to što čujete od njega toliko dopadne, pa nekada i preterate u jelu, tu je i dr Feelgood. Zajedno sa njim biće tu i žene koje su bile dovoljno hrabre da se prijave za akciju i pred vama menjaju sebe i svoj izgled...

O čemu je reč? Grčićeva (ako i sama nije sastavila ove uboge rečenice) prati osnovni srbijanski okvir života, a to je ždranje i lumperajka (megatreš rektor Mića Jovanović ovo bi okarakterisao kao uspešnu segmentaciju tržišta). Ali, za malograđanstvo kakvim Manja obiluje, čemu misionarski teži i za šta je ekstremno talentovana, potrebno je pomešati nespojivo, biti na svakoj strani (to mix grandmothers and frogs), jer to je vrlina (yeah!): kada smo se dobro najeli Mikijeve hrane (čoveka koji se nekada u „Velikom bratu“ rugao i ismevao sve ono čemu danas pripada, pravi primer pojedinca kojeg je, kao hranu koju pravi, samleo sam televizor), potrebno je da to i potrošimo uz više nego smešne vežbice na skučenom prostoru dr Feelgooda, koji je, nasuprot telesno zapuštenom i oblom Mikiju, glavni frajer, predmet divljenja usplahirenih, koketnih voditeljki, i, da ponovimo, bezimenih žena koje vole da im se komanduje – uvek u formi (japi ideal). Eto smisla života u malom novo-urbanog šunda, po Manjinom jevanđelju, naravno.

Dvojac koji pokušava da vodi emisiju, nove-stare Manjine drugarice, Marijana Mićić (jedna od rodonačelnica hibridnog zanimanja ’estradna glumica’, dobijala samo sporedne i epizodne uloge u najgorim projektima srpske kinematografije, učestvovala u emisijama „Veliki brat“, „Jednostavan život“, „Sve za ljubav“, „Leteći start“... radnica Emotiona, poznata po tome što u slobodnom govoru ne kontroliše samoglasnike) i Katarina Vučetić (učesnica Survivora, model, nesuđeni Dačićev saradnik u MUP pregovaračkom timu) čini da se ona od samog starta raspada. Generalno, kompletan izgled emisije deluje kao onaj glupi i dosadan narativ iz pronića (zaplet) koji gledate i čekate da se završi samo da biste videli iole neku škrtu scenu seksa. U „Dnevnom magazinu“ seksa, doduše još uvek nema, ali su ponašanje, organizacija i standard ravni nuli.

Ništa bolja (treba reći još gora) nije ni Manjina erotska kulminacija „Noćni TV projekat“ gde se nivo razonode diže na do sada najviši i najprimitivniji nivo (još gore od do sada vodeće serije „Naša mala klinika“ na istoj televiziji). Tako (Grčićeva?) piše: „Noćni TV projekat je emisija koja se zaista razlikuje od svega što ste do sada gledali na našim televizijama. Znamo da to svi kažu, ali ovoga puta to nije samo fraza. Po prvi put gost emisije postaje domaćin kome smo pored te uloge namenili i neke druge. Baš zato gost Noćnog TV projekta ne može da bude svako...“ Ovu emisiju koja je toliko nabijena neprofesionalnošću, lošom improvizacijom, gostima za koje smo do sada mislili da ne mogu da gostuju na ovoj televiziji, umobolnoj muzičkoj pratnji (Milan Stanković, Slavica Ćukteraš, ko je sledeći..?), vode opet neprejebiva Marijana Mićić, uslikana kao snob sa patuljastim maltezerom (roll model Kim Kardashian) i Anđelka Prpić (do skora Stević, nastavljačica profesije ’estradna glumica’, poznata po očajnoj glumi u još očajnijoj seriji „Žene sa Dedinja“, vodila „Leto na Adi“, „48 sati svadba“). Upadljivo je i to što je ovaj urnebesni šou za povraćanje dobio svoj udarni termin ponedeljkom od 21h, isti onaj koji je pre nje imala emisija Insajder. Kada li će sad Insajder? – verovatno odmah nakon nje, kad više nikome nije do gledanja takvog sadržaja. Ili možda Grčićeva prebaci to na B92 info? Bitno je da svega ima i da je sve pomešano, kao na pijaci. Za svakog po nešto.

Analizirajmo Manjina mediokritetska načela. Odakle ona dolaze i na čemu se zasnivaju? Princip i nije tako komplikovan, ali je ubitačan i širi se neizmerno. Navedimo kao ilustraciju karakteristiku muzičkog Radija S, već nekoliko godina ubedljivo najslušanijeg radija u zemlji. Na njemu, naime, nema narodnjaka, ili se to bar tako ne zove. Ali, čega onda ima? Stvar je u muzičkoj šemi koja nema posebno odvojen blok domaće i strane muzike, nego se u plej-listi malo-malo nađu čas strane, čas domaće kompozicije, bez ikakve prethodne najave i posebnog obaziranja na skladnost – van ikakvog vrednosnog merila ili reda. Neretko i u odsustvu međužanrovskih prelaza. Tako se npr. Goca Tržan nonšalantno nastavlja na Tinu Turner, George Michael na grupu Ruž, Dženan Lončarević na, recimo, Michael Jacksona, a grupa Queen na grupu Bjelo Dugme. Sve ovo smandrljano je i kao salata izmešano u nešto što posle zovu popularnom zabavnom muzikom. Sve je slično i više se ništa ne razdvaja.

Ali zašto se sve to radi i koji je cilj takvog miksa (baba i žaba)? Ono što se dešava jeste relativizacija i ona deluje u dva smera: čim se tako dva nesrodna entiteta (pesme) nađu u naporednom odnosu unutar lanca šarenila svega i svačeg, ni jedan ni drugi ne ostaju potpuno isti kao što su bili ranije. Štaviše, oba gube svoj autentični karakter – strana muzika postaje bliža onima koji preferiraju domaću, a domaća onima koji više vole stranu. Domaće i strano gube svoja značenja, pa se tako gubi i potreba da se utvrdi svaka vrsta eventualne kvalitativne razlike u aspektima stvaranja pesama, bez obzira što ta razlika i te kako prirodno postoji. Deviza Radija S jednostavno se svodi na nešto poput "anything goes", ali efekat koji se dobija zato je zastrašujuć i složen. Ljudima kojima je domaća muzika uvek bila bliža, koji prate trend i migriraju sa nekadašnjeg novokomponovanog šunda na današnji je takvim konceptom pružena šansa da se osećaju i smatraju sebe urbanijim i kulturnijim (ni ne znajući da ih neko pravi snobovima), jer i sama Goca Tržan puštena odmah uz Tinu Turner, ili Aleksandra Radović uz Mariah Carey isto tako deluju urbanije, skockanije i kulturnije (zaboravlja se odakle zaista potiču). Sa druge strane, svi koji su odrastali pre svega slušajući stranu muziku i tako obrazovali svoj ukus i kulturu, u toku slušanja Radio S salate imaju efekat ili gađenja i potrebu da promene stanicu, jer se sve ono što su voleli prlja i unižava onim čime je okruženo ( kada vidim ko danas sluša ono što sam ja voleo..."), ili se i oni opasno približavaju šundu nesvesno ga asimilujući.

Taj princip (škola) važi i kada je u pitanju svemoguća direktorka B92, aždaja Manja Grčić, te njen Veran (sluga) Matić, u odnosu zabavnog i informativnog, pa čak i sportskog programa. Oni na sve strane bljuju prljavštinu, a kao rezultat dobijamo zabavno koje fundira u informativnom (spomenute emisije) i informativno koje fundira u zabavnom (sve neprofesionalnije vesti), jedan hiperkomercijalni crossover koji ne samo što nivelira i stavlja programske sadržaje u prosek, već nivelira i amnezira ljude koji se na takav trik primaju. Dokle je to otišlo? Treba primetiti razmeru gluposti u spoju nespojivog, da je došlo čak do toga da se u reklami za teniski ATP turnir u Majamiju (u svrhu aproprijacije Đokovića od samozvanog „stručnog štaba B92“) koristi asocijacija na seriju „CSI Miami“ (!) i Davida Carusoa u ulozi glavnog istražitelja, koja se takođe emituje na istoj televiziji. Dakle, baš sve je podložno mešanju, ništa nije više kao što jeste, ili kao što je Manja ili neko sličan njoj to formulisao: „Šalićemo se na svoj i tuđ račun i pokazati da je moguće da se niko zbog toga ne oseća loše.“

Najzad, ako ovo uporedimo sa ružičastom televizijom i njenim proizvodom, establišmentom koji se zove Grand, primetićemo da je ovaj u tom smislu mnogo manje ambiciozniji, jer on je to što jeste, ne meša stvari, ostaje autentičan i pušta ono drugo da ostane drugo. Grand se može voleti ili mrzeti, on ne modifikuje svoj treš da bi se dopao i onima kojima se trenutno ne dopada. Ne, sasvim suprotno, to je učinila naša „zabavna“ muzika. TV B92, koja je u roku od pola godine već dva puta stigla da promeni logo i vizualni imidž, danas nudi koncept koji neprimetno uvlači sve (mada tu kaska za Prvom), te je mnogo opasniji baš zbog toga što sve nastoji ispeglati. Jednu medijsku kohabitaciju à la Boris Tadić, politiku srednjeg puta (mediokritetstva) – jedno zavaravajuće: I zabava i ozbiljnost.

(e-novine, 3.04.2012.)