Mi smo apsolutno svetlo, oni su totalna tama

Čovek bi pomislio da je, ukoliko ne želi da se oseti kontaminiran predizbornom propagandom u svim mogućim oblicima trenutno raširenim širom prostora i vremena, posve dovoljno možda zažmuriti na jedno (ili oba) oka dok je hazardna pretnja u blizini, držati glavu pravo dok se plakati na zidu smenjuju, začepiti uši i produžiti svojim putem u blizini mitinga ili promocije u toku, stisnuti dugme „mute“ na televizoru, ili nakratko, promeniti kanal na neki nesusedni (npr. „Animal Planet“, „Eurosport“) dok čekamo da se nastavi serija koju pratimo, i tome slično. Stvarno bi bilo lepo da je tako.

No, šta ako, bez obzira što ste na ovaj ili onaj način, bilo kroz apstinenciju ili masturbaciju po svima na listiću, odlučili da ne želite da učestvujete u ludilu koje se dešava, jer ste u samom startu sebi dali zavet da ćete se ponašati kao da se ništa oko vas ne dešava, da ćete svim silama učiniti da vas niko i ništa više ne izvede iz takta, šta ako, pitam, in some funny way, ipak dođe do trenutka kojem ste se najmanje nadali (možda potajno najviše strahovali) da vas samo ludilo iznenadi i zajebe svojom merom ludosti? Kad nešto postane toliko ludo da se potpuno zgrozimo u neverici šta sve danas može da prođe, i to na tv-u?

Nije nikakva nova vest da je Demokratska stranka na čelu sa Borisom almighty Tadićem kad god su bili izbori ekstremno satanizovala svoju najveću pretnju, prethodni put SRS, a danas SNS. To je prosto njihov način, njihova koncepcija – svetlo prema tami, druga strana njihove politike, ne kad se sve „pozitivno“ o sebi ispuca, već nešto što od početka paralelno kreće sa ovim i udara protivnika ispod pojasa, ali kad sudija to ne vidi. Oni su naravno uvek svetlo, a tama to su oni drugi. Nijanse ne postoje. Uvek je to (mora biti) totalna tama, ne bilo kakva: Nikolić je pretnja za sve najgore. Setite se šta se dogodilo onih par dana sa kursom ili potencijalnim investicijama kad je ovaj, tada radikal, došao kao v.d. na čelo Skupštine Srbije, govorili su. Eventualna pobeda Nikolića na predsedničkim izborima 2008. dignuta je u konotaciju smaka sveta. Petar Luković je u Peščaniku između ta dva kruga predsedničkih izbora to jasno iskarikirao: „... kao da nema više ni Sunca ni Meseca ako ne glasamo za Tadića...“. Činiti od drugog da bude najgori znači gurati i predstaviti sebe kao najboljeg, ta izopačena negativna kampanja moto je vampirskih frikova kakvi su Šaper i Krstić, njihove palanačke naravi.

Potpuno nekonzistentno, ali ko još vodi računa o takvim finesama: sa jedne strane Tadić propagira politiku srednjeg puta, pomirenje među „Kurtom i Murtom“, nekakvo dobro za sve, izigrava živog sveca koji hoda šumama i gorama svoje zemlje i čini biblijska čuda siromašnim ljudima, a sa druge strane, istovremeno, potpuno ratnički razjareno i neodmereno u kampanji, natura i ponovo diže iz groba „vekovnu“ borbu između dobra i zla, sve samih krajnosti, istu onu logiku korištenu u velikosrbijanskim ratovima dvedesetih, načelo stalnog i iskonskog neprijatelja koji sa nama nema ništa zajedničko, i koji nam uvek želi loše jer nas mrzi kao to što jesmo. Isto ono sredstvo koje nas je uvuklo u ratove, Tadić i njegov marketing tim, taj isti šljam kojeg je Otpor bio pun, koriste da bi pripretili sada svakom čoveku koji se plaši da do takvih vremena opet može doći, proglašavajući za glavne negativce one i samo one od kojih mogu da izgube na izborima, one koji realno mogu da ih poraze.

Kako je bilo te 2008? Nisu li tada išli spotovi u režiji Demokratske stranke, kadrovi čas u boji, čas bez boje, ono crno-belo ratovi, stradanja, demonstracije, miloševićevska represija i agitacija, ono svetlo pak 5. oktobar, demokrate, šareno, bolji život, Boris Tadić? Poruka je jasna: ili mi ili ratovi, ili Tadić ili povratak u devedesete. U tom spotu, verovali ili ne, te iste devedesete se ni najmanje ne odnose na SPS, već samo na ono što je glavni neprijatelj Demokratske stranke - na Tomislava Nikolića. Može li se to nazvati majstorija manipulacije? Nisu li upravo ljudi iz Tadićeve stranke u to vreme kad je gubitak bio više nego izvesan, po opštinama kucali na vrata svima, nudili posao, slali SMS poruke sa nepoznatih brojeva sadržine kako mračna vremena dolaze ako ne izađemo i ne zaokružimo Tadića za predsednika?

Ironija je što je jedan od tih nesrećnih građana koji je baš na ovu logiku „naseo“ bio Čedomir Jovanović, zahvaljujući kome je Tadić na tim izborima i odneo pobedu, potrudivši se da već oko 8h ujutru bude snimljen kako glasa u tom drugom krugu (u prvom je i sam bio kandidat) i tako pošalje glasačima LDP jasnu poruku šta im je činiti. O razmerama njegove zaluđenosti i ispijene pameti takođe svedoči prva izjava koju je dao odmah nakon saopštenja rezultata sa prošlih parlamentarnih izbora, da je spreman da podrži vladu demokrata i socijalista, rekavši to pre nego što je bilo ko od aktera na tu temu uopšte imao potrebu bilo šta da kaže. Saga o povratku u devedesete je svoje tu najviše odradila, a vlada koju smo dobili, da bi se formirala, ni najmanje nije zavisila od tih Jovanovićevih reči.

Tako, po motivu već ižvakane dileme izbora između manjeg i većeg zla, a u kontekstu „večite borbe“ čiji mit Demokratska stranka vandalski eksploatiše, rekao bih, nije uopšte najveći problem to što nema dobrog na političkoj sceni Srbije. Najveći problem je, sasvim suprotno, to što više nema zla, što ga nema u onom očitom obliku po kom smo navikli da ga raspoznajemo. Bajka o svetlosti i tami (ratu i miru, Jelena Trivan) i tome da svetlost uvek mora nekako da pobedi tamu jeste ništa drugo nego to – bajka, jedna obična simulakrumativna fabrikacija, hipostazirana i preuveličana pod budnim okom svih „Kopicala“ oko Tadića, jer upravo insistiranje na takvom sveopštem zavaravanju birača (na čistoj distinkciji) ništi svako moguće raspoznavanje političkih boja na sceni. Ova ista mašinerija (sveopšte dimenzije naivnog smaka sveta, kao holivudski trash filmovi Deep Impact, 2012, i slični), ako proširimo sliku, radila je i 2006. u drugom danu glasanja za novi Ustav. I tada je strategija bila ista: stvari su ili crne ili bele. Crno je otimanje Kosova, a belo je ustavna preambula, a Tadić i njegov tim je i tad poradio na tome. Zapravo, ako razmislimo, izglasavanje tog i takvog Ustava, koji uglavnom zovemo „Koštuničin“, zato što je isti bio na mestu predsednika tadašnje vlade, mnogo manje je dobra donelo Koštunici nego što je to učinilo opet Borisu Tadiću. Ovde je Koštunica taj koji je, dakle, bio iskorišten, on je neskriveno bio prepušten svojoj ulozi ratnika i vandala (koja ga je pokosila), da bi uglađeni „demokrata“ iz senke i dalje mogao da bude čist i nevin, spreman za neku novu kohabitaciju koju će kroz dve godine nazvati „Deklaracija o pomirenju“.

To pomirenje svedoči ponovo o tome koliko je jedino Tomislav Nikolić kao protivkandidat bio pravi predmet mržnje Demokratske stranke, a ne politika devedesetih, čije je kadrove koristio tadašnji video-spot. Ništa drugo nije važno Demokratskoj stranci, osim da pobedi Nikolića. Pravog zla u tom smislu više nema upravo zato što se kao takvo još jedino može fabrikovati u vidu podmetačine nekakve ogromne opasnosti, krizne situacije – izvitoperenog huserlovskog epoche, koji umesto da proizvede nekakve čiste fenomene, ima moć još samo da vrti jedne te iste u za nijansu izmenjenoj formi. Imitacija i hiperprodukcija toga da je nešto stvarnost uspešno se prima da to nešto postane sama stvarnost. A isto je na sceni i danas.

Ali, to što je danas jeste, videćemo, još agresivnije, a to znači još neskrivenije po svojoj iluzornosti no što je bilo 2008. godine. Koji su razlozi za to? Da se vratim na početak, šta sam to video na tv-u da sam uprkos unutrašnjim principima u jednom trenutku morao da uključim ton? Među regularnim reklamama (reklo bi se „afirmativnog“ tipa) u pauzi vesti kao zadnja je (za mene iznenada) prikazana reklama bez ikakvog pozitivnog sadržaja (u dva bloka reklama koje sam mukom odgledao oba puta je bila poslednja). Na njoj nije bila potpisana nijedna stranka, ali se ipak vrtela kao predizborni materijal. Spot je, obratite sad pažnju, prikazivao Tomislava Nikolića (a koga bi drugog) nekad i sad: na podeljenom ekranu (u stilu Dvougao) levo imamo Nikolića iz SRS-a, na desnoj opet istog Nikolića, ali iz SNS-a, kako daje oprečne izjave po istim pitanjima. Međutim, dok gledamo ovakav materijal čisto negativne sadržine, koliko god da je očigledno (ili ljigavo) da isti čovek u dva vremena priča potpuno kontradiktorne stvari, pravo pitanje i utisak koji nam se vrzma po glavi jeste: ko, do vraga, može da se potpiše iza ovog spota, čija je ovo kampanja?

Prvo što sam pomislio jeste da su u pitanju sigurno radikali, oni ga najviše mrze zbog „izdaje“, itd. Sto posto su oni i autori sličnih nepotpisanih plakata koje smo već uveliko viđali i viđamo na ulicama, mislio sam. Ali, nakon poruke koja ide u stilu, ovako je govorio juče, danas, a kako će sutra, ekran se potpuno zacrni (dakle, opet je sve crno, nema više ni Sunca, ni Meseca...), a dole u samom desnom ćošku sitnim slovima piše (evo ga) – izbor za bolji život.

Lista za Borisa Tadića na ovim izborima nosi ime lista za bolji život. Dakle, u čemu je stvar? Nikoliću se u ovoj kampanji spočitava apsurd njegove političke promene, njegove „evropeizacije“. Poruka je: ukoliko može da ide iz krajnosti u krajnost, šta je tek sutra u stanju da učini? Šta je ovo ako ne isto ono o čemu smo govorili – nešto se istura da bi se nešto drugo sakrilo („zlo“). No, to drugo je zapravo isto to, samo na drugom mestu. Promenu koju Demokratska stranka prebacuje Nikoliću upravo je ona prihvatila kada je reč o Ivici Dačiću. SPS je tako cool, a SNS ne valja ništa, prvi nisu krivi ni za šta, drugi za sve, prvi su sposobni i promenjeni, drugi unapred proglašeni da su nesposobni za svaku vrstu promene. Od samog starta to je osnovna priča vlasti, čak i satelita kao što je LDP, ali dok se svi bave time, i imaju potrebu da izražavaju sumnju u namere SNS-a, niko ne govori o sve očiglednijoj agresiji koju Demokratska stranka vrši u ovoj kampanji, jer ovo je prvi put da se na televiziji kroz tako licemeran i bojažljiv način potpisuje najveća vladajuća stranka. Sama činjenica da bi potpuno degutantno bilo staviti ime Borisa Tadića nakon ove grozote govori sve. Pravi manipulator, dokaz o njegovoj egzistenciji nalazi se baš u tom imenu koje još samo što nije navedeno. Ili pak u vestima koje deli ova „reklama“, u kojima Dačić u pokušaju dovitljivosti ponavlja Miloševićevo „malo morgen“ bez ikakvih problema.

Šta je mogao biti razlog da se ovakvo đubre od spota nađe na tv-u? Da li su ljudi zaista toliko naivni da pomisle da je Nikolić ovim na gubitku? Šaper, Đilas i Krstić verujem da su ovim potezom u potpunom očajanju gubitničke pozicije stavili na tacnu sliku, složili slagalicu u glavi mnogih glasača o dvoličnoj i prepredenoj prirodi današnje Demokratske stranke, jednog naizgled bezopasnog lipicanera među gerberima čija senka radi sasvim nešto drugo (čini uistinu najveći vandalizam). Nama, u tom smislu, nasuprot jeftinih „holivudskih“ trikova o smaku sveta ako neko dođe na vlast, preostaje da odreagujemo jednom pravom kataklizmom nakon koje ništa neće preživeti, kao u fon Trirovoj Melanholiji, gde osoba obolela od sveta jedina može da ismeva njegov istinski smak.

(e-novine, 13.04.2012.)