Granice pogleda na svet

Znam o čemu razmišljate. Sigurno mislite, sada će kao svaki „dobar“ filozof da započne sa onom dosadnom etimologijom pojma u naslovu. Da na osnovu značenja sastavnih reči, a zatim i njihovoj smislenoj varijaciji u vremenu, izgradi čitav tekst. Ali, ne samo da, dragi prijatelju, to nemam nameru da radim, nego mislim da bi to bilo potpuno neprimereno temi koja treba da bude kratak kritički osvrt na ono što zovemo ideologijom.

Da li to znači da ja već klasičan postupak, pa makar on bio samo početak izlaganja, da kažem od kojih reči je nastao neki pojam tretiram kao ideološki? Apsolutno, da. Reći ćete, ali to je čista formalnost, u tome ne mora stajati ništa što bi odredilo dalji tok misli. Međutim, baš iza tog „slabog“ ništa kao da stoji jedno obavezujuće upravo zbog toga moraš ili bez toga se ne može, jer o koncu toga može ležati da li će vam se neki rad kvalifikovati ovako ili onako. Možda bez toga čak neće moći ni da bude filozofski? Rekao bih zato, sve što se podmeće da služi nečemu drugom da bi se to drugo ispunilo, sve to kako funkcioniše zajedno čini danas ideologiju. Pa bilo to i ovako trivijalno.

Ali tu nije kraj. Šta ako napravim negaciju ovoga, hoće li to biti i negacija ideologije? Da li će to prestati da se zove ideologija ili neće? Mislim na to insistiranje na određenoj ideji, da se ona sprovede do kraja, da ne postoji ništa drugo u šta bi se ona mogla izvrći koliko god da napredujemo u svojim mislima. Šta ako poželim da na osnovu etimologije izvučem sve ono što ću reći i da pokažem kako to ima neke veze jedno sa drugim? Pa tek to je ono što i sami filozofi ne kriju da zovu ideologija i to čak u nekom pozitivnom svetlu. Oni ponosno govore da je svaka misao, svaka ideja, a zatim i svaki fenomen u „svesti“ nešto nedvosmisleno pozitivno, pa je tako i ideološko. Vaš prijatelj npr. kaže da on ne zna više šta ne bi spadalo u filozofiju, kaže da svako ima neku pozitivnu ideologiju kojom se vodi. Ali ako to znači biti filozof, onda ta delatnost mora biti da je ograničena čim sprovodi takvu redukciju, makar neodređenu i labavu.

Može biti i da sam ja onda antifilozof, jer ne verujem u ideologiju kao nešto pozitivno. Nemojte me pogrešno shvatiti, ovde nije problem u redukciji na svakog, već u redukciji na pozitivno. Drugim rečima, hoću da kažem da je to što se misli da ideologija predstavlja nečiji pozitivan projekat u samoj srži jedno čisto ideološko (fenomenološko) gledište. Zato ja ne verujem ni u pitanje koje počinje sa ’šta je...’ u naslovu ovog mog odgovora. Mislim da je filozofija izgubila svako pravo da postavlja ta pitanja, jer se ispostavlja da sve drugo mnogo bolje vidi šta ona zaista čini kada tako pita. Prosto, ne verujem toj ambiciji koja hoće da se nametne u pitanju, ne verujem u pitanja koja unapred podrazumevaju nekakav odgovor. Ali koja pitanja ga ne podrazumevaju, ima li igde takvih?

Za mene ideologija uvek upućuje na nešto ograničeno, na granice i domete nečega, ali takve granice obično se danas retko mogu uočiti odmah iz sadržaja koji nose. Potrebna je neka referenca, nešto drugo u odnosu na šta se to prvo onda prikazuje kao izneveravajuće i raskrinkano. Ta referenca nije neka relativnost, neka druga ideologija koja svoja ograničenja nosi na nekom drugom, još neotkrivenom mestu. Ona je najčešće nešto što nijedna ideologija u punom smislu reči ne trpi, nešto što je odjednom prazni upravo zbog toga jer joj centar mora biti u mišljenju i idejama. Dakle, prazni je ono što nije moglo da joj stane u ideju; ne zato što je ideja bila suviše uska da uračuna i to nešto, nego zato što ne može da primi to zbog toga što je ideja.

O čemu se tu radi? Pogledajte, molim vas, samo po čemu se razlikuje moj drugi pasus u odnosu na treći. Može biti da pomislite da su to dva načina kako se može gledati na ideologiju. Jedan način bi bio subverzivan, a drugi, uslovno rečeno, supstancijalan. Ali ako su to samo dva momenta jedne iste ideologije, kako ćemo onda? To čas prazno, čas puno. Reći ćete, onda mora da se nešto strašno dešava sa njom. No, šta ako je to „strašno“, to što nijedan filozof ne bi mogao mirno da prihvati, na kraju nužno odredište svake ideologije ili filozofije, to da ona služi nečem drugom, da se, uprkos svoj važnosti koju je mislila, samo „zloupotrebljava“ i koristi u neke, iz njenog ugla gledano, nevezane svrhe?

Zamislite svog prijatelja kako sa svojom deridijanskom utopijom stoji na obodu crne rupe koja počinje da ga uvlači. On se polako ali sigurno kreće ka svom cilju, a to je singularitet u kom bi trebalo da postigne maksimum svoje filozofije, punu ideološku arbitražu. Istovremeno, ta ista tačka, kada u nju stigne, lišava ga svih karakteristika koje je do tada nosio, i uz privid nekakvog ideološkog poentiranja baš tu prazni njegov smisao, te čini sa njim šta mu je volja. Ali u tu tačku manjka koja mu se smeje u lice i pravi ga budalom, on je stigao samo tako što je verovao da mu se ništa drugo ne može isprečiti. Paradoks koij tek iz nje postaje vidljiv je u tome što mu se ništa nije ni isprečilo, ništa što već u samom startu nije bilo isključeno pod parolom „sveuključeno“.

Vi kažete da ideologiju vidite u filozofijama koje imaju svoj pogled na svet. Ali postoji li ijedna koja ga nema, ili koja makar ne krije da ga ima? Meni se čini da ne. Čak i one koje govore samo o partikularnom, za njih je to partikularno u svim ulogama opšteg. Filozofija je tu arogantna; ona se ili kloni svega što proglašava za nevažno, ili grabi omnipotentno gde god je izazvana da ostavi trag. Na tom mestu dešava se iskliznuće koje vodi do tačke manjka, do pražnjenja.

Taj manjak jedino služi da nam, dragi prijatelju, pokaže granice. Da nam ispostavi račun da je nešto za sve vreme našeg filozofskog ubeđenja uspelo da postane naivna stvar. Tu vam ono nemilosrdno laičko shvatanje „filozofiranja" postaje najtačnije. Filozofija onda znači samo to da shvatite na koji način je koja u tome.

(e-novine, 24.09.2012.)