Zalutale misli Čedomira Jovanovića

Prve reči koje Čedomir Jovanović izgovara u emisiji Utisak nedelje sa temom „Zašto Srbiji nedostaje Zoran Đinđić?“ glase: „Sve je isto. Kakva je razlika između Banane kojim ruše premijera i nekih Surčinaca ili Zemunaca sa kojim su rušili Zorana pre deset godina?“ Ovo je bilo gotovo neočekivano, pa će se Olja Bećković više puta vraćati na te reči: „Stvarno misliš da nema razlike?“ „Govorim o javnom životu ... ne o suštini, suština je naravno potpuno drugačija ... Danas je Srbija zemlja u kojoj su podjednako nesrećni i Kusturica i Biljana Srbljanović i Obraz i Dveri, organizatori Prajda i ja i vi ...“ Veče posle toga Aleksandar Vučić u TV magazinu Oko kaže: „Ja se trudim da svaki dan nešto naučim ... Sinoć sam nešto naučio i od Čedomira Jovanovića .... Oni su i emisiju posvećenu Zoranu Đinđiću uspeli da naprave da bude o meni.“

Stiče se utisak da Čedomir Jovanović zaista ima problem u govoru (la parole). Ali to ništa novo nije za njega ako se samo setimo jezičkih bravura poput one o kanibalima ili skorije, o radnoj knjižici i danima radnog staža. Koja je to potreba u čoveku koja ga tera da govori stvari koje će mu direktno ići na štetu? Kako može neko ko apsolutno učestvuje u nastojanjima da diskredituje postojeću vlast da odjednom o sebi govori u trećem licu? Kako to da shvatimo – kao prekriveno priznanje, iščašenu misao, Frojdovu omašku? To mora biti nešto mnogo više od omaške, jer je kompletna misao konkretizovana i izrečena vrlo jasno, pa već zato možemo da se pitamo nije li u pitanju nešto ozbiljnije – podeljena ličnost, šizofreno ludilo ili možda samo trenutak svesti koliko je paradoksalno to u čemu učestvuje, s obzirom da je nekada bio na strani koja je, baš kao što to on i njegov kolega Đilas rade danas, rušena sličnim iskonstruisanim i tempiranim aferama pre ravno deset godina?

Na ponovljeno pitanje voditeljke koja je u neverici, Jovanović pokušava da popravi zalutalu misao. Mislio je na društvo (i dalje treće lice, samo bez zamenice) koje je podjednako problematično kao i tad, verovatno referirajući da je ono puno kriminalaca i povodljivo. Međutim ni to nije jasno, jer ako je društvo kriminogeno, da li to znači i da je vlast nužno takva, jer ako ova jeste, onda je Jovanović opet poručio da je to bila i ona Đinđićeva. Ili ako to nije mislio, zašto bi onda nužno ova vlast bila kriminogena samo na osnovu afera koje se ređaju jedna iza druge?

Sledi uobičajeni nastavak kad pokušava da stavi tačku na jasnost nekim razuđenim filozofskim pojmovima kao što su: istina, dobro, suština... Zaista, ko bi imao bilo šta protiv, kada se svi služe njima, osim što takve reči više ne znače apsolutno ništa samorazumljivo. One su tu kao instrumenti kojima sakrivate da ne umete da mislite konsekventno do detalja, kojima kružite bez ikakvog fokusa. Odavno je to problem u demagogiji lidera LDP, koji baš kad očekujete da će reći nešto bitno i poentirati, nabaci neku etiketu koja naime treba sve da objasni. Vaše uši i dalje čekaju na poentu, a on se ponaša kao da ju je već izložio. Takav nedostatan govor nikada nije imao ništa zajedničko sa jezikom i delovanjem Zorana Đinđića. To je bleda kopija i zaludan pokušaj.

Ta suština koja je za Jovanovića nešto što neumitno i uvek postoji je potpuno drugačija u odnosu na ono vreme. Sad ispada, dakle, ipak nije sve isto, štaviše – suštinski je drugačije, a to je sasvim suprotno od prvih njegovih misli. Govor Čedomira Jovanovića je razlomljen, ali to ne doprinosi pojednostavljivanju nego komplikovanju na način da svaka sledeća rečenica uopšte nužno ne izgleda povezana sa prethodnom. Glavne karakteristike takvog govora su jedva načete, nabacane, poluzatvorene misli u nekakvom naporednom odnosu koje se sasvim drugačije slušaju nego što zvuče u glavi onog ko ih izgovara.

Ali šta je to za njega potpuno drugačije? Pa to nije ništa drugo nego nastojanje Jovanovića da se ljudi i stranke koje čine današnju vlast obavezno prikažu i obeleže kao vinovnici politike ratova i uništavanja iz devedesetih, jer su članovi Đinđićeve vlade zapravo bili deklarisani protivnici ovih. Ali baš to je za njega istovremeno i suštinsko, tj. ništa drugo nije toliko bitno kao to. Čak ni ako ta današnja vlada eventualno vodi sasvim drugačiju politiku, to uopšte nije bitno. Zašto? – pa zato što to nije ono suštinsko!

Ko su onda ti ljudi koje on nabraja: Kusturica, Biljana Srbljanović...? Šta je zajedničko svima u takvom neobičnom spoju? Upravo to da svi oni imaju negativan stav prema aktuelnoj vlasti, doduše, iz sasvim različitih razloga, koje Jovanović naravno ne obelodanjuje, jer ga to ne zanima. Jedni su razočarani politikom kojom se krenulo, pošto su očekivali nacionalistički zaokret ili makar da im finansijska poslovanja ostanu zaštićena. Drugi, kojima je ruka drhtala ali ipak zaokružila Tadića, oni su takođe nesrećni i uglavnom neprijatno iznenađeni što se vlada više ne poklapa sa onim određenjem koje su možda do pre nekog vremena smatrali suštinskim za lica koja sede danas u njoj. Jasno je da Jovanović želi da isforsira da je ono što je za njega suštinsko i dalje argument koji stoji. Ali istovremeno on će posle u emisiji reći i sledeće: „Nemojte da se zavaravamo, ne bi Đinđić nikad rekao da je Nikolić katastrofa za Srbiju, pa on je pristao i na Koštunicu ... On je razmišljao praktično ...“ Drugim rečima, baš onako kako ne razmišlja Čedomir Jovanović.

Kod ljudi sa sličnim problemima u govoru najčešće se sukobljavaju dve realnosti, dva strukturalna bloka koji se bore za smisaonu prevlast. U senci te borbe mi vidimo samo ovakve Jovanovićeve razlomljene rečenice koje nas kao olujni talasi bacaju čas na jednu, čas na drugu stranu. Jedan blok čini onu realnost u jeziku koja je, rekli bismo, planska i intencionalna, dok je drugi samo indukovan prvim – senka tog bloka koja opominje da planovi, želje i ciljevi ne moraju nužno da budu u dosluhu sa stvarnošću. Svaki put kad prvi blok pretera, ovaj drugi ga preseca i kompromituje, lomi rečenice kao staklo. S obzirom na količinu nekoherentnosti i nerealnog koje u poslednje vreme stiže od lidera LDP i te stranke generalno, prvi blok je toliko prenaduvan da mu u svakom trenutku preti da kao balon pukne, što znači da Jovanović na političkoj sceni trenutno hoda na veoma tankoj žici stvarnosti. Zato je rešio da igra na sve ili ništa.

U toj igri, od kada je nove vlasti, ponovo se razjareno javila ideja da se formira čvrst front, što se u javnosti tumači neslučajno i tendeciozno kao „novi DOS“ – nova Demokratska opozicija Srbije. Njen inicijator je niko drugi nego Jovanović. Iako ovakva koalicija, sasvim providno, spašava LDP na budućim izborima od potpunog izumiranja i zatrpava činjenicu da veliki deo članova te stranke već danas ne nalazi razloga da ona uopšte postoji, ova ideja ima jedan mnogo subverzivniji cilj. Taj cilj počiva na čistoj simboličkoj eksproprijaciji, ili recimo to drugačije – na jednom triku u koji se pokušava ugurati naš mozak.

Pošto nas vlast, na njegovu i veliku žalost mnogih, nije vratila u devedesete, to je rešio da za kaznu umesto njih učini Čedomir Jovanović, da nas još jednom vrati u to vreme, preciznije, u vreme poslednjih izbora na kojima je učestvovao Milošević, u vreme neposredno pred pobedu DOS-a nad velikim diktatorom. A ko je današnji diktator za Jovanovića? Pa, Aleksandar Vučić, naravno, ko bi drugi bio. On drži sve poluge vlasti u svojim rukama, odlučuje o svemu, hapsi sve koji su protiv njega, a na kraju nas možda i podavi po gasnim komorama ili potruje mlekom, ništa nije isključeno. On je Miloševićev čovek po svojoj suštini. Sve ostalo je isto kao i u vreme Đinđića, kao što smo i čuli u emisiji. A ko treba u toj priči da bude novi Đinđić? – Pa, Čeda, glavom i bradom.

U intervjuu za opozicionarni list Danas, pod objektivnim naslovom „LDP ujedinjuje front protiv razarajuće vlasti“, Jovanović još novembra izgovara nešto gotovo neverovatno, na granici razuma, međ javom i međ snom: „Sve antirežimske potencijale Srbije moramo da fokusiramo. Da budemo koncentrisani kao krajem devedesetih, zato što je ono što vlast radi i sprema slično onome što je Milošević radio u poslednjoj fazi svoje despotije. Želimo da taj front proširimo i onima koji su prirodno na našoj strani političke scene i koji su bili okosnica borbe koja je oterala Miloševića.“ Setimo se samo Jovanovićevog portparola za civilni sektor Miljenka Derete koji takođe na sličan način navlači ratničke boje kada kaže da svi kojima iz ovih ili onih razloga smeta SNS i nova vlast treba da se organizuju i udruže sa LDP-om. I zaista, danas kako Kusturica, tako i Biljana Srbljanović, svi imaju nešto protiv SNS-a, Obraz ili organizatori Prajda, i zbog toga su svi pozvani. Pravi pravcati šaroliki DOS. Pa ko može da odoli da se ne pridruži ovoj mas-histeriji jednog propalog političara?

Dakle, cilj rekuperacije tzv. demokratskih snaga jeste u tome da po difoltu označe one preostale kao neprijatelje svake demokratije. Zato je imperativno da duh Miloševića još jednom zaživi, pa makar i veštački, inscenirano – malo ćemo ovog novog oružniti, malo naduvati – na kraju ćemo ga takvog lako svrgnuti. Ratovi, nema veze što ih nema, možda izazovemo neki, ionako je danas gore nego ikad, ili kako bi rekao novi prototip novinara u civilu Dinko Gruhonjić – kao u Mordoru Gospodara prstena. Okvir delovanja projekta novog DOS-a po definiciji je, znači, ništa drugo nego simulacija.

Kako bolje započeti ovaj proces šarade u praksi nego simboličkim združivanjem u Šetnji za Zorana. Mrtav Đinđić u tom smislu nikad nije bio dragoceniji za svrgavanje jedne vlasti nego što je to sad. Zato se danas prenaglašava da će Đilasovi i Čedini prvi put šetati zajedno, jer samo dostojni i dosledni to smeju. Čitav ovaj događaj zapravo i služi da se u šetnji okupe ne naročito oni koji su poštovali i cenili Đinđića, kako se kaže, nego ujedno svi koji imaju nešto protiv novih vlasti i koji su protiv nje spremni da evociraju atmosferu devedesetih – jer to u stvari mora da se podudara, to je plan, to je Zakon. Mimo toga ništa nije dozvoljeno, niti dobrodošlo. Šetnja za Zorana dobija jedan posve novi simbol i sa njom se zaokružuje kompletan propagandni smisao emisije Utisak nedelje, a ta propaganda je, recimo to otvoreno, subverzivno huškačka. Sve je u njoj presićeno simbolima, jer oni su zapravo najmoćnija stvar i ono što pokreće ljude, i zato stvarno stanje stvari i upuštanje u detalje delovanja novih vlasti uopšte nije poželjno.

Poslušajmo samo neverovatno kontraverzne, simboličke boleštine budućih koalicionih partnera izrečene u emisiji. Evo kako to čini Dragan Đilas: „Đinđić se ne može porediti ni sa jednim političarem u Srbiji ... Ja stvarno ne mislim da Zoran Đinđić pripada samo Demokratskoj stranci ... ja mislim da on pripada celoj Srbiji i da je on jedan simbol te Srbije ... i želeo bih da se posle deset godina od kad njega više nema ta Srbija koja je demonstrirala, gutala suzavac okupi i oda počast tom čoveku. I ne bih voleo da se to pretvori u proslavu Demokratske stranke, niti LDP-a, niti bilo koga.“ I Čedomir Jovanović, nešto ranije: „ ... stranke koja ima užasnu simboličku vrednost u Srbiji. Ja uvek pravim razliku između njenih lidera i onih članova, birača, svega onog što ne može da se uništi. Greše oni koji misle da mogu da unište Demokratsku stranku. Ne mogu da je unište.“

Preko ovakvog sramotnog uzajamnog pomazanja jasno je da je Đinđić ipak ciljani simbol, kao raketa sa navođenim upravljanjem. On jeste možda povezan na neki način sa svima nama jer je bio predsednik jedne vlade, ali zato garnitura koja je danas na vlasti sigurno nije ona koja je „demonstrirala, gutala suzavac“ i ona zbog toga paradoksalno nije ničija, bez obzira što je u pitanju isti formalni organ na čijem je čelu bio i Đinđić. Dakle, on nije njihov nego naš.

Kada ih voditeljka pita da prokomentarišu to što sad ti isti akteri, nekadašnji neprijatelji iz devedesetih, treba da polože venac i odaju priznanje ubijenom premijeru, oba lidera se uzdržavaju da kažu bilo šta napadno, ali na samom kraju emisije Jovanović ipak ne izdržava i misli opet upadaju u zamku: „... Svi su odlazili da se poklone kad ih žulja taj 12. mart i da oćute minut na mestu na kojem je Zoran ubijen. I ove godine će tako uraditi, ja sam rekao da ne mislim da je pristojno da se o tome izjašnjavam i da ja o tome govorim da li na to imaju pravo ili ne, ali ne sumnjam da Srbija o tome ima svoje mišljenje i da će kao što je oduvek bilo, ubuduće ostati senka sumnje nad svim onima koji se danas kaju koliko su zapravo odgovorni za to što danas pokušavaju da oplaču na takav način.“ Simbol je zatvoren, a sa njim zajedno i večiti greh pojedinih, tj. onih kojima taj simbol nikada ne sme da pripada.

U Šetnji za Zorana ove godine šetaće ljudi dovezeni iz svih krajeva Srbije, kako to obično biva kada se priprema događaj koji treba da bude ispolitizovan. Opozicionarni Blic o tome već uveliko svedoči. Sa ružama u rukama, ti izmanipulisani ljudi imaće izraz na licu koji neće moći da sklone, biće to sve ljudi koji bi radije vikali „dole vlada!“ ili „ustanak!“, nego što bi im palo na pamet da je deo onog u šta je pucano pre deset godina, možda jasnije i beskompromisnije no što je to bilo u skorije vreme, nastavljeno danas ni manje ni više nego sa vrha vlasti. Sa mesta funkcije Đinđića živog, a ne mrtvog.

(Dvogled, 07.03.2013.)