Ima neka tajna veza u peščanom mozgu Dejana Ilića

Jedan od najzanimljivijih fenomena na drugosrbijanskoj sceni od negde maja prošle godine, toliko zanimljiv da prevazilazi sve granice dosade, nesumnjivo su fabrikacije izvesnog Dejana Ilića, neko vreme viđanog u krugovima bliskim LDP-u, čoveka čije javne dernjave „ništa to ne valja“ i „ja pravim najbolje knjige“ još uvek švrljaju zidove i dobijaju najveće aplauze u salama poput one CZKD-a. Kao jedan od feudalaca kritizerske struje sajta Peščanik, ovaj urnebesni fenomen silom prilika nekako uspeva da opstane u palanačkom miljeu bezidejnosti, gde se svaka mudrolija nagrađuje povratnim obožavanjem dveju Svetlana. Sećam se da sam jednom u mailu, dok sam još pisao za taj sajt, izrazio protest i čuđenje kako je moguće objavljivati „budalaštine i gluposti“ koje izlaze iz glave ovog čoveka, pa mi je smesta zaprećeno od Vuković da ne vršim pritisak, da je „ne vučem za jezik“ (sic!) i da ću biti oteran u tri lepe, što se na fin način ubrzo i desilo. Tad sam shvatio šta znači biti pod protektoratom, kao i da ideološki između ovog autora i njegovih urednica nema više nikakvih razlika.

Nevinašce među monahinjama koji ni mrava ne bi zgazio, duša od čoveka, intelektualac, samostalan preduzetnik-fabrikant, filozof u pokušaju, i uz to usamljeni iskušenik koji brine o kulturnom imidžu svih nas, koji se ljuti na druge što ne misle isto kao i on, pamfletski erudita sa omiljenom rečenicom „šta ćete vi da uradite u vezi toga?“, ukrašen arogancijom prema polemičarima u formi „da ne gubimo vreme“, najviše bi voleo, kako kaže, da se ono što se dešavalo ovih nedelja u Turskoj desi uskoro u Beogradu. Tako kliču i savijaju se do zemlje ekstremisti-levičari, a i navijači bi se pridružili, što da ne. Ovom dečački stidljivom, ljubi ga majka, podstrekaču na ulično nasilje, naravno, nebitno je što je za novi asfalt širom palanačkog centra i rapidno smanjenje zelenila odgovoran Dragan mu nekada omiljeni Đilas, jer on misli pre svega, i uvek, u svakoj prilici, u po noći, na onog našeg pravog neprijatelja, iskonsko zlo nad zalima srpstva, razgoropađeni i diktatorski, erdoganski SNS, koji je u stvari SRS (i nemoj neko da je rekao drugačije!).

U svojoj ekstra-svežoj, kao što trgovci obično kažu, da svežija ne može biti, bravuri od teksta, na koji se ja kačim svojim izmetom (jbg, kad već seremo, da seremo u paru, my dear Mr. Ilić, always and forever), perjanica palanačke doslednosti, čuven po rečima „naivan sam, ali ostajem naivan!“, ili tako nekako, uspeo je raspamećenim čitaocima i vernicima da obznani da ima neka tajna veza između ljudskog života i boje novca. Stvarno, Mr. Ilić, zapitah se, na šta to mislite, da zlo ne čuje, i da li ste inspiraciju tražili možda slušajući Bjelo Dugme? Iz nekog od vaših ranijih izliva mi se više ukazalo da ste neki Massive Attack, moderan tip, pa sam u velikoj dilemi šta da radim – na korak da otrčim do neke crkve i prekrstim se iz vere koju nisam ni imao (mada su me kao bebicu prevarili i krstili u katolika). Da li ste vi dosledni sebi ili niste?

Ideja autora je ipak dosledna, da se usprotivi nekima tamo koji su naivni (a on naravno, po svim pravilima doslednosti, to ovoga puta nije) i koji misle da današnjim Ministarstvom kulture ne upravlja zapravo budući Milošević, svešireći diktator, gasno stišljivi, a pri tom još picousti Vučić. Kaže ovako na nekoliko mesta, podvlačeći, u nagoveštaju da bi voleo da poentira: ma nije problem to što neki nisu dobili novac, niti što novac za kulturu nije velik, nego kriterijum po kom je taj novac raspoređen. To je izvesnom Mr. Iliću dokaz da baš ništa ne zavisi od aktuelnog ministra. On je, kako kaže, nebitan. Stojim ukočen, mirno postrojen pred veličinom Peščanika kao kad svira himna, bez emocije na licu, kao vojnik spreman da ubija neprijatelja, ali, fuck, i dalje razmišljam: o kojoj raspodeli ovaj govori – o budžetskoj raspodeli sredstava za kulturu, ili o raspodeli tog novca unutar ministarstva i izbor šta će se finansirati a šta neće? Ako je ovo prvo, za to je nadležna ekonomska politika Vlade i Ministarstvo finansija, ako je drugo, onda za to jeste nadležan Ministar kulture i opet delom Ministarstvo finansija.

Dalje shvatam da treba da očekujem neočekivano. Nešto neprejebivo uskoro će se ukazati. Ako sumnjamo u prethodni argument, onda za one koji se ne razumeju u ekonomiju, ali im je i te kako poznat i samodovoljan mentalitet palanačke čaršije, dovoljno je reći, tvrdi autor, da je ministar iz redova SNS-a, a pošto je Vučić taj koji u stvarnosti upravlja vladom (i svime što možemo zamisliti, a i šire), onda je lako povezati da su Vučić i SNS ti koji diktiraju kulturnu politiku Ministarstva, jer to je u stvari i kulturna politika vlade, pa i samog SNS-a i Vučića, tog seljanina, majku mu njegovu, koji se nekako dokopao vlasti. Ima neka tajna veza, opet zapeva autor, opijen slatkopojivim refrenom... Bože, mislim se, Tricky će vas se odreći, dear.

Ali ovoga puta nešto opreznije Mr. Ilić (zao sam, znam, ali ipak pokušavam da se kontrolišem) pokušava da izbegne direktno huškanje širokih masa. Ko ga je to naučio, vrti mi se, Jovanović ili Tadić? Jelena Milić? Definitely. Sad je lako da povežem ono što sam hteo, misli autor, da dokažem da je vlada u stvari fašistička. Ali, nemojte molim vas, pa nigde ja to nisam rekao, plaši se autor da sutra ne bude žrtva brutalno selektivne i opako tendenciozne borbe protiv korupcije koja samo služi za obračun sa „političkim neistomišljenicima“ (šifra: naređeno mi je da to ponavljam u svakom svom nastupu). Ma jok, kakvo crno ’kršili su zakon’, to je samo fašistička demonstracija sile! Pesak se raznosi kroz vreo mozak kao u Sahari. Ili globalnije, kao na planeti Arrakis, also known as Dune. Ja sam samo rekao da je kulturna politika „etnonacionalistička, a ne bi bilo prejako reći i nacional-fašistička“.

Ali ako je vlast fašistička, kako onda sad da uklopim to što su potpisali Briselski sporazum i što hoće tako energično, tipično radikalsko divljački, u EU? Tuc muc... ma najbolje će biti da ponovim ja onu moju mantru od ranije, onu filozofsku paralažu (nemojte nikome da kažete, a naročito ne „zlim filozofima“ sa Dvogleda) o razlici spoljnjeg i unutrašnjeg. Ono što je unutra, bitnije je od onog što je spolja, pa ko se ne bi složio sa ovom genijalnom, opšte prihvaćenom, erotski-dirljivom konstatacijom. Naravno, da je svima bitnije kad je unutra. Pa sve ono spolja samo se radi zbog onog unutra, isn’t it Mr. Ilić? Evo rečenica kojima tapši Jelena Milić i srodna tviteraška kompanija Peščanika: „Reč je o nacional-fašizmu koji je potrošio resurse za divljanja preko granica, pa svoje porive mora da utažuje unutar njih. Srpski nacional-fašisti bili su primorani da iz banalnih razloga puke oskudice prihvate aranžmane koji im inače nisu po političkoj volji, pa je ministru kulture palo u zadatak da ublaži etnonacionalističke frustracije.“

Drugim rečima, SNS Srbija je otprilike, so-so, tu negde kao Nemačka u ranim tridesetim, am I right? Još plus, ako se setimo autorovih malo ranijih radova, ako tome pridodamo kolonijalnu silu EU koja preti da nas oguli do kože, onda smo, izvinićete me, dear Dejane, u dvostrukom qurcu, pa će se razlika spoljašnje-unutrašnje, oprostićete mi opet, pretvoriti u dvostruko unutrašnje penetriranje (ne kažem da nije izvodljivo). Da li vi, moj kulturni štićeniče, što brinete o tome kakve knjige čitam i kako se obrazujem, koji stojite erektivno kada neko spomene pridev akademsko, zaista žudite da se Srbija ovako fuckin’ jebački raspuca? Jer ako dobro pamtim, vi ste beše ono rekli da sve treba da se sruši, jer i to je bolje od ovoga što imamo. E pa izvinite, ali, pošto ne postoji nekakav zglavan zakon koji sankcioniše govor mržnje (znam, i to je zbog „mog“ SNS-a) i nazivanje drugih fašistima, ja bih sada rekao da ste vi fašista jer nazivate ovu državu fašističkom. Kakva je razlika, moliću lepo, onda između vas i Amfilohija? Kako uopšte možete da izdržite da živite u ovoj fašističkoj državi, crni Dejane, pa mora da vam je strašno teško, baš kao i Risti, od milošte Sotoni.

Stigoh skoro do kraja čitanja vašeg minulog rada i vidim da nikako da pustite te vlažne snove o srednjevekovnim filozofskim dilemama, o razlici (kulturne) duše i tela, boga mu poljubim. Spasili biste dušu, ali nekako ne možete ni bez tela (novca). Nekako vam se taj novac izgubio iz fokusa kroz tekst, a evo ga sada ponovo, my-my. Iz dirljivog iskustva sa vama slutim da se u ovoj skrivenoj stvari kriju svi razlozi vašeg nezadovoljstva. Peak inteligencije koji ste osvojili na ubitačnim nadmorskim visinama po uzoru na još jednog vašeg bivšeg-sadašnjeg idola puši se iz rečenica: „Naime, zorno se vidi da je „tranzicijsko“ čišćenje u Srbiji jedino moguće ako se neko „ogrešio“ o novac. Živimo dakle u kulturi u kojoj novac neupredivo više vredi od ljudskih života.“ Udaram se toljagom, jer, odjednom, kulturni život sada je ljudski život, kako to, dear Mr. Ilić? Hoćete mi, molim vas, pojasniti, da li život ljudskog bića zavisi od njegove duše (kulture) ili od toga da li je zdrav i da li ima šta da jede i pije (novac, ekonomija)? Da li mi se samo pričinjava u moru vaših nabačenih zavrzlama da ste i vi na sličnom tragu onog pokušaja izbacivanja Darvina iz škola, ili treba vaše nipodaštavanje činjenica iz biologije jednostavno da otpišem na vaš kulturno emancipovani život u oblacima?

Da me sad neko pita, gde je ta famozna tajna veza Bjelog Dugmeta koju konstantno opevate, postoji li ovde neki čvrst smisao osim da želite da budete fašista (a ja vam se svojim tekstom pridružujem, alltogether), stvarno ne znam šta bih mu rekao. Zbunjen i sluđen vašom pameću koja me tera pod shizoanalizu, polako spreman da priznam da ste me pobedili i naterali me da shvatim da mi nijedna knjiga neće pomoći da vas razumem, pogledam slučajno opet na sam početak i onda mi sine... Bog te mazo, Mr. Ilić, you’re a very naughty guy!

Mislim se, Dejane, kako se sad uklapaju vaše prve rečenice u sve što sam pročitao: „Više je razloga iz kojih pažljivo pratim sve što se događa u vezi s kulturnim politikama u Srbiji. Među najvažnijim je taj što kao urednik u privatnoj izdavačkoj kući materijalno – dakle, egzistencijalno – zavisim i od odluka koje, na primer, donosi i sprovodi Ministarstvo kulture.“ Pa, čekajte sad, na korak da se zaputim u crkvu, ili da vas zamolim da mi dozvolite da se zamonašim u vašu portal-sektu, kako ste vi to materijalno, egzistencijalno, dakle – jbg. Mr. Ilić – novčano zavisni od Ministarstva kulture u privatnoj izdavačkoj kući? Dear Dejane, I’m very sorry but meni ova rečenica ne dozvoljava ništa drugo nego da pomislim da vi već imate istoriju novčanog benefita od tog istog Ministarstva ili nekih struktura koje vas favorizuju. Ako to nije tačno, ne znam koji bi razlog bio da tako nešto napišete. Zbog mene sigurno niste, ne biste ponovo na to pali, tako inteligentan čovek kao vi, jer vi znate da ja hvatam svaku vašu glupost, zar ne?

Ovako raspamećenom pa ponovo naglavačke sastavljenom jasne su mi sada i vaše male seksualne perverzije u tekstu i to, kako ste i sami rekli, patetično igranje našom dušom, tj. kulturom. Nemojte više molim vas sa tim tužnim pričama, jer duša će mi se rasplakati, pa šta će onda ostati od moje kulture? Izgleda da se odjednom opet preokrenulo ono unutra i napolje, pa smo dobili duplo spoljašnje, duplo monetarno, a Kejns i Fridman se prevrću u grobu od sreće. Ovim ste prekrili vašim čitaocima istinu koju i vi vrlo dobro znate: da bez novca nema ni kulture, da bez ekonomije nema ničega, a vaš ostatak teksta onda je samo zlonameran i licemeran. No, da ste dobili novac, možda biste i ćutali. Am I wrong?

P.S. Za delove teksta delimično krivi kvarni uticaji društva sa internet-ulica.

(Dvogled, 13.06.2013.)