Manje vina, Živkoviću

Do sada uglavnom poznat kao adorant „žutog svetla“ na nekada pariško plavom nebu bez oblaka Demokratske stranke, Zoran Živković (ne onaj naš najveći pisac naučne fantastike), i dan-danas nepopravivo vezan za tu istu kombinaciju boja i iste konfekcijske edicije nabusitosti, svoj nastup u poslednjoj emisiji Utisak nedelje pokušao je maksimalno da iskoristi za promociju, kako kaže, „svoje stranke“ sa originalnim nazivom kakav raspamećuje od samog njenog osnivanja – Novom strankom. Međutim, i ako bismo možda poverovali da Živković ima nekakve savetnike koji su tu da se pobrinu da on to na najbolji način izvede, sada je jasno da taj čovek ne pokazuje nikakvu nameru da sluša ikoga i da on sam uvek najbolje zna šta treba reći, na koji način se ponašati, a kako zapravo izneveriti sve što bi jedna korisna stranka danas trebalo da radi. One man, one party – one and only, the magnificent, self sustainable – Zoran Živković!

Tri strategije za još veću samonabeđenost

Na samom početku Živković je već jasno stavio do znanja da se „opasno“ spremio za emisiju u nameri da, po svom skromnom, ali aksiomatski zakucanom uverenju, razbuca svaku pomisao da se u ovoj državi ipak dešava nešto što ne zavređuje totalni mrak. Na pitanje voditeljke koju ocenu bi dodelio vladi za godinu dana rada, Živković nas uvodi u dobokoumnu filozofsku metodologiju od tri (srpska) pristupa. Prva je: kakva bi vlada trebalo da bude po svim merilima i standardima XXI veka (metodologija bivstvovanja na sedmom nebu žuto-plavih oblaka). Ni skretanje pažnje voditeljke da je vlada takva kakvu imamo i da je ona tema emisije, a ne neka utopijska projekcija usnuta pod otvorenim pariškim plavetnilom privatnog vinograda, nije uspela da odvrati ovog „Don Kihota“ od namere zacrtane već u prvim rečima. Ocena – jedan! Naravno, da može nula, bila bi i nula.

Sledeći kriterijum: koliko je toga vlada ostvarila iz ekspozea premijera, kada navodi nekakve dvadeset i tri (brojem 23) tačke od kojih je, naravno, ispunjena samo jedna (Briselski sporazum). Ali ni ona nije baš ispunjena onako kako je to moglo da bude da se svemogući super-heroj Živković nešto pitao i odlučivao (sindrom kočoperstva Čedomira Jovanovića). To je pak, ona druga čuvena metodologija potcenjivanja tuđeg rada i kategoričko bahatog anuliranja pod ingenioznim izlivima „ništa to ne valja“ poznatim diljem visokokvalifikovanih drugosrbijanskih umova. U ovom stilu, Živković će duž cele emisije sam sebe uglavnom minirati šturim podacima i argumentima, a tamo gde apsolutno ne bude znao šta da kaže reći će: „bolje da o tome ne govorim ništa“, „nula, ništa“, „katastrofa“, „haos“, itd.

Tako je čak uspeo sebe da dovede u komičnu situaciju da mrtav-ozbiljan kritikuje vladu na razini zašto se ne rađa više ljudi nego što umire (izigravanje dverjansko-požrtvovane zabrinutosti), a za stabilan dinar uz konstantno grimasiranje i mucanje (opet veći dramaturg od do sada neprevaziđenog i gorepomenutog Čedomira) kaže: „Nemam potrebe da dajem eksplikaciju da se to nije desilo“. Za borbu protiv korupcije, Živković je rekao da je zanimljiva, ali se istovremeno pita šta je sa „koferčetom“, sa izbornom krađom, šta je sa tim „bananom“, i tako redom, izvlačeći iz arsenala poznate adute razočaranih, a pri tom se kontraverzno trudeći da nas uveri da je i dalje ozbiljan predsednik jedne stranke. Napomena voditeljke da jesti tortu sa nekim nije nužno isto što i baviti se kriminalom opet ne pomaže – niko neće zaustaviti nepravedno zapostavljenog borca protiv voćnih rolata od promovisanja njegove lične stranke. ’Moja stranka, pa moja stranka’, ponavlja Živković, misleći u stvari sve najgore o južnom voću, dok upire prstom na sebe i nežno dodiruje revere sa svoje konfekcije. „Pravna država, vladavina prava – neću da pričam o tome!“, nastavlja lider i dalje ubeđen u stilsku figuru da sa malo reči puno kazuje.

Što se medijske slike tiče, Živković je kategorički izjavio, ponavljajući mantru Dinka Gruhonjića, sledeće: „Gore je sad nego kad je Vučić ili Tijanić bio ministar informisanja.“ Sledi nova intervencija voditeljke koja mu napominje da upravo sedi u emisiji koja se emituje na televiziji sa nacionalnom frekvencijom i da govori da je gore nego ikad i da sasvim slobodno govori sve ono što je izdeklamovao. Po čemu je onda gore, zaista? Zbunjeni lider partije koji uspešno promoviše bunilo ne predaje se lako, ali ne uspeva ni da sakrije nezadovoljstvo što većina medija danas piše pohvalno o potezima novih vlasti (zaboravio je da napomene da to rade i strani), pa govori o novoj vrsti preokreta u uređivačkim politikama štampanih i elektronskih medija koji iz finansijskih ili ideoloških razloga odjednom podržavaju Vučića i Dačića (čast izuzecima, gde pretpostavljamo da nije mislio na e-novine), iznenađuje se Živković na tragu da patentira i zamota u maglu svoju novu teoriju zavere.

Doista, sve je potpuno inovirano u toj Novoj stranci i nikad viđeno, sa potpuno identičnim, a priori negativnim i mrziteljskim pristupom prema vlastima, koji arogantnog lidera i njegove sluge-vinare sprečava da uopšte razumeju dešavanja u svetu oko sebe – znači, ništa novo. Nova stranka tako je, ako gledamo njenog boga-oca, samo poslednji izdanak tog još-uvek-slepila koje se u krajnjem uvek izgovara na ratnu traumu, koje je danas ništa drugo nego jedan arhaičan korov koji tvrdoglavo pada na istom onom polju samoglorifikacije i nadobudnosti, ekskluziviteta i aristokratije baš kao i prethodne dve „demokratski“ propale stranke. Ali, ništa zato, Živkovićeva ocena za priprostu i nesposobnu vlast je i po ovom pristupu – naravno – jedinica kao kuća!

Da ipak ne bude toliko providan, da ne pomisli neko da je možda zlonameran i maliciozan, supermen kojeg niko sticajem okolnosti ne uzima za ozbiljno (ali samo trenutno!), koji bezuspešno pokušava da se pokaže zanimljivim, uvodi treću nadri-metodologiju, onu skoro ajnštajnovsko-relativističku: da li je ova vlast bolja od prethodne? Živković se na tom polju razdragano otvorio, pa je sa sve konstantno neuverljivom grimasom uputio zamalo prolaznu ocenu – jedan plus. Nakon toga je, gle čuda, neočekivano naglo umuknuo, setivši se da emisija možda nije samo njegova, kao što je to slučaj sa njegovom strankom. Malo li je?

Svi smo u mas-histeriji za Vučićem

U sledećem naletu, nakon što njegova sagovornica Vesna Pešić pokuša da mu skrene pažnju da takav govor ne doprinosi ničemu i unese dozu realizma, konstruktivnog razmišljanja, da kvote na koje misli ne bi mogla da ispuni nijedna vlada (pa ni neka super-fantastična na čijem bi čelu bio on) i da se ne radi o procesima rešivim u jednom mandatu, nego samo o tendencijama da li se približavamo ili odmičemo tim dugoročnim ciljevima iz ekspozea ove vlade, ispucani i od samog početka razdražljivi Živković vadi gore pomenuti, sada već uveliko očajnički argument koji dovodi lica iz aktuelne vlasti u vezu sa devedesetim. „I zato“, buni se on, „nemaju pravo da postanu tako veliki De Goli, Ruzvelti i ne znam ti ja šta“, ne propuštajući priliku da na sličan način već po ko zna koji put u javnim nastupima diskvalifikuje i potkači svoju sagovornicu. Kako je za Borisa Tadića Pešić postala nezanimljiva od kad ga je uporedila sa Al Kaponeom, tako je za Živkovića i njegovu dionis-kliku ona sada predmet redovne sprdnje zbog upućene pohvale vlastima, koja je ujedno trebalo da bude otrežnjujući šamar za tu istu raspolućenu opoziciju koja danas ne može da je smisli.

Njen ključni odgovor namenjen Živkoviću i njegovoj pri-ručnoj stranci bio je sledeći: „Mi moramo da živimo u nekoj realnosti. Ja sam bila u stranci koja je htela da se odmakne dalje i da ide više od same Demokratske stranke. To je bila Liberalno demokratska partija. Znači, ja sam zakopala onaj Građanski savez, prešla sam u LDP i mi smo bili kritika DS-a, dakle, hteli smo da idemo još više napred od toga. Čekajte, pa zašto nismo otišli? Pre nego što počnemo da govorimo ovako kao što Zoran govori, moramo da govorimo zašto Demokratska stranka kao centralna stranka (nije otišla napred), ako bi išli svaki put napred, onda bi LDP trebalo danas da ima 40%, jer mi smo bili najnapredniji, sećate se koje smo ideje zastupali... Ali nismo (otišli)! Nismo! E sad se dogodilo ovo, pa neka ti ljudi koji su učestvovali u tom životu pre toga, evo i ja, podnesu odgovornost da nisu uspeli, da nismo uspeli da odemo dalje, i da prihvatimo da su neki drugi ljudi dobili te izbore... Zašto sad toliko da se ljutimo na tu realnost? Moraćemo sada da vidimo šta s njom da radimo i da li tu možemo nešto da doprinesemo.“

Bog-otac svemoćni u svojoj maloj stranci će na to da uzvrati: „Ne ljutim se na realnost. Realnost je ono što sam ja rekao“, vodeći se istovremeno mudrom krilaticom starih samouništavajućih rimljana – in vino veritas. A ovo ostalo, skrenuo je pažnju Živković, je samo posledica naše adorantske mas-histerije za novim vlastima, u kojoj učestvuje, naslućujemo, i Pešić, optuživši je indirektno da je od vinovnika novih vlasti napravila heroje (umesto da vidi zapravo onog pravog koji sedi do nje). Zoran Živković uzurpiraće gospodarski veći deo emisije da bi iznova dizao kulisu manipulacije u kojoj je centralna strategija pošto-poto optužiti druge da su u totemskom stanju obožavanja i da zato realnost mora da bude ono što on kaže da je realnost. Po bahatom glumcu Don Kihota, da se on pita, svi bi u vladi bili rekonstruisani. Ali razlozi su, umesto da budu sadržajni i potkrepljeni, opet zanimljivo identični onim komentarima iz 23 tačke ekspozea: „o njemu neću ni da pričam“, ili još genijalnije, „bolje da ga ne spominjem“.

Bez obzira što je očigledno da je ovo izdanje emisije Utisak nedelje planirano da se ujedno pruži i mala promocija Novoj stranci, i bez obzira na neke od pozitivnih inicijativa kakve su promena izbornog zakona, kancelarski pristup vladi i dr., nastup Živkovića sveukupno zvuči neuverljivo, presmešno i kontraproduktivno baš zato što on i dalje nastavlja da se predstavlja kao prepompezan i naduvan, tj. kao da je neko i nešto. Njegova neispariva fascinacija idejom da nastavi tamo gde je stao 2003., u istoj ulozi prvog čoveka vlade, gde ostaje upitno da li se to odnosi i na konformističke momente sa pojedinim ambasadorima u vreme akcije Sablja, jeste ono što bi se reklo da ga je zacementiralo u aroganciji i premijerskoj nadmenosti, sve pod plaštom infantilnog raspoloženja za nekakvom osvetom Đinđića.

Izgleda da ni sva vina sveta tako nisu uspela da izbace iz glave udar onih pet minuta slave na čelu vlasti ovog čoveka koji svaki dan čini da se njegova i samo njegova Nova stranka po svom političkom ponašanju prema vlasti, a ono jeste najbitnije kao merilo političke kulture, shvata kao stranka koja će sa sobom zajedno u konačnu smrt već jednom povući Demokratsku stranku i Liberalno demokratsku partiju. Tako Živković potpomaže kompletno samouništavanje opozicije, a da to ni ne zna, štaviše uveren da se razlikuje od svih ostalih. Jedino čemu se onda vredi nadati, ukoliko se ne nađe neko da ga skine sa autoritarne i samožive pozicije boga-oca, neko manje opijen stranačjem, ko je prosipao sa strane dok su se ostali nalivali, jeste to da će nove generacije umeti da uče na svim greškama kojih nove stranke nisu bile svesne.

(e-novine, 09.07.2013.)