Iživljavanje Dejana Ilića

Najnoviji dokaz da intelektualno-moralizatorski prilaz problemima koji neguju pojedini autori sajta Peščanik ne dotiče realnost i ne ostavlja nikakav vidljivi efekat na konkretne događaje i rešenja, predstavlja otvoreno pismo grupe književnika upućeno ministru kulture Ivanu Tasovcu, na koje je ministar već sutradan pozitivno reagovao. Nasuprot ovakvom prilazu, tekst Dejana Ilića, koji obiluje već tradicionalnim nipodaštavanjem, perfidnim uvredama i nedodirljivom pozicijom sveznajućeg subjekta koji misli da sve zna najbolje, tj. svime onim što peščanikovci nazivaju „jedinom kritikom koja postoji u Srbiji”, istog dana objavljen, ostao je bez odgovora, a Tasovčevom reakcijom na otvoreno pismo pisaca i - bez smisla.

Umesto da pođe sa zemaljske pozicije da je kulturni radnik, kako sebe za određene potrebe voli da naziva, koji kao i većina drugih snosi teret finansijskog udara na kulturu, koji se bori da proda svoje knjige koje mu skupljaju prašinu u Fabrici za proizvodnju uglavnom ideoloških utopija, Iliću je, naravno, pre svega ostalog opet bilo stalo da se u tekstu prikaže kao kritizer i da tako ujedno samog sebe diskvalifikuje iz bilo kakvog dijaloga sa ministrom. Nadmeni stav, promašena ironija, neuspeli podsmeh, svi ključni atributi malograđanske malodušnosti, zavisti i arogancije građanističkog šljama, upućeni su novom ministru, pošto je „kritika” bitnija od svega, i od života samog, čini se kad se čitaju tekstovi neprevaziđenog autora, glavom i bradom odgovornog što je sa autoputa razuma survao veliki deo Peščanika niz liticu.

U kritizerstvu nema dijaloga, obraćanje ministru samo je prividno, kako ne bi ispalo „ulagivačko”, što bi rekla Vesna Rakić-Vodinelić misleći na otvoreno pismo koje su e-novine nedavno uputile čelnicima vlade u cilju održavanja Parade ponosa. Postoji samo monolog, a sagovornik za koga se pretpostavlja da je na nekakvoj omnipotentnoj funkciji je unapred otpisan, u ovom slučaju Ivan Tasovac, prezren što se „nešto dogovorio sa Dačićem, a ne znamo tačno šta”. Ali, izgleda da otvorena pisma, pre svega kulturna i iskrena, što ne spada u odlike Dejana Ilića, ipak mogu da upale, a evo šta sve ne treba da sadrži jedno takvo štivo.

Ilićevo iživljavanje uvek započinje nekakvom samouvredom, tj. povređenošću da bi uopšte bilo moguće nastupiti sa ugrožene pozicije. Obično je to neka izjava pogrešno ili veoma usko protumačena, kako to obično biva kod dežurnih neurotika. Ovoga puta, pak, nadrkanom autoru smeta što je ministarstvo „zapanjeno” što nema javne rasprave i uopšte učešća javnosti u razmenjivanju mišljenja, predloga i kritika. Štaviše, autor je posebno poludeo na deo koji se odnosi na to da ukoliko predloga ne bude bilo i javnost se ne uključi, da će ona takođe snositi odgovornost za izostanak rešenja koja bi joj mogla odgovarati, te da će, kako je rečeno, izgubiti „moralno” pravo da bude kritična jer se nije odazvala pozivu ministarstva.

Magična reč „moralno”, kao i paranoični prizvuk da neko hoće da ga eliminiše, da mu nešto zabrani ili linčuje, za šta je onomad optužio i našeg urednika Marka Matića, aktivirala je Ilića, ali ne iz, nego u novu dogmatsku dremež iz koje piše i govori na tribinama, dobivši tako šansu da još jednom pokaže koliko je vičan da doprinese još većoj sopstvenoj šteti, da disperzira jednim potezom sve ono što je godinama stvarao „sa svojih deset prstiju”, uz malu pomoć Demokratske stranke i Liberalno demokratske partije, doduše.

Glavno nipodaštavanje uvređenog Dejana, popularnog Dekija, odnosi se na termin „profesionalizacija” koji je Tasovac upotrebio: „Nevolja za ministra i Ministarstvo je međutim u tome što taj termin – „profesionalizacija“ – ništa ne znači. To jest, da opet budem precizniji, „profesionalizovati“ neki posao znači samo i jedino to da će ubuduće onaj ko se bude prihvatio tog posla za to dobijati novčanu nadoknadu, što ranije nije bio slučaj.” Već poznata kontradikcija kulturnog manipulatora i ovde se ponavlja – novac ne znači ništa. Novac – to je nešto jako gadno, bljak, fuj, nešto u odnosu na šta je Deki operisan, a dolaskom nove vlasti u svakom smislu reči. Zato pre svega daljeg valja apelovati na razumevanje prema teškoj situaciji ovog nesrećnog prodavca knjiga.

Zaista, kako se neko može uopšte pozivati na moral ako istovremeno govori o „profesionalizaciji”, tj. novcu? Odakle uopšte to da je profesionalizacija sinonim za isplatu novca? Ilić je ovde ili u metonimičnom stanju pod uticajem Frojdovog pojma negacije (Vernienung), ili se „pravi Englez” pa profesionalizaciju skraćuje na „profesiju”, odatle na „zanimanje”, a potom produžava lako u klizeći start do „radnog mesta” i „zarada”. Šta znači npr. biti profesionalni vojnik? – pa samo to kad u vojsci dobiješ platu, uveren je uvek-već-naivni Ilić. Čudno, u ovom pokušaju dovitljivog uplitanja konotacije iz anglosaksonizma ni u jednom trenutku mu ne pada na pamet da bi profesionalizacija mogla da znači postavljanje kompetentnih ljudi na odgovarajuća mesta, tj. da se profesionalizacijom pre svega misli na kompetenciju, stručnost kadrova, što do sada uglavnom nije bio slučaj u ovom resoru.

Nemoguće, Dejan Ilić da to ne zna? Samozvani stručnjak za pitanja izdavaštva i kulturne politike, čovek koji fabrikuje najbolje knjige u Srbiji? Onaj Ilić koji je stranački čašćen pre nekog vremena nagradom izdavača godine? No, dijalog sa ministrom nije bitan, Ilić je tu da ekskluzivno protumači sve što je Tasovac hteo da kaže, i još ako pokaže da ovaj nema pojma sa životom, a da bi on, Ilić Dejan to mnogo bolje radio, samo kad ne bi bio zakovan za omiljenu mu ulogu pljuvača sa sedmog neba, onda ne može bolje.

Ali, gle, odjednom se dalje Deki setio da ministar možda misli baš na to. Međutim, kune se fabrikant, to onda nije smeo tako da kaže, jer bi to zahtevalo stvarnu javnu raspravu, a ministar po Ilićevom ovlašćenom tumačenju to zapravo ne želi. No, svakako je ministar pogrešio jer „personalizacija” ne znači kompetentnost, i tu je priča završena: Tasovac je mešetar i prevarant, kao uostalom i ma ko drugi kome se Deki obraća. Pomalo neobrazovan, a verovatnije lažov, jer se ponaša kao da ne poznaje značenje reči, ističe Englez uobičajenog ostrvskog imena Dejan Ilić. „Stoga mi se čini da Ministarstvo laže kada iskazuje zapanjenost zbog odsustva javne rasprave. Ono javnu raspravu ne želi, a sopstveno odsustvo volje za razgovorom skriva pod velom 'profesionalizacije'.”

„Tupi noževi” Dejana Ilića tek slede. „Stvar je međutim u tome što Ministarstvo ne želi da čuje ono što se u javnosti izgovara, pa se pravi kao da niko ništa nije rekao”, kaže interpretator nove kulturne političke misli (NKPM). Ilić koji nastupa sa pozicije javnosti, doduše veoma unesrećene i unapred naježene, smatra da je ona jasno poručila ministru da raspusti upravne odbore koje je postavio prethodni ministar Petković i izabere nove, pa da se tek onda raspišu konkursi. Pošto po Iliću Tasovac za to nema muda, niti to želi, onda subverzivna poruka agitatorske vlasti koju je iznenada pročitao između redova glasi ovako: „onda vam mi nećemo dozvoliti da nam uputite bilo kakvu primedbu tako što ćemo vas moralno diskvalifikovati.”

Tako, nije detinjasto uvređen više Ilić, nego je od samog početka to bio Tasovac, koji preti kao dete kad mu nešto nije po volji. Sve bi, međutim, bilo tako peščano-super-kul da se sličan zahtev, ali napisan na civilizovan način, nije našao i u otvorenom pismu grupe književnika na koje je „lažljivi” Tasovac reagovao sa oduševljenjem, zakazavši već i javnu raspravu. Valja zamisliti sad onog kojota iz crtaća koji se raduje zamci koju je namenio ptici-trkačici u trenutku neposredno pre nego što shvati da je sam u nju upao – to je Dejan Ilić.

Ali već u narednom koraku Dekiju, koji kroz tekstove sve vreme kao da igra kolariću-paniću, više nije ni jasno čemu uopšte potreba za javnim raspravama, kad bi to trebalo ministar da odluči izgleda diskreciono. Zapravo, to je stari fazon peščanikovaca: ako ne traže javnu raspravu, kritikuj što je nema; ako je nude, onda reci da nije potrebna. „Javnost se poziva da obavi posao umesto samog Ministarstva i upravnih odbora, kao i umesto pojedinaca koje zanima da se s njima igraju. Zašto bi javnost bilo koga pritiskala da se javi za neki posao? To je isključivo lična odluka... To su interne stvari, i javnosti najčešće takvi dogovori nisu ni poznati niti je važno da se o njima nešto javno zna.” Da li je moguće? Sad je valjda bilo dosta, ako je i od Ilića; neka neko izađe i kaže da je sve ovo bila samo zezancija. Međutim, nikog i dalje nema da digne zavesu, ili da upali sijalicu u praznoj sali: „Zanimljivo je ovde što je ministar kulture ujedno i ministar informisanja, za šta on nema nikakvog „profesionalnog“ (u smislu kompetencije) pokrića, što se očituje i u beslovesnim opomenama koje upućuje medijima”, perfidno je vređao Ilić, služeći se za ove potrebe pojmom profesionalnog u smislu kompetencije koji je, doduše, stavio pod znake navoda.

Finale je ipak ubedljivo najbolje. Kako Ilić u svom „prljavom plesu“ otvoreno demonstrira samo aroganciju i raspoloženje da podjebava eufemizmom što mu se „ipak sviđa pomisao da se i ubuduće igram s ministrom i njegovim ministarstvom, i kako ne bih da bez razloga izgubim pravo na to”, on stiže, onako reda radi, kad već to neko traži, i da da predlog za novog upravnika Narodne biblioteke (na sreću, nije sam sebe kandidovao). „Ako su voljni da o tome razgovaraju, molim ih da me obaveste, kako bih im javno izneo razloge za ovaj predlog”, zaokružilo je njegovo visočanstvo Ilić Dejan koji smatra da je na taj način poslao nekakvu ozbiljnu poruku Tasovcu, bez obzira što ga je prethodno omalovažavao na najgori mogući način, i nadajući se da će ovaj da padne toliko nisko da će mu nešto javiti u vezi sa tim i uopšte obratiti pažnju na njega.

Sa druge strane, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac zahvalio je grupi književnih stvaralaca za inicijativu i konkretne predloge za redefinisanje stanja u oblasti književnosti, smatrajući da je ta vrsta konstruktivnog prilaza najbolji način da se kulturna javnost uključi u rešavanje nagomilanih problema u oblasti kulture. Tasovac je zakazao javnu raspravu u prostorijama Narodne biblioteke Srbije za petak, 25. oktobar u 12 sati i pozvao aktivne posmatrače i predstavnike stručne javnosti, kako bi se sami upoznali sa ovim modelom rešavanja problema. Poziv, dakle, izgleda važi i za izvesnu sveznalicu Ilića, kojem na kraju valja preporučiti da, bez ikakve griže savesti, moralnih dilema glede svojih nekulturnih i neartikulisanih „kritičkih” tekstova, a potom i uvreda i kleveta na račun ministra, slobodno pokuša da se pojavi i nešto nauči od svih onih pisaca čijom inicijativom je javna rasprava zakazana. Lepše je sa kulturom.

(e-novine, 16.10.2013.)