Gašenje političke moći Milana Beka

Pravi pokazatelj koliko mu gori pod nogama jeste mera u kojoj se ovih dana tajkun Milan Beko ne libi od izjava koje imaju čisto politički karakter, iako on načelno ne predstavlja nikakav faktor u politici države Srbije, niti je po sebi političar, već “biznismen” koji, čak i kada se zakulisnim radnjama meša u politiku, to nikada ne radi ovako otvoreno, pošto bi u tom slučaju ipak radio na svoju štetu. Ovakvim potezima, za koje ni ne primećuje da su neprilični jednom poslovnom čoveku, Beko nam zapravo samo pokazuje u kom je modalitetu inače do sada mogao da nastupa i utiče na političare, te da je izgleda došlo vreme da u neverici bude prinuđen da bespomoćno izgovara javno sve ono što je ranije neometano funkcionisalo u tajnosti, bez ikoga ko bi mu prigovorio ili ga ne daj bože ne bi poslušao.

U naletu takvih ispada, gde svaka naredna reč još više pokopava prethodnu i čini stvari samo gorim, Milan Beko je optužio Socijalističku partiju Srbije Ivice Dačića za preteći govor mržnje i podsticanje na javni progon, zbog kritike koje je izazvao mešanjem u rad vlade i porukom da on lično preferira Vučića za premijera. Misleći da na taj način može da prigrabi još nekakav uticaj među političarima koje pominje, njegove izjave naišle su na žustar odgovor SPS koja je, veoma dobro poznavajući njegov modus operandi iz prošlosti, u potpunosti razotkrila njegove namere i tako izazvale neočekivani kontraefekat koji se kao bumerang obio tajkunu o glavu.

„Zveckale su i lisice, ako se ne varam. Večeras se vraćam u Beograd sa namerom da se sutra obratim Dačiću, jer u saopštenju SPS-a od juče, nalazim preteći govor mržnje i podsticanje na javni progon“, intonirao je Beko, pridajući neodmeren značaj svom „vraćanju“, kojeg je ovaj odgovor socijalista toliko zaboleo da je u trenutku zaboravio da je vreme dominacije kada su ljudi poput njega, Miškovića i sličnih upravljali političarima, mašali im se u poslove, određivali im političke agende i bez ikakvog otpora ih podmićivali, sišlo sa repertoara. Rastrojeni Beko još kao da nije shvatio ni smisao gubitničkih reči svog miljenijeg vladara Borisa Tadića, da se smenom predsednika države pre više od godinu dana završio jedan film, a počeo žanrovski sasvim novi u kojem onaj njegov lik od ranije, neće moći da preživi.

Međutim, jasno političke izjave pojačane tonom koji bi više odgovarao zvaničnicima EU, nastavile su se bez obzira na to. „Mislim da sam u toj emisiji bio politički korektan prema SPS-u, pre svega prema njenom lideru Dačiću. Istakao sam njegove zasluge na emancipaciji te stranke i rastu njenog medjunarodnog ugleda. Posebno sam pohvalio Dačićevu hrabrost da na svoju premijersku agendu stavi rešavanje najtežih nacionalnih pitanja“, izjavio je Beko gotovo više uopšte ne ličeći na “biznismena”, a kamoli na onog koji je samo dva dana pre toga tvrdio da je zamrznuo odnose sa političarima i da nema favorite u politici, nego samo ekonomski interes. Ne samo što je slagao da je to učinio, nego se sada i sam bez ikakvih skrupula predstavlja kao jedan od njih, menjajući diskurs u čisto politički i tako stavljajući čitavoj javnosti do znanja da je, da bi biznis interes mogao biti zadovoljen, uvek bilo potrebno domoći se najpre političkog položaja, u smislu oslonca, i time za sebe izboksovati poziciju bez konkurencije u odnosu na ostale.

Na taj način kristalizovala se konkretno povlašćena pozicija koja je preko raznih koncerna uz blagoslov države i istovremeno na njenu štetu vremenom prerasla u monopolsku, naročito prilikom postavljanja tzv. ulaznih barijera svakom investitoru koji je želeo da stupi na tržište Srbije, a da je to tržište već bilo uveliko segmentirano sferom delatnosti u kojoj su prste umešali Beko i slični njemu. Ove barijere podrazumevale su demotivišuće efekte po investitore, najčešće u formiranju cena koje nisu smele da budu jeftinije od onih koje je domicilni koncern pod vođstvom Miškovića i Beka diktirao, najviše na tržištu roba široke potrošnje, da bi isti i dalje bio u suverenoj poziciji regulatora tog tržišta. Time je koncern domaćih tajkuna dobijao specijalnu privilegiju na prividno smanjenje cena, a to znači na gotovo apsolutnu beskonkurentnost na tržištu, dok je stranom ulagaču to bilo zabranjeno jer je bio prisiljen da, ako želi da bude zastupljen u Srbiji, posluje sa manjim dobitkom nego što bi to bio u stanju da su antimonopolski zakoni bili primenjivani.

Ovaj deo priče o određivanju pravila igre ulaska na srbijansko tržište i kod Beka i kod Miškovića predstavlja samu srž načina na koji se sticalo bogatstvo i uslov imperijalnog uzdizanja moći koja je kod obojice proizašla ne kao posledica konkurentnosti i uspešnog poslovanja na tržištu, već isključivo kao rezultat dirigovanja tržišnih uslova uz pomoć kontrolisanih političkih institucija. Tek nakon stvaranja temelja za neregularnu tržišnu utakmicu, usledio je period rada „po zakonu“, kao npr. u slučaju akvizicije Luke Beograd i povoljne prodaje zemljišta, gde se sa eksplicitnog kršenja zakona, uz pomoć vlasti, prešlo na interesno „štimovanje“ istih kako nikakvog jasno vidljivog kršenja pravnih propisa ne bi bilo.

Slepo se danas stavljajući u poziciju žrtve, slično kao i Mišković tokom pritvora ili u procesu suđenja, ovaj nekadašnji moćnik koji ne shvata da mu bastioni jedan po jedan padaju i da pravila stare igre više ne važe, previđa da ga čak ni ta pozicija, vrlo često sigurna, odbrambena i uvek na raspolaganju, ne može izvući, jer izigravanje žrtve i imućni status koji ovaj čovek u društvu uživa ne mogu ići zajedno, te prekidaju tu vezu novim bumerangom. Figura žrtve koja u sebi anticipira uvek neku agitaciju nije izraz ugrožavanja nečijih „građanskih prava“, kako se sam Beko izrazio, već znak značajnog smanjenja njegove sive, vaninstitucionalne, koncentracije političke moći, što sa sobom povlači i nesigurnost svakog poslovnog interesa, pa i stečenog imetka. Biti bogat na osnovu surove i nefer eksproprijacije uslova, a zatim svim snagama izigravati žrtvu prema kojoj se ovoga puta neko drugi ne odnosi fer i pošteno, nesvesno predstavlja najizvesniji „put u pakao“ i za Milana Beka i za Miroslava Miškovića – njihovo definitivno simboličko gašenje.

Trenutak u kojem subjekt neizmerno veruje da čini ispravnu stvar za sebe i ne bira sredstva kojima će se služiti ne bi li ubedio drugog da je u pravu, dok paralelno javnost sve te gestove odjednom i u potpunom šoku vidi potpuno drugačije i kao očito suprotstavljene intencijama koje taj subjekt, koji je inače važio za promoćurnog i inteligentnog, inicijalno želi da ostvari, jeste prelomni trenutak u kojem možemo reći da se u smislu značenja i označavanja stvara bitan i nesvakidašnji socijalni događaj, tj. učinak na društvo sa efektima otrežnjenja i razuverenja. Subjekt, nekada visoko kotiran, za tili čas pada nisko, sa malim šansama za beskompromitujući oporavak, i sve više se zatrpava u slici jada koju mu povratno šalje Veliki Drugi, iznenada nikada jači i u odnosu na njega nikada moćniji. Moć onoga koji se deklariše kao subjekt, kao nosilac simboličke identifikacije, kao takva postaje susedna i familijarna njegovoj nemoći, tačnije, totalnoj deprivaciji te moći od koje se isti taj subjekt izgradio i vremenom postao neizostavan, ali takođe i narkomanski zavisan, spreman da krizira na prvi znak opasnosti po snabdevanje, tj. akumulaciju. Filozofski dešifrovano, Lakan ovde smenjuje Fukoa, a čuveni koncept zastrašivanja panoptičkom moći putuje pravo u večna lovišta. Bez učinka u ovom smislu, velika događanja i pomeranja društvene i pojedinačne misli ostaju nemoguća. Samo ovakvo događanje može biti ono koje istinski pomera granice i ono sa realno postojanijim efektima.

Istu tu deprivaciju moći osetili su na svojoj koži, a i dalje je osećaju, pojedini opozicioni političari, osetili su je i te kako dobro i pripadnici tzv. građanske Srbije i njima referentne nevladine organizacije, zatim podjednako jako i dežurni nacionalisti, njihovi ekstremni desničari i bliski „analitičari“, a sada je došlo vreme da taj udarac osete i subjekti isključivo finansijske moći, tj. tajkuni. Jednom rečju, svi oni koji bi imali nekakav benefit da se samo shvatanje politike u poslednjem periodu previranja nije promenilo i da ne zahteva novo redefinisanje.

Mnogo konkretnije od njega, i onako kako to već ume, premijer Srbije Ivica Dačić reagovao je, između ostalog i na Bekovu providnu izjavu da je "vrlo zabrinut razvojem događaja" posle svog gostovanja na televiziji Pink, zbog pomalo neočekivanog i stilski veoma prodornog odgovora koji mu je upućen sa bloga SPS. Predsednik vlade je oštro presekao diskursni koloplet kontroverznog biznismena, izjavivši da ga nije briga šta Beko misli o njemu i da je poruka bloga bila da niko ne želi da se pravi sistem u kojem su institucije manje važne od pojedinaca.

Sa druge strane, nekarakteristično saopštenje sa bloga koje je ubitačno ogolilo motive politički ne-više-moćnog tajkuna Milana Beka, razotkrilo je u redovima naprednjaka Nebojšu Stefanovića, predsednika Skupštine Srbije i njegovo, ne toliko slučajno, nerazumevanje napisane poruke. Simptomatično, Stefanović nije umeo da kaže konkretno šta mu je to zasmetalo u saopštenju, ali se porivi iz kojih je reagovao jasno mogu iščitati iz njegove izjave: „Ponekad me čudi koliko neke stranke imaju bezobrazluka prema njemu (Vučiću) i da se danas u nekim izjavama nekorektni ljudi, koji imaju tri ili četiri puta manju podršku od SNS, na ovaj način ophode prema njemu kao predsedniku najveće stranke.“

Stefanovićevi sve jasniji oblici idolatrije prema Aleksandru Vučiću, isforsirane polarizacije između Vučića i Dačića, podrivanja autoriteta vlade čiji deo nije postao i nastojanja da se preko takve priče priključi na voz svih onih koji unapređenje svog interesa u stranci pokušavaju da izvrše na račun popularnosti i radinosti svog lidera, opet nas dovode do iste one poruke koja je upućena sa bloga SPS. Ona postaje primenjiva i na Stefanovićev slučaj zahvaljujući nikom drugom nego njemu samom i to baš onda kada je ubeđen da čini nekakvu pozitivnu stvar za sebe, predstavljajući to i kao dobro za svoju stranku, Vučića i sl, pa tako kao krajnji rezultat dobijamo to da se njegov potez sada u svom principu vrlo malo razlikuje od onog Bekovog.

Dačić je, dotičući se Stefanovićevih optužbi da je saopštenje SPS „bezobrazluk“, rekao da mu je preko glave da se svaki dan pravda za nešto i istakao da problem ni od čega prave oni koji se javljaju kao dežurni tumači odnosa između njega i prvog potpredsednika. U tom smislu, premijer je dodao i da ga više niko ne savetuje o odnosima sa Vučićem. „Da sam slušao te koji su me savetovali nikada sa Vučićem ne bih napravio koaliciju“, pojasnio je Dačić čemu bi doveo rad posrednika koji pokušavaju da preko preforsiranog rivalstva ključnih lica u vladi oplemene sopstveni interes.

Slično se desilo i sa interpretacijom delova nedavnog razgovora oko budućnosti Srbije lidera SNS i LDP, a premijer je povodom toga ocenio da je atmosfera u Srbiji takva da se svaka rečenica tumači na pogrešan način i da su neki u njegovoj stranci protumačili da je lider LDP Čedomir Jovanović sa Vučićem razgovarao o izborima. „Razgovarao sam sa Vučićem i on kaže da to nije njihov zajednički zaključak. Treba spustiti loptu. Ja ne vidim da postoje problemi", istakao je Dačić i dodao: „Molim sve da se više ne bave mojim i Vučićevim odnosima, pa valjda možemo nas dvojica da definišemo naše odnose. U našim odnosima nema problema.“

Iz ovakvog niza slika i raspleta radnji koje je začudo izazvalo jedno blog saopštenje, trebalo bi izvući zaključak da bi posle tajkuna, unutarpartijski kadrovi morali biti na redu da takođe iskuse svojevrsnu deprivaciju moći, one iste moći koju pokušavaju da pridobiju na način sličan onome koji je ovde prikazan u epizodi sa Stefanovićem – u pukoj senci ljudi čiji rad i zalaganje potvrđuje legitimitet njihovih funkcija. Ta borba put je ka promeni razumevanja stranačkog pripadništva i ponašanja uopšte, a zatim i prema postepenoj departizaciji kao jednom od glavnih ciljeva demokratizacije društva. Ta aktivnost, sticajem okolnosti, mora izgleda krenuti od odlučnih lidera, koji već sada zbog ogromnog unutarpartijskog otpora prema poslu koji rade i koji ih tek očekuje, nisu ni približno moćni koliko se to u javnosti najčešće zamišlja. U protivnom, ni sav trud i zalaganje vrednih pojedinaca neće biti dovoljni da neki novi janjuševići i kolesari ne isplivaju na površinu, obesmisle sve požrtvovane napore marljivih i učine da ti pojedinci ispadnu naivni kako smo to već imali prilike ranije da vidimo.

(e-novine, 24.10.2013.)