Izvor: Kupindo.com

Činjenice o delovanju novinara Miloša Vasića

U svetlu relativizacije osnovanih sumnji o aktuelnim pokušajima atentata na premijera Aleksandra Vučića u Srbiji i Mila Đukanovića u Crnoj Gori koju sprovodi novinar Miloš Vasić u tekstovima "A što će Braco u Crnoj Gori?" (Vreme.rs, 19.10.2016.), "Tupilo od nekuženja" (Vreme.rs, 25.10.2016.), "Crna Gora, CIA i špijuni u rukama" (Vreme, 27.10.2016.), koje prenose mediji Dan i Vijesti u Crnoj Gori, i intervjuima koje daje pojedinim antivladinim medijima povodom ovih događaja – po prvi put prenosimo odlomak iz knjige u pripremi Ištvana Kaića. Dva naslova, "Kafana umesto redakcije" i "Regresija Miloša Vasića", predstavljaju tek stojedanaesti deo od ukupnog sadržaja knjige o medijskim manipulacijama na tlu Srbije i Crne Gore u poslednjih šesnaest godina, koja uskoro odlazi u štampu.

Kafana umesto redakcije

Vreme koje se formalno nalazi u vlasništvu svojih novinara, podleglo je uticajima krupnog kapitala na način što su vlasnici svojevremeno uzeli kredit preko firme V film od Delta Maksija u vlasništvu najpoznatijeg srpskog tajkuna Miroslava Miškovića i to u iznosu od 370 hiljada evra koji je dospeo na naplatu 21. marta 2012. godine. Ubrzo je firma V film obrisana iz registra i pripojena preduzeću Vreme čime su i dugovi te firme postali dugovi ove novinske kuće, pa je tako ostvarena direktna finansijska zavisnost od Miškovića. Ipak, ona sama po sebi ne mora ništa da znači da Savet za borbu protiv korupcije nije u svom izveštaju naveo primere drastične promene uređivačke politike ovog lista koje su usledile nakon toga, a vezano za prodaju maloprodajnog lanca Delta Maksi belgijskom Delezu i odnosu prema Milki Forcan, nekadašnjoj najbližoj Miškovićevoj saradnici, kada je napustila Delta holding.[1]

Stav ovog nedeljnika prema aktuelnoj vlasti najbolje se mogao uočiti nakon hapšenja Miroslava Miškovića 12. decembra 2012. godine i podizanja optužnice u kojoj se zajedno sa Markom Miškovićem i Milom Đuraškovićem, vlasnikom Nibens grupe tereti da je oštetio putarska preduzeća za 16,95 milijardi dinara, a budžet Srbije za 472 miliona dinara.[2] Tako već od 2013. godine prostor da pišu negativne tekstove ponovo dobijaju svi protivnici vlasti, sa koje god identifikaciono ideološke strane dolazili, uključujući i nekadašnje Koštuničine, proputinovski orijentisane analitičare Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, koji su stalni saradnici ovog lista. Paralelno sa tim, Vreme postaje bilten Miškovićeve odbrane u kojem se sudski proces pokušava diskvalifikovati, a vlast u Srbiji prikazati kao autoritarna i diktatorska nalik Putinovoj u Rusiji. Ova šizofrenija uzrokovana finansijskom mobilizacijom svih strana koje mogu doprineti istom cilju – kompromitovanju i unižavanju ugleda vlasti – proširuje se uplivom organizacija kao što su BIRN i CINS, čiji novinari i projekti postepeno sve češće baš u Vremenu pronalaze svoju „sigurnu kuću“. Glavni i odgovorni urednik ovog lista i blizak prijatelj utamničenog tajkuna je Dragoljub Žarković, nekadašnji novinar Ekspres politike, vlasnik sa najvećim pojedinačnim udelom, za koga je njegova donedavna saradnica Tamara Nikčević, između ostalog i novinarka BH Dana, u pismu u kojem obaveštava javnost o prekidu saradnje sa Vremenom napisala da „javnost pokušava da ubedi u svoju izvrnutu logiku, u svoj poremećeni vrednosni sistem u kome su tajkuni pošteni, progonjeni i čestiti spasioci društva“.[3]

Zbog svojih veza sa početka karijere koja nije imala dodirnih tačaka sa novinarstvom, Miloš Vasić je bez većih problema uspeo da progura stil pisanja koji je čitaocu trebalo da nametne utisak dobro obaveštenog čoveka (insajdera) koji čak i najobičnije kafanske glasine prikazuje smislenim, retko kad navodeći konkretne izvore (jer su poverljivi), a neretko sasvim subjektivno pravdajući verodostojnost sadržaja floskulama da je dovoljno da on zna o čemu se radi, ili da garantuje za svoj izvor jer prosto „zna čoveka“.[4] Pošto se sve ovo direktno kosi sa odredbama Kodeksa novinara, jasno je da je Vasić u samom vrhu esnafskog interesovanja mogao da se održi toliko dugo pre svega zahvaljujući intrigama u štivu ispričanim prizemnim, čaršijskim i neretko vulgarnim narativom, koje su povoljno uticale na čitanost, ali su istovremeno duboko srozavale novinarsku profesiju u Srbiji baš na onaj način na koji je to korumpiranim strukturama u policiji i službama bezbednosti najviše odgovaralo.

Tako Vreme od 17. aprila 2003. godine (br. 641) tokom trajanja vanrednog stanja zbog ubistva premijera na naslovnu stranu stavlja jednog od najbližih Đinđićevih saradnika i prijatelja Vladimira Popovića, tadašnjeg šefa Biroa za komunikacije sa medijima, uz natpis „Srbija na brifingu“, referirajući na Vasićev tekst „Padavine se nastavljaju“ u kojem autor pokušava da odbrani dvojicu pojedinaca iz državne bezbednosti, Vladu Dragićevića i Dragišu Ristivojevića, od kojih je zadnji bio jedan od Vasićevih „kredibilnih“ izvora i čest sagovornik Vremena, a koji su saslušani zbog osnovane sumnje da su bili pripremani medijski da reaguju u odbranu uhapšenog bivšeg glavnog Miloševićevog bezbednjaka Jovice Stanišića. U vezi sa Popovićem, kojeg u tom tekstu ne imenuje već koristi treće lice lične zamenice sa velikim početnim slovom kako bi mu pridao nezamislivu važnost i moć, Vasić će napisati sledeće: „Pa ne može svako ko se dohvatio ručke na Zoranovom kovčegu sada da bude nedodirljiv i da radi šta hoće; pritom ne mislimo samo na Njega [...] trebaju li nam još i nesposobni i pritom još i arogantni šefovi Agitpropa? Uostalom: treba li nam uopšte Agitprop, ovakav nezgrapan, tup i bahat pritom?“[5]

Motiv „ručke na Zoranovom kovčegu“ autor će koristiti i u svom narednom tekstu „Cena dojave – 1200 eura“ od 23. aprila, uprkos saopštenjima koja su se na račun prvog teksta i naslovne strane ovog nedeljnika u međuvremenu pojavila iz Biroa i MUP-a: „Kompletnom beogradskom novinarstvu dosta je svadljivog i arogantnog gospodina Bebe već više od godinu dana, on je predmet prezira i sprdnje među kolegama i krajnje je vreme da Vlada nađe nekog drugog za taj važan posao, pa makar koliko se gospodin Beba hvatao za ručke Đinđićevog kovčega na pogrebu.“ Uvređen što su ga organi vlasti razotkrili u spletkaroškom načinu pisanja, Vasić umesto da stane, dodaje još jači gas i u ovoj kohezionoj rečenici u svoju korist poteže čitav set već dobro ukotvljenih manipulacija, kleveta i rekla-kazala priča. Da ne bi rekao čaršija ili ulica, on se bez ikakvih skrupula odlučuje za reč „novinarstvo“, neuspešno maskirajući kakvim se poslom sve vreme bave on i slični njemu u Vremenu i stavljajući se tako na liniju svih onih korumpiranih novinara koji su u periodu vlasti Zorana Đinđića svaki osvrt države na iznesene neistine licemerno tumačili kao pritisak na slobodu izražavanja – identično kao što se čini danas Aleksandru Vučiću. Polovinom juna iste godine, Vladimir Popović zbog ovih tekstova tužio je Vasića i Vreme i na ime pretrpljenih duševnih bolova zatražio odštetu od dva miliona dinara.[6]

Materijal koji Vasić između ostalog koristi potiče od Aleksandra Tijanića, savetnika za medije predsednika Vojislava Koštunice i ministra informisanja u vladi Mirka Marjanovića, koji je Vasićev, ali ne i samo njegov potajni alter ego, neko prema kome gaji skriveno divljenje i na koga se nesvesno ugleda svaki put kada nekog treba medijski da oblati.[7] Tako je Tijanić još 14. avgusta 2001. godine u Građanskom listu pisao: „Mesecima je u kabinetu republičkog ministra za informisanje sedeo čovek koji nije imao nikakvu zvaničnu funkciju. On je bio vrhovni cenzor srpske štampe, a zove se Vladimir Popović – Beba. Bliski je Đinđićev prijatelj i njegov prvi ađutant.“[8] A zatim i u Reporteru, nezvaničnom projektu vojne službe bezbednosti SR Jugoslavije,[9] osam dana kasnije: „Beba, Kiza (Tijanićev pogrdni nadimak za Đinđića, prim. aut.), Vesa (Goran Vesić, prim. aut.), Čeda i ne znam ko još, preko Biroa za komunikacije srpske vlade kontrolišu skoro sve srpske medije, bolje i suptilnije nego Milošević, a postoje novinari i mediji koji vrlo lako sklapaju pakt o podaništvu, budući da tačno znaju zašto je grupa okupljena oko Đinđića neuporedivo opasnija po njih, nego grupa okupljena oko Koštunice.“[10] Konačno, u kampanju protiv Popovića, koji tada pored Stanka Subotića postaje drugo glavno sredstvo za napade na vladu i premijera Zorana Đinđića, istovremeno proglašenog diktatorom gorim od Miloševića koji preko Popovića cenzuriše medije, uključuje se i Vreme ustupajući 6. septembra 2001. godine prostor upravo Tijaniću: „Niko ništa nije znao o toj službi jer je napravljena na tajanstven način. Biro je napravio Beba Popović odmah posle 5. oktobra i o njemu niko ništa nije znao osim njega, Čedomira Jovanovića, Gorana Vesića i Zorana Đinđića. Tom prilikom napravljeno je zapravo privatno ministarstvo za informisanje Vlade Srbije.“[11]

Ovakve difamacije od strane ljudi koji se u Srbiji danas predstavljaju kao „novinarske legende“, od kojih su samo neki bili Aleksandar Tijanić, Željko Cvijanović, Bogdan Tirnanić i drugi, ponavljane bezbroj puta od 2001. godine do dana današnjeg, trajno će obeležiti Vladimira Popovića i narušiti mu ugled koji ni ogroman broj tužbi koje je dobio na sudu neće moći da nadomesti; baš kao što je slučaj sa ostalima, i njegovo ime živi jedino kao brutalna medijska kreacija i ništa više od toga. Misliti o takvim imenima, čak i one koji su im bliski neminovno dovodi u iskušenje da se nešto od tog medijskog taloga ne uplete u misao i ne unese razdor u nekada odnos pun poverenja. Ministar policije u vladi Zorana Đinđića, Dušan Mihajlović, u svojoj knjizi „Povlenske magle i vidici“ reći će nešto o ovome iz perspektive nekoga na koga su se napadi odnosili makar posredno: „Kako nisu mogli da kompromituju naš posao i rezultate rada, napad je izveden na naš lični moral. Označeni smo kao ’nečasne’ i ’korumpirane’ ličnosti. Čedomir Jovanović i Vladimir Popović su nazivani šefovima nekakve privatne Đinđićeve organizacije u Demokratskoj stranci, koju su pogrdno nazivali ’Koza nostra’ ili ’Biznis klub’ koja, navodno, reketira privredu Srbije u ime DS-a. Sećam se da se za Čedu pričalo ’kako sa svojim obezbeđenjem i džipovima ide noću po kafićima i rasteruje goste, kako se drogira na javnim mestima i šuruje sa mafijašima’. To je bilo toliko napadno da je u jednom trenutku i sam Zoran Đinđić pitao Čedu da li je to tačno. Čeda mi je lično rekao da ga je to Đinđićevo pitanje strašno pogodilo i uvredilo, jer je Jovanović svom premijeru bio bezgranično odan i radio sve što je ovaj zamislio.“[12]

Pisac i novinar Dušan Veličković, Đinđićev blizak prijatelj još iz studentskih dana, takođe će reći nešto o dometima ovog, medijski indukovanog fenomena, koji u krajnjem nije ništa drugo do cilj svake hajke: „Otporan sam, naravno, na propagandu koja ga je vrlo pametno i vrlo precizno označila kao glavnog neprijatelja koga na svaki način treba kompromitovati, ali sam se uvek pitao koliko to drugi ljudi shvataju. Lično sam se više puta uverio kako takozvani pristojni ljudi, obrazovani i progresivni, čak i oni koje bih mogao ubrojati u bezrezervne pristalice njegovih ideja, kada god se pomene Đinđić, usput kažu nešto u stilu ’ma, ima tu nečeg’ ili na primer konkretnije: ’e, ne znaš ti šta je on sve radio u Nemačkoj.’ Ja odgovorim: ’Pa, znam šta je radio’, ali to ništa ne vredi pred superiornom sumnjom. [...] Sam Zoran će to kasnije, kada je već postao premijer, u svom stilu lepo sažeti: ’Ja sam deset godina bio špijun, što nemački, što američki, u trenucima kada nisam mogao ništa da špijuniram. E sada kada sam u prilici da budem špijun, kad bih mogao da odam te tajne koje verovatno postoje i u ovoj zemlji, sad više nisam špijun. Sad sam šef mafije.’ [...] Znam da nije ni špijun ni izdajnik, ali čini se da ni ja nisam potpuno imun na propagandu...“[13]

Regresija Miloša Vasića

Zašto se, dakle, list antimiloševićevskog i antiratnog renomea uključuje najpre u hajku protiv Đinđića, a nakon njegove smrti, uzimajući ga sada kao mrtvog saveznika, za tili čas i protiv njegovih najbližih saradnika? Objašnjavajući koliko ideološke identifikacije u stvarnosti na kraju samo žuljaju novinare i ne odgovaraju pravom stanju stvari kada je o njihovom poslu reč, Ćurgus će napisati: „Tzv. pristojni, građanski orijentisani listovi neprekidno imaju potrebu da sa sebe skinu tu građansku ’hipoteku’. Kao da im samo od toga zavisi tiraž i opstanak. Zbog toga se povremeno u Vremenu ili Danasu mogu naći veoma iznenađujući (zbunjujući) tekstovi koji očigledno služe tome da se javnost uveri da su ti mediji otvoreni ne toliko za razne ideje i mišljenja, koliko za potpunu negaciju sopstvene koncepcije i angažovanja. Taj besmisleni i krajnje neprofesionalan uređivački pristup predstavlja, u suštini, bekstvo od sopstvene novinarske i društvene odgovornosti, neku vrstu demokratskog ’pokrivanja’ i držanja otvorenih opcija za ’ne daj bože’.“[14]

Na taj način, jednom prigrabljena simbolička identifikacija lista („građanski“) naknadno postaje samo paravan za plasiranje sadržaja koji više nema nikakve veze sa njom već isključivo sa finansijskom koristi koja se od takvog sadržaja stiče. Kako čitanost i jednoobraznost tekstova najčešće nisu direktno srazmerne, pribegava se ubacivanju sadržaja koji ima prioritet nad ostalim jer privlači novac, a tu je pre svega da ustalasa publiku, izazove burne reakcije, skrene pažnju i time poveća čitanost, ne vodeći u tom delu striktno računa o kodeksima, a kamoli o ionako zagarantovanom „renomeu“ koji sa sobom već nosi ime lista. Stevan Dojčinović na jednom mestu u svojoj knjizi „Šarić“, lamentirajući nad sudbinom manipulatora Rodoljuba Milovića, citira jednu od poslednjih Tijanićevih impresija: „Kad god uzmem neki tabloid, koji pušta krv žrtvi, ili pornoid, koji kasapi žrtvu, prepoznajem u tim rečenicama i analizama moj stil, moj način, moj rečnik. Samog sebe, takoreći. Kao da sam obavio sepuku, što Srbi prevode kao harikiri.“[15] U tom smislu, malo koje novine danas nemaju svoje stalne tijaniće – Vreme ima Miloša Vasića, a Danas Dragoljuba Dražu Petrovića.

Sled događaja koji je tekao u vezi sa Vasićem nakon tužbe Vladimira Popovića sve do danas posebno je bizaran. U toku procesa koji je Vasić evidentno gubio, tadašnja Popovićeva advokatica Biljana Kovačević Vučo uspeva da ubedi svog klijenta da prihvati Vasićevo izvinjenje. Pored toga što započinju prijateljski odnos i što mu pomaže egzistencijalno, Popović postaje i Vasićev glavni izvor informacija kada je reč o političkim događajima u vreme vlade Zorana Đinđića, a sve u cilju da javnost bude što bolje upućena u istinu o 12. martu 2003. godine. Iz te saradnje proizilazi niz nagrada koje Vasić dobija od 2003. do 2004. godine, među kojima i nagrada „Jug Grizelj“, da bi mu 2005. godine, u jeku vladavine premijera Vojislava Koštunice koji je bio direktni politički profiter od ubistva, bila objavljena knjiga „Atentat na Zorana Đinđića“ za koju dobija nagradu Fondacije Braće Karić za izdavaštvo.[16] Vasićev odnos prema vlastima od 2012. godine do danas, međutim, može se okarakterisati kao stav bezrezervnog i apriornog nihilizma prema Srpskoj naprednoj stranci koji proizilazi iz uverenja da ta stranka, zbog uloge koju su njeni pojedini članovi imali tokom devedesetih, ne zaslužuje nikakvu podršku ma kakvu politiku vodila. Ukoliko pak i izgleda kao da vodi solidnu politiku, neophodno je prikazati je kao suštu suprotnost, čak po cenu toga da celokupna javnost i društvo, ako treba, neko vreme zbog takvog angažmana budu obmanuti i nazaduju.

Ova Vasićeva autodestruktivnost u javnom preneće se i na privatno polje nakon što je Vladimir Popović osnovao nevladinu organizaciju Institut za javnu politiku sa kancelarijom najpre u Podgorici 2013, a zatim i u Beogradu i Ljubljani 2014. godine, sa agendom da sarađuje sa vladama država u regionu u cilju brže implementacije zakona i priključivanja Evropskoj uniji. Zbog saradnje Instituta sa premijerom Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srpske napredne stranke, Vasić doživljava „profesionalnu“ regresiju na identično stanje kada je vodio kampanju protiv Popovića 2003. godine i bukvalno nastavlja tamo gde je stao sa pomenuta dva teksta – kao da deset godina između nije ni postojalo. Na sličan način, najpre ga indirektno pominjući preko ličnih i odnosnih zamenica, Vasić od sredine 2013. i tokom čitave 2014. godine vodi kampanju protiv Popovića i Vučića u listu Vreme, a posebno na portalu Autonomija na kojem se ne libi ni od upotrebe prizemnih vulgarizama i mizoginih asocijacija, baš kao što je pre njega to činio uglavnom Tijanić, da bi, najzad, potpuno pobesneo kada se pojavila vest o formiranju vladine Komisije za istraživanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića, koja je realizovana posredstvom Popovića. Postepeno postaje jasno koga bivši „milicioner“ u tekstovima ponovo optužuje za „kontrolu medija“ i „sveopštu cenzuru“, dok ga u međuvremenu upozorava da će mu otkriti identitet, ne bi li zabavio svoje čitaoce.

Kampanja će kulminirati nastupom nekadašnjeg šefa Biroa za komunikacije sa medijima u emisiji „Utisak nedelje“ 29. juna 2014. godine, u kojoj će ga Olja Bećković okarakterisati kao „vrhovnog cenzora srpske štampe“, dakle, istim onim rečima koje je Aleksandar Tijanić upotrebio 2001. godine u Građanskom listu. Nakon toga, baš kao i pre jedanaest godina, Vladimir Popović se 3. jula vraća na naslovnu stranu Vremena br. 1226 uz natpis „Čovek koga nije sramota“ i opet sa tekstom Miloša Vasića u kojem se Popoviću najviše zamera što je na izborima 2014. godine podržao Srpsku naprednu stranku i što deli mišljenje da opštenje sa životinjama direktorke Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) i zaštitnog lica organizacije OCCRP, Vanje Ćalović, najblaže rečeno kompromituje ulogu „moralne vertikale“ koju je na sebe preuzela u društveno-političkom životu Crne Gore. Na osnovu ovog vremenskog vrtloga tačno se vidi kako Vučić kao označitelj glatko dolazi na mesto diktatora i apsolutiste i prećutno se jukstapozira sa Đinđićem iz vremena dok je bio premijer, a sve preko Vladimira Popovića koji se u jednačini zadržava kao konstanta (i Đinđićev i Vučićev „cenzor“). Vučić, dakle, i ovde služi kao Lajbnicov „dovoljan razlog“, kao okidač za reaktiviranje stare hajke, a Đinđić sa nekadašnje mete ponovo prelazi kao Veliki Drugi[17] na suprotnu stranu i postaje bolesni adut iz rukava svih onih koji su nekada vodili hajku protiv njega.