Izvor: kupindo.com

Zločinačko udruženje živi

Manje poznati, kontroverzan primer koji sledi predstavlja odlomak iz knjige u pripremi Ištvana Kaića i pokazuje kakvi mogu biti dometi zloupotrebe finansijera Fonda za otvoreno društvo, u kontekstu novih sukoba između dva tabloida - Kurira, tj. Aleksandra Rodića i Informera, tj. Dragana J. Vučićevića, koji se odvija u senci kriminalizatora Predraga Popovića iz nekadašnjeg matičnog tabloida Nacional.

Neposredno pre nego što će postati glavni urednik Politike, Draganu Bujoševiću pripala je uloga recenzenta za knjigu Proces KP 5/03 – ubistvo Zorana Đinđića, čije su autorke novinarke istog lista – Aleksandra Petrović i Dorotea Čarnić – koje su prethodne tri i po godine, pod uredničkom palicom Ljiljane Smajlović, pravile beleške sa suđenja od kojih je naposletku nastalo trotomno izdanje na ukupno 1.300 stranica. Knjiga pretežno dokumentarnog karaktera, čije su se autorke na svakom mestu pažljivo trudile da ne budu pristrasne,[1] zapisujući ono što šira javnost uglavnom nije mogla da čuje i vidi, u prodaji se pojavila mesec dana pre Sajma knjiga, septembra 2008, a za izdavača je, s obzirom na temu i značaj dela, sasvim neuobičajeno pronađena do tada gotovo nepoznata kuća pod nazivom Sedma sila, iza koje stoji organizacija Multinacionalni fond kulture. Iznenađenje je još veće kada se uzme u obzir da je osnivač ove fondacije nastale 2002. Milorad Antonić, lice koje je u jesen 2001. godine bilo formalni osnivač i srpskog tabloida Nacional, osmišljenog kao sadržinska kopija istoimenog hrvatskog korelata koji u to vreme uveliko piše o „duvanskoj aferi“, dok je dizajn preuzet od Jutarnjeg lista; najvažnije – zabranjenog tokom akcije „Sablja“ zbog bespoštedne kampanje koju je tendenciozno vodio protiv Vlade Srbije i Zorana Đinđića lično.

I Međunacionalni fond kulture i tabloid Nacional, u kojem Aleksandar Tijanić 1. februara 2003. ispisuje svoju huškačku rečenicu „ako Đinđić preživi, Srbija neće“,[2] osnovani su novcem vojne službe bezbednosti i ratnih profitera iz Republike Srpske, poput Jovice Petkovića i već pomenutog Momčila Mandića, kuma Alije Delimustafića, umešanog u finansiranje ratnih odreda u Sarajevu i Tijanićevog prijatelja. Antonić je, prema pisanju hrvatske štampe iz 2009. godine, pre nego što je instaliran u Srbiji kao osnivač Nacionala, tokom ratnih devedesetih vodio nekoliko pročetničkih listova u Republici Srpskoj i već tada bio blizak srpskim službama bezbednosti.[3] Godinu dana posle demokratskih promena, prvi broj srpskog Nacionala prodat je u 60.000 primeraka, da bi nakon toga izlazio još 16 meseci, dok je potražnja za njim sve vreme opadala.

Jedan od prvih intervjua autorke knjige o suđenju Đinđićevim ubicama 11. oktobra 2008. godine, nimalo slučajno, daju za list Pravda, čiji je glavni urednik Predrag Popović, isti onaj koji se od trenutka osnivanja srpskog Nacionala 2001. pa sve do njegove zabrane nalazio na identičnoj funkciji u tom listu. Koautorka Aleksandra Petrović u njemu govori o poteškoćama prilikom nalaženja izdavača, o razlozima pod kojima su ih odbili Službeni glasnik, Narodna knjiga, Večernje novosti, Blic, pa i sama matična Politika, o podozrenju Demokratske stranke prema sadržaju i motivima pisanja knjige,[4] a zatim dodaje: „Prijatelji kojima smo to pričale uputili su nas na Milorada Antonića i njegovu Sedmu silu. Pošto nam je on rekao da mora da nađe sponzore, bile smo pomalo sumnjičave, razmišljajući čije će pare, i kakve, stajati iza naše knjige, ali zahvaljujući Antoniću i Fondu za otvoreno društvo ’Proces KP 5/03 – ubistvo Zorana Đinđića’ dostupan je najširoj javnosti.“[5] Dorotea Čarnić, novinarka bliska Vuku Z. Cvijiću, izveštavala je u Politici i sa suđenja Stanku Subotiću, povodom čijeg konačnog oslobađanja je čitaocima u više tekstova servirala tezu identičnu kao i Blic – da je ovaj biznismen po optužnici za šverc cigareta oslobođen isključivo zbog zastarelosti jednog njenog dela, na koju je navodno tendenciozno računao.[6]

Istovremeno, sajt Sedme sile vrvi od nacionalističkog i šovinističkog sadržaja (danas i od antivučićevskog), a jedna od njegovih sekcija u potpunosti je posvećena kampanji o „bespravičnoj“ zabrani tabloida Nacional tokom vanrednog stanja 2003. godine. Predrag Popović pak jedan je od redovnih kolumnista na tom sajtu, koji među prvima na svoj blog prenosi vest o izlasku knjige iz štampe, ali i kontakt-telefon za naručivanje, pa tako pomaže njenu distribuciju; i Antonić i Popović knjigu reklamiraju kao „drugu stranu istine“ ili „celovitu istinu“ o okolnostima ubistva srpskog premijera, pa tako svetlost biva bačena upravo na onu vrstu sadržaja koja se tokom suđenja koristila za kompromitovanje optužnice. Na promociji knjige, u vreme trajanja Beogradskog sajma knjiga, godinu dana kasnije, u oktobru 2009, na štandu izdavačke kuće Evoluta između ostalih govori i ekstremista odeven u akademsko odelo istoričara Čedomir Antić, koji će pet godina nakon toga baš na stranicama lista Politika Ljiljane Smajlović takođe promovisati i veličati delo Nikole Vrzića (i Milana Veruovića) Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, isto ono koje će svoju građu, zbog obilno iznetog materijala advokata odbrane i samih optuženih, u velikoj meri crpeti i na delovima ove knjige. Prikaz trilogije ubrzo se pojavljuje i na crnogorskom proruskom i antinato sajtu IN4S Gojka Raičevića, agenta novinskog udruženja UNS.

U tom smislu, knjigu Aleksandre Petrović i Dorotee Čarnić ne čini ono što se supstancijalno nalazi u njoj, njen tekst ili rukopis, već tek to što od nje pravi izdavač, koji određuje i usmerava njenu eksproprijaciju, tj. konotiranje među čitaocima. Autorke su tu bile samo da u pasivno-agresivnom formalizmu ’činjenice su svete, a mišljenja slobodna’, bez imalo iskazanih rezervi ili prethodne misaone obrade o tome kako se određeni sadržaji mogu iskoristiti (jer novinari smatraju da takva anticipacija nije deo njihove odgovornosti), poput automata prenesu brojne laži i konstrukcije optuženih, njihovih branilaca, pa čak i svedoka saradnika, kako bi zatim neko drugi u budućnosti mogao da se poziva na njih na način na koji je to uglavnom izdavač predefinisao. Tako se samo dva dana pre konstituisanja Vlade sa premijerom Vučićem na čelu, na sajtu Teleprompter Danila Redžepovića pojavljuje tekst pod naslovom „MINISTAR UBICA: Novi ministar zdravlja poznat kao ’Doktor smrti’!“, u kojem se na osnovu iskaza Dejana Milenkovića Bagzija pred Specijalnim sudom iz 2006. godine Zlatibor Lončar optužuje da je po nalogu „zemunskog klana“ kao lekar Urgentnog centra u Beogradu ubrizgao injekciju u infuziju, time usmrtio mafijaša Veselina Božovića i za to dobio stan na Novom Beogradu; u opremi priloga nalazi se fotografija stranice 263 iz drugog toma knjige Proces KP 5/03 – ubistvo Zorana Đinđića, koja iznete navode time treba da potkrepi.

Dve godine posle toga, uz svesrdnu asistenciju Rodoljuba Milovića, 22. januara 2016. najpre se, da bi ponovo podgrejao atmosferu, Kurir pita „Ko 10 godina štiti Zlatibora Lončara?“, a tačno mesec dana kasnije, 22. februara, štafetnu palicu preuzima reketaška organizacija KRIK „svojim otkrićem“ da je Lončar 2002. godine potpisao ugovor o kupovini stana sa suprugom Sretka Kalinića, najpoznatijeg ubice „zemunskog klana“ – samo deset dana posle smrti Božovića.[7] Uprkos tome što je Lončar, još kada se ova priča 2006. prvi put pojavila u medijima,[8] demantovao Bagzijeve navode, tvrdeći da je posredi „gnusna laž proistekla iz bolesnih umova pojedinih kolega“, da je za vreme „Sablje“ na svoju inicijativu tri puta bio na poligrafu kako bi uverio policiju,[9] kao i da je tom prilikom sve ugovore o kupovini stana, kada nije bio ni čuo za Kalinića, predao nadležnim organima,[10] i ubrzo ga nakon toga prodao kako više ne bi bio dovođen u vezu s kriminalcima – tekst KRIK-a obiluje delovima koji otvoreno krše prezumpciju nevinosti. Da bi KRIK, OCCRP i slični potpuno izgubili smisao postojanja da im se upravo to od strane sponzora, ali i medija koji ih prenose, prećutno ne dozvoljava, najbolje svedoči profil rečenica: „Zlatibor Lončar nije pristao na intervju sa novinarima KRIK-a u kojem bi objasnio svoje veze sa zemunskim klanom“;[11] ili: „Zlatibor Lončar je još jedan Vučićev saradnik koji se povezuje sa korupcijom i organizovanim kriminalom“ (kurziv, aut.), zatim antrfile pod nazivom „Kriminalni saradnici“, u kojem se, pored Lončara, da su kriminalci optužuju i Ivica Dačić, jer se sastajao sa Mišom Bananom, i Siniša Mali jer je kao konsultant u nekom sasvim nevezanom poslu imao za klijenta čoveka koji je pre toga učestvovao u sumnjivoj privatizaciji Beopetrola, dok je ovaj bio predsednik tenderske komisije. Darko Tošić i Nenad Novaković, lica optužena u postupku za šverc kokaina zajedno s Darkom Šarićem, takođe se unapred nazivaju „članovima narko-kartela“ da bi se diskreditovala, a time i kriminalizovala i Lončareva supruga, samo zato što je bila njihov branilac na sudu.

Prema istom modelu obmane, podgorički dnevnik Dan, u kojem uticaj ima Mreža za afirmisanje nevladinog sektora Vanje Ćalović, podružnica međunarodne agencije za kriminalizovanje subjekata OCCRP, usred izborne kampanje u Srbiji, 11. februara 2014. lansira tekst „Vučićev savjetnik poslovao sa Šarićem“, u kojem se Siniša Mali, u to vreme predsednik privremenog organa koji nakon smene Dragana Đilasa upravlja Beogradom, predstavlja kao saradnik Darka Šarića. Ovu vezu Dan u službi OCCRP-a ingeniozno izvodi tako što najpre pronalazi da je konsultantska firma Malog Oli consalting pružala usluge Subotićevoj firmi Futura plus, koje ta firma zbog dugova nije mogla da isplati, pa ju je Oli consalting tužila kao uostalom i mnogi drugi poverioci, da bi zatim bila iskorištena već pomenuta neistina koju srpsko tužilaštvo pod kontrolom Borisa Tadića plasira u emisiji Reakcija na B92, 22. marta 2010. godine, a od koje je kasnije i sâmo odustalo – da Šarić imenovanjem Nebojše Jestrovića na poziciju direktora Future plus 17. marta 2009. zapravo kontroliše tu firmu. Posle toga se, međutim, ističe sasvim nelogična stvar, koja se pokušava naznačiti kao krunska – da je Jestrović ušao u kompaniju samo dve nedelje nakon što je firma Malog ispostavila Futuri plus račun za svoje usluge, što apsolutno nikakvog smisla nema, niti je jasno na koji način čitalac treba da je poveže s tezom koja se želi dokazati; štaviše, kada se bolje pogleda, nijedna od tri premise nemaju veze jedna s drugom, sve i da je ona središnja tačna. Ovakvo potcenjivanje inteligencije čitalaca u tekstu, koji, po svemu sudeći, baš kao i prilozi KRIK-a imaju za cilj samo da izazovu „optičku varku“ povezanosti između navedenih označitelja (imena), rezultiralo je time da isti tekst, koliko je nelogičan, nije mogao da se probije ni do jednog antivladinog medija u Srbiji, osim do sajta Teleprompter, koji ga prenosi 24. aprila, dva meseca nakon što je originalno objavljen u Danu. Ovo najbolje govori koliko je u stvari u ovakvim prilozima primarna perforacija nesvesnog elementa, koji se koristi samo da maskira, zavara i simulira logiku.[12]

Isti autori ovako neinteligentne podvale, koja kod konzumenata kao da računa isključivo na sintaksičku blizinu između pomenutih označitelja u tekstu i ni na šta više od toga, po modelu ’ma, svi su oni mafijaši’ – Stevan Dojčinović i Pavle Petrović – u tekstu „Serbia: Skeletons in the Closet – How Did the Health Minister get an Apartment“ na matičnom sajtu OCCRP-a, na osnovu kojeg je uz malu preradu nastala srpska vezija, Lončara već proglašavaju za člana „zemunskog klana“ – kako bi Dru Saliven na Zapadu ili Vesna Pešić u Srbiji mogli kao „činjenicu koju više ne treba ni dokazivati“ da tvrde da je srpska vlada ogrezla u korupciji i kriminalu. Centrala OCCRP i Dru Saliven angažovaće svoje ljude iz Sjedinjenih Američkih Država da urade kratak animirani film The Doctor – murder and politics in Serbia, isključivo na engleskom jeziku, u kojem se rekonstruiše ubistvo koje je navodno izvršio Lončar; ovaj primer brutalne kriminalizacije namenjene pre svega međunarodnim krugovima i nedvosmislenog krivičnog dela osvanuće na sajtu KRIK 8. avgusta 2016. godine, zbog čega Dojčinović i ostali do dan-danas nisu odgovarali.

Dve „iskorištene“ novinarke, autorke trotomne knjige o „procesu veka“ koja samo nekoliko meseci po izdavanju, februara 2009. godine, postaje prvi laureat nagrade „Desimir Tošić“ za publicističko delo „koje afirmiše istinu, vrednosti i pozitivnu kritiku društva i vremena” – ubrzo su se udaljile od Multinacionalnog fonda kulture (naziv upadljivo sličan ruskom Fondu strateške kulture), nezadovoljne njenom distribucijom, da bi isti izdavač, kad se prašina dovoljno slegla, 2014. izdao prvi, a naredne godine i drugi deo Praha i pepela, sedamnaestog po redu romana Milorada Ulemeka – glavnog organizatora atentata na premijera Zorana Đinđića. Na ovakav rasplet i postavljeno pitanje kako on utiče na celokupnu recepciju njihovog dela, ni Petrovićeva ni Čarnićeva nisu našle za shodno bilo šta da kažu.