Intervju: Učešće u Đinđićevoj satanizaciji tokom života bilo je sveopšte, kao i danas u vezi sa Đukanovićem i Vučićem

Na današnji dan prije 15 godina, ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu ubijen je premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić. Zoranu Đinđiću, dok je bio na čelu Vlade Srbije, zamerano je mnogo šta, ali mu samo jedno nije moglo biti oprošteno. Njegova odlučna i nedvosmislena, beskompromisna orijentacija prema Zapadu. Đinđićevi protivnici bili su s jedne strane proruski orijentisani, a sa druge strane “nesvrstani”, tj. zagovornici “trećeg puta”. Njihov zajednički stav pak najpregnantnije je izrazio Koštuničin glasnogovornik Aleksandar Tijanić, zloćudnom i zlokobnom rečenicom: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.”

Slavko Mandić: Vaša knjiga “Ime i manipulacija – kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001–2016“ nakon pune godine čekanja, pronašla je put do izdavača. Danas, izaziva nepodijeljenu pažnju javnosti ali i medija, od kojih se mnogi prepoznaju. Da li je bilo pokušaja da se onemogući izdavanje i ako jeste, da li je to bio rezultat straha onim što se očekivalo na stranicama Vaše knjige?

Kaić: Baš kao i kod vas u Crnoj Gori, i kod nas u Srbiji javnost je politički jasno polarizovana – ili ste za Mila ili Vučića ili ste apriori protiv, pravdajući najčešće u krajnjem to nekim psihološkim razlozima. U takvoj atmosferi, u kojoj argumenti ne vrede mnogo i u kojoj je moje mesto već od 2013. godine kodifikovano u ovoj prvoj grupi, bespredmetno je da se bavite kritikom medija i da pišete knjigu o tome, a da pri tom kucate na ona vrata za koja znate da vam se više neće otvoriti. Problem sa mojom knjigom je, naime, druge prirode, a to je, što su i oni koji se navodno slažu sa njom i koji su pozitivno i veoma optimistično ocenjivali rukopis, na kraju otpali iz samo njima znanih razloga. Ako vas najveći državni izdavač zavlači nekoliko meseci, uveravajući vas da želi da vam izda knjigu, a pritom ne održi nijedan sastanak sa vama kao autorom, a onda čujete kako im je najveći problem ne njen potencijalni uspeh, nego negativna kampanja u javnosti koja bi se s knjige i autora prevalila na izdavača, te potencijalne tužbe, onda se to zaista može svesti na onemogućavanje i na strah, onako kako ste vi u pitanju naveli. Da ne govorim o ljudima koji su mi još tokom pisanja obećavali veliku podršku… Na kraju, kada ste mislili da je nikada nećete izdati, pojavila se neočekivana opcija koju su pogurali Ivan Tasovac i Ivan Radovanović, ali je cena bila ta da je u pitanju izdavač novina sa veoma slabim iskustvom i znanjem u poslu sa knjigama, pa je i budžet samim tim postao veoma skroman, a uloga izdavača gotovo da je svedena na donatora koji kao da nije zainteresovan za profit, unapred procenjujući da od tog posla nema zarade. I onda ste u dilemi šta je gora situacija: kada autor plaća izdavaču kao što je Laguna, koja štancuje gotovo jedno izdanje dnevno, da bi mu se knjiga izdala i na taj način ga izrabljuje i ponižava, ili ova moja. Zato nisam siguran da li bih se složio sa vama da knjiga izaziva nepodeljenu pažnju javnosti, jer smo umesto toga, zahvaljujući svim faktorima koje sam vam naveo, uglavnom naišli na zid ćutanja i ignorisanja, i to ne samo medija koji su kritikovani, već i onih provladinih struktura kojima bi ova kapitalna knjiga mogla da ide u korist – bilo onih bliskih Aleksandru Vučiću u Srbiji ili Milu Đukanoviću u Crnoj Gori. Izgleda da u knjizi dostupna objašnjenja o mehanizmima medijskih manipulacija ne odgovaraju ni jednima ni drugima, što je donekle i razumljivo, s tim što onda ostaje pitanje: Zbog čega ste bacili tri godine svog života ne baveći se ničim drugim?

S.M. Većina medija u Srbiji i Crnoj Gori je, nakon raspada Jugoslavije, a posebno NATO intervencije bila produžena ruka vlasti, interesnih grupa bliskih tadašnjem režimu, koja nije prezala da satre u korijenu sve što ima bilo kakav demokratski predznak. Jedan od najvažnijih ciljeva je bila satanizacija do moguće likvidacije crnogorskog predsjednika Mila Đukanovića i premijera Srbije Zorana Đunđića. Na meti su bili i njihovi bliski saradnici. Vi opisujete ulogu medija toga vremena, koja je bila sramna ali se još, makar koliko je meni poznato, niko od ljudi koji su bili na njihovom čelu nije zacrvenio. Što je to što medije povede stranputicom i učini da zaborave na etiku, kodeks i novinarske standarde kojima su se zakleli?

Kaić: Moja analiza događaja, nimalo slučajno, počinje od 2001. godine i to je jasna poruka: dosta je bilo sa resantimanom Slobodana Miloševića i sa svima onima koji u svojim glavama drže to vreme da bi, čini se, uopšte mogli da promišljaju politiku. Meni, sa druge strane, to vreme ratova uopšte nije referentno i moja misao uopšte nije opterećena takvim arhetipovima niti raspravama koliko se ovo vreme danas razlikuje od onog, ko je „novi Milošević“ i slične gluposti. Onaj ko danas i dalje razmišlja na takav način nikada neće razumeti moju knjigu i mene, niti treba da me razume. Skoro mi je jedna novinarka u emisiji rekla da sam „dete devedesetih“ zato što mi se u toku govora potkrala greška, jer sam beogradski Trg Republike nazvao „Trgom slobode“, tragom nekadašnjih demonstracija. Ali to je daleko od istine; za sebe bih pre mogao reći da sam „dete atentata“, onog čija se petnaestogodišnjica navršava upravo danas, i sad kad to kažete, to je kao da ste rekli da ste nekakav anđeo osvetnik koji se vratio na zemlju da svojim mačem, tj. knjigom podeli pravdu među novinarima, političarima, intelektualcima i drugima. No, nije to baš tako, ili makar nije sasvim tačno, jer kao teorijski psihoanalitičar ne mogu da ne priznam da u svom radu nisam prepoznao takvu vrstu oduška koji proizvodi tzv. višak uživanja. Pored metodološkog aparata, koji je u najvećem delu poststrukturalistički i lingvistički, knjiga je i, što bi profesor i bivši dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu Mijat Damjanović u opštem smislu rekao, prikaz jedne metastaze društva, i srpskog i crnogorskog, oličenog u ponašanju medija i novinara koji to što rade, bez i najmanjih promena u proteklih gotovo dvadeset godina, shvataju kao svoju najnormalniju delatnost. U knjizi se jasno vidi da je u većini slučajeva to što čine jače od njih i da ne mogu da se odupru tome, pogotovo kada se fiksiraju za neko ime, i onda više ne znate, prosto ne možete da razlikujete stvarno svojstvo te ličnosti od onih svojstava koje su mu mediji namenili, tu više nema granica, a jedino što kao analitičar shvatate jeste da tu više nema ni govora o ličnosti već pre o medijskom, tj. jezičkom životu jednog imena, ili kako mi to u psihoanalizi volimo da kažemo – označitelja. To je taj momenat gde psihologizam, karakterističan za „prirodni stav“, prelazi u polje lingvistike ili u frojdovsko polje nesvesnog. Još kada pronađete imena sa kojima je to neprestano slučaj u poslednjih dvadeset godina, kao što su Milo, Đinđić, Beba, Cane i Vučić, onda stvar postaje potpuno neverovatna. Da li na pomen ovih imena danas bilo ko od nas, da kažem, ko prati društveno-politički život, može ostati ravnodušan i šta je to što nas u njima već gotovo sricanjem slogova, fonema u imenima, stavlja u jednu poziciju nelagodnosti? To je ono čime se, između ostalog, moja knjiga bavi. Sad vam je još jasnije zašto nema one afirmacije koju mislim da moja knjiga zaslužuje i zbog čega sam nezadovoljan. To vam se dešava kada želite da dokučite ono što je po svim kriterijumima, pa čak i onim samog jezika, bolje da ostane nerazjašnjeno, jer nijednom knjigom, pa čak i ovom od 600 strana, nećete uspeti da promenite to kod ljudi.

S.M. Na žalost, 12. marta 2003. godine u 12:25, u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu, izvršen je atentat na Zorana Đinđića, prvog premijera Republike Srbije nakon 5. oktobra. Upravo su mu pojedini mediji crtali metu na čelu. Koliko su upravo oni doprinijeli ubistvu Đinđića? Pišete o tome otvoreno, iznoseći istinu jasno i glasno. Da li je bilo reagovanja od strane bar nekog od medija koji su se sigurno prepoznali?

Kaić: Nije i neće ga ni biti, makar ne direktno, a objasniću vam i zašto. Tretman medija prema imenu Đinđića je najkompleksniji, pre svega zbog toga što njegovo ubistvo menja upotrebu njegovog označitelja. Na koji način? Ne znam da li vam je poznato kako Frojd objašnjava ulogu totema u primitivnim zajednicama? Totem nije samo ono što se celiva, u šta se kune i čemu se prinosi žrtva, već je i sve ono što ga je takvim napravilo, a to su po prirodi sasvim antagonističke radnje, a najvažnija od svih – ubistvo. To ubistvo uvek je primordijalno, ili ako hoćete utkano u ono što imate sada, pa je tako omnipotentni otac prahorde najpre ubijen od strane svojih ljubomornih sinova, koji zatim da bi sakrili taj svoj pragreh, od njega prave totem i veličaju ga u onoj meri upravo srazmerno potiskivanju njihovog greha koji je isto što i kastracija, prinose mu žrtve itd. To vam je upravo odnos medija prema Đinđiću; ti koji ga danas toliko dižu u nebesa, budite sigurni, upravo su ti isti koji su mu za vreme njegovog dvogodišnjeg premijerskog života radili najgore stvari i produbljivali i jahali na najgoroj propagandi protiv njega, uz, naravno, i one malobrojne koji ga otvoreno mrze i živog i mrtvog, tj. što ga nisu mogli ubiti na normalan način (bez da postane totem), čije su karijere zavisile od interpretacije tog ubistva (da li je ubijen kao kriminalac ili kao premijer). I još nešto: Frojd kaže da situiranje totema, tj. zaborav učešća u satanizovanju i nestanku oca, potpomaže nova ubijanja (žrtvovanja) u njegovo ime, dakle ponavljanje iste grešne radnje u formi koja sada čak dobija neko opravdanje, što se upravo, kad bolje pogledate, desilo nakon Đinđićevog ubistva sa njegovim najbližim saradnicima, koji su od tada zauvek prokazani, poput Vladimira Popovića, Čedomira Jovanovića, Gorana Vesića… Oni su medijski ubijani i dan-danas se to njima čini pod optužbom – pazite sad – da imaju nekakve veze s ubistvom. Dakle, oni koji su ga za života najviše branili, umesto da se postavi pitanje odgovornosti onih koji su ga satanizovali u istom tom periodu! Tu vidite koliko je Frojd bio u pravu. Učešće u Đinđićevoj satanizaciji tokom života bilo je sveopšte, kao uostalom i danas u vezi sa Đukanovićem i Vučićem. To je na nivou: sloboda štampe znači ono kad si na vlasti pa mogu da te napadam koliko hoću, i misli se, sve je to ok i normalno, kao i da taj Đinđić nije stradao, niko ni ne bi pominjao da je to što rade nekakvo loše delo, a Ištvan ne bi ni napisao ovu knjižurinu… Jedni jedva čekaju da dokažu i iznova dokazuju da je bio upetljan u mafiju, a drugi su toliko licemerni da im je trebalo da Đinđić umre, pa da se sete da kažu da taj čovek možda baš i nije bio toliko moćan i da nije držao sve poluge vlasti u svojim rukama, kako mu se pripisivalo, kao što je to na dan sahrane u Danasu u svom autorskom tekstu napisala Vesna Pešić, u naknadnoj pameti. Tu prosto ne znate šta vam se više gadi. Isto je i kada Blic, koji ga je optuživao za ubistvo Momira Gavrilovića 2001, koji je otvorio tu aferu, petnaest godina kasnije na naslovnu stranu stavi njegovu sliku uz natpis „Nedostaješ Srbiji“, a kroz dva dana, pošto mu je preminula majka – „Hvala što ste ga rodili, izvinite, nismo ga sačuvali“. Obratite pažnju na množinu u licu. To nije pokajanje, to je bezobrazluk u formi pokajanja. Prikrivate simboličko ubistvo onoga koji vam je danas totem.

S.M. Medijski udar na Mila Đukanovića, čovjeka koji personifikuje crnogorsku državotvornu svijest ovog vremena, bio je snažan i dobro osmišljen. Bez obzira na fabrikovanje neistina i laži, kampanja je bila pripremljena tako da izazove nevjericu ali i sumnju u moguću umiješanost Đukanovića u stvaranje kriminalnog miljea u Crnoj Gori. Pomenuću „Nacional“, „Moldavku S. Č.“, „Šarić“ i mnoge druge. Koji je interes pojedinih medija u Srbiji i Crnoj Gori bio da mijenja političku volju naroda i da likvidiraju na svaki način lidere Đukanovića i Đinđića čiji je najveći grijeh bio proevropski put koji je, i danas se vidi neminovnost ovih država?

Kaić: Za ovo poslednje morate biti politički analitičar da biste odgovorili, čega se ja klonim koliko god je to moguće, mada se nekad to neminovno prepliće sa analizom medija. Svakako se trudim da sebe makar u javnosti ograničim, kada je reč o političkim ocenama. Ali reći ću vam nešto drugo, a to je da sam najviše uživao dok sam pisao delove o aferi „Moldavka S. Č.“ iz jednog jednostavnog razloga, koji možda baš i nije zahvalno da ga navodim – o tome ništa ili gotovo ništa nisam znao svih ovih godina! A kada sam video i razumeo šta se tu sve dešavalo i koliko je to zapravo, s aspekta medijskih manipulacija, veliko bilo, bilo me je sramota. Uspostavio sam kontakt sa Zoranom Piperovićem i on mi je bio dragocena podrška. Ima tu još ljudi koji su mi bili od pomoći kada je reč o Crnoj Gori, poput Srđana Kusovca i Šemsudina Radončića. Naravno, Vladimir Popović, čiji sam profil dugo godina mogao izbliza da proučavam, prvi mi je nagovestio koliko su isprepletene te političko-medijske veze između nekada jedne, a danas dve države – Crne Gore i Srbije. Kada se u mom radu to otvorilo, to je odjednom sve počelo da ispada da nisam mogao sve ni da uhvatim koliko je prštalo, da se tako izrazim. Za mene je, na primer, bilo fascinantno to kada neka druga država služi tome da započne neka afera namenjena vašoj ili mojoj državi i toga danas imate koliko hoćete. Dakle, izvor je u inostranstvu, a onda se to prenese kod nas, a u stvari je i taj izvorni tekst ili prilog bio fingiran iz naše države da bi se kasnije preuzeo kao tuđ. Afera „Nacional“ iz 2001. vam je pandan za to i, koliko vidim, taj model, tada uspostavljen na ovim prostorima kroz brojne transverzale koju čine moćni pojedinci, mediji, nevladine i tzv. istraživačke organizacije, još uvek je neka vrsta manipulatorskog „creda“ koji služi kao primer iz udžbenika za sve koji žele da obmanjuju. Imate danas te tzv. frilens novinare koji uspeju da ubace neki kompromitujući tekst u sekciju „mišljenja“ nekog svetski kredibilnog medija, a onda kad taj deo uspe, onda se to prenosi ne kao stav tog anonimusa, već kao „…piše bečki Standard“, ili „Po Gardijanovim navodima…“ Tek na kraju, kad je sve to već izvedeno i kad se lepo etabliralo u domaćim medijima, vi saznate da autor ima prebivalište u Beogradu ili u Podgorici, da je povezan sa antivladinim strukturama i da je sve to od starta fingirano. Kada je reč o „Moldavki“, čovek se ne može oteti utisku da tu jeste bilo neke vrste „štap-šargarepa“ odnosa između međunarodne zajednice i Crne Gore, koja je već tada imala aspiracije da napusti Jugoslaviju. Kod „Nacionala“ pak preovlađuju poslovni interesi nekoliko lica, među kojima su Ratko Knežević, Nebojša Medojević i Aleksandar Tijanić, a zatim i kompanije Japan Tobako Internešenel (JTI), a tek zatim politički, čije su implikacije mnogo ozbiljnije i osetne do danas. Ono što mogu sa zadovoljstvom da kažem jeste da se tajming pisanja knjige savršeno poklopio sa epilogom afere „Moldavka“, tj. činjenicom da je Svetlana Čebotarenko najzad i osuđena na zatvorsku kaznu zbog davanja lažnog iskaza, te da je za njom raspisana poternica. Imao sam tokom pisanja nekoliko takvih situacija da su se stvari tek nakon petnaest godina, zamislite, razjasnile ili dobile sudski epilog i na taj način uspele da se po prvi put ovekoveče u smislenu celinu u mojoj knjizi. Zbog toga vam moram reći da sam pre sklon da krivim domaće novinare i medije, nego njihove finansijere, pa bili to Soroš, Rokfeler, Stejt dipartment ili Evropska komisija. Mislim da glavna odgovornost leži na zloupotrebi sredstava i kršenju novinarskih kodeksa, pa tek onda eventualno na nekoj nameri strane sile da se meša u suverenost jedne države kao što je Crna Gora ili Srbija. Jer čak i kada je očito da je u pitanju ovo drugo, ako prvo počistite svoje dvorište, tj. raskrinkate domaće medijske učesnike, i ovima će biti mnogo teže da deluju. Naravno, samo u slučajevima kada je istina apsolutno na vašoj strani.

S.M. Danas na medijskoj sceni Srbije i Crne Gore imamo sličnu situaciju. Nema više Zorana Đinđića, ali se sad meta crta Milu Đukanoviću. Od pojedinih medija satanizuje se i današnji predsjednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Da li se medijima koji šire neistine, mržnju, onima koji etikariju i nadasve crtaju otvoreno mete, može stati na kraj? Ako može, koji je to način?

Kaić: Tokom intervjua koji je oktobra 2002. godine dao u Beogradu vašem novinaru Darku Šukoviću, premijer Đinđić je, odgovarajući na pitanje kako komentariše to što ga optužuju da sprovodi kontrolu medija goru nego u vreme Miloševića, govorio o tome da je, parafraziraću, tamo kuda smo krenuli, a misli na Evropsku uniju, javna reč kao ugovor, da ako nešto stoji u medijima, to mora biti potkovano činjenicama i dokazima. Rekao je tada da ćemo morati vrlo brzo da se susretnemo sa tim „otrežnjenjem“, ali i da će se, dok se ono bude sprovodilo, to tumačiti kao „pokušaj da se uvede diktatura činjenica“, što najbolje oslikava situaciju u našim zemljama i ono što vi pitate. Mi u Srbiji, i sad ću neminovno izreći politički stav, morali smo nakon atentata na Đinđića da čekamo deset godina da bi bio napravljen pun krug, da bi ponovo bila proglašena vladavina „diktature činjenica“ i da bi neko danas krupnim koracima nastavio nedvosmisleno i bez usporavanja da vodi Srbiju u EU. Pun krug je morao kod nas da bude napravljen iz jednog jedinog razloga – da bi onaj ko je danas na vlasti, a to je Vučić, imao na tom putu prvi put u istoriji Srbije većinsku podršku, uspešno pacifikujući isprva svoje mahom nacionalističko biračko telo, što mnogi kod nas, ali i kod vas ne razumeju ili se prave da ne razumeju da to sa Srbijom mora tako da ide. Prosto, situacija je takva da to niko osim njega nije i ne bi mogao da izvede i zato mislim da je njegova objektivna istorijska uloga ne samo velika, nego i ključna, baš kao što je kod vas to Đukanović. Zato morate da shvatite da Đinđiću to realno nikada ne bi pošlo za rukom, i onda stalno od tih istih koji ga danas dižu u nebesa čujete kako je on sušta politička suprotnost Vučiću, kako bismo već bili u EU da nije ubijen i slično. Ali, evo ja vam tvrdim, i to samo na osnovu medijske analize koju sam izveo u knjizi, da to nije tačno, jer je on bio toliko satanizovan da je bio na silaznoj putanji i to takvoj da se više nikada ne bi mogao oporaviti, sudeći po tome šta su činili njegovom imenu. Jedan moj prijatelj mi je, kada smo pre neki dan pričali na tu temu, lepo rekao: Đinđić bi danas bio ono što je Čeda Jovanović, koji je na nedavnim beogradskim izborima osvojio 0,2% – pod pretpostavkom ako bi se danas uopšte i bavio politikom! Na Jovanovića se, takoreći, u ovom primeru sručila sva ona omraza koja zapravo potiče od one koja je isprva bila namenjena Đinđiću i koja se tokom te dve burne godine njegove vlasti sprovodila nad njim, što vam se ponovo uklapa u onaj Frojdov mehanizam koji sam opisao ovde. Pa ne zaboravite da je plan atentatora, koji nisu računali na to kako smrt jednog čoveka može da utiče na njegov označitelj, bio da nakon ubistva Đinđića ubiju još nekoliko njegovih najbližih saradnika – Čedu i Bebu – da bi izgledalo da su se zapravo međusobno poubijali u mafijaškom obračunu, kako bi se ono prvo ubistvo spustilo na rang ovih ostalih i time potvrdilo sve ono o čemu su mediji pisali još tokom Đinđićevog života. Nemojte to nikada da zaboravite, ova knjiga pokušava da vas spreči da to zaboravite. A što se tiče toga da li će se mediji promeniti, ja sam, za razliku od Đinđića, istog raspoloženja kao otac psihoanalize u svome delu „Budućnost jedne iluzije“.

S.M. Da li se Vaša knjiga nastavlja u nekom dopunjenom izdanju, jer je današnje vrijeme slično onome koje smo mislili da je daleko iza nas?

Kaić: Dok sam je pisao, budući da sam stalno probijao rokove koje sam sebi postavljao, bila je ta interna šala među mojim saradnicima, kako je nikada neću završiti ili da ću pisati tomove, jer će materijala biti stalno, budući da se sve što je dolazilo toliko dobro uklapalo i potvrđivalo sve što sam već bio napisao. Verujte mi da me i dan-danas jeza hvata od pomisli da bi ta šala mogla biti zbilja, jer se to već graniči sa prokletstvom.

(Radio Skala, 12.03.2018.)