ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Olja Bećković miri nepomirljive

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Ogromni problemi nastaju kada pojedinci pokušaju da se postave kao kritičari medija i sve ono što znaju o ovoj sferi upotrebe protiv nje. Kada potiču iz samog medijskog miljea, na površinu najviše isplivava saznanje o tome koliko se zapravo sve vreme prećutno činilo u saučesništvu i koliko prljavo uistinu funkcioniše taj svet čije su tek krajnje konsekvence, kao vrh ledenog brega, vidljive na elektronskim i stranicama štampe. Ovi ratovi u novinskim, baš kao i u mafijaškim strukturama, obično neko vreme bukte, a onda se iznenada obustavljaju, i tako svaki put, periodično, bez jasnih objašnjenja, a uvek zarad nekih zajedničkih, „viših“ ciljeva, koji po ko zna koji put donose obostranu korist. Zaista, ispostaviće se kao pravilo da nema te štete nastale uzajamnim prepucavanjima, izvornim netrpeljivostima, tabornim neslaganjima, sujetom i kompeticijom koju ne može da počisti neki novi zajednički interes, pomoću kojeg deklarativno suprotstavljene strane za tren oka ponovo podupiru jedna drugu i postaju prećutni komplementi u svojim prljavim rabotama.[1]

Na najširem nivou, ova slika ne zaobilazi ni dva najveća novinarska udruženja u Srbiji – Udruženje novinara Srbije (UNS) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Antagonizam između njih, međutim, ukoliko je ikada i bio ideološki ili na bilo koji način „suštinski“, danas to više zasigurno nije, iako ove organizacije nastoje da se i dalje uporno prikazuju u kontrarnom svetlu. Tako NUNS, s jedne strane, ne odustaje od genealoškog renomea iz devedesetih, oličenog u prefiksu „nezavisno“, koji koristi kako bi, kad god je potrebno, pravilo otklon od konkurentnog „medijsko-zločinačkog“ udruženja, kao i da bi se, bez obzira na spoljašnje okolnosti, veštački deklarisalo kao antirežimsko, a time i političko udruženje čija je agenda ostala identična kao i pre dvadeset godina – da se domaćoj i stranoj javnosti predstavi u stanju večite ugroženosti, pod terorom i pritiskom gotovo svake naredne vlasti, kao što je bilo i pod vlašću Slobodana Miloševića.

S druge strane, kako bi u zagrade stavio nesumnjivu ratnohuškačku odgovornost pojedinih svojih članova koja im diše za vratom, UNS je nimalo slučajno odabrao formalizam kao metodološki pristup koji suptilno omogućava upravo bekstvo od tog konkretnog sadržaja i detalja koji bi ga mogli čak i pravno kompromitovati. U toj prividno defanzivnoj, a u stvari pasivno-agresivnoj ulozi, UNS se prema svom rivalu odnosi hladnim skalpelom kojim s visine arbitrira istovremeno kako na objektivnost, nepristrasnost i profesionalnost, tako i na „pluralitet mišljenja“, u kojem se, navodno, podjednaka pažnja posvećuje bilo mišljenju koje podržava ili ne podržava vlast, pripada ovoj ili onoj političkoj orijentaciji – dok god ispunjava standarde novinarske profesionalnosti. U tom smislu egzistencija nekakvog „nezavisnog“ udruženja postaje sasvim izlišna i bespotrebna, što je i jedna od neskrivenih strategija UNS-a – da uvuče NUNS pod svoj krov ili da ga pak prikaže kao društvo fanatika večito željnih lustracije i nedostojnih svakog ozbiljnijeg razmatranja. Ipak, ovaj pogled iz nedodirljive, božanske perspektive, kojem se ništa ne može ni oduzeti ni dodati, postavljen je samo kao paravan da na videlo ne bi izbili isključivo lični afiniteti čelnih ljudi UNS-a, koji s profesionalizmom – a da takav ne ide u njihovu korist – još od svoje prve pojave ništa zajedničko nemaju.

Tako NUNS 2010. godine podnosi Tužilaštvu za ratne zločine prijavu protiv N. N. lica – novinara odgovornih za ratno huškanje i podstrekivanje na zločin,[2] dok UNS tuži NUNS i obrnuto povodom vlasništva nad zgradom nekadašnje zadužbine Doma novinara, u kojoj se nalaze prostorije oba udruženja – u Resavskoj ulici broj 28 u centru Beograda. Ironija da su dva međusobno nepomirljiva udruženja, oko kojih se interesno polarizuje celokupan medijski sektor u Srbiji, nesrećno spojena u istoj zgradi, u vezi s kojom se tuže iz uzajamne nepodnošljivosti, ali još više iz materijalnih interesa, funkcioniše kao svojevrstan simbolički fakt koji ih zapravo ujedinjuje, te mimo svih neslaganja, kada raspored „nebeskih tela“ to dozvoli, postavlja u zajednički koš i pokazuje njihova prava lica. Kao kuriozitet, lice na čelu udruženja koje druge proganja za ratno huškanje, Vukašin Obradović, nekoliko godina nakon što je aktuelni urednik Vremena Dragoljub Žarković otišao, i sam je krajem osamdesetih i početkom devedesetih, radeći u ozloglašenom tabloidnom listu izdavačke kuće Politika a. d. pod nazivom Ekspres politika,[3] u svojstvu urednika odobravao i inicijalima potpisivao izveštaje koji su stizali s ratnih područja i namenski doprinosili afirmaciji antisrpskih zavera, huškanju i izazivanju sukoba.

Jedna takva konjunkcija, premda astronomski nepredvidljiva, golim okom i sa ozbiljnim posledicama po rasuđivanje posmatrača mogla se uočiti na medijskom nebu kada se u čvornoj tački druge polovine 2014. godine našla figura nekadašnje novinarke Studija B i B92 Olje Bećković, i njena emisija Utisak nedelje, s tradicijom emitovanja od preko dvadeset godina. Tada se desilo da su oba udruženja bez ikakvih zadnjih misli i okolišenja stala na stranu voditeljke, koja je odbijanjem da se povinuje odlukama svojih poslodavaca direktno doprinela tome da se ugovor koji je do tada imala raskine i time obustavi emitovanje emisije. NUNS je, prema svim očekivanjima, ovaj momenat dočekao s proaktivnom agresivnošću i preko prijateljske Demokratske stranke i Nove stranke nagovarao Olju Bećković da ispolitizuje čitav slučaj, što je ona zdušno i učinila uz njihovu logističku podršku. U roku od samo nekoliko dana poznata voditeljka je optužila predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića da stoji iza celokupnog postupka, i da je poslodavac koji joj je uz veću platu ponudio da pređe na drugi kanal radio to direktno pod pritiskom premijera. Paralelno s tim plasirana je i teza da se vlasnik televizije B92 na taj način odužio premijeru što je novim medijskim zakonom legalizovao preklapanje vlasničke strukture u dve televizije s nacionalnom frekvencijom (Prva i B92), koje je, iako nelegalno, još krajem 2010. godine omogućila Demokratska stranka, predvođena bivšim predsednikom države Borisom Tadićem.[4] Ovakvu interpretaciju uporno su ponavljali kako predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, tako i generalni sekretar i nekadašnji predsednik UNS-a Nino Brajović, koji, prema mišljenju NUNS-a, takođe snosi odgovornost za ratnohuškačko izveštavanje tokom devedesetih.[5]

Istovremeno, predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović, premda je ukazivala na uplitanje opozicije i očiglednu politizaciju čitavog slučaja, zapravo je time pokušala da zaštiti svoju blisku prijateljicu Olju Bećković od onoga što je ova sama dragovoljno inicirala i ponavljala, tvrdeći ono u šta ni po kom kriterijumu ni sama nije mogla biti sasvim sigurna. Iako Smajlovićeva nijednom nije direktno optužila premijera, u listu Politika, čija je glavna urednica, napravila je presedan nedeljama objavljujući najpre intervju u kojem će premijer biti optužen, a zatim i komentare svih onih koji su bili na istom zadatku politizacije, redovnih gostiju u nekadašnjoj emisiji, dok je istovremeno sprečavala objavljivanje svakog teksta koji bi se kritički odnosio prema voditeljki. Nedeljna karikatura Dušana Petričića prikazivala je Olju Bećković sa crnom trakom preko usta, na čijem kraju se nalazio profil premijera – cenzora. Pod ispraznom i nadasve podlom zloupotrebom formalizma, „pluralizam mišljenja“ i „sloboda izražavanja“ začas su zamenjeni prećutnom drugarskom podrškom, što svakako ne spada u domen novinarskog profesionalizma. Ljiljana Smajlović takođe je bliska prijateljica oca Olje Bećković, Matije Bećkovića, poznatog književnika i još jednog ozvaničenog ratnog huškača i nacionaliste.

Paralelno s tim, a u cilju pokretanja alternative nadrealnim protestima protiv vlasti ispred sedišta B92, UNS izdaje saopštenje u kojem se zalaže za poštovanje obligacija iz ugovora i istovremeno inicira peticiju pod nazivom „Vratite nam Utisak“, aludirajući na to da je ugovor prekršen.[6] Nijedno od novinarskih udruženja do dan-danas nije zatražilo da se taj isti ugovor učini javno dostupnim, pa tako nije ni jasno po kojem osnovu su anticipirala da je prekršen, tj. da ne postoje uslovi koji bi mogli dovesti do njegovog raskida pre nego što istekne. I dok je NUNS još jedan u nizu slučajeva otvoreno iskoristio protiv vladajuće većine, UNS i Politika su jasnije nego ikada prikazali sav ucenjivački potencijal i štetu koju mogu naneti vlastima suptilnim priključivanjem kampanji NUNS-a, svog navodnog nepomirljivog konkurenta. Prema pisanju tabloida Informer, Medijska kuća B92 na ime realizacije emisije Utisak nedelje isplaćivala je produkcijskoj grupi Mreža iznos od oko 14.000 evra mesečno, od čega je voditeljki odlazilo oko 5.000 evra; zbog prinudnog raskida saradnje, B92 je prema obavezama iz ugovora krajem 2014. godine morao da isplati Mreži oko 80.000 evra, a potom i dodatnih 50.000 evra kojim bi se Olja Bećković obavezala da u javnosti ne napada ovu medijsku kuću – preko ugovorne klauzule koju je u više navrata prekršila.[7] Uprkos svim ovim činjenicama, antivladini mediji i parapolitička novinarska udruženja uspeli su u svom cilju – udarili su na emisiju Utisak nedelje označeno „ukinuta“ (i „zabranjena“) i učinili da se u jeziku održava do dana današnjeg.

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

U tom smislu, medijski rat između novinara u istoj državi, gde se lakše uspostavlja zajednički interes, ne odlikuje u biti ona vrsta fundamentalne nepomirljivosti koju tadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke Zoran Đinđić 1992. godine pripisuje srpsko-hrvatskom medijskom ratu, već se takva samo simulira: „Ako naš medijski rat analiziramo polazeći od mogućnosti sklapanja primirja, uočićemo da je to više od rata. U njemu pretežu lični elementi, to jest privatne, moralne diskvalifikacije. Tu ima veoma malo jasnih političkih iskaza, dok sve vrvi od atributa kakve obično koriste privatne osobe u ličnoj svađi koja je prešla granice ukusa. Osobenost ovakvih svađa je da su moguće među osobama koje na osnovu dugog zajedničkog života poznaju međusobnu intimu, i, kao drugo, da posle prelaženja određene granice zajednički život više ne dolazi u obzir. O čemu se zapravo radi? Kako to da je osim namernih neistina i svesnih dezinformacija tu aktiviran niz destruktivnih, ali sasvim realnih osećanja i doživljaja, što je onda beskrajno iskomplikovalo čitavu stvar i otežalo prepoznavanje i imenovanje jednostavnih činjeničnih neistina? […] Naša situacija odlikuje se time da je u sklopu takozvanog medijskog rata, kao njegove propratne pojave, došlo do relativizovanja ili čak ukidanja svih normi, i time do implicitnog ugrožavanja principa kulture kao takvog. Time je ono što je na početku bila propratna pojava postalo suština, što je, s obzirom na njegov značaj, i razumljivo. Neistina je parcijalna stvar, a ukidanje svih obzira i normi ima načelan značaj. Umesto da norme služe disciplinovanju nagona, nagoni su postali vrhovna norma“ (Đinđić, Z., Jedna srpska vizija, Ateneum, Beograd, 2004, str. 30–32). ↑
„Istraga o krivici novinara – ratnih huškača“, Deutsche Welle, 24. mart 2010. (http://www.dw.de/istraga-o-krivici-novinara-ratnih-huA1ka8Da/a-5382666; pristupljeno 9. februara 2015). ↑
Da bi prikrio ovu činjenicu, Dragoljub Žarković se u intervjuu od 3. jula 2003. godine, kao i u svojoj biografiji, služi rečju Politika u smislu naziva medijsko-izdavačke kuće, a ne naziva novina koje ta kuća objavljuje, čime svesno dovodi u zabludu svoju sagovornicu i javnost uopšte: „– Za koje novine ste radili? – Radio sam u kući ’Politika’, u kući ’Borba’, pa u ’Vremenu’. […] – Malopre ste rekli da ste najpre radili u ’Borbi’, pa onda u ’Politici’. Do kad ste radili u ’Politici’? – Ne, ja sam ’Politiku’ napustio ’87, kada je Milošević došao na vlast u Srbiji i počeo da uzima ’Politiku’ pod svoje i kada jednostavno ni za tada dozvoljeni oblik kritičkog razmišljanja više nije bilo mesta, ukoliko niste hteli samo da hvalite Miloševićevu politiku. […] – A u ’Politici’ niste mogli da pišete to šta mislite, nego ste dobijali odredbe kako da pišete? – Ma, ne! Ne radi se to tako. Ne radi se to nikad tako“ („Bilo, ne povratilo se“, Hereticus: časopis za preispitivanje prošlosti 3-4/2005, Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd, 2005, str. 172–174). ↑
Autorka i urednica emisije Insajder, Branka Stanković, u svojoj knjizi navodi: „Kada sam odlučila da na B92 ipak ostanem, počela sam da se raspitujem ko sad ima tu koliki udeo, ko je vlasnik, da li je televizija prodata ili je u pitanju dokapitalizacija. Ispostavilo se da jeste onako kako su mi objašnjavali. Dokapitalizacija B92 obavljena je oktobra 2010. godine. Svoje udele u vlasništvu prodali su MDLF (Media Development Loan Fund) i kompanija DexyCo (vlasništvo Slobodana Vučićevića). Današnji akcionar – švedski investicioni fond East Capital tada je uvećao vlasnički udeo u B92 i napravio zajedničku firmu Astonko sa novim suvlasnikom Stefanosom Popadopulosom iz Grčke. U novoj vlasničkoj strukturi Astonko je postao većinski vlasnik ali je po osnovu sporazuma o suvlasništvu, B92 Trust zadržao uređivačku kontrolu nad informativnim programom B92 s Veranom Matićem kao glavnim i odgovornim urednikom“ (Stanković, B., Insajder, moja priča, Samizdat, Beograd, 2013, str. 223–224). ↑
„Isplativost učestvovanja u ratnim zločinima“, Republika, godina XIX (2007), 1. april – 31. maj, str. 402–405. ↑
O količini licemerja voditeljke Olje Bećković najbolje svedoči intervju u Politici sedam meseci nakon raskida ugovora, u kojem je, između ostalog, prebacila premijeru Aleksandru Vučiću i članovima Vlade što se nisu pojavili ni na jednom od protesta ispred zgrade B92 zbog „ukidanja“ njene emisije, istovremeno potpuno zanemarujući činjenicu da su te proteste organizovali Demokratska stranka i NUNS upravo zbog toga što je uoči njih otvoreno optužila premijera da stoji iza svega, kao i da su se na tom skupu nosili transparenti protiv njega: „Mislim da ne bi bilo ništa inteligentnije nego da se Vučić ili bilo ko iz te vlade pojavio ispred B92, da zajedno s nama traži da se poštuju zakoni Srbije. Izgleda da nema savetnika tog dometa“ („Tijanić me deset puta zvao na RTS“, Politika, 3. maj 2015). ↑
„B92 platio 200.000 za ’Utisak’“, Informer, 17. septembar 2014; „B92: Olji smo dali 2.000.000 evra“, Informer, 3. oktobar 2014; „Naplatila milione, a sad traži još keša!“, Informer, 10. januar 2015. ↑