Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Ko vidi ono što novinari ne vide?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ovakvi „suparnici“ zato i nisu suparnici u pravom smislu reči, pa tako i sukobi između njih na kraju uvek više podsećaju na montirane, izrežirane procese koji služe samo da bi se privid nekakvog ideološkog sukoba, a s njim i simbolička identifikacija pojedinih „novinarskih veličina“, veštački i radi pravdanja donatorima i drugim finansijerima održavali u životu. U okolnostima uzajamnih razmirica, neraščišćenih računa koji se s vremena na vreme suspenduju, a njihovi protagonisti sindikalno udružuju tobože zarad „zaštite novinara“ – bilo da se štiti pravo na „slobodu izražavanja“ ili nekadašnje neetičko ratno izveštavanje – ni kritika medija koju ova udruženja upućuju jedno drugom nije zapravo kritika oslobođena pristrasnosti i merodavna da opiše istinsku situaciju u novinarstvu. Ni od jednog novinara koji figurira u okvirima ovog lažnog sukoba i koji se pretvara da agituje u ime boja koje su i za njega već odavno izbledele, ne može se očekivati da uračuna situaciju kojom je i sam zahvaćen i koja ga pre bilo kakvog promišljanja diskvalifikuje stavom koji negira eksproprijaciju opisane medijske scene. Zbog toga se na ovom nivou, dok se udruženja uzajamno napadaju, i ne pojavljuje floskula o „ugroženoj slobodi izražavanja“; ona počinje da funkcioniše i da se naplaćuje tek onda kada se čitav novinarski milje udružuje protiv nečeg relativno izvan svog esnafa, nečeg Trećeg i stranog, tj. upravo protiv onog opasnog pojedinca ili grupe koji imaju sve preduslove da uvide kompletan opus i značenje medijskih manipulacija iz vizure kakva probija novinarsku.

Onda kada kritička oštrica krene od onoga koji apstrahuje svaku vezu s određenim udruženjem, novinarima koje poznaje, prijateljima i poznanicima koji su ga zadužili, ili misle da su ga zadužili, tek tada počinje da se obelodanjuje prava slika bliskih veza među novinarima za koje bi se, na prvi pogled, reklo da ne sarađuju i nemaju međusobno ništa zajedničko. Polazna tačka u takvim slučajevima obično je neki događaj ili lanac događaja koji je medijski podgrevan s manje-više svih strana, kao što je pomenuti slučaj s Oljom Bećković, jer takvi otkrivaju, najblaže rečeno, čudno ponašanje aktera i neku vrstu manipulatorskog spontaniteta kojem novinari ne mogu da odole. Na taj način i samo u tim uslovima kritika postaje ono što bi morala da bude – kritika onoga što je jače od samih novinara, onoga što njima vlada, čemu ne mogu da se odupru, s čime se saživljuju vrlo često čak pogrešno misleći da je upravo to nužni i sasvim normalan deo njihovog posla. Zato je drugo ime – onaj naziv koji se ne želi čuti – za taj manipulatorski spontanitet, za taj iznenadni nagon, za neodoljivi užitak, neretko nagrađen tranšama novca da bi se horski participiralo sa ostalima u krdu, zapravo – hajka.

U hajci participiraju svi, a u kritici se vidi kao ona koja u jednom trenutku homogenizuje čitav medijski prostor, u kojem, zatim, ponašanje svakog medija biva stavljeno pod lupu, jer gotovo da nema nijedne redakcije koja može odglumiti da nije pod uticajem hajke. To je upravo onaj prostor koji dozvoljava da ideološka opredeljenja ne budu važna, da dojučerašnji neprijatelji paktom o nenapadanju prećutno sarađuju zarad „viših ciljeva“, koji su se poklopili i koji svakome odjednom donose mnogo više benefita kada svi rade zajedno, svim snagama i istovremeno. U prirodi se takva situacija viđa samo prilikom zadovoljavanja osnovnog nagona gladi – zajedničkog čerupanja plena, kada uništavanje mete nije cilj nego puki sticaj okolnosti i neminovna nužnost, a cilj kao takav bespovratno gubi žutom minutom u kojoj je jedino bitno namirenje potrebe, ko god da je u pitanju, ko god da se na putu našao. Baš zato što je hajka u biti većinom nesvesna i nekontrolisana, a to znači da se negira i žustro pravda dijametralno suprotnim razlozima, njeno kritičko sagledavanje izaziva toliko veliku nervozu, nevericu i burne napade svih umešanih na onoga ko se odvaži da postavi ogledalo događaja tako da to cela javnost, kada hajka konačno prođe, može jasno da vidi.

Objašnjavajući s kakvim se reakcijama u javnosti susretao i pre nego što je 2009. godine objavljena knjiga Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, jedan od najvećih domaćih stručnjaka kada je reč o ovom fenomenu, Velimir Ćurgus-Kazimir, direktor medijskog arhiva Ebart, već u svom uvodu govori o komentarima novinara i urednika koji su izražavali određenu strepnju da će analiza biti pristrasna i iskorišćena za progon novinara i medija koji su bili neblagonakloni prema tadašnjoj vlasti. „Pritisak ne toliko javnog mnjenja, koliko novinara pojedinih medija zbog onog što smo radili bio je neprekidan. [...] Bilo je novinara koji su širili glasine o tome da će ova analiza i arhiva biti iskorišteni za podizanje optužnica i za zabranu pojedinih medija.“[1] Napad, dakle, postaje najbolja odbrana, a u svakoj takvoj leži zapravo neraščišćeni odnos prema sopstvenoj odgovornosti u radu. Još dublje, kao prvi šok koji nagoni na ovakve reakcije preventivnog, anticipirajuće-paničnog tipa pretežno se ispostavlja nekadašnje uverenje da su se radile novinarski sasvim uobičajene stvari, te nerazumevanje kako odjednom ono što se činilo posve rutinskim i bilo ohrabrivano od strane drugih, sada ispada problematično i moralno osuđujuće.

Ćurgus nastavlja, referirajući na prvu verziju svoje analize na nešto užem uzorku, koja se u multimedijalnoj formi pojavila još 2003. godine: „Šta je u tome prvenstveno arhivskom radu bilo sporno? To da će nečije gluposti i gadosti biti trajno zabeležene? Objašnjenja kao što su da ’rukopisi ne gore’ i da sve se može pronaći u Narodnoj biblioteci u kompletima novina i bez stvaranja digitalne arhive, daleko su od stvarnosti. Svako ko je bar jednom u čitaonici ili arhivi tražio određeni tekst, a da nije znao gde je i kad je objavljen vrlo dobro zna da su gluposti i gadosti verovatno najbolje zaštićene od pogleda javnosti u godišnjim kompletima novina. [...] Ta vrsta prisustva javnosti i ’transparentnosti’ sveže prošlosti nije odgovarala mnogim političarima i novinarima. Nije im odgovarala tada, pre četiri godine, a ne odgovara im ni danas.“

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj