ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Šta to beše duvanska mafija?

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

O tome koliko je toga sraslo u ovoj novinarskoj vezi sa strukturama moći koje pokušavaju da prikriju sopstvene kriminalne aktivnosti šireći mrežu saučesnika i proizvodeći lanac odgovornosti ako padam ja, padaš i ti, najbolje svedoče možda sledeće činjenice. Decembra 2007. godine, u okviru akcije „Mreža“, tužilac Miljko Radisavljević optužio je Stanka Subotića za nepostojeće krivično delo zloupotrebe službenog položaja u privatnoj firmi i nelegalnog uvoza i prodaje cigareta od 1995. do 1996. godine na teritoriji Srbije, u vreme kada je bio „jedan od najvećih zvaničnih zastupnika i distributera skoro svih proizvođača cigareta za region Balkana“[1]. Zbog ovakve kvalifikacije nijedna država u Evropi nije mogla da uhapsi i izruči Subotića iako je za njim bila raspisana međunarodna Interpolova poternica, što nije predstavljalo prepreku da na domaćem terenu isti čovek bude označen kao vođa „duvanske mafije“, da mu se ne dozvoli prisustvo na sudu, odbije jemstvo od pet miliona evra, samo da bi se na silu prikazao kao begunac i okoreli kriminalac kojem se sudi u odsustvu, dok istovremeno živi na poznatoj adresi u Ženevi i uživa ugled renomiranog biznismena.

Ova sudbonosna sintagma „duvanska mafija“ dobija veliki značaj na medijskom polju i predstavlja kolinearnu kulminaciju kampanje koja datira još od 1997. godine, kada Mirjana Marković, da bi skrenula pažnju s kriminalnih aktivnosti svoga sina Marka Miloševića, prvi put za tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića kaže da je „švercer“, a Crnu Goru naziva „mafijaškom državom“ i „utočištem italijanskih mafijaša“.[2] Kako je u javnosti Subotić bio poznat i kao blizak Đukanovićev prijatelj, od njegovog imena stvoren je „slučaj“ koji je od tada svaki put služio da bi se napale suverenističke tendencije Crne Gore, koja je 3. juna 2006. godine konačno napustila državnu zajednicu i postala nezavisna država. Subotić je, međutim, paralelno tokom 2001. godine eksploatisan i kao sredstvo napada na pokojnog premijera Zorana Đinđića,[3] koji je takođe bio poznat po prijateljstvu s Milom Đukanovićem, jer je ovaj od 1997. pomagao demokratsku opoziciju u Srbiji i omogućio mu da se za vreme bombardovanja skloni u Crnu Goru nakon što je saznao da mu preti sudbina slična onoj koja je na Uskrs 1999. godine zadesila novinara Slavka Ćuruviju. S obzirom na to da je mafijaška matrica u medijima već tada bila dovoljno očvrsla, a njene koordinate precizno postavljene, iskorišćene su postojeće konstrukcije Miloševićevog režima i sve osobine koje su medijski pripisivane ovoj dvojici prelile su se automatski i na Đinđića, s tim što je kvalifikacija „švercer“ proširena epitetima „mafijaš“ i „kriminalac“, dok je za Subotića dodato i da je umešan u veliki broj ubistava u Jugoslaviji, Hrvatskoj i Grčkoj.[4]

Takvo unapređenje prvobitne varijacije na temu sprovodi najpre korumpirani novinar Bratislav Grubačić 20. aprila 2001. godine, u fantomskom listu Panorama, koji je osnovala služba bezbednosti posredstvom svog pripadnika Momira Gavrilovića, istog onog kojeg će Grubačić upoznati sa suprugom Vojislava Koštunice Zoricom Radović i koji će nakon sastanka u Koštuničinom kabinetu biti brutalno ubijen 3. avgusta 2001, da bi se za to okrivila Đinđićeva vlada i pokazalo da pribegava Miloševićevim mehanizmima razračunavanja.[5] Grubačić je bio i vlasnik informativne agencije VIP, u čijem biltenu se razrađivala „duvanska afera“, čiji je povod bilo Đinđićevo korišćenje privatnog aviona Stanka Subotića zarad uštede troškova u slučaju jedne diplomatske posete. Tri nedelje nakon prvog teksta u Panorami, navodno mutni triedar ličnosti, od kojih je jedna tačka premijer Srbije a druga predsednik Crne Gore, u obliku serijala koji izlazi duže od zapanjujućih deset meseci (43 nedelje), dobija nove razmere u hrvatskom nedeljniku Nacional, čiji je urednik bio Ivo Pukanić. U prvom tekstu novinarke Jasne Babić, koji je služio i kao pokušaj reketiranja, Subotić se na naslovnoj strani naziva „glavnim mafijaškim bosom Balkana“, a zatim i opisuje kao „tesno povezan“ s dvojicom vodećih političara u Srbiji i Crnoj Gori.[6] Da ironija bude veća, deo finansijskih sredstava korišćen prilikom osnivanja Panorame Grubačiću i njegovom tadašnjem partneru Draganu J. Vučićeviću krajem devedesetih ustupio je upravo Stanko Subotić kao podršku za stvaranje lista koji je trebalo da kritikuje Miloševićev režim i podržava opoziciju okupljenu oko Đinđića.[7]

Sedam godina kasnije, 23. oktobra 2008, Pukanić i njegov saradnik Nika Franić ginu od bombe podmetnute pod Pukanićev automobil. Vlasti u Srbiji, predvođene Borisom Tadićem, tadašnjim predsednikom Demokratske stranke, Miodragom Rakićem, koordinatorom službi bezbednosti, i specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem, uz pomoć opozicionih stranaka u Crnoj Gori nalaze „krunskog svedoka“ Ratka Kneževića i preko njega medijski pokušavaju da učine nešto slično onome čemu je svojevremeno poslužilo i ubistvo Momira Gavrilovića, tadašnjeg visokog funkcionera Državne bezbednosti u ostavci, za kojeg je MUP nakon ubistva saopštio da je bio „umešan u razne likvidacije na teritoriji Beograda, da je držao privatne zatvore, protivpravno lišavao slobode i mučio ljude“.[8] Knežević, crnogorski mešetar koji je pokušao da reketira Subotića prvim tekstovima iz hrvatskog Nacionala za tadašnjih 1.600.000 DEM, pod izgovorom da mu taj novac duguje država Crna Gora, preko crnogorskih medija Dan, Vijesti i Monitor optužuje za atentat na Pukanića upravo preostalu dvojicu iz triedra – Stanka Subotića i Mila Đukanovića.[9]

Ćurgus piše o tome kakvu je logistiku u domaćim medijima imala ova hajka: „Srpski Blic i crnogorske Vijesti dogovorili su se o razmeni i plasiranju ekskluzivnih informacija. Jedan je citirao otkriće, drugi ga je preuzimao i obrnuto. Novinarka Tamara Marković Subota specijalizovala se za tu temu. Za nju, kao i redakcije Blica, Vijesti i Dana, ispovest Ratka Kneževića bila je nedvosmislena istina.“[10] Štaviše, u kulminaciji izmišljanja teorija zavere Knežević je u Blicu 28. jula 2009. godine tvrdio da se „duvanski lobi“ sprema da izvrši puč u Srbiji i ubije Borisa Tadića, dodajući da je identičnu poruku tadašnjem predsedniku Srbije poslao i njegov hrvatski kolega Stjepan Mesić.[11] Onako kako Mesićev demanti dat agenciji FoNet nije mogao nigde biti objavljen zbog potpune kontrole medija koju je sprovodila tadašnja vlast „demokratske“ provenijencije, isto tako ni svedočenje novinarke Jasne Babić da iza serije tekstova u Nacionalu protiv Subotića, Đukanovića i Đinđića iz 2001. godine zapravo stoje Ratko Knežević i tadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Vilijam Montgomeri u srpskim medijima nije ugledalo svetlost dana.[12] Jedini tekst na tu temu objavljen je 30. novembra 2010. godine u listu Danas, pod nazivom „Monty, ali ne Python“, autora Miloša Vasića, tadašnjeg bliskog prijatelja Vladimira Popovića.

I pored toga što Županijski sud u Zagrebu nije našao nikakvu vezu između atentata na hrvatskog novinara, s jedne, i Subotića i Đukanovića s druge strane, a Kneževićeve tvrdnje proglasio je nepotkrepljenim i bez ijednog dokaza, Tužilaštvo u Srbiji pokreće istovetan postupak ne bi li na taj način pomoglo crnogorskoj opoziciji, koja se preko državne kompanije Telekom znatno finansirala iz Srbije, kao i tamošnjim nevladinim organizacijama, da smene „kriminalnu“ i „mafijašku“ vlast Mila Đukanovića. U tom smislu 27. aprila 2009. godine sledi hapšenje bivšeg operativca službe bezbednosti Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, koji se tereti za neko drugo krivično delo (za naručivanje ubistva Gorana Marjanovića), ali se medijski predstavlja i kao operativni organizator Pukanićevog ubistva, da bi mu suđenje za to delo otpočelo 20. aprila 2010. godine. Novinarka Tamara Marković Subota dobija instrukcije iz policije i Tužilaštva da u Blicu plasira tekstove koji će biti spona između Kneževićevih tvrdnji i pozadine Pukanićevog ubistva koju bi mogao da otkrije Sreten Jocić u svojstvu svedoka saradnika. U listovima Večernje novosti i Press, 20. i 29. oktobra 2009. godine takođe su objavljivane lažne informacije da Jocić nudi nagodbu Tužilaštvu kojom bi otkrio nalogodavce Pukanićevog ubistva u zamenu za to da mu se kazna smanji na deset godina zatvora.

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

„Dušan Mihajlović, ekspert za reketiranje“, E-novine, 11. avgust 2010. (http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/39770-Duan-Mihajlovi-ekspert-reketiranje.html; pristupljeno 15. februara 2015). ↑
Bratska hajka; Crna Gora – jedna osporavana državnost, Centar za bezbednost i toleranciju, Beograd, 2013, str. 40. ↑
„Nakon formiranja Đinđićeve vlade, šverc je spontano prestao jer su svi veliki distributeri cigareta na ilegalnom tržištu privremeno obustavili svoje aktivnosti osluškujući dešavanja na političkoj sceni Srbije. Ubrzo su usledile regulativne mere koje su srpsko ilegalno tržište cigareta svele u podnošljive okvire. Bio je to jedan od prvih ozbiljnijih uspeha Đinđićeve vlade. U prvoj polovini 2001. godine, na ilegalnom tržištu cigareta u Srbiji uglavnom su dilovali sitni igrači, jer od svih zaplenjenih količina švercovanih cigareta u tom periodu nijedna se nije mogla dovesti u vezu sa imenom nekog ozbiljnijeg krijumčara iz protekle, zlatne decenije šverca cigareta u Srbiji. Taj iznenadni uspeh iznenadio je i samu vladu, ali i političke suparnike glomazne DOS-ove koalicije, koji su tražili načine da taj zaista značajan uspeh nove vlade dovedu u sumnju. Nisu morali mnogo da čekaju jer u osporavanju tog vladinog uspeha, ali i u osporavanju drugih pozitivnih pomaka u zavođenju reda u zemlji, brzo su dobili partnere u pojedinim predstavnicima nove savezne i republičke vlasti, predstavnicima domaćih i hrvatskih medija, a najviše stranih obaveštajnih službi“ (Vuković, M., Tufegdžić, V., Oni su jači od nas, Blic press, Beograd, 2007, str. 295). Tako Đinđić, paradoksalno, posredstvom afere „Nacional“ biva optuživan za šverc cigareta upravo onda kada njegova vlada taj šverc realno suzbija, slično kao što će trinaest godina kasnije Vučić biti označen da cenzuriše medije u vreme najevropskijih medijskih zakona i nikada veće havarije u ponašanju medijskih delatnika. ↑
Ćurgus-Kazimir, V., Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, Evropski centar za toleranciju, Beograd, 2009, str. 43. ↑
„Od toga je odmah nastao politički skandal, jer je Demokratska stranka Srbije na sav glas optužila nepoznate snage da su Gavrilovića likvidirale zbog toga što je, navodno, predao Kabinetu Vojislava Koštunice ’dokumenta koja teško optužuju Vladu i Demokratsku stranku’ za korupciju i sve najstrašnije. Posle je ispalo da nikakvih dokumenata nije bilo, ali i da su se vodili razgovori o kadrovskoj politici u Državnoj bezbednosti i o mogućem povratku Gavrilovića u Službu – izmedu ostalog. Pri izlasku iz Palate federacije toga dana, Gavra je sreo Zlatka Radnića, kolegu iz DB; na Radnićevo pitanje šta će on tu, Gavra kaže da ima šanse da se vrati u Službu, pa je o tome razgovarao... Beba Popović kazaće kasnije (januar 2005) da su Gavra i njegovi saradnici donosili dijagrame nove strukture službi bezbednosti i da je Jovica Stanišić počeo da podgreva svoje stare ideje o jedinstvenoj službi koja bi obuhvatala sve dosadašnje, civilne i vojne“ (Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 100–101). ↑
„Zoran je satanizovan zato što je najavio zaustavljanje prometa cigareta na crno u Srbiji. Duvanska mafija je zato uložila milione evra u kampanju protiv njega. Početkom marta 2001. godine, u hrvatskom Nacionalu objavljena je priča o Stanku Subotiću kao bliskom prijatelju Zorana Đinđića i Mila Đukanovića i budalaštine na dve strane o tome kako je Đinđić za vreme Slobodana Miloševića švercovao duvan. Pomenut sam i ja. Priča je nastavljena u naredne 43 nedelje, što je nezabeleženo u istoriji novinarstva. Naše novine, koje do tada nisu prenosile hrvatsku štampu, uključuju se u pisanje o tome i bilo je jasno da se radi o zaveri“, beležile su 17. maja 2005. u Specijalnom sudu reči Vladimira Popovića novinarke Politike (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 2, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 144). ↑
O neočekivanom raspletu odnosa s Grubačićem, Čedomir Jovanović piše: „Naša veza sa Grubačićem nije bila dvosmislena. Jednostavno nam je prijalo da se sa njim povremeno sretnemo na nekoj večeri. U to vreme, on je samoinicijativno lobirao za DS u zapadnoevropskim i vašingtonskim krugovima, pokušavajući, kako nam je kasnije objasnio, da na svoj način učestvuje u promenama. Tokom 2000. godine otišli smo korak dalje razvijajući naš odnos sa Bracom u prijateljstvo. Poslednje dane Miloševićevog režima proveo sam skrivajući se u njegovom stanu, u Dositejevoj ulici. Prijateljstvo između nas iznenada je prekinuto, neposredno nakon hapšenja Slobodana Miloševića. I kampanje koja je protiv nas pokrenuta u za tu priliku odštampanom broju lista Panorama koji je izašao u Bijeljini a distribuiran je po Srbiji. Kao izdavači potpisali su se Grubačić i Gavrilović. Ni Zoran ni ja nismo mogli da poverujemo u ono što nam se događa“ (Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000– 2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 134). ↑
„Svi Predsednikovi ljudi“, Vreme, 25. avgust 2001. ↑
„Naravno da sam kao bogat čovjek postao i meta raznih ’predatora’ širom bivše države. Jedan od takvih, Ratko Knežević, kojega sam površno poznavao, pozvao me u siječnju 2001. i počeo mi objašnjavati svoje probleme. Rekao mi je tada da mu je navodno Crna Gora dužna nekakav novac, da nemaju da mu daju i da bi bilo dobro da ja, koji sam zaradio milijune u Crnoj Gori preko svojih distributerskih prava i trgovine cigaretama, taj dug njemu platim, da će on to cijeniti i da ću u njemu imati prijatelja. – Kakve vi veze imate s tim što njemu Crna Gora duguje novac? – Apsolutno nikakve. Ali to je klasičan kriminalni stil reketarenja. Ja sam tih godina plaćao sve i svašta, svakome kome je pomoć bila potrebna i znalo se da sam ’široke ruke’. Knežević je vjerovao da ću radije platiti 1,7 milijuna maraka njemu, nego da ulazim u sukob. Kako sam od prijatelja iz Crne Gore čuo da se Knežević služi takvim metodama za iznuđivanje novca, odbio sam njegov zahtjev i to mu jasno stavio do znanja. Nekoliko dana nakon toga dobio sam na privatni faks tekst koji će o meni biti objavljen ako ne uplatim novac, ispostavit će se malo kasnije da je to bio prvi članak u Nacionalu. – Prije nego što je objavljen? – Da, prije nego što je izišao. Pokazivali su mi što će se dogoditi ako im ne platim. Toga dana kod mene je bio Milan Janković, poznatiji kao Philip Zepter, kad mi je stigao faks“, odgovara Subotić u intervjuu hrvatskom Nacionalu 2012. godine („Žrtva sam kriminalaca koji su ubili Zorana Đinđića“, Nacional, 27. mart 2012). ↑
Bratska hajka; Crna Gora – jedna osporavana državnost, Centar za bezbednost i toleranciju, Beograd, 2013, str. 172. ↑
Subotić u jednom intervjuu objašnjava razloge za ovakve optužbe: „On [Boris Tadić, prim. aut.] je to uradio iz jednog osnovnog razloga, da mene ponovo diskredituje, pošto je znao da dajem izjave, rekao sam ono da su me pokrali za novac... Onda su izmislili tu priču i Đukanović ga je pozvao da se zbog toga vide. Tadić je došao i nijednu reč mu oko toga nije pomenuo. Razgovarali su dva sata, to mi je Milo lično ispričao, da je Boris maltene došao kod njega kao Bil Gejts, nudeći Crnoj Gori investicije u stotinama milijardi, železnice, postavljanje optičkih kablova, čuda... Milo mi kaže: ’Očekivao sam da će otvoriti to pitanje, pošto je to pitanje zbog čega sam ga ja zvao.’ Međutim, on to nije ni pomenuo“ („U ime naroda“, Ekspres, 24. jun 2016). ↑
„Ipak najveće iznenađenje u javnosti oko duvanske afere izazvala je izjava novinarke hrvatskog Nacionala Jasne Babić, koja je bila autorka prva dva teksta o duvanskoj aferi. Ona je tek 2010. godine iznela tvrdnju da su značajnu ulogu u kreiranju te afere, osim ubijenog vlasnika Nacionala Ive Pukanića, imali i crnogorski biznismen Ratko Knežević, koji je bio u sukobu s Milom Đukanovićem, tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, njegov savetnik za medije Aleksandar Tijanić i tadašnji američki ambasador u SRJ Vilijam Montgomeri. ’Nakon drugog teksta o duvanskoj mafiji, mene su poslali u Beograd da se nađem najpre sa Aleksandrom Tijanićem, jer će me on odvesti kod Vojislava Koštunice. Obećano mi je da će mi Koštunica dati senzacionalni dokazni materijal o vezama crnogorske duvanske mafije i Zorana Đinđića, što sam kao užasno radoznali novinar i prihvatila i srela se sa Koštunicom u Beogradu’, rekla je Babićeva, otkrivši da je sastanak organizovao Ratko Knežević, pozvavši u njenom prisustvu telefonom Aleksandra Tijanića. Ona je rekla da Koštunica nije imao nikakav dokazni materijal o toj sprezi kao kriminalnoj, i da mu je, kako se kasnije pokazalo, jedini cilj bio da kriminalizuje premijera Srbije Zorana Đinđića“ (Stanković, B., Insajder, moja priča, Samizdat, Beograd, 2013, str. 295–296). ↑