Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Gimme five!

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Decembra 2014. godine Tamara Spaić daje otkaz u Blicu, nezadovoljna načinom rada, a svoj angažman nastavlja na sajtu Cenzolovka, gde značajnu količinu suptilnosti, koje je do tada morala da se pridržava, zamenjuje sirovim i otvorenim doprinosom u „igri milenijuma“ – centralnoj kampanji protiv aktuelne vlasti o njenom navodnom gušenju medijskih sloboda i sveopštoj cenzuri. Autorka je teze da stanje u medijima nikada nije bilo gore nego danas, osim možda u vreme dok je Aleksandar Vučić, „Veliki Cenzor“ iz doba ubistva Slavka Ćuruvije, bio ministar informisanja.[1] Sajt Cenzolovka projekat je Fondacije „Slavko Ćuruvija“, kojom formalno upravlja Jelena Ćuruvija, ćerka ubijenog novinara, a čiji se sponzori i donatori preklapaju s onima koji finansiraju medije i organizacije poput NUNS-a, BIRN-a, CINS-a, Peščanika, Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV-a) i drugih. NUNS, koji je godinama posredno nipodaštavao Jelenu Ćuruviju zbog parničkog postupka s Brankom Prpom, izbegavajući da je zove na komemoracije,[2] tako „spletom okolnosti“, preko noći i svežnja novčanica postaje interesno prijateljska organizacija u borbi za osvajanje grantova, koja podrazumeva zajedničkog neprijatelja – Aleksandra Vučića. Posledica ovog bizarnog, nekrofilskog aranžmana jeste Perica Gunjić, jedan od novinara i urednik sajta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, na mestu glavnog urednika Cenzolovke.

List Blic ima dugogodišnju istoriju povlašćene saradnje s režimom Borisa Tadića, Demokratskom strankom i njenim saveznicima, tokom koje je neretko i flagrantno kršio zakone. Osnovni mehanizam podrazumevao je potpisivanja direktnih ugovora, prema Zakonu o javnim nabavkama, za pružanje usluga „istraživanja i razvoja“ iz oblasti za koje određeni medij uopšte nije stručan, čime se prikrivala prava priroda saradnje između medija i stranačkih rukovodilaca koji vode državne institucije, „jer se tu u stvari radi o besplatnoj političkoj promociji stranačkih funkcionera“.[3] Tako je Agencija za mala i srednja preduzeća 2009. godine naručila istraživanje o „potrebama malih i srednjih preduzeća za unapređenje poslovanja“, koje je inače iz budžeta plaćena da sama čini, i platila Blicu 4,48 miliona dinara. Najdrastičniji primer ovakve zloupotrebe i perfidnog stavljanja medija pod kontrolu Savet za borbu protiv korupcije otkrio je u ugovorima između Ministarstva za zaštitu životne sredine i listova Blic i Alo! na iznos od čitavih 47,2 miliona dinara za seriju tematskih dodataka o životnoj sredini. Ni na jednom od ovih tekstova nije bilo naznačeno da su plaćeni, što je suprotno zakonu.

Državna firma Telekom Srbija, pod rukovodstvom Branka Radujka, koju su advokati Stanka Subotića označili kao „kasicu-prasicu“ režima Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, najviše je novca posredstvom oglasa, kada je o štampanim medijima reč, do 2008. godine uplaćivala Večernjim novostima, bliskim opciji Demokratske stranke Srbije, da bi nakon formiranja vlade Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije primat preuzeo upravo Blic, koji od 2009. godine dobija ubedljivo najviše reklama (58,95 miliona dinara). Ova firma je dobrim delom finansirala i novine Politika, Press i Kurir, koje su, takođe u vremenu do smene vlasti 2012. godine, pretežno bile naklonjene Demokratskoj stranci i vodile kampanju protiv Subotića, a naročito protiv Mila Đukanovića. Kompromitujuće ugovore s listom Blic sklapali su i Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo unutrašnjih poslova, koji su najčešće podrazumevali i intervjue s resornim ministrima, opet bez naznake „plaćeni oglas“.

Medijskim deriviranjem akcije „Balkanski ratnik“, pod injekcijom tendencioznih nadgradnji Tužilaštva i policije, bavio se i Ratko Femić, bivši novinar Alo!, Danasa, Novog magazina, kolumnista Al Jazeere i aktuelni član Izvršnog odbora NUNS-a, dok je specijalnu ulogu odigrao Stevan Dojčinović, glavni urednik Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, koji na tu funkciju simptomatično stupa u vreme pada s vlasti Borisa Tadića. Budući da se nikad ranije nije profesionalno bavio novinarstvom pre nego što je 2008. godine po osnivanju ušao u CINS, a gotovo svaki tekst na kojem je radio predstavlja rezultat određenih veza i kanala sa Specijalnim tužilaštvom za organizovani kriminal (Miljko Radisavljević i Saša Ivanić), Bezbednosno-informativnom agencijom (Saša Vukadinović)[4] ili Upravom kriminalističke policije (Rodoljub Milović), i koordinatorom bezbednosnih službi Miodragom Rakićem, Dojčinovićeva figura kao takva paradigmatična je jer je u potpunosti skrojena kao produkt koji treba da radi u korist pobrojanih službi, preciznije, čelnih ljudi koji se u njima nalaze, ili su se, kako će se ispostavili, nalazili dok su mu krojili karijeru i tako ga zadužili.

CINS nastaje paralelno s potpunom kontrolom Demokratske stranke nad izvršnom vlašću, a zvanično ga osniva i afirmiše NUNS. Prema podacima Agencije za privredne registre, CINS je registrovan kao fondacija na istoj adresi kao i NUNS i UNS – u Resavskoj 28, a kao datum osnivanja naveden je 30. april 2012. godine, što čini raskorak od četiri godine u odnosu na stvarni početak rada ove organizacije. Za direktora imenovan je Branko Čečen, a za članove Upravnog odbora sve sami istaknuti članovi NUNS-a: Senka Vlatković, Dragan Janjić, Jan Briza, Branka Stanković, Željko Bodrožić, Jelka Jovanović, Mijat Lakićević, Ljubomir Živkov, Amela Bajrović, Dušan Radulović i Vukašin Obradović, kao predsednik ovog tela. Obradović paralelno obavlja i funkciju predsednika NUNS-a, direktor je i glavni urednik novina Vranjske i vlasnik štamparije koja izdaje taj nedeljnik.

NUNS, koji se deklarativno zalaže za unapređenje interesa novinarske profesije, tokom 2009. godine dobio je 1,41 milion dinara, a 2010. godine 1,7 miliona dinara radi „praćenja aktivnosti“ tokom kampanje „Očistimo Srbiju“ Ministarstva za zaštitu životne sredine, na čijem je čelu bio Oliver Dulić, visoki funkcioner Demokratske stranke. Sledeće, 2011. godine, NUNS dobija grant od tadašnje delegacije Evropske unije u Srbiji, predvođene Vensanom Dežerom, za projekat pod nazivom „Veća transparentnost u lokalnoj samoupravi – Građanska prava i obaveze države“, koji takođe nikakve veze nema s novinarstvom. Sredinom 2014. ovo novinarsko udruženje zajedno sa UNS-om realizovaće i projekat „Perspektive obnovljivih izvora energije do 2020. godine“, koji finansira Centralnoevropski forum za razvoj (CEDEF) pod institucionalnim pokroviteljstvom Ministarstva rudarstva i energetike i Agencije za zaštitu životne sredine. UNS je takođe tokom 2008. godine participirao u organizovanju Eko pres karavana u sklopu akcije „Očistimo Srbiju“, kojom su popularizovani funkcioneri Demokratske stranke, raspolažući novčanim sredstvima u visini od pola miliona dinara.[5]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj