Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Kafana umesto redakcije

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Vreme, koje se formalno nalazi u vlasništvu svojih novinara, podleglo je uticajima krupnog kapitala tako što su vlasnici svojevremeno preko firme V film uzeli kredit od Delta Maksija, u vlasništvu najpoznatijeg srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, i to u iznosu od 370 hiljada evra, koji je dospeo na naplatu 21. marta 2012. godine. Ubrzo je firma V film obrisana iz registra i pripojena preduzeću Vreme, čime su i dugovi te firme postali dugovi ove novinske kuće, pa je tako ostvarena direktna finansijska zavisnost od Miškovića. Ipak, ona sama po sebi ne mora ništa da znači da Savet za borbu protiv korupcije nije u svom izveštaju naveo primere drastične promene uređivačke politike ovog lista koje su usledile nakon toga, a u vezi s prodajom maloprodajnog lanca Delta Maksi belgijskom Delezu i odnosom prema Milki Forcan, nekadašnjoj najbližoj Miškovićevoj saradnici, kada je napustila Delta holding.[1]

Stav ovog nedeljnika prema aktuelnoj vlasti najbolje se mogao uočiti nakon hapšenja Miroslava Miškovića, 12. decembra 2012. godine, i podizanja optužnice u kojoj se zajedno s Markom Miškovićem i Milom Đuraškovićem, vlasnikom Nibens grupe, tereti da je oštetio putarska preduzeća za 16,95 milijardi dinara, a budžet Srbije za 472 miliona dinara.[2] Tako već od 2013. godine prostor da pišu negativne tekstove ponovo dobijaju svi protivnici vlasti, s koje god identifikaciono ideološke strane dolazili, uključujući i nekadašnje Koštuničine, proputinovski orijentisane analitičare Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, koji su stalni saradnici ovog lista. Paralelno s tim, Vreme postaje bilten Miškovićeve odbrane, u kojem se sudski proces pokušava diskvalifikovati, a vlast u Srbiji prikazati kao autoritarna i diktatorska poput Putinove u Rusiji. Ova šizofrenija uzrokovana finansijskom mobilizacijom svih strana koje mogu doprineti istom cilju – kompromitovanju i unižavanju ugleda vlasti – proširuje se uplivom organizacija kao što su BIRN i CINS, čiji novinari i projekti postepeno sve češće baš u Vremenu pronalaze svoju „sigurnu kuću“. Glavni i odgovorni urednik ovog lista i blizak prijatelj utamničenog tajkuna jeste Dragoljub Žarković, nekadašnji novinar Ekspres politike, vlasnik s najvećim pojedinačnim udelom,[3] za koga je njegova donedavna saradnica Tamara Nikčević, između ostalog i novinarka BH Dana, u pismu u kojem obaveštava javnost o prekidu saradnje s Vremenom, napisala da „javnost pokušava da ubedi u svoju izvrnutu logiku, u svoj poremećeni vrednosni sistem u kome su tajkuni pošteni, progonjeni i čestiti spasioci društva“.[4] Tajkun Miroslav Mišković prvostepeno je osuđen 20. juna 2016. godine na pet godina zatvora i novčanu kaznu od osam miliona dinara, jer je pomogao sinu Marku da utaji porez.

Zbog svojih veza s početka karijere koja nije imala dodirnih tačaka s novinarstvom, Miloš Vasić je bez većih problema uspeo da progura stil pisanja koji je čitaocu trebalo da nametne utisak dobro obaveštenog čoveka (insajdera), koji čak i najobičnije kafanske glasine prikazuje kao smislene, retko navodeći konkretne izvore (jer su poverljivi), a neretko sasvim subjektivno pravdajući verodostojnost sadržaja floskulama da je dovoljno da on zna o čemu se radi, ili da garantuje za svoj izvor, jer prosto „zna čoveka“.[5] Pošto se sve ovo direktno kosi s odredbama Kodeksa novinara, jasno je da je Vasić u samom vrhu esnafskog interesovanja mogao da se održi toliko dugo pre svega zahvaljujući intrigama u štivu ispričanim prizemnim, čaršijskim i neretko vulgarnim narativom, koje su povoljno uticale na čitanost, ali su istovremeno duboko srozavale novinarsku profesiju u Srbiji baš na onaj način na koji je to korumpiranim strukturama u policiji i službama bezbednosti najviše odgovaralo.

Tako Vreme od 17. aprila 2003. godine (br. 641) tokom trajanja vanrednog stanja zbog ubistva premijera na naslovnu stranu stavlja jednog od najbližih Đinđićevih saradnika i prijatelja, Vladimira Popovića, tadašnjeg šefa Biroa za komunikacije sa medijima, uz natpis „Srbija na brifingu“, referirajući na Vasićev tekst „Padavine se nastavljaju“, u kojem autor pokušava da odbrani dvojicu pojedinaca iz Državne bezbednosti, Vladu Dragićevića i Dragišu Ristivojevića, od kojih je zadnji bio jedan od Vasićevih „kredibilnih“ izvora i čest sagovornik Vremena, a koji su saslušani zbog osnovane sumnje da su bili pripremani da medijski reaguju u odbranu uhapšenog bivšeg glavnog Miloševićevog bezbednjaka Jovice Stanišića. U vezi s Popovićem, kojeg u tom tekstu ne imenuje, već koristi treće lice lične zamenice s velikim početnim slovom kako bi mu pridao nezamislivu važnost i moć, Vasić će napisati sledeće: „Pa ne može svako ko se dohvatio ručke na Zoranovom kovčegu sada da bude nedodirljiv i da radi šta hoće; pritom ne mislimo samo na Njega [...] trebaju li nam još i nesposobni i pritom još i arogantni šefovi Agitpropa? Uostalom: treba li nam uopšte Agitprop, ovakav nezgrapan, tup i bahat pritom?“[6]

Motiv „ručke na Zoranovom kovčegu“ autor će koristiti i u svom narednom tekstu, „Cena dojave – 1200 evra“, od 23. aprila, uprkos saopštenjima koja su se na račun prvog teksta i naslovne strane ovog nedeljnika u međuvremenu pojavila iz Biroa i MUP-a: „Kompletnom beogradskom novinarstvu dosta je svadljivog i arogantnog gospodina Bebe već više od godinu dana, on je predmet prezira i sprdnje među kolegama i krajnje je vreme da Vlada nađe nekog drugog za taj važan posao, pa makar koliko se gospodin Beba hvatao za ručke Đinđićevog kovčega na pogrebu.“ Uvređen što su ga organi vlasti razotkrili u spletkaroškom načinu pisanja, Vasić umesto da stane, dodaje još jači gas i u ovoj kohezionoj rečenici u svoju korist poteže čitav set već dobro ukotvljenih manipulacija, kleveta i rekla-kazala priča. Da ne bi rekao čaršija ili ulica, on se bez ikakvih skrupula odlučuje za reč „novinarstvo“, neuspešno maskirajući kakvim se poslom sve vreme bave on i slični njemu u Vremenu i stavljajući se tako na liniju svih onih korumpiranih novinara koji su u periodu vlasti Zorana Đinđića svaki osvrt države na iznesene neistine licemerno tumačili kao pritisak na slobodu izražavanja – identično kao što se čini danas Aleksandru Vučiću. Polovinom juna iste godine, Vladimir Popović zbog ovih tekstova tužio je Vasića i Vreme i zatražio odštetu od dva miliona dinara.[7]

Materijal koji Vasić, između ostalog, koristi, potiče od Aleksandra Tijanića, savetnika za medije predsednika Vojislava Koštunice i ministra informisanja u vladi Mirka Marjanovića, koji je Vasićev, ali ne i samo njegov potajni alter ego, neko prema kome gaji skriveno divljenje i na koga se nesvesno ugleda svaki put kada nekog treba medijski da oblati.[8] Tako je Tijanić još 14. avgusta 2001. godine u Građanskom listu pisao: „Mesecima je u kabinetu republičkog ministra za informisanje sedeo čovek koji nije imao nikakvu zvaničnu funkciju. On je bio vrhovni cenzor srpske štampe, a zove se Vladimir Popović – Beba. Bliski je Đinđićev prijatelj i njegov prvi ađutant.“[9] A zatim i u Reporteru, nezvaničnom projektu vojne službe bezbednosti SR Jugoslavije,[10] osam dana kasnije: „Beba, Kiza [Tijanićev pogrdni nadimak za Đinđića, prim. aut.], Vesa [Goran Vesić, prim. aut.], Čeda i ne znam ko još, preko Biroa za komunikacije srpske vlade kontrolišu skoro sve srpske medije, bolje i suptilnije nego Milošević, a postoje novinari i mediji koji vrlo lako sklapaju pakt o podaništvu, budući da tačno znaju zašto je grupa okupljena oko Đinđića neuporedivo opasnija po njih, nego grupa okupljena oko Koštunice.“[11] Posle Vojislava Šešelja, koji ga prvi pominje u negativnom kontekstu, u kampanju protiv Popovića, koji tada, pored Stanka Subotića, postaje drugo glavno sredstvo za napade na vladu i premijera Zorana Đinđića, istovremeno proglašenog diktatorom gorim od Miloševića, koji preko Popovića cenzuriše medije, konačno se uključuje i Vreme, ustupajući 6. septembra 2001. godine prostor upravo Tijaniću: „Niko ništa nije znao o toj službi jer je napravljena na tajanstven način. Biro je napravio Beba Popović odmah posle 5. oktobra i o njemu niko ništa nije znao osim njega, Čedomira Jovanovića, Gorana Vesića i Zorana Đinđića. Tom prilikom napravljeno je zapravo privatno ministarstvo za informisanje Vlade Srbije.“[12]

Ovakve difamacije od strane ljudi koji se u Srbiji danas predstavljaju kao „novinarske legende“, među kojima su bili Aleksandar Tijanić, Željko Cvijanović, Bogdan Tirnanić i drugi, ponavljane bezbroj puta od 2001. godine do dana današnjeg, trajno će obeležiti Vladimira Popovića i narušiti mu ugled koji ni ogroman broj tužbi koje je dobio na sudu neće moći da nadomesti; baš kao što je slučaj sa ostalima, i njegovo ime živi jedino kao brutalna medijska kreacija i ništa više od toga. Misliti o takvim imenima čak i one koji su im bliski neminovno dovodi u iskušenje da se nešto od tog medijskog taloga uplete u misao i unese razdor u nekadašnji odnos pun poverenja. Ministar policije u vladi Zorana Đinđića, Dušan Mihajlović, u svojoj knjizi Povlenske magle i vidici reći će nešto o ovome iz perspektive nekoga na koga su se napadi odnosili makar posredno: „Kako nisu mogli da kompromituju naš posao i rezultate rada, napad je izveden na naš lični moral. Označeni smo kao ’nečasne’ i ’korumpirane’ ličnosti. Čedomir Jovanović i Vladimir Popović su nazivani šefovima nekakve privatne Đinđićeve organizacije u Demokratskoj stranci, koju su pogrdno nazivali ’Koza nostra’ ili ’Biznis klub’ koja, navodno, reketira privredu Srbije u ime DS-a. Sećam se da se za Čedu pričalo ’kako sa svojim obezbeđenjem i džipovima ide noću po kafićima i rasteruje goste, kako se drogira na javnim mestima i šuruje sa mafijašima’. To je bilo toliko napadno da je u jednom trenutku i sam Zoran Đinđić pitao Čedu da li je to tačno. Čeda mi je lično rekao da ga je to Đinđićevo pitanje strašno pogodilo i uvredilo, jer je Jovanović svom premijeru bio bezgranično odan i radio sve što je ovaj zamislio.“[13]

Pisac i novinar Dušan Veličković, Đinđićev blizak prijatelj iz studentskih dana, takođe će reći nešto o dometima ovog medijski indukovanog fenomena, koji u krajnjem nije ništa drugo do cilj svake hajke: „Otporan sam, naravno, na propagandu koja ga je vrlo pametno i vrlo precizno označila kao glavnog neprijatelja koga na svaki način treba kompromitovati, ali sam se uvek pitao koliko to drugi ljudi shvataju. Lično sam se više puta uverio kako takozvani pristojni ljudi, obrazovani i progresivni, čak i oni koje bih mogao ubrojati u bezrezervne pristalice njegovih ideja, kada god se pomene Đinđić, usput kažu nešto u stilu ’ma, ima tu nečeg’ ili na primer konkretnije: ’e, ne znaš ti šta je on sve radio u Nemačkoj’. Ja odgovorim: ’Pa, znam šta je radio’, ali to ništa ne vredi pred superiornom sumnjom. [...] Sam Zoran će to kasnije, kada je već postao premijer, u svom stilu lepo sažeti: ’Ja sam deset godina bio špijun, što nemački, što američki, u trenucima kada nisam mogao ništa da špijuniram. E sada kada sam u prilici da budem špijun, kad bih mogao da odam te tajne koje verovatno postoje i u ovoj zemlji, sad više nisam špijun. Sad sam šef mafije.’ [...] Znam da nije ni špijun ni izdajnik, ali čini se da ni ja nisam potpuno imun na propagandu...“[14]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj