ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Regresija Miloša Vasića

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Zašto se, dakle, list antimiloševićevskog i antiratnog renomea uključuje najpre u hajku protiv Đinđića, a nakon njegove smrti, uzimajući ga sada kao mrtvog saveznika, za tili čas i protiv njegovih najbližih saradnika? Objašnjavajući koliko ideološke identifikacije u stvarnosti na kraju samo žuljaju novinare i ne odgovaraju pravom stanju stvari kada je o njihovom poslu reč, Ćurgus će napisati: „Tzv. pristojni, građanski orijentisani listovi neprekidno imaju potrebu da sa sebe skinu tu građansku ’hipoteku’. Kao da im samo od toga zavisi tiraž i opstanak. Zbog toga se povremeno u Vremenu ili Danasu mogu naći veoma iznenađujući (zbunjujući) tekstovi koji očigledno služe tome da se javnost uveri da su ti mediji otvoreni ne toliko za razne ideje i mišljenja, koliko za potpunu negaciju sopstvene koncepcije i angažovanja. Taj besmisleni i krajnje neprofesionalan uređivački pristup predstavlja, u suštini, bekstvo od sopstvene novinarske i društvene odgovornosti, neku vrstu demokratskog ’pokrivanja’ i držanja otvorenih opcija za ’ne daj bože’.“[1]

Na taj način, jednom prigrabljena simbolička identifikacija lista („građanski“) naknadno postaje samo paravan za plasiranje sadržaja koji više nema nikakve veze s njom, već isključivo s finansijskom koristi koja se od takvog sadržaja stiče. Kako čitanost i jednoobraznost tekstova najčešće nisu direktno srazmerne, pribegava se ubacivanju sadržaja koji ima prioritet nad ostalim jer privlači novac, a tu je pre svega da ustalasa publiku, izazove burne reakcije, skrene pažnju i time poveća čitanost, ne vodeći u tom delu striktno računa o kodeksima, a kamoli o ionako zagarantovanom „renomeu“ koji sa sobom već nosi naziv lista. Stevan Dojčinović na jednom mestu u svojoj knjizi Šarić, lamentirajući nad sudbinom manipulatora Rodoljuba Milovića, citira jednu od poslednjih Tijanićevih impresija: „Kad god uzmem neki tabloid, koji pušta krv žrtvi, ili pornoid, koji kasapi žrtvu, prepoznajem u tim rečenicama i analizama moj stil, moj način, moj rečnik. Samog sebe, takoreći. Kao da sam obavio sepuku, što Srbi prevode kao harikiri.“[2] U tom smislu, malo koje novine danas nemaju svoje stalne tijaniće – Vreme ima Miloša Vasića, a Danas Dragoljuba Dražu Petrovića.

Sled događaja u vezi s Vasićem nakon tužbe Vladimira Popovića pa sve do danas, posebno je bizaran. Tokom procesa koji je Vasić svojim nepojavljivanjem na ročištima odugovlačio, tadašnja Popovićeva advokatica Biljana Kovačević Vučo uspeva da ubedi svog klijenta da prihvati Vasićevo izvinjenje, koje rezultira pomirenjem. Pored toga što započinju prijateljski odnos i što mu pomaže na sve moguće načine, Popović postaje i Vasićev glavni izvor informacija kada je reč o političkim događajima u vreme vlade Zorana Đinđića, a sve s ciljem da javnost bude što bolje upućena u istinu o 12. martu 2003. godine. Iz te saradnje proizlazi niz nagrada koje Vasić dobija od 2003. do 2004. godine, među kojima i Nagrada „Jug Grizelj“, da bi mu 2005. godine, u jeku vladavine premijera Vojislava Koštunice, koji je bio direktni politički profiter od ubistva, bila objavljena knjiga Atentat na Zorana Đinđića, za koju dobija Nagradu Fondacije „Braća Karić“ za izdavaštvo.[3] Vasićev odnos prema vlastima od 2012. godine do danas, međutim, može se okarakterisati kao stav bezrezervnog i apriornog nihilizma prema Srpskoj naprednoj stranci, koji proizlazi iz uverenja da ta stranka, zbog uloge koju su njeni pojedini članovi imali tokom devedesetih, ne zaslužuje nikakvu podršku, ma kakvu politiku vodila. Ukoliko pak i izgleda kao da vodi solidnu politiku, neophodno je prikazati je kao suštu suprotnost, čak po cenu toga da celokupna javnost i društvo, ako treba, neko vreme zbog takvog angažmana budu obmanuti i nazaduju.

Ova Vasićeva autodestruktivnost u javnom preneće se i na privatno polje nakon što je Vladimir Popović osnovao nevladinu organizaciju Institut za javnu politiku, s kancelarijom najpre u Podgorici, 2013, a zatim i u Beogradu i Ljubljani, 2014. godine, s agendom da sarađuje s vladama država u regionu radi brže implementacije zakona i priključivanja Evropskoj uniji. Zbog saradnje Instituta s premijerom Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srpske napredne stranke, Vasić doživljava „profesionalnu“ regresiju na stanje identično onom kada je vodio kampanju protiv Popovića 2003. godine, i doslovce nastavlja tamo gde je stao s pomenuta dva teksta – kao da deset godina između nije ni postojalo. Na sličan način, najpre indirektno pominjući Popovića korišćenjem ličnih i odnosnih zamenica, Vasić od sredine 2013. i tokom čitave 2014. godine vodi kampanju protiv njega i Vučića u listu Vreme, a posebno na portalu Autonomija, na kojem se ne libi ni od upotrebe prizemnih vulgarizama i mizoginih asocijacija, baš kao što je pre njega to činio uglavnom Tijanić, da bi, najzad, potpuno pobesneo kada se pojavila vest o formiranju vladine Komisije za istraživanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića, koja je realizovana posredstvom Popovića. Postepeno postaje jasno koga bivši „milicioner“ u tekstovima ponovo optužuje za „kontrolu medija“ i „sveopštu cenzuru“, dok ga u međuvremenu upozorava da će mu otkriti identitet ne bi li zabavio svoje čitaoce.

Kampanja će kulminirati 29. juna 2014, nastupom nekadašnjeg šefa Biroa za komunikacije sa medijima u emisiji Utisak nedelje, u kojoj će ga Olja Bećković okarakterisati kao „vrhovnog cenzora srpske štampe“, dakle, istim onim rečima koje je Aleksandar Tijanić upotrebio 2001. godine u Građanskom listu. Nakon toga, baš kao i jedanaest godina ranije, Vladimir Popović se 3. jula vraća na naslovnu stranu Vremena (br. 1226), uz natpis „Čovek koga nije sramota“ i opet s tekstom Miloša Vasića, u kojem se Popoviću najviše zamera što je na izborima 2014. godine podržao Srpsku naprednu stranku i što deli mišljenje da opštenje sa životinjama direktorke Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) i zaštitnog lica organizacije OCCRP, Vanje Ćalović, najblaže rečeno kompromituje ulogu „moralne vertikale“ koju je na sebe preuzela u društvenopolitičkom životu Crne Gore. Na osnovu ovog vremenskog vrtloga tačno se vidi kako Vučić kao označitelj glatko dolazi na mesto diktatora i apsolutiste i prećutno se jukstapozira sa Đinđićem iz vremena dok je bio premijer, a sve preko Vladimira Popovića, koji se u jednačini zadržava kao konstanta (i Đinđićev i Vučićev „cenzor“). Vučić, dakle, i ovde služi kao Lajbnicov „dovoljan razlog“, kao okidač za reaktiviranje stare hajke, a Đinđić s nekadašnje mete ponovo prelazi kao Veliki Drugi[4] na suprotnu stranu i postaje bolesni adut iz rukava svih onih koji su nekada vodili hajku protiv njega.

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

Ćurgus-Kazimir, V., Hajka – Analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, Evropski centar za toleranciju, Beograd, 2009, str. 52. ↑
Dojčinović, S., Šarić: kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu, Samizdat, Beograd, 2014, str. 285. ↑
Vasić u svojoj knjizi ipak prikriva istinu o sukobu s Popovićem i eufemizuje čitav slučaj u korist lista u kojem radi: „Ne odstupajući od uverenja da je istina najpotrebnija u najtežim trenucima, Vreme je tokom vanrednog ušlo u sukob sa Vladom oko načina na koji se Srbija zvanično informiše o toku istrage i akcije ’Sablja’; Vlada, međutim, nije zabranila taj nedeljnik, uprkos razmeni dosta oštrih reči. Sukob je kasnije izglađen zahvaljujući obostranom uvažavanju prioriteta svake strane, kao i razumevanju za različite načine na koje različiti ljudi shvataju traumatične situacije“ (Vasić, M., Atentat na Zorana Đinđića, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 195–196). ↑
Filozofski termin iz lakanovske psihoanalize, derivirao iz Frojdovih pojmova superega i ego-ideala, koji, grubo govoreći, referira na svu subjektovu nemoć i nesamostalnost u odnosu na spoljašnje uticaje i autoritete, koji najčešće odnose prevagu nad koncepcijom svesti i autonomnosti pojedinca. ↑